Darko Tuševljaković: "Sadašnost je uveliko progutala budućnost"

Prvu priču objavio je 2002. godine u regionalnoj antologiji priređenoj u saradnji s Uneskom i od tada objavljuje kraću i dužu prozu u raznim časopisima i antologijama u zemlji i regionu. Godine 2004. dobio je nagradu “Lazar Komarčić“ za najbolju novelu. Dosad je objavio dve zbirke priča (“Ljudske vibracije“, “Naknadne istine“), kao i tri romana “Senka naše želje“, “Jaz“, “Jegermajster“. Za roman “Jaz“ dobio je 2017. Evropsku nagradu za književnost. O Andrićevom nagradom ovenčanoj zbirci priča “Hangar za snove“, ali i književnoj sceni danas, u intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ govori pisac Darko Tuševljaković.

Kakav je osećaj dobiti nagradu koja nosi ime po našem jedinom nobelovcu Ivi Andriću?

“Ovo je jedna od najznačajnijih književnih nagrada u zemlji i dodeljuje je Zadužbina Ive Andrića što, naravno, nosi posebnu težinu. Uz to, koliko znam, jedina je relevantna nagrada koja se bavi isključivo formom pripovetke, stoga mi je posebno drago što je ’Hangar za snove’ ovenčan njome. Pripovetka je uvek u drugom planu u očima izdavača, možda i publike, što je šteta jer je reč o izuzetno značajnoj i plemenitoj formi. Andrić je bio majstor te forme, na našim prostorima on je zasluženo etalon za pripovetku i primiti nagradu koja nosi njegovo ime u tom smislu za mene je izuzetno značajno. Osim toga, lista dosadašnjih dobitnika je impresivna. Čast je naći se među njima.“

Kako biste predstavili svoju nagrađenu zbirku priča “Hangar za snove“?

“To je zbirka kratke i kraće proze, što znači da se u njoj nalazi više od četrdeset priča, od kojih većina staje na jednu stranicu. Ima ih nekoliko od retka ili dva, kao i onih od nekoliko stranica, ali ideja je bila da se u knjizi sakupe crtice, minijature koje sam pisao godinama i koje još uvek pišem. Neke se možda mogu okarakterisati kao poezija u prozi, dok neke imaju izraženiju narativnu dimenziju i predstavljaju sažete klasično pripovedane priče. Variraju od realističnog ključa do fantastičnog, tako da na neki način pokrivaju više mojih literarnih interesovanja. Može se reći da je to moja književna lična karta.“

O tome kako je jedan književni junak osvojio Srbiju i Eks-Jugoslaviju

Hajduk u Beogradu

Hajduk u Beogradu

Scena 27.09.2023. 13:00

O tome kako je jedan književni junak osvojio Srbiju i Eks-Jugoslaviju

Pre pet godina za roman “Jaz“ dobili ste Evropsku nagradu za književnost. Tema romana, dilema odlaska ili ostanka mladih u Srbiji, deluje nažalost kao večna tema sa ovih prostora?

“To jeste jedna od tema romana, mada ne znam koliko je dominantna. Istina je, međutim, da je ta tema večito aktuelna na ovim meridijanima, i ne bih rekao da će se to u skorije vreme promeniti. Možda će se, zapravo, dodatno aktuelizovati jer je svet postao mali i mladima je lako da dođu do informacija, da vide kako se živi u drugim zemljama. Pretpostavljam kako će malo ko želeti da žrtvuje svoje najaktivnije, najkreativnije godine onako kako su to činile prethodne generacije, pa i moja.“

Publika vas najviše prepoznaje u delima SF žanra i fantastike. Koliko je taj žanr danas prisutan u srpskoj književnosti?

“Prisutan je, verovatno više nego što na prvi pogled deluje. Jer imate onu fantastiku koja se otvoreno reklamira kao fantastika, ali imate i onu koja je skrivena u delima u kojima prevladavaju neki drugi elementi, pa se na prvu loptu ne smatraju delima fantastike. Žanrovska scena već godinama je u nekoj vrsti procvata, publika se otvara ka njoj i sve više autora piše u tom ključu. To je lep trend, a još bolji je onaj koji briše granice između žanrova, tako da postaje nebitno šta je kog žanra, da li pripada SF-u, hororu, krimiću ili glavnotokovskoj književnosti: tada postaje važno samo to da li je delo uspelo ili nije. Priča o žanrovima je za književnost nepotrebna, njena jedina uloga je marketinška, da bi na korici knjige moglo jasno da se ispiše čemu koje delo pripada. Ali ona sve češće ne pripadaju ničemu određenom, iskaču iz svojih fioka i niša i druže se međusobno, u zajedničkom literarnom prostoru. Ljudi koji se bave prodajom i marketingom trebalo bi da razmisle o tome, te da osmisle neke nove strategije za privlačenje čitalaca.“

Da li je lako ili teško stvarati dela iz domena fantastike na podneblju gde stvarnost vrlo često nadilazi i najbujniju maštu?

“To podneblje je u današnje vreme cela planeta. Sadašnjost je uveliko progutala budućnost, što samo govori o tome da fantastika i ne treba da se bavi budućnošću – nemoguće je – već da, koristeći se korpusom svojih alatki, treba da govori o sadašnjosti. Najbolje što može, naravno. To što je, recimo, moj roman ’Uzvišenost’ smešten u blisku beogradsku budućnost ne govori toliko o tome kako ja zapravo zamišljam budućnost, već više o tome kako zamišljam našu sadašnjost.“

Ko su bili vaši uzori, koje ste pisce čitali u mladosti?

