Predsednik Udruženja književnika Srbije: "Treba li krov Francuskoj 7?"

Na fotelju u kojoj je sedeo Ivo Andrić pao je komad plafona. Francuska 7 prokišnjava. Sa balkona otpadaju komadi betona i pravo je čudo kako niko do sada nije povređen. "Žuti" su u znak zahvalnosti za borbu protiv delikta mišljenja oduzeli "Klub književnika" piscima. Nema novca od kirije, nema održavanja. A kakvo je mesto i uloga Udruženja književnika Srbije na današnjoj kulturnoj i društvenoj, javnoj sceni Srbije, za "Ekspres" govori predsednik udruženja Miloš Janković.

"Udruženje književnika Srbije je najstarije umetničko, strukovno, esnafsko udruženje u Srbiji, osnovano 1905. godine, dakle pre 119 godina. Ono je uvek imalo određenu društvenu i, to se podrazumeva – istaknutu, kulturološku ulogu u javnom životu Srbije. Udruženje književnika Srbije je uvek delilo sudbinu države i naroda imajući, u trajanju dužem od veka, i uspone i padove. Podsećanja radi, period od početka osamdesetih do polovine devedesetih prošlog veka, kada je čuvena adresa, Francuska 7, bila epicentar društvenog i kulturnog pa i, rekao bih, političkog života u Srbiji, predstavlja zvezdane trenutke udruženja, dok je, s druge strane, bilo i perioda nekakve književničke apatičnosti, stagnacije, primirenosti, prividne neaktivnosti i okrenutosti sebi i nekim svojim unutrašnjim problemima u Udruženju književnika Srbije", priča na početku razgovora za "Ekspres" predsednik UKS-a Miloš Janković.

Kakav uticaj na to ima politika?

"Politika, tačnije aktuelna politička nomenklatura u nekom vremenskom periodu, uvek je imala, a ima i danas, ovakav ili onakav, manji ili veći, uticaj na mesto, ulogu, položaj i status UKS-a. Pri čemu ne mislim samo na finansijski aspekt, na finansiranje ili odsustvo finansiranja, što je češći slučaj, programskih aktivnosti UKS-a, i kroz to pokušaje određene vrste ’disciplinovanja’ pisaca i njihovog udruženja, već i na stalne pokušaje da UKS sledi neke proklamovane pravce, idejne ili neke druge, politikom inspirisane ili nametane. Uspevali smo, kroz decenije, da ostanemo svoji, manje ili više uspešno, nekad i naglašeno opoziciono nastrojeni u odnosu na vlast, nekad njoj bliže, ali ipak svoji, samostalni, ne ’prljajući’ politikantstvom i političarenjem izvorne principe oko kojih je UKS nastao. UKS je veliki zbir autohtonih, samostalnih individualaca, talentovanih i samosvojnih ljudi, koji imaju svoje ideje i uverenja, i umetnička i politička, i to je njihovo pravo. Trudimo se da UKS držimo van domašaja politike, koliko god je to moguće. Takođe, danas, u XXI veku, u dobu razvoja veštačke inteligencije i strahovitom napretku modernih tehnologija, UKS mora da pronađe snage i načina da uhvati korak s vremenom, sebe maksimalno i upodobi vremenu koje nije sklono pisanoj reči jer nju, tu reč, potiskuje slika, informacija na klik i površnost."

Ivan Zlatković: "Život je zbir tragedija od kojih se teško oporavljamo"

Intervju

Intervju

Scena 10.01.2024. 11:48

Ivan Zlatković: "Život je zbir tragedija od kojih se teško oporavljamo"

Kakvi su strateški ciljevi UKS?

"Strateški ciljevi UKS-a nisu promenjeni: borba za očuvanje i negovanje pisane reči i, naročito, ćirilice, borba za što bolji i dostojniji, ne samo radno-socijalni, položaj pisca, pa i knjige, i uporna afirmacija istinske umetnosti i kulture, pre svega naravno književnosti, kao i neodustajni rad na tome da se očuva i trajno ponovo uspostavi sistem vrednosti, kako na umetničkom tako i na širem, društvenom planu, kojim bi se sprečilo dalje obezduhovljenje i raščovečenje, dalje obezličenje, pa i razboženje u krajnjem, kojima smo izloženi uticajima potrošačkog i konzumentskog društva pre svega, ali u velikoj meri i našim sopstvenim, čak i u okviru sistema i nadležnih institucija u njemu, slabostima, nemarom i nebrigom. Nazovimo to tako, mada bi trebalo mnogo drugačije reći. UKS će, u svakom slučaju, i kada to okolnosti i državni i nacionalni interesi budu nalagali, imati svoj stav o najvažnijim društvenim i nacionalnim pitanjima, naročito onim koji se tiču kulture, kulturne politike, ali i o drugim svakako. Ali klonićemo se dnevne politike i/ili politikantstva, bar dok je ovaj upravni odbor, u ovom sazivu, na čelu UKS-a – ako je Vaše pitanje imalo i tu konotaciju u sebi."

Književnik Bojan Stanković: "Život može biti gori od fikcije"

Intervju

Intervju

Scena 23.01.2024. 19:00

Književnik Bojan Stanković: "Život može biti gori od fikcije"

Kako Vama izgleda trenutna kulturna politika u Srbiji, izuzimajući onaj opšti stav – da se za kulturu premalo novca odvaja u budžetu? Šta je to što bi, osim većeg budžetskog odvajanja, po Vašem mišljenju trebalo učiniti na polju kulture u Srbiji?

"Činjenica da se za kulturu u Srbiji izdvaja premalo postala je opšte mesto, konstanta koja se, nažalost, ne menja, bez obzira na personalne promene u institucijama nadležnim za taj resor. I to je uvek tu negde – nula zarez nešto odsto BDP-a, iako mislim da su kultura i umetnost u Srbiji nešto što je i te kako važno. Važno za sve nas, pojedinačno, ali i za društvo, za državu u celini, za naše vitalne nacionalne i državne interese u budućnosti i nešto što je, još uvek i uprkos svemu što ne ide u prilog kulturi i njenim poslenicima, značajna prednost i vrednost Srbije, izuzetan ’proizvod’ – nazovimo to tako – koji bismo mogli da ponudimo Evropi i svetu. Ne mislim samo na filmsku umetnost, koja je, srećom, uspela konačno da se izbori za nešto bolji status – već i na likovno stvaralaštvo, muzičku umetnost, pa i književnost. Konkretno, mislim da je trenutna srpska poezija u samom vrhu svetskog pesništva, a tako se malo ulaže u nju, pesnici jedva preživljavaju, izdavači ne žele da ih štampaju jer nisu tržišno kurentni. Što je opet posledica nedovoljne afirmacije istinske umetnosti, umesto koje se publici nude kič i šund, jeftina i prizemna zabava koja povlađuje najnižim nagonima. TV programi su posebna priča, čast izuzecima, kultura je takoreći proterana sa TV-a, a štampani mediji su na tom nivou da u mnogima uopšte i ne postoji redakcija za kulturu niti novinara koji bi to umeli da prezentuju javnosti. Neretko, i to malo sredstava se troši dosta nesvrsishodno, za nekakve "projekte" za koje ne znam šta bih rekao – ali znam da i nemaju baš mnogo veze sa istinskim, pravim kulturnim vrednostima. O položaju stvaralaca, naročito onih koji su u statusu samostalnog umetnika, više ne vredi trošiti reči – to je ispod svakog minimuma i dostojanstva, a prava tragedija, i društvena sramota zaista, nastupa kada neko dočeka penziju kao samostalni umetnik, bez obzira na njegova postignuća, nagrade i priznanja, koja u mnogim slučajevima jesu maksimalna. Trebalo bi mnogo toga promeniti u kulturnoj politici, a za početak bi bilo nužno zaista se i pridržavati onoga što stoji u programskim dokumentima, Strategiji i drugim aktima, koji tretiraju ovaj segment društvenog života. Naravno, investiciono i tekuće održavanje ustanova kulture i spomenika kulture se podrazumeva, ali ako je cela kulturna politika bazirana na tome, bojim se da suštinskog napretka i očuvanja onoga što tu kulturu tvori neće biti. Kada se sve uzme u obzir, nužno se dolazi do zaključka da kultura i umetnost nisu prepoznati kao potencijal koji menja i unapređuje Srbiju. Lično mislim da je to katastrofalna greška, ali možda će kreatori kulturne politike i donosioci odluka promeniti stav u budućnosti."

U nekim Vašiм ranijim intervjuima pominjali ste zgradu u Francuskoj 7 i probleme u vezi sa njenim održavanjem. Vaš prethodnik, nažalost pokojni, Milovan Vitezović je, kao predsednik UKS-а, glavni akcenat bio stavio na rešavanje tog problema. Šta Vi, kao trenutni predsednik UO UKS-a preduzimate?

"Ta zgrada je UKS-u i tadašnjem Savezu pisaca Jugoslavije dodeljena na korišćenje 1945. godine odlukom tadašnje ministarke kulture Mitre Mitrović, tada još supruge Milovana Đilasa, na 99 godina. Kasnije, izmenom zakonskih propisa, mi smo ostajali korisnici, s pravom ubiranja zakupa od restorana ’Klub književnika’ koji i danas postoji i radi pod tim imenom, a sredstva su bila namenjena investicionom i tekućem održavanju zgrade, kao i za rad radne zajednice UKS-a. Vremena su se menjala, menjale su se vlasti, ideologije, menjali su se propisi, pa je prvo oduzeto pravo na ubiranje zakupa i preneto na JP ’Poslovni prostor Grada Beograda’, tako da mi nemamo sredstava ni za najminimalnije popravke, a kasnije su se menjali i titulari vlasništva nad zgradom – pa je to bila Republika Srbija, pa Grad Beograd, a mi ostajali korisnici. Sada se nalazimo u svojevrsnom pravnom vakuumu, u kojem nas grad upućuje na republiku, republika na grad, mi se dopisujemo sa svima, ukazujemo da zgrada – koja je pod zaštitom zakona i pod nadležnošću, valjda, tako nam kažu, gradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture – svakodnevno propada, prokišnjava. Njena fasada i terase predstavljaju opasnost za prolaznike jer se krune i otpadaju, i samo je pitanje dana kada će neko nastradati, ali nikakvog pomaka nema. Niko nije formalnopravni titular, ona je ničije, i svačije je jednovremeno, vlasništvo. Instalacije su dotrajale, mogućnost izbijanja požara velika, zgrada nema grejanje, nekoliko zidova je puno vlage usled prokišnjavanja, a bilo kakav pokušaj popravke ili adaptacije iziskuje dozvole Zavoda jer je zgrada kulturno dobro prvog reda, koje uživa prethodnu i trajnu zaštitu, ali izgleda da niko nije za nju nadležan. Ili se, moram to da kažem, pravi da nije. Ne verujem da iza toga stoji nekakva druga, problematičnija u svakom smislu, namera, zaista. Nebriga, javašluk, pravna ujdurma, nezainteresovanost, inertnost – sve to, i sve to zajedno. Kako god da jeste – to nije sramota UKS-a, to je sramota države."

Zatvorili knjižaru i BACILI 60 TONA KNJIGA

Zašto, bre, ljudi

Zašto, bre, ljudi

Život 03.03.2024. 04:15

Zatvorili knjižaru i BACILI 60 TONA KNJIGA

Francuska 7 nije samo zgrada, objekat, nepokretno kulturno dobro. Ona je simbol, pre svega.

"U stanju u kome danas jeste i svedočanstvo jednog odnosa i shvatanja koje bih nazvao – a biraću reči – nemar sa primesama cinizma. Uostalom, najčešći odgovor je – nema sredstava. Naš narod bi rekao – kad se hoće, nađe se način, pa i sredstva, bar minimalna, palijativna. Moraćemo, sva tri udruženja, UKS, Srpsko književno društvo i Udruženje književnih prevodilaca Srbije, koja rade u zgradi, nešto da preduzmemo, nešto što će biti dovoljan razlog da nas se nadležni ’sete’. Ima ona floskula, iz političkog novogovora, koja glasi – moraćemo da radikalizujemo naše zahteve, iako se ne radi o zahtevima, već o molbama, da zajedno, uz podršku nadležnih, spasemo i zaštitimo naše, naše zajedničko, kulturno dobro."