Scena
14.04.2025. 13:50
Scena
16.04.2025. 23:45
Srećko Milovanović
INTERVJU
Nikola Trifić: "Rušimo hramove, a očekujemo da neko preuzme ulogu mesije"
Nikola Trifić rođen je u Prištini 1989. godine. Živi i stvara u Nišu. Završio je Pravni fakultet. Bavi se književnim radom i novinarstvom. Piše poeziju, prozu, takođe i esejistiku.
Zbirka "Život pre smrti“, objavljena pred kraj 2022. godine, njegovo je prvo književno ostvarenje. Pesme su mu prevođene na engleski i ruski jezik. Sa tri pesme zastupljen je u Antologiji najbolje srpske savremene poezije. Nikola Trifić dobitnik je ovogodišnje Vibove nagrade, koju dodeljuje dnevni list "Politika“ kao jedno od najprestižnijih domaćih priznanja iz oblasti aforistike.
O književnom radu, literaturi danas, ulozi aforizama u srpskoj književnosti, ali i značajnoj nagradi koju je upravo dobio u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori književnik Nikola Trifić.
Kakav je osećaj dobiti Vibovu nagradu?
"Izuzetno sam počastvovan zbog toga. Moram da priznam da je zaista nisam očekivao. Satira je u mom kompletnom književnom radu uvek išla nekako usput. Ne zato što sam se sa manje poštovanja odnosio prema njoj, daleko od toga, nego jednostavno je tako bilo. Satirom sam više zabavljao sebe, možda u nekim poluvremenima između pisanja poezije i proze i bavljenja novinarstvom. Iako su moji aforizmi i druge satirične forme objavljivani u dosta novina i časopisa poslednjih godina, zanimljivo ili ne, ali nikada nisam poslao satirične radove na neki nagradni konkurs, što nije slučaj sa drugim književnim formama.
Inače, posebna težina koju Vibova nagrada ima, osim što je dodeljuje naš najstariji list ’Politika’ i što nosi ime velikog Vladimira Bulatovića Viba, jeste što za nju mogu da vas nominuju drugi, tj. kolege. Kada sam čuo da sam nominovan i da sam u najužoj konkurenciji, uistinu bio sam prijatno iznenađen. Vest me je sačekala kada sam mislio o svemu i svačemu ‒ samo ne o tome. Velika je čast bez daljnjeg. Ipak, kada je reč o aforizmima i o satiri, posebno moram da izdvojim imena naše drage aforističarke i književnice Nade Karadžić i pokojnog doajena aforistike Milorada Ćosića. Вez njihove podrške od pre nekoliko godina moji aforizmi bi verovatno ostali u fioci. Pošto često objavljujem poetske i prozne radove, pride i novinarske tekstove, smatrao sam da bi bilo previše da se javno petljam još i u aforistiku. Oni su me ubedili u suprotno. Posebno je Nada Karadžić za to bitna. Eto, nekoliko godina kasnije tu smo gde smo.“
Da li danas još imamo tako velike umove humora kakvi su bili Vib, Duško Radović, Brana Crnčević...?
"Imamo ozbiljne autore, samim tim i ozbiljne umove, ali usudiću se da kažem: tako velike, na tom nivou, ne.“
Koliko je teško stvarati aforizme i u rečenici ili dve biti duhovit i vispren?
"Zapravo ako vam duh i um između ostalog rade i funkcionišu i na toj frekvenciji, vrlo je lako.“
Vaša zbirka poezije "Život pre smrti“ uvršćena je na listu deset najboljih knjiga poezije u potekle dve decenije. U čemu je njena posebnost?
"To je meni lično najznačajnije priznanje za sada. Zbirka je objavljena pred kraj 2022. i osim što se nalazi na toj renomiranoj listi deset najboljih knjiga poezije objavljenih u prvih 25 godina 21. veka, četiri pesme iz te zbirke deo su Antologije najbolje srpske savremene poezije. To je veliko priznanje. Ako bih nešto od onoga što sam doživeo do sada u vezi sa književnošću izdvojio iznad toga, onda bi to bile reakcije ljudi na pročitano, pogotovo na pročitane pesme. Reakcija publike je na početku i na kraju najveća moguća nagrada. Što se tiče moguće posebnosti zbirke, to je pre svega pitanje na koje drugi treba da daju odgovor. Pomenuta publika, svi oni koji su je čitali... Ja kao ja, volim da pišem, uživam u tome. To je mešavina lične satisfakcije, dubokog pronalaženja sopstvenog smisla, poriv, motiv da pomognem sebi, motiv da se kroz pisanje borim i za sebe i za druge, znane i neznane. U svemu drugom manje uživam. Naravno, ima tu i skribomanije. Da li to ima neku težinu, sude i sudiće vreme i ljudi u vremenu.“
Scena
15.04.2025. 23:10
Alternativna priča o "Zidanju Skadra"
Scena
09.04.2025. 19:20
"Pisanje je BOŽANSKA VEZA između pisca i univerzuma"
Da li čitaoci i izdavači danas dovoljno vrednuju poeziju?
"Ona je uvek u zapećku proze. Ima svoju publiku, to nije sporno. Štaviše, pošto je kratka forma, rekao bih da su društvene mreže doprinele njenoj relativnoj popularizaciji u poslednjih petnaestak godina, ali svakako njen udeo u ukupnom tržištu knjiga je skroman. Specifičnost poezije je u tome što, da bi bila prepoznata i prihvaćena, mora da bude gotovo perfektna. Roman može da bude i te kako prihvaćen čak i ako je prosečan... I prosečan roman može da ima bitnu težinu. Isto važi i za publicistiku i esejistiku. Poezija ne može, ona ne trpi prosek. Uopšteno, mi čak i najveće pesnike pamtimo po svega par pesama. Da bi neko poželeo da se vrati nekoj pesmi ili kupi neku zbirku, ona mora da bude daleko iznad proseka.
No, pomenuo sam tržište, što nas dovodi do izdavača. Svidelo nam se ili ne, izdavačke kuće štampaće ono što je tržišno isplativo i uopšte ih ne treba kriviti zbog toga. O tome se često govori u vrlo negativnom kontekstu, što je pogrešno. Izdavačke kuće nisu društvena i nacionalna dobra, nego privatne kompanije okrenute isključivo tržišnoj logici. Govorimo o kapitalizmu! Na kraju krajeva, govorimo prosto rečeno o privatnim firmama koje imaju zaposlene, poreze, doprinose, račune; imaju troškove štampe, distribucije i reklame, što nije nimalo jeftino. Da ne razmišljaju tako, brzo bi stavile katanac na vrata.
Sasvim je druga priča sa i dalje postojećim kulturnim društvima ili gradskim odborima za kulturu, ili nekim republičkim institucijama koje izdvajaju novac i same štampaju određene knjige. Te knjige koje se objavljuju pod njihovim sponzorstvom morale bi da ispune neke književne i estetske standarde, da imaju čak i određenu društvenu težinu i za njih su tržišna logika i tržišna isplativost irelevantni. Takođe, budžetska izdvajanja za tu vrstu doprinosa kulturi morala bi da budu veća, mada dok se ozbiljnije ne reši i ne unapredi položaj ćirilice u Srbiji, za početak, nema govora o kulturnom napretku. Pored toga, bilo bi dobro da već jednom napravimo razliku između kulture i supkulture.
Ipak, što se tiče klasičnih izdavača, odnosno njih kao privatnih subjekata, da se razumemo, svi mi koji pišemo želimo saradnju sa nekom od najvećih izdavačkih kuća, a one, i najveće i one manje, o svom trošku štampaće ono što je isplativo u datom trenutku, bilo da je to neki klasik, možda budući klasik ili kuvar. Ako će tržište najbolje reagovati na kuvar ili biografije nekih estradnih ličnosti ili na knjige profila ’Kako postati milioner u 10 koraka’, objavljivaće baš takve. To treba poštovati, razumeti, možda se setiti ‒ kakvo smo društveno uređenje želeli i ne biti licemer. Znate kako, malo ko od nas radi stvari mimo ekonomske logike, pogotovo ako je okrenut nekom obliku privatnog preduzetništva, ali to prilično naivno, na neki način i bezobrazno, očekujemo od drugih. Tako lako rušimo naše zajedničke hramove, figurativno rečeno, a onda najčešće potpuno pasivni oronemo u vremenu čekajući da neko preuzme ulogu mesije.“
Da li je u ova teška vremena po ceo svet lakše ili teži pisati poeziju i aforizme?
"Poezija je svakako uzvišenija i kompleksnija književna forma. Kada govorimo o vrhunskoj književnosti, govorimo iznad svega o vrhunskoj prozi i poeziji. Sve ostale forme su neka vrsta njihovih derivata, važnih, dragocenih, ali nikako njima ravnih.“
Planirate li da se okušate i u prozi?
"Okušavam se uveliko. (smeh) U suštini uporedo pišem i poeziju i prozu, sve vreme. Ta dva su meni podjednako bitna i u razmišljanju i u doživljaju sveta, prožimanju istog i mom književnom izrazu. Čitaoci su me primarno upoznali kao pesnika, sticajem okolnosti, mada poezija jeste koren mog književnog delovanja. S njom je počelo, s tim što su se njoj brzo pridodale i druge vrste književnosti. Završavam roman, koji će nadam se pred publiku u toku ove godine i to je sada prioritet. Takođe, zbirka satire i aforizama je završena, a privodi se kraju i jedna publikacija. Nadam se da će i to u štampu malo pre ili malo posle romana, svakako u bližoj budućnosti. Takve su bar moje želje. Zdravlje samo! Biće kada bude trebalo da bude.“
Pesmu "Južnjačka“ napisali ste na prizrensko-timočkom dijalektu. Koliko je to bio izazov za Vas?
"S obzirom na to da sam južnjak, nije bilo teško. Rođen sam u Prištini, a odrastao sam i živim u Nišu. Oba grada se nalaze, da tako kažem, u zoni prizrensko-timočkog dijalekta koji je, što možda malo ljudi zna, prilično šarenolik, odnosno nije toliko homogen i ima više poddijalekata. Istina, moje poreklo je mešavina nekoliko srpskih zavičajnih krajeva, ima tu: kosovske, moravske, crnogorske, hercegovačke i ličke genetike. U kući se gotovo nikad nije pričalo tim dijalektom jer najuža porodica je uglavnom prva ili druga generacija rođena u tim krajevima, osim moje pokojne bake po ocu, koja je bila riznica južnjačkog naglaska. Naravno, tim naglaskom sam bio delimično okružen u širem društvu tokom odrastanja i danas života, onoliko koliko se on zadržao u izvornom ili relativno izvornom obliku. U svakom slučaju, to je moj maternji izgovor srpskog, poznajem ga koliko i standardni oblik našeg jezika, tako da nije bilo teško, iako je to jedina moja objavljena pesma na prizrensko-timočkom. Inspiracija je prosto otišla na tu stranu, a pesmama dopuštam da se u što većoj meri same dese.
Za razliku od proze iza koje stoji neka vrsta prethodne namere i promišljanja, mogao bih da kažem i jasnog plana sa sve ideološkim i kulturološkim ambicijama, kada je poezija u pitanju, bar u mom slučaju, ona je potpuni nehat, refleks. Ponekad se neke pesme rade i doteruju mesecima, ali ta osnova oko koje nastaje pesma, koliko god da pokrene nešto akumulirano u nama, zapravo je, kao što rekoh ‒ nehat. Nikada sebi nisam unapred zadao temu o kojoj bih voleo da napišem pesmu. Dođe sama, a onda se na njoj radi temeljno.“
Kako vidite razvoj veštačke inteligencije kada je reč o književnosti i umetnosti uopšte?
"Deluje čudno, često i zastrašujuće, bar meni, opet je bez dileme i neminovno. Ipak, ne treba bežati od onoga što zovemo AI. Bolje bi bilo da idemo u susret tome kako bi upotreba sintetičkog mozga kao alata bila što je više moguće ‒ upotreba, a što manje ‒ zloupotreba, koja je takođe, shodno ljudskoj prirodi neminovna sa tendencijom da bude još izraženija. Čovek je čudno biće, ali i čudna zver. U stanju je i da pokvari običan kamen, ali i da od kamena napravi Koloseum. Videćemo kako će se to razvijati, ali da jeste i da će tek biti deo naših života ‒ hoće. Uostalom, sami to hoćemo i sami na to pristajemo. U književnosti i umetnosti ona se već koristi za relativno kreiranje sadržaja. Mada, mislim da su zbog nesposobnosti veštačkog mozga da bude kreativan i inovativan, umetnost i pre svega književnost najmanje ugroženi. Sve ostalo jeste, daleko više. Lično nisam u stanju da predvidim njene domete, ali mogu da predvidim da ćemo se kajati zbog toga.
Ali i ona kao ljudski produkt govori o dve strane nas samih. Govori koliko čovek može da bude sposoban, s tim što još više govori u prilog tome da živimo u posthumanističkom dobu. Pre 50 godina još smo koristili crno-bele televizore i obične dizel i benzinske motore. Danas govorimo o letećim automobilima, hologramima i veštačkoj inteligenciji koja piše tekst, slika slike i razmišlja umesto nas. Ipak, i pre 50 godina kao i danas umiremo od potpuno istih bolesti za koje i dalje nemamo lek. Nemamo jer nam nije bio prioritet da ga imamo. Civilizacija koliko god da postane tehnološki sposobna, ako podbaci na polju odnosa prema čoveku i ako prestane da bude primarno humanistička, ona prestaje da bude civilizacija. Postaje na neki način, svetleći grob i visokosofisticirani logor.“
Kada bi trebalo jednim aforizmom da opišete današnje stanje, kako bi taj aforizam glasio?
"Obojena revolucija je zlo. Obojena okupacija takođe. (Toliko smo tupi da smo se izoštrili u tome... Beg od ljudi je često najbolja potraga za čovekom).“
Scena
10.04.2025. 18:10
Zbog čega treba da pamtimo SPOMENKA GOSTIĆA, dečaka HEROJA
Scena
14.04.2025. 03:00
Ničeova zaostavština u registru Uneska
Komentari
