Kolumna
Urbane legende: Pčela
Banetov otac je život proveo u libijskoj pustinji.
Sanjao je da će jednog dana, kad se vrati, kupiti kuću usred šume sa velikim dvorištem. Da će ga buditi ptice.
I kad god bi mu na pedeset stepeni bilo teško, kad je upadao u peščane oluje radeći na bušotinama, san o kući davao mu je snagu da izdrži. Vratio se iz Libije poslednjim letom pred bombardovanje.
Dugo je tražio baš takvu kuću koju je sanjao.
Morala je da imala salu za slave, njegov kabinet od pedeset kvadrata.
Na kraju ju je našao na padini prema Ledinama.
Nestašica struje, nafte, svega... Cisterna sa naftom ukopana u zemlju. Njima ništa nije smelo da fali.
To je prelepa kuća sa velikim dvorištem punim cveća koje je njegova majka obožavala i negovala. Okružena četinarima.
Spremio se da na miru dočeka starost. Ali nije dugo poživeo. Umro je u četrdeset i nekoj.
Bane, njegov sin, bio je zaposlen u nemačkoj kompaniji. Osnovao je firmu koja se vodila na kuma, zeta čuvenog generala.
Zahvaljujući poslu sa nemačkima kompanijama, Banetu je posao krenuo da bolje ne može da bude.
Videli su da firma može da se širi.
A onda je nešto krenulo naopako. Kum je izvlačio novac iz firme.
Bane je verovao ljudima. Da bi spasao posao, uzeo je pare od zelenaša. Od onih koje je Hristos proterao iz hrama.
Poslovi su počeli da idu sve lošije.
Morao je da proda kamione, morao je da proda kuću da bi vratio novac kamatašima.
Bio sam iznenađen kad sam saznao da je Bane dvadeset godina mlađi od mene.
Kosa mu je bela. Brada isto. Osmeh dečaka. Doneo je radost sa sobom.
Popravlja kompjutere na kolima.
Priča o pčeli. Čisteći kola, našao je polumrtvu pčelu. Ko zna koliko je vremena provela zatvorena.
Uzeo je karton i izneo je izvan garaže.
Oterao mrave koji su pokušali da joj se približe.
Pčela je pomerila krilo.
Znao je da joj treba snage. Poprskao ju je sa nekoliko kapi vode.
Doneo kocku šećera i stavio pčelu na nju.
Ubrzo se oporavila i odletela.
Sutradan, jedan dužnik kome je već i otpisao dug, doneo mu je i vratio hiljadu evra.
Bio je srećan nedelju dana. Verovao je da je to zbog pčele.
Žena ga je sačekala očajna.
“Udarila sam kolima predivno kuče u Lipovičkoj šumi.“
“Jesi li ga ubila?“
“Ne, pobeglo je u šumu vukući noge.“
Krenuli su zajedno da ga traže. Zaludu.
Otišao je sledećeg dana, još nekoliko dana je odlazio i lutao oko puta po šumi.
Našao ju je tek posle nedelju dana.
Režala je skrivena u žbunju. Skinuo je jaknu i uvio je u nju.
Odneo je kući. Onu hiljadu, još i više, potrošio je na njeno lečenje. Da bi prohodala, ugrađivali su joj titanijumske ploče u noge.
Mazi se oko stola i skače mi u krilo.
Moj prijatelj nastavlja da priča o pčeli i kučetu koje se sad sasvim oporavilo.
Kamataše i roditeljski dom, prerano od muke pomrle roditelje ne pominje.
Nema dece i sanja da usvoji makar dvoje.
Pričamo o pčelama. O kući, majčinom cveću i mafiji koja daje pare pod kiriju ‒ ni reči.