Scena
14.10.2021. 08:05
Nebojša Jevrić

Urbane legende

Ne­kad smo ih zva­li "jag­nje­će bri­ga­de"

Intelektualac, naočare
Izvor: Shutterstock

Kad ču­jem mo­zgo­nju, ko­ji za se­be ka­že „ja, kao in­te­lek­tu­a­lac“, znam da tu ne­ma ni čo­ve­ka ni in­te­lek­tu­al­ca.

Mo­zgo­nje iza­zi­va­ju u me­ni pro­blem u pro­bav­nom trak­tu, ko­ji se za­vr­ša­va pro­li­vom.

Ti, kao kra­sta­ve ža­be, na­du­va­ni be­smrt­ni­ci, slu­že kao ide­a­lan pri­ve­zak sva­koj vla­sti. Vlast vo­li da se ukra­si nji­ma, da po­ka­že ka­ko nji­ho­va de­mo­kra­ti­ja do­pu­šta da me­đu pri­ja­te­lji­ma ima i ne­za­vi­snih mo­zgo­nja.

To­li­ko su na­du­va­ni ti vo­do­zem­ci da im pa­met na uši iz­la­zi. Po­no­sni su na se­be, za­to što su pa­met­ni i uspe­šni. Za­mi­sli­te tu pa­met ko­ja je zna­la da će­mo iz­gu­bi­ti rat od NA­TO-a! Ko­ja je zna­la da je Kra­ji­na osu­đe­na na pro­past. Lju­bi ih maj­ka ta­ko pa­met­ne. Kao što ih je lju­bio i mi­lo­vao Broz, nji­ho­ve de­do­ve, ta­te i na­ro­či­to ma­me. Po­no­sni su što su NA­TO avi­o­ne pri­zi­va­li. U ime de­mo­kra­ti­je. Ne ni slu­čaj­no, zbog Ko­so­va. Ni zbog NA­TO ba­ze Bond­stil, ko­ji se uvek na­đe na po­gre­šnoj stra­ni. Mi smo vi­de­li na uli­ci ka­ko nam bra­ta le­ma­ju, pa smo pri­sko­či­li da po­mog­ne­mo, a oni, pr­vo bi da iz ne­kog ko­mi­te­ta do­bi­ju uve­re­nje da brat ni­je kriv.

Uža­snu­ti su is­ho­dom su­đe­nja Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri za ge­no­cid. Ni­su se ostva­ri­le nji­ho­ve prog­no­ze da će i na­ših unu­ka unu­ci mo­ra­ti da pla­ća­ju obe­šte­će­nje mu­sli­ma­ni­ma i Hr­va­ti­ma.

Čim vi­diš da se ne­ko od pi­sa­ca, sli­ka­ra ili in­te­lek­tu­a­la­ca op­šte prak­se kan­di­do­vao za mo­zgo­nju, od­mah znaj da sa njim ne­što ni­je u re­du.

Pre­stao je da mu se di­že, na pri­mer.

Ili je skrom­na por­ci­ja ta­len­ta, ko­ju je po­neo iz za­vi­ča­ja, pri kra­ju. Pro­ćer­dao ga je po be­o­grad­skim sa­lo­ni­ma za ma­sa­žu mo­zga i osta­lih udo­va.

Ti ži­vi lju­di­ći, a mr­tvi stva­ra­o­ci, uvek se kan­di­du­ju za de­žur­ne tu­ma­če onog što ga­zda ka­že.

Ni­sam mo­gao svo­jim uši­ma i oči­ma da ve­ru­jem da su se rasplaka­li nad oslo­ba­đa­ju­ćom pre­su­dom Sr­bi­ji. A ta­ko su se na­da­li. A ta­ko su se tru­di­li da svo­jim ga­zda­ma do­tu­re što vi­še kom­pro­mi­tu­ju­ćih po­da­ta­ka.

Po­no­sni su na svo­ja po­znan­stva sa ud­ba­ši­ma, svo­ja pri­ja­telj­stva da do­ma­ćim i svet­skim lič­no­sti­ma.

Ove­ja­ne de­mo­kra­te, ko­je su uvek oko vla­sti, bi­la ona ma­kar ko­li­ka i ma­kar ka­kva. Mo­zgo­nje.

Bi­la je u pra­vu Isi­do­ra Se­ku­lić kad je go­vo­ri­la da je već tre­ća ge­ne­ra­ci­ja in­te­lek­tu­a­la­ca kod Sr­ba tru­la.

Sa svo­jih po­zi­ci­ja, ti ma­li, ti okru­gli bez­vra­ti, ve­dre i obla­če, go­di­na­ma, u jav­no­sti.

Mo­zgo­nja­ma je sve­jed­no šta tre­ba da oprav­da­va­ju ili na­pa­da­ju.

Bit­no je da su sva ta me­sta, sa ko­jih go­vo­re, obi­la­to na­gra­đe­na i da se sli­ka­ju na te­le­vi­zi­ji. A mno­go vo­le da se sli­ka­ju. A mno­go vo­le da u sal­ve­tu za­vi­ju di­mlje­nu ve­ša­li­cu i po­ne­su ku­ći za omi­lje­nog džuk­ca.

Oslo­ba­đa­ju­ću pre­su­du za Sr­be, za na­šu unu­čad, za na­še po­tom­stvo, oni bi da ospo­re.

Ne­kad smo ih zva­li "jag­nje­će bri­ga­de“, tu Bro­zo­vu ko­pi­lad ko­ju je i Broz pre­zi­rao. Br­zo su se od­re­kli jag­nje­ti­ne, smr­di im, ni­je vi­še in, i pre­šli na ja­sto­ge.

Ne­za­vi­sni in­te­lek­tu­al­ci – mo­zgo­nje. Ni­je mi ja­sno šta to pro­iz­vo­de i ko­je to pro­iz­vo­de pro­da­ju da bi bi­li ne­za­vi­sni. Ko­jim se to za­na­tom ba­ve pa mo­gu da bu­du ne­za­vi­sni? Oda­kle im pa­re, da bi bi­li ne­za­vi­sni?

Pro­da­ju mu­da za bu­bre­ge.

Na tur­skom dvo­ru zna­lo se šta je. Tur­ci su ih zva­li eve­te­fen­di­je. Nji­hov po­sao bio je da kli­ma­ju gla­vom i sa odo­bra­va­njem po­zdra­vlja­ju sve što sul­tan ka­že. I to im je bio je­di­ni po­sao. To im je bi­lo za­ni­ma­nje. To­li­ko se tih eve­te­fen­di­ja kod nas na­mno­ži­lo da je ne­mo­gu­će ući bi­lo gde da ih ne sret­neš, ka­ko se mo­zgo­nji­ce na­še kla­te i kli­ma­ju gla­vi­ca­ma. I odo­bra­va­ju. Uvek, na­rav­no, i va­zda oni­ma ko­ji, po mi­šlje­nju nji­ho­vom, po­be­đu­ju.

Ove na­še mo­zgo­nje, osim za­ni­ma­nja eve­te­fen­di­je, vo­le za­ni­ma­nje šap­tač.

Šap­ta­či su uvi­li vrat, kao saj­lu, i je­dva če­ka­ju da ne­ko iz be­log sve­ta na­i­đe da mu ne­što šap­nu, da ne­kog druk­nu, da pri­ja­ve što je sla­vio srp­sku No­vu go­di­nu, ko­ja ni­je ko­smo­po­lit­ska, već je ne­ka ka­len­dar­ska gre­ška.

Opi­si­va­li su ih mno­gi, Ar­či­bald Rajs naj­bo­lje. Ar­či­bald Rajs ko­ji je sa Sr­bi­ma pro­šao gol­go­tu Al­ba­ni­je i ostao da ži­vi u Sr­bi­ji, za­lud je upo­zo­ra­vao na njih, na mo­zgo­nje, sa skri­ve­nim svinj­skim re­pi­ćem me­đu no­ga­ma.

Lum­pe­ni­nte­lek­tu­al­ci, kon­cep­tu­a­li­sti, post­mo­der­ni­sti, eks­per­ti, eve­te­fen­di­je, šap­ta­či, ni­kad ne od­la­ze sa vla­sti.

Ta Sa­li­je­ri­je­va unu­čad, mo­zgo­nje srp­ske.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Kako Nemačka pere svoju savest
Ostaci Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu

Kulturni genocid

28.09.2021. 06:10

Kako Nemačka pere svoju savest

„Narodnu biblioteku je trebalo srušiti zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.“
Close
Vremenska prognoza
light rain
9°C
24.10.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve