Odlazak legende
"Krali smo po samoposlugama da bismo imali Čarlija Votsa za bubnjevima"
„Ne znam šta drugi misle, ali ne bih imao ništa protiv da ʼRolingstonsiʼ kažu: vreme je“, rekao je Čarli Vots za „Gardijan“ povodom svog 80. rođendana u junu ove godine. Svega dva meseca kasnije kraj je zaista došao. Čuo se poslednji udarac u bubanj.
Čarls Čarli Robert Vots rođen je 2. juna 1941. u Kingsberiju, današnjem kvartu Londona. Sin je vozača kamiona i studirao je umetnost i grafiku. Odrastao je slušajući velikane džeza. Svirao je bendžo pre nego što je od roditelja dobio prvi komplet bubnjeva i počeo da vežba.
Upisao je Umetničku školu na Vestminsterskom univerzitetu, a i kada je postao član „Stonsa“ 1963. godine, još je radio kao grafički dizajner u jednoj oglasnoj agenciji. U tom svojstvu kasnije će doprineti bendu. Poznat je kratak strip koji je nacrtao na poleđini omota za album „Between the Buttons“.
Važio je za ćutljivog i pristojnog momka. Preferirao je odela i voleo džez. Na početku karijere verovatno nije zamišljao da će život posvetiti rok bendu.
U klubu „Flamingo“ u Londonu 14. januara 1963. godine Čarli je prvi put zasvirao sa „Stonsima“.
„Na bubnjarskoj stolici izgledao je zadovoljno koliko i osuđenik koji isprobava električnu“, zabeležio je u svojoj knjizi Filip Norman.
Iako džezer u duši, ubrzo se navikao na bend, kao i bend na njega. Narednih skoro 60 godina, koliko je davao ritam jednom od najvećih bendova u muzičkoj istoriji, ostaće istorija.
„Za mene, Čarli Vots je bio tajni sastojak svega. I za to zasluga pripada Ijanu Stjuartu i svim marifetlucima upotrebljenim da bi se Čarli privukao. Gladovali smo da bismo mogli da ga platimo. Doslovno. Krali smo po samoposlugama da bismo imali Čarlija Votsa za bubnjevima. Smanjivali smo sebi porcije, toliko smo ga žarko želeli, čoveče. I sada smo zaglavljeni s njim!“, piše u autobiografiji Kita Ričardsa.
Čarlija su zvali i čovek iz senke. I zaista je to i bio. Koliko god su Džeger i Ričards plenili i dominirali binom, Čarli je bio taj koji im je čuvao leđa, neophodni X faktor, neko bez koga ne ide i bez koga se ne može. Bio je savršeni balans između dve usijane glave koje je povremeno trebalo „hladiti“.
Čuvena je anegdota iz Amsterdama s kraja 1984. godine. Nakon noćne avanture, Mik i Kit su se oko pet ujutru vratili u hotel, a Džeger je pozvao Čarlija i pitao ga: „Gde je moj bubnjar?“ Odgovor je dobio nekoliko minuta kasnije.
„Mik i ja smo još sedeli tamo prilično naroljani – daj Miku nekoliko čaša i gotov je – kad ono, dvadesetak minuta kasnije začuje se kucanje na vratima. Tamo stoji Čarli Vots, u odelu iz Sevil roua, savršeno obučen, s kravatom, obrijan, savršeno skockan. Mirisao je na kolonjsku vodu! Otvorio sam vrata, a on me nije ni pogledao, prošao je pravo pored mene, dograbio Mika i rekao mu: Da me više nikada nisi nazvao svojim bubnjarem. Onda ga je podigao držeći ga za revere mog sakoa i zavalio ga desnim krošeom. Mik je ljosnuo na srebrni poslužavnik s dimljenim lososom na stolu i počeo da klizi prema otvorenom prozoru i kanalu ispod njega. A ja sam pomislio: Alal vera majstore – da bih onda shvatio kako je posredi moj sako sa venčanja. Dograbio sam ga i uhvatio Mika tik pre nego što je ovaj skliznuo u amsterdamski kanal.
Ti si moj pevač, a ne ja tvoj bubnjar“, rekao je Čarli Džegeru.
Iako nikada nije živeo raskalašnim životom rokenrol zvezde, nije uspeo dokraja da ostane imun na život rok zvezde i odoli porocima. Početkom osamdesetih odao se alkoholu i heroinu, ali je uspeo da ostavi. U tome mu je mnogo pomogla supruga Širli sa kojom je bio u braku još od 1964. godine.
„Znam da se mnogi teško skidaju sa toga. Ja sam samo prestao. Kao što sam ostavio i piće, da bih spasao brak i porodicu“, rekao je jednom prilikom.
Zajedno sa „Stonsima“, Čarli Vots je 1989. ušao u Rokenrol kuću slavnih, a na listi najboljih bubnjara svih vremena rok magazina „Roling Stone“ zauzeo je 12. mesto. Godine 2004. dijagnostikovan mu je rak grla. Pobedio je bolest nakon dve operacije, da bi godinu dana kasnije ponovo otišao sa „Stonsima“ na svetsku turneju.
„Stonsi“ će ubuduće na turneju morati bez svog Čarlija. Iako će ritam držati neko drugi, publika će u mraku za bubnjevima još dugo tražiti Čarlijev lik.