Preporuka za čitanje

Majčinstvo kao tabu

Gvadalupe Netel, rođena 1973, istaknuta je meksička književnica. Čitalačku publiku pridobila je romanima "Telo u kome sam se rodila“, "Posle zime“, za koji je osvojila nagradu "Eralde“, kao i zbirkama priča "Latice i druge nelagodne priče“ i "Brak crvenih ribica“, ovenčan nagradom za kratku prozu "Ribera del Duero“.

Njen četvrti roman "Jedina kći“ bio je u najužem izboru za Međunarodnu Bukerovu nagradu 2023. godine. Saradnica je brojnih međunarodnih novina i časopisa i glavna urednica časopisa posvećenog kulturi koji izdaje Nacionalni autonomni univerzitet Meksika.

Gvadalupe Netel živi u Meksiku, iako je deo detinjstva provela na jugu Francuske, u Parizu i Provansi, a živela je i u francuskoj Kanadi i Barseloni.

Netel je ugledala svet s kataraktom na desnom oku, kazuje nam u romanu "Telo u kome sam se rodila“, što joj je prouzrokovalo mnogo problema s vidom tokom prvih godina života. Zbog ove zdravstvene poteškoće posećivala je ogroman broj lekara i izdržala nekoliko teških medicinskih i hirurških tretmana, zbog kojih se u najranijem periodu osećala drugačijom. Bila je žrtva vršnjačkog nasilja, budući različita, od koga je pobegla u svet pisane reči. I u njemu, hvala univerzumu, ostala.

U romanu "Jedina kći“ radnja prati tri žene: Lauru i Alinu, dugogodišnje prijateljice koje su posvećene svojim karijerama i nikada nisu zamišljale sebe kao majke, i Doris, samohranu majku dečaka. Ali, to su samo početne postavke. Dok Laura u preziru prema majčinstvu istrajava, Alina menja stav, trudeći se da se tog svetog grala domogne. Takođe, ispostavlja se da je Doris problematična majka, kojoj se kičma slama pod teretom majčinstva, pa svoju ulogu majke-kvočke ne može više izvoditi. Njen sin nije problematično dete, kako se isprva čini, već žrtva majčine inercije.

Kroz njihove isprepletene priče, Netel istražuje različite perspektive o majčinstvu ropstvu i slobodi od njega. Laura svesno bira nemajčinstvo, preduzimajući sve što je potrebno da bi se na fizičkom planu realizovala ta ideja.

Vidimo je i kao maticu koja povezuje sve likove, svoju majku, prijateljicu Alinu, koja je isprva, kao i Laura, zazirala od uloge majke, a potom se predomislila i ostvarila se u toj ulozi. Laura, osim introspekcije, odnosa sa svojom majkom, prijateljicom i komšinicom, gradi intenzivan odnos i sa Alininom krhkom ćerkom.

Laura preuzima majčinske obaveze njene komšinice Doris i tako postaje hibridna majka teško zanemarenom dečaku, iako svojevoljno podvezanih jajnika.

Nijedna osoba, ostvarena ili neostvarena, u ulozi majke nije dobila ono što je očekivala od svoje uloge, naprotiv, njihov izbor doživeo je čudnovate transformacije, kakve nudi punoća i gorčina života, naročito u Meksiku, jednoj izuzetno patrijarhalnoj sredini sa visokim stepenom femicida, gde je nasilje nad ženama utkano u kulturu zajednice.

Tako Laura živi sama, ali u svoj životni prostor pušta dečaka, sina svoje komšinice. Doris, samohrana majka, ne može da brine ni o sebi ni o detetu, a Alina, zbog rađanja ćerke sa teškim genetskim poremećajem, prinuđena je da proširi svoju atomsku porodicu i na dadilju.

Uz pitanje izbora svake žene da li želi da ima decu ili ne, u društvima u kojima je majčinstvo tabu, ovaj višeslojni roman pozabaviće se genetskim poremećajima u trudnoći, retkim bolestima, očajnim roditeljima prepuštenim samima sebi, prinuđenim da se informišu posredstvom interneta, nekompetentnim ravnodušnim lekarima, limitima medicine i humanosti.

Gvadalupe Netel: "Jedina kći“

Prevodilac: Branko Anđić

Izdavač: "Booka“

ZABRANJENE LJUBAVI Meše Selimovića, Jovana Dučića, Dobrice Ćosića...