Scena
23.06.2023. 05:10
Scena
04.07.2023. 17:15
Srećko Milovanović
Mirjana Drljević
Kad napišeš svoj prvi roman i odmah dobiješ nagradu
S debitantskim ostvarenjem "Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ Mirjana Drljević ušla je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu i među šest najboljih romana objavljenih 2022. Pobedivši prethodno na konkursu izdavača "Booka“ za najbolji neobjavljeni roman, Mirjana Drljević uspela je da ostvari uspeh kakav se retko postiže.
O prvom romanu, krimi žanru kao svojevrsnom trendu danas, nagradama, ali i o tome kako vidi književnost u vremenu u kojem se nalazimo, u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori književnica Mirjana Drljević.
Kakav je osećaj s debitantskim romanom ući u finale NIN-ove nagrade i među šest najboljih romana objavljenih u 2022?
"Pisanje nije takmičarski sport, a književne nagrade stavljaju pisce u poziciju takmičara. Sve pisce na domaćoj sceni pre svega posmatram iz pozicije nekoga ko voli da čita i raduje se svakom dobrom tekstu. Od kako mi je izašao roman usuđujem se da kažem da ih posmatram i kao kolege. Lepo je biti u šest odabranih, naravno, i za mene vrlo neočekivano. Žiri je bio veoma otvoren, rekla bih da su sudili samo na osnovu teksta, inače ne bi bilo toliko debitantskih romana. Nisam još stigla da pročitam ni pobednički roman niti sve finaliste. Pročitala sam samo ’Klara, Klarisa’ Marijane Čanak, i to je zaista vrhunski napisana knjiga. Najuži izbor skreće pažnju na sve tekstove i to je ono što književne nagrade donose piscima i izdavačima – ti romani dobijaju šansu kod čitalaca.“
Danica Vukićević je tek sedma dobitnica u istoriji NIN-ove nagrade koja postoji sedam decenija. Zbog čega, prema Vašem mišljenju, nije bilo više ženskih laureata?
"Pročitavši ovo pitanje, vratila sam se na spisak svih romana koji su ove godine bili nominovani za NIN-ovu nagradu jer to je pregled prošlogodišnje produkcije – bilo ih je 177, a od toga žene su napisale, ako sam dobro prebrojala, 54 naslova. Verujem da je to odgovor na pitanje – evo nas u trećoj deceniji dvadeset prvog veka, a žene u Srbiji i dalje pišu mnogo manje od muškaraca. Moram priznati da sam se iznenadila, moj je utisak bio da su žene podjednako zastupljene na domaćoj književnoj sceni, čak i da ima više ženskih autorki. To jeste trend – u Velikoj Britaniji, recimo, žene dominiraju u najužim izborima za sve važnije književne nagrade, a odnos autorki i autora je 75:25 u korist žena. Govori se o krizi muške proze. U Sjedinjenim Američkim Državama situacija je slična. Isto tako, imam utisak da žene više čitaju i više kupuju knjige. Nemam odgovor na pitanje zašto ne pišu u podjednakom broju kao i muškarci. Jasno je da je bilo potrebno vreme da se žene ohrabre da se okušaju na književnoj sceni, ali želim da verujem da je situacija danas bitno drugačija nego pedesetih kada je NIN-ova nagrada ustanovljena. Ova nagrada dodeljuje se od 1954. godine, a žena ju je prvi put dobila 1988, u pitanju je Dubravka Ugrešić za ’Forsiranje romana reke’. Dakle, prošle su pune 34 godine. Nadam se da će doći vreme kada se nećemo razbrajati na muške i ženske pisce, kada se teme više neće deliti na ženske i muške, kada to što je NIN-ovu nagradu dobila žena više neće biti vest, ali pre toga žene treba da nadoknade ono što su istorijski izgubile. Još nismo jednaki.“
"Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ pobedio je na konkursu izdavačke kuće "Booka“ za najbolji neobjavljeni roman. Kao da je sudbina ovog romana da iz senke dolazi među zvezde?
"Jeste, ovaj roman, između ostalog, ima i mnogo sreće. To što je odabran na ’Bukinom’ konkursu donelo mu je ozbiljan publicitet, a to je veoma važno. Moglo je da se dogodi da roman izađe pod drugim okolnostima i da prođe ispod radara i čitalaca i kritike. Meni je, intimno, taj ’Bukin’ konkurs bio najvažniji, to je bio prvi odziv na moj rad, prvi put da je neko ko me ne poznaje pročitao taj tekst i zaključio da je dobar. Pred selekciju za NIN-ovu nagradu rekla sam Ivanu Bevcu: ’Iz moje perspektive, sada je ulog manji nego kada sam roman poslala na vaš konkurs.’ Mislim da me nije ozbiljno shvatio. Ali to je zaista tako – bilo mi je važno da roman izađe jer tek se tada proces pisanja završava, uradili ste sve što ste mogli za taj rukopis i slobodni ste da idete dalje, da pišete nešto novo.“
Zašto baš krimi kao žanr Vašeg debi romana?
"Zapravo sam krenula od mita o Persefoni i Demetri. Persefonu je oteo Had, nestala je sa lica zemlje, a majka je traži. Želela sam, između ostalog, da istražim odnos između majke i ćerke u tom periodu kada ćerka ulazi u adolescenciju i simbolički napušta majku. Demetrina potraga za Persefonom postala je taj krimi zaplet. Žanr mi je pomogao jer mi je dao okvir na koji sam mogla da se oslanjam dok sam pisala. Bilo mi je jasno kako ću ređati događaje. Kako sam odmicala u pisanju, detekcija se pretvarala u svojevrsnu ’forenziku kolektivnog pamćenja’ kako Periša Perišić kaže u recenziji romana. Dakle, ne radi se o predumišljaju, nego su se nivoi priče nekako lepo i lako pakovali u taj žanrovski okvir pa sam manje-više ostala u njemu. Ipak, prilično rano sam odlučila da se ne bavim previše onim čime se svaki pisac detekcije koji zaista drži do žanra najviše bavi – prikrivanjem počinioca. To zahteva da neprestano razmišljate o čitaocu i njegovoj percepciji, da dok pišete zamišljate da vas neko posmatra i razmišlja o tekstu, da predviđate njegove reakcije i nadmudrujete se sa njim. Lako je pogoditi ko je počinilac u mom romanu, a ono što vas tera da čitate jesu sudbine likova i odgovor na pitanje ’zašto’.“
Novi Beograd je poprište radnje Vašeg romana, čini se da je u poslednje vreme najmnogoljudnija beogradska opština postala zanimljiva za krimi romane i serije (prva sezona "Močvare“)?
"Tako je, a tu je i serija ’Blok 27’ koja se takođe odigrava na Novom Beogradu, a bavi se, kao i moj roman, nestankom tinejdžera. Ta serija je izašla kad sam roman već privodila kraju, i nisam se usudila da je pogledam, strepeći kakve ću sve sličnosti otkriti. Pomislila sam tada da mi niko neće izdati roman jer će delovati kao da sam prepisala seriju… Događa se to, da neke teme ili motivi istovremeno izrone u različitim delima. Recimo, dva pisca koja veoma volim, obojica Britanci, u razmaku od dve godine izdali su romane sa vrlo sličnom temom – Kazuo Išiguro ’Klara i sunce’ i Ijan Makjuan ’Mašine kao ja’. Oba se bave androidima, zapravo istražuju šta je to što nas čini ljudima, a pisci su sasvim izvesno bili potaknuti razvojem i primenom veštačke inteligencije. Sigurna sam da Išiguro nije bio srećan kada je izašla Makjuanova knjiga – on je tada svoju tek započeo, ali to su zapravo dva sasvim različita teksta i mogu neometano da postoje jedan pored drugog.“
Vaša drama "San o Svetom Petru Cetinjskom“ igrana je u Crnogorskom narodnom pozorištu. Kako ju je prihvatila tamošnja publika i da li ćemo je gledati i u nekom pozorištu u Srbiji?
"Predstava je postavljena davne 2009. i dugo je igrala i bila veoma gledana. Koliko znam, nikada nije gostovala u Srbiji, a kako je skinuta s repertoara, nikada i neće.“
Koja je danas uloga književnosti, ima li ona i dalje moć da menja stvari u društvu?
