Pozornica malih ljudi

Robert Zetaler, pisac, scenarista i glumac, rođen je u Beču 1966. Završio je školu glume u Narodnom pozorištu u Beču i dugi niz godina bio prisutan u pozorištu, serijama i filmovima.

Autor je osam romana. Na književnu scenu stupio je 2006. godine. Najznačajnija dela su mu "Trafikant", "Čitav život", "Polje" i "Kafe bez imena", kojima je postigao veliki uspeh i naklonost književne kritike, ali i među čitalačkom publikom, stvorivši bestselere.
Dela su mu nagrađivana, prevedena na više od četrdeset jezika i adaptirana za film i pozorište.

Kao glumac Zetaler je ostvario zapaženiju ulogu u Sorentinovom filmu "Mladost" 2015. godine.

Roman "Kafe bez imena" govori o Robertu Simonu, vrednom najamnom radniku na pijaci u jednoj od najsiromašnijