Muharem Bazdulj: "Nama treba postjugoslovenska Srbija"

Baš kao što nećete pogrešiti da sa njim pričate o bilo čemu. Možete se sa njim složiti ili se, uslovno rečeno, sukobiti, ali sigurno je da će svaka rasprava sa njim biti konstruktivna i zanimljiva.

Igrom slučaja, dok smo razgovarali u jednom od beogradskih kafića iza zgrade Doma Narodne skupštine, pridružio nam se i Zoran Živković, nekadašnji potpredsednik Demokratske stranke i čovek koji je na mesto srpskog premijera došao nakon ubistva Zorana Đinđića.

Zašto je to bitno? Jednostavno, s obzirom na to da smo se u razgovoru dotakli i tema iz ne tako davne prošlosti, dok je Živković bio na poziciji vlasti, njegove opaske donekle su pomogle da razgovor bude obogaćen nekim detaljima.

No, kako je Bazdulj ipak pre svega pisac, intervju smo počeli konstatacijom da je nedavno izdao dva romana u jednom, koji povezuju Beograd, Zagreb, Sarajevo i njegov rodni Travnik.

Pitanje je, ipak, bilo, kada bi sada pisao knjigu o Srbiji, kakva bi to knjiga bila?

“Nisam razmišljao o tome, evo radim to ad hok. Napravio bih knjigu u dva dela. Prvi bi govorio, recimo, o vremenu balkanskih ratova, a drugi bi govorio možda o prvom periodu nakon što se Crna Gora otcepila. U istoriji Srbije imaš jednu elipsu, gde je početna tačka da je Srbija sama odustala od toga da bude Srbija. Hrvatska je ušla u Jugoslaviju, a prethodno nije bila ništa, ili Slovenija, naročito. Hrvatska je makar imala taj neki svoj Sabor, Slovenija nije imala ništa. Srbija je svesno svoju državnost ugradila u Jugoslaviju. E sada posle stotinak godina Srbija mora ponovo da izmisli samu sebe. To je pitanje koje me kopka generalno i pisao sam nešto o tome. To su možda tri generacije, možda bi bio neki pradeda koji je bio u balkanskim ratovima, i onda bi bila priča o njegovom praunuku, s tim što bi naravno, u nekim flešbekovima, pokrili period između. Ali mislim da je važno danas pitanje za Srbiju – kako ponovo izmisliti samu sebe, a ne pribegavati bajpasu.“

Šta to znači?

“Veoma je opasno za Srbiju, a što primećujem kao tendenciju u društvu, jesu pokušaji da se taj čitav jugoslovenski period ’premosti’ i da se zaobiđe. Evo daću ti primer, dva fenomena koja na prvi pogled izgledaju različito, a mislim da imaju isto ishodište. Prvi fenomen je ova priča oko zgrade Generalštaba. Koje vojske je to bio generalštab. Ko ga je napravio? Ko je arhitekta? Način na koji se umetnička i kulturna vrednost te zgrade prenebregava je isto tako rezultat ideje – baš nas briga za Jugoslaviju, za jugoslovensko iskustvo. U isto vreme imamo aferu koja se dešava u Vojvodini oko ovo dvoje-troje ljudi koji su dali neke izjave u Dubrovniku, da kažem, antisrpske. I u njihovoj odbrani, po meni, potpuno lažno nastupaju iz jugoslovenske pozicije. Oni kažu – mi smo Jugosloveni. Nisu Jugosloveni. Zato što ne možeš biti... U suštini Jugoslavije je da je u nju Srbija unela svoju državnost, a oni preziru svoje srpstvo. Imaš naoko dva potpuno suprotna pola koji imaju jednu stvar zajedničku, da im je cilj distorzija jugoslovenskog iskustva i izbegavanje suštine tog iskustva. Šta mislim da je jedini ispravan put za Srbiju? Ja nisam za to da Srbija bude kao oni ostavljeni frajeri koji stalno istu ribu ponovo muvaju. Jugoslavija je mrtva, pase. Ali za Srbiju je strašno važno da ta jugoslovenska prošlost bude ugrađena u to socijalno iskustvo. Dakle, nama treba u pravom smislu postjugoslovenska Srbija. Ne jugoslovenska, nego postjugoslovenska, Srbija koja je u sebe integrisala jugoslovensko iskustvo.“

I da je naučila nešto...

“Ne samo da je naučila. Ako hoćeš, Beograd, ovaj u kojem ti i ja živimo, bez Jugoslavije ne postoji. Dakle, da se drukčije završio Prvi svetski rat, da je Srbija bila sve vreme država koja ima između sedam i deset miliona stanovnika, ne bi Beograd ovoliko narastao, ne bi imao ovu vrstu mešavine stanovništva. Ima Havel kada je iz zatvora pisao svojoj ženi, ima jednu frazu, kada kaže – treba živeti sa istinom. Crnogorski referendum je bio 2006. godine, tada je već bila Državna zajednica Srbija i Crna Gora. To više nije Jugoslavija. Meni je uvek bilo simbolički veoma interesantno. Nije slučajno Havijer Solana insistirao da se izbriše jugoslovensko ime. Meni uvek smeta, evo sada je bila godišnjica, čisto na nivou faktografske tačnosti kada se kaže – NATO je bombardovao Srbiju. Ne. NATO je bombardovao Jugoslaviju. O tome je pisao Milan Kundera, o tome je govorio i Putin kada je ona kiša padala. Tada je Toma Nikolić, koji je bio predsednik, rekao, ovo je bratstvo ruskog i srpskog naroda. A onda je Putin rekao, u pripremljenom govoru, ne mislim da je on ispravljao Tomu – mi smo ovde da obeležimo zajedničku borbu Crvene armije i Jugoslovenske armije. Ne treba težiti ponavljanju istorije, ali isto tako ne treba brisati faktografski sadržaj istorije.“

Zbog čega to ljudi rade?

“Zato što postoji u kulturnoj politici u Srbiji dubinski antijugoslovenski rat već neko vreme. Ako ti treba personifikacija, to je Bokan. To je ideja da je Jugoslavija bila otprilike zamišljena kao neka antisrpska tvorevina. Jugoslavija je bila jedini način da svi Srbi žive u jednoj državi, i to je srpski narod odozdo prihvatio. Ti nigde nisi imao toliko prihvatanje Jugoslavije na nivou običnog sveta kao što si imao u Srbiji. Ta identifikacija uopšte nije bila problematična. Milan Milišić, veliki srpsko-hrvatski pesnik, ima pesmu o nekom konobaru iz Splita, pesma je iz osamdesete, i usput kaže – navija za Hajduk i reprezentaciju Jugoslavije. Nemoguće je reći da neki čovek iz Aleksinca navija za Radnički i reprezentaciju Jugoslavije. Pa, naravno da navija za reprezentaciju Jugoslavije. To nema potrebe da ističe.“

A ovamo je bilo potrebno da se ističe?

“Pa, jer nije svaki konobar iz Dalmacije navijao za reprezentaciju Jugoslavije.“

Kada pričamo o tome, o Jugoslaviji, dođemo do priče o našim podelama koje nisu...

“Ko smo sada mi.“

Sada govorimo o našim unutrašnjim podelama.

“Sada govorimo o Srbiji danas.“

O Srbiji danas. I Jugoslavija je opet jedna tačka oko koje se delimo i dalje, ali se delimo i oko Breskvice i Teja Dore...

“To je tačno. Jedna od najpogrešnijih stvari je što kod nas isto tako ljudi vole da sve zovu fašizam. Fašizam je etimološki... Uzeo je Duče simbol, gomilu pruća, i kaže – ako pruće podeliš na dve grupe, lako ti je da pruće slomiš. Ako staviš sve pruće skupa, ne možeš da ga slomiš. Dakle, društvo je nužno podeljeno. Kada kažeš pojam partija, etimološki dolazi od reči part, što znači deo. Društvo se mora deliti. Ideja da mi svi o svemu isto mislimo je potpuno idiotska. To nije društvo, to je zadruga. Ali to ne znači da ne postoji određena crvena linija gde ne treba da budemo složni. To su oni momenti kada postoji rat, kada postoji neka vanjska opasnost itd. I postoji druga stvar, da ne bi trebalo, i tu ti je ova analogija sa Evrovizijom veoma dobra, ne treba trivijalne stvari da budu razlog da ljudi jedni druge, što bi se reklo, dočekuju na noževe, i da se svađaju po slavama, po žurkama, rođendanima itd. To su razmimoilaženja koja su potpuno normalna. Ali problem je kada ti napraviš situaciju da je svaki disonantan ton problematičan. I to je onaj deo gde govorimo, uslovno rečeno, o prorežimskim i proopozicionim. I jedni i drugi su veoma alergični uopšte da čuju suprotan ton. Kao – nemam ja šta sa njim pričati. Ja nisam istoričar srpskog parlamentarizma, ali ovo što se desilo na konstitutivnoj sednici pre koji dan, mislim da se to zaista nikada nije desilo. Ova vrsta, što bismo rekli, dehumanizacija onog drugog. Nije problem drukčijih mišljenja, podela... Problem je kada te podele postanu razlog da ne postoji između dva tabora nikakva komunikacija. Ima jedan mađarski pisac, kojeg ja mnogo volim, koji je opet nekom čudnom igrom istorije poznat samo kod nas i kod Mađara. On se zove Bela Hamvaš. Poznat je kod nas zato što ga je prevodio jedan genijalan čovek, umro je pre desetak godina, Sava Babić. U ’Filozofiji vina’, kaže Bela Hamvaš, najgore mi je kada vidim da neko pije vino i čita novine. Kada piješ vino, možeš da čitaš, ali poeziju. Kaže Bela Hamvaš, čak i u najgorim ratovima postoji nešto što se zove kantina na frontu. Šta je kantina na frontu? Kada bitka prestane, odemo mi sa obe strane da popijemo piće. Kao ono što su za Božić 1914. godine Francuzi i Nemci igrali fudbal. Mi smo, nažalost, došli do te situacije. Ja se sećam kada je umro Tirke, tada je neko napisao od ovih hroničara u dnevnim novinama, vidi, bili na sahrani i Vučela i Borka Pavićević, ali, pa šta?“

Doživelo se kao nešto nemoguće da te osobe budu istovremeno na istom mestu i da žale istog čoveka.

“Da obe žale istog čoveka. Ili da iskreno žale, kako hoćeš. Moram da priznam, mislim da se ta vrsta podele uvek lakše provodi u manjem društvu, kao što je crnogorsko ili bosansko. Meni se činilo dugo da je ono Marksovo o kvantitetu i kvalitetu, da je Srbija dovoljno velika da ne dopusti tu vrstu podele. Da ne dopusti da ideološki animoziteti spreče lična prijateljstva. Pa to ti je ona situacija kada Igor Mandić nikada nije dao na Dobricu Ćosića, iako su se oni razilazili u suštini. Ali oni su imali nešto dublje. Ja uvek mislim da je lično važnije od političkog. Ako je tebi neko drug, a on je u nekoj partiji koju ti smatraš da je...“

Koju ne podržavaš.

“Ako odustaneš od prijateljstva, ti si skuplju stvar prodao za jeftiniju. Politika je bedž. To se najbolje vidi u milion situacija. Ti u politici nemaš vakuuma, pogledaj samo političke odiseje raznih ljudi koje gledamo, način na koji se njihovi stavovi menjaju sa vremenom, sa okolnostima... A ako je nešto što bi trebalo da ostane trajno, to su neka lična prijateljstva, simpatije, ljubavi. I najgora stvar, to ti je prava slika totalitarizma, ono što bi rekla Hana Arent u ovoj situaciji, totalitarizam ti je svaka vrsta društvenog sistema koji ti ulazi u privatnost. Ti možeš da braniš ove stavove, one stavove, ali imaš u svojoj privatnosti svoje prijatelje, svoju ženu, svoju decu, ljubavnicu, porodicu... Međutim, ne. Sve se češće dešava, čuješ sada ovde, pa čuješ u kafani, izašla sam na dejt sa likom, otprilike super, sviđa mi se, zgodan je, voli iste filmove kao ja, ali mi je rekao da glasa za ovog i ćao, zdravo.“

Kako smo došli do toga?

“Pa, ne znam.“

Ima li povratka sa tog puta.

“Možda ja nisam u pravu, ali mi se čini da je do toga došlo jednim javnim insistiranjem, ako hoćeš precenjivanjem važnosti dnevne politike. Insistiram na ovom pridevu dnevne. Politika je sve. Ali ta politika je često jedno pitanje ’idi mi dođi mi’. Ako ti postaviš da dnevna politika određuje sve aspekte života, onda ljudi krenu kao igla na kompasu da se okreću. Tako ti počneš da to apsolutizuješ.“

Ljudi se okreću najjačoj strani.

“Mi smo imali sada jedan socijalni lom koji je meni isto zanimljiv. Čini mi se da nije imao uopšte tako veliki odjek u javnosti koji sam očekivao, sa ovom otkazivanjem premijere serije ’Sablja’. Akcija ’Sablja’ je bila, meni se čini... Mi ne možemo da znamo, ali reakcija tih ljudi koji su ostali od njegovih najbližih saradnika i ljudi iza ubijenog premijera... Naravno, taj gubitak je nenadoknadiv. Ali ja mislim da su oni reagovali na najbolji mogući način. To što su oni uspeli da urade... Ja nisam tada živeo ovde. Govorim pomalo o utisku gledajući sa strane, o utisku pričajući sa mojim prijateljima. Moji prijatelji često meni kažu da se oni nikada nisu osećali na nekom egzistencijalnom nivou sigurnije nego za vreme ’Sablje’. Ti danas imaš priču o ’Sablji’ kao o nekom gubitku demokratije, nestanku svega... Obični ljudi, ljudi sa kojima se družim, meni pričaju o tom vremenu kao o nekom vremenu kada su imali osećaj, kako bih rekao, da društvo funkcioniše.“

A da se vratimo na početak kada si pričao o tome kako bi izgledala knjiga o Srbiji danas koju bi pisao, spomenuo si period posle otcepljenja Crne Gore i srpsku državnost. Dakle, 1918. godine se Srbija odrekla svoje državnosti, a 2006. godine je dobila tu svoju državnost, opet neki kažu ne svojom zaslugom, nego su im je drugi dali. Dala je Crna Gora time što se otcepila.

“To je isto pitanje. Znaš kako definiše Lakan šta je ljubav – ljubav je kada daješ ono što nemaš onome ko to ne želi. U ovom smislu, ti da bi nešto uneo u neku zajednicu, prvo moraš da ga imaš. To je ona čuvena Mihizova kada se svađao sa Šoljanom u Rovinju. Šoljan njemu kaže – vi ste primitivan narod, vi ste svoje kraljeve bacali sa prozora. Mihiz mu kaže – imali pa bacali. E to ti je u tom smislu. Srbija je tu jedina imala nešto da unese. U tom smislu, analogija da je jednom unela, a drugi put dobila, mislim da je slična pozicija Rusa u Sovjetskom Savezu. Rusima je bilo najlakše da celi Sovjetski Savez doživljavaju kao ekstenziju nekadašnje ruske carevine. I Srbima je bilo najlakše u Jugoslaviji da doživljavaju celu Jugoslaviju kao ekstenziju nekadašnje Kraljevine Srbije. Što u nekom smislu nije bilo neprirodno. Ali socijalistička Jugoslavija je pravljena kao, što bi se reklo, ogledalski odraz kraljevine. Sve što je bilo u kraljevini da bude obrnuto. Recimo u kraljevini su svi premijeri bili Srbi, iako je i kralj bio Srbin, po definiciji. Osim vrlog kratkog perioda kada je Korošec u nekoj krizi malo bio premijer. Isto tako u socijalističkoj Jugoslaviji Srbin nikada nije bio premijer, osim jednom vrlo kratko Pera Stambolić. Ali recimo, poslednja tri premijera Jugoslavije su bili Hrvati – Milka Planinc, Branko Mikulić i Ante Marković. Prethodno je ne znam, bio Džemal Bijedić, bio je Vidoje Žarković kao Crnogorac itd. Mislim da je uspon srpskog nacionalizma ’80-ih bio reakcija na neravnopravnu poziciju Srbije po Ustavu iz 1974. Jer Ustav iz 1974. godine je rekao Srbima u Bosni i u Hrvatskoj – vi se okrenite Sarajevu i Zagrebu, a istovremeno unutar Srbije Albancima i manjinama u Vojvodini rekao – vas baš briga za Beograd, vi ste konstitutivni i mimo federacije. Ti si mogao da napraviš dosledan ustav i da kažeš da generalno sve etničke manjine unutar neke republike imaju pravo za svoju teritorijalnu ili drugu autonomiju. Ili da kažeš da je Srbija ono što je posle rekao Sloba od Horgoša do Dragaša. O tome Dejan Jović zapravo najbolje piše. Ti imaš situaciju da recimo izbije u Pančevu požar. I opština Palilula je najbliža jer je deli samo Pančevački most. I krenu vatrogasci sa Palilule da gase požar u Pančevu, a neko iz vojvođanske vlade zove Beograd i kaže – kako vi bez dozvole ulazite u našu teritoriju. Kardelj je bio osnovni kreator Ustava iz 1974. godine, a čak je i on pred kraj bio svestan, kada mu je uručena ona takozvana bela knjiga, da je napravljena jedna disproporcija. Postojalo je u drugoj Jugoslaviji jedno srpsko nezadovoljstvo koje nije bilo potpuno iracionalno. Meni se čini da je osnovna teza kao da je Jugoslaviju uništio srpski nacionalizam pa su se onda reaktivno javili hrvatski i slovenački. Meni to zvuči neprirodno. Pre bih rekao da su hrvatski i slovenački nacionalizmi postojali ranije, pa se srpski više javlja kao reakcija na njihove secesionističke namere nego obrnuto.“

Sva tri nacionalizma su u jednom trenutku eksplodirala.

“Da, da. Isto je u jednom intervjuu rekao Stanko Cerović, da su hrvatski i slovenački nacionalizam imali neki racionalni koren, a ko je shvatio da mu kuća gori tek kad su je zapalili, to su bili Srbi i Muslimani, današnjim rečnikom Bošnjaci, kojima je zapravo Jugoslavija najviše odgovarala zbog te svoje rasprostranjenosti u najmanje tri-četiri republike.“

Tvoj zemljak, sugrađanin, Josip Pejaković, nedavno je rekao da je Jugoslavija bila država, a da je iz nje nastalo šest septičkih jama. Da li se slažeš sa njim?

“U suštini to je tačno. U suštini mislim da smo mi kao bliski narodi prokockali istorijsku šansu. Kao što smo jednu šansu iskoristili posle Prvog svetskog rata, kada smo doživeli tu vrstu jedne emancipacije koja je bila u mnogo čemu neprevaziđena. Bilo je to ’Perikleovo doba’. Jugoslavija je izjednačila politička prava žene i muškaraca 1945. Švajcarska je izjednačila 1973. godine. Mi smo u jednom periodu uspeli da na nekoj liniji istorijskoj budemo avangardni možda u odnosu na neke zemlje koje su imale mnogo srećniju, kada se gleda u dužem periodu, istorijsku sudbinu. Nažalost, to je ona fraza koju je Žarko Puhovski duhovito rekao – svaki zid kad se sruši na nekog padne. Berlinski zid je pao na nas. Zapravo nismo jedini, čini mi se, već svi ovi južno od Sutle. Slovenci su uspeli da se, čini mi se, izvuku pre pada, ne hronološki nego simbolički, a u ovih pet zemalja zid je pao i te su nas cigle dosta polupale.“

Zašto naši glumci nisu podržali Bikovića?

Muharem Bazdulj

Muharem Bazdulj

Scena 09.02.2024. 12:40

Zašto naši glumci nisu podržali Bikovića?