"Za mene je književnost od svih umetnosti najintimnija. Čin čitanja, zaranjanja u tuđi tekst jeste poput zaranjanja u dušu pisca. Nema ničeg drugog između vas i umetnika osim tih slova na papiru. Nema interpretatora sadržaja kao što ih ima u pozorištu ili u muzici. Kad čitate, vi ste jedan na jedan sa piscem i on ima vašu punu pažnju. Ono što mi književnost daje jeste mogućnost da prođem kroz mnogo, mnogo života umesto da živim samo ovaj jedan. Šire gledano, čini mi se da književnost nije tako glasna kako je jednom bila. Preplavljeni smo jezičkim sadržajima koji nisu književni, već medijski i propagandni. Oni su glasniji i brojniji. Čitanje knjiga zahteva osamu, nameru i izvestan napor. Lakše je pročitati vest ili poruku na bilbordu ili crticu na nekoj društvenoj mreži. Moć jezika je ogromna i zauvek će tako biti. On nam omogućava da sebi objasnimo svet i sopstveno mesto u njemu. Definišući je, jezik menja stvarnost. To je i snaga književnosti, pitanje je samo imamo li vremena i koncentracije da joj se prepustimo. Dobra književnost vas čini imunim na jeftine sadržaje. Bilo bi lepo živeti u takvom, imunom društvu.“
Koje pisce volite da čitate, ko su Vam bili uzori?
"Pomenula sam Išigura, njega veoma volim. Njegov roman ’Zakopani džin’ bavi se problemom sećanja na način koji mi je blizak. On postavlja pitanje može li se rat izbrisati iz sećanja i na taj način obezbediti trajni mir. Šta se dešava kada zaboravimo da smo se mrzeli? I šta sve gubimo kada gubimo sećanje… Veoma volim Olgu Tokarčuk, naročito ’Vuci svoje ralo po kostima mrtvih’ koji je konstruisan oko potrage za ubicom, ali se bavi najdubljim moralnim pitanjima odnosa ljudske rase prema svim živim bićima sa kojima delimo ovaj svet. Oba ova romana upotrebljavaju žanr onako i onoliko koliko autorima odgovara da bi pronašli svoju priču. Rejčel Kask, Filip Rot, Toni Morison, Ursula Legvin, Bret Iston Elis, Mišel Uelbek, Ijan Makjuan… neki su od pisaca koji su me obeležili kao čitateljku. To su veoma različiti autori, teško mi je da im nađem zajednički imenitelj… Sve što čitam i gledam sigurno utiče na mene – bilo kao nešto čemu težim, bilo kao tekst koji me odbija i koji je primer onoga što želim da izbegnem u stvaranju. Korpus književnosti je nesaglediv, a vreme je ograničeno, pa sam sve probirljivija. Ali mislim da ne treba biti gadljiv, naročito dok formirate čitalački ukus, uvek sam čitala mnogo i posezala za najrazličitijim knjigama.“
Scena
11.06.2023. 17:05
Bane Kerac: Zagor i Blek Stena – made in Serbia
Brine li Vas sadašnjost i dešavanja u svetu, kako stvarati umetnost u nesigurnim vremenima?
"Brine me. Brine me najviše ekološki aspekt – šta će se dogoditi sa planetom i da li je uopšte moguće nešto uraditi ili smo već odavno isekli granu na kojoj sedimo. Uznemiravaju me bezumna proizvodnja i potrošnja, dok imamo iluziju da nešto preduzimamo jer nosimo cegere u samoposlugu i recikliramo odeću. Verujem da će te teme biti sve prisutnije i u domaćoj književnosti. Imam utisak ubrzanog putovanja ka kraju sveta. A, opet, ne može se skinuti pogled ni sa ljudske egzistencije i njenih bolova jer se u međuvremenu mora živeti.“
Planirate li već naredni roman, ostajete li verni krimi žanru ili sledi iskorak u neku drugu tematiku?
"Ne verujem da ću se držati krimi žanra, znam samo da jedva čekam da ponovo počnem da pišem, to je jedino što me istinski zanima.“
Scena
16.05.2023. 14:00
Mirjana Bobić-Mojsilović: "Ako bi svako menjao sebe, i svet bi se promenio"
Komentari