“Od najranijih dana kao čitalac bio sam eklektičan, izuzetno me je privlačio žanr, posebno fantastika, kasnije i horor, ali sam sve vreme paralelno čitao i knjige koje bi se mogle svrstati u onu neodređenu književnost glavnog toka. Tako je bilo pre dvadeset godina, tako je i danas. Sa jednakim žarom čitam pisce poput Džefa Vandermera i Čajne Mjevila kao i one poput En Tajler ili Alis Manro. Mislim da je taj pristup čitanju doprineo tome da u svom pisanju prilično slobodno šetam između žanrova i koristim sve što mi je nadohvat ruke kako bih ispričao željenu priču. Svako literarno sredstvo legitimno je ako je neophodno za ostvarenje literarnog cilja.“

Bili ste u najužem izboru za NIN-ovu nagradu pre nekoliko godina, sada ste dobitnik Andrićeve nagrade. Šta za vas znače književne nagrade?

“Veću vidljivost nagrađenih knjiga. To im je, čini mi se, najznačajnija uloga. One su tu da osvetle knjige za koje žiri smatra da su vredne isticanja, da na neki način skrenu pažnju publike na njih. U veoma velikoj književnoj produkciji ponekad je teško profiltrirati ponudu, pronaći ono što valja ili ono što bi odgovaralo senzibilitetu određenog čitaoca. Vrlo je malo pomoći pri tome, nema mnogo književnih kompasa. Tu je, stoga, književna kritika da nas makar donekle usmeri, kao i nagrade koje dele tu svrhu. Naravno, druga svrha im je da piscu daju vetar u leđa za buduća dela. Velika je to pohvala i svakome znači da mu neko na neki način kaže da je to što je dosad radio bilo vredno, da je imalo smisla pomučiti se i iznedriti neko delo, da i ubuduće vredi baviti se time.“

Postoje li klanovi u srpskoj književnosti ili je to višedecenijski urbani mit?

“Mislim da je reč ’klan’ previše oštra. Možda takve vrste trvenja treba posmatrati i malo sa komične strane. Velika je zabluda smatrati pisce zrelim osobama, naprotiv, oni su često velika deca koja nikad nisu izašla iz školskih klupa, iz odeljenja u kojima se Marko druži sa Dejanom, ali Dejan ne razgovara sa Ilijom, tako da ni Marko ne razgovara sa Ilijom, iako sede jedan pored drugog. Naša scena nije velika i mnogo ljudi se u okviru nje poznaje, tako da je u toj vrsti labavog kolektiva i očekivano da dolazi do tračarenja, čarki, podmetanja nogu, durenja i tuče. Ali i ljubavi. To ne treba zaboraviti.“

Veliki ste poznavalac stripa i strip urednik. Šta vas najviše privlači ostvarenjima devete umetnosti i koje biste svoje delo voleli da vidite u formi stripa?

“Teško je upreti prstom tačno u to što vas privlači nekoj umetnosti. Strip je jedinstven spoj vizuelnog i tekstualnog, i kada je zaista dobar, ta dva aspekta su toliko savršeno srasla da ih je nemoguće odvojiti. Nisu to slike kojima je tekst komentar, niti su likovni prikazi onoga što je napisano, već nešto treće, nova stvar, čudo. Možda je to ono što me privlači, ali možda je prosto želja za avanturom, za novim svetom koji otkrivam svaki put kada pročitam neki strip. Razmišljao sam o tome kako bi izgledalo kada bi neka moja priča ili roman bili pretočeni u strip, ali na kraju sam zaključio da bi možda bilo bolje napisati nešto novo što bi bilo direktno namenjeno stripu, a ne adaptirati nešto postojeće. Videćemo, u svakom slučaju, to su samo načelna razmišljanja, ne verujem da ću se u skorije vreme posvetiti tome.“

U poslednje vreme u modi su istorijski romani, takozvana dela iz epohe. Planirate li da se možda oprobate i u takvom jednom žanru budući da je srpska istorija više nego inspirativna?

“Mislim da pisanje istorijskog romana zahteva poseban trud i disciplinu, naročito kada je reč o istraživanju građe, pošto, ma koliko se vi u delu udaljavali od činjenica, ipak morate rekreirati neku epohu ili neku ličnost, nešto što je već bilo. A ja ne uživam u toj vrsti istraživanja, nisam od onih koji sate provode na Vikipediji ili čitajući istorijske knjige, te iskopavaju zanimljivosti iz prošlosti i grade od njih priče. Mislim da bih se osećao suviše sputano, omeđen sveže otkopanim zidovima nekadašnjeg vremena. Naravno, to je potpuno subjektivan doživljaj stvaralačkog procesa, siguran sam da piscu istorijskog romana sve navedeno daje slobodu koju ja naprosto ne osećam.“

Čedomir Antić: "Principovi hici su najkobnije ubistvo u srpskoj istoriji"

Intervju

Intervju

Vesti 19.09.2023. 14:00

Čedomir Antić: "Principovi hici su najkobnije ubistvo u srpskoj istoriji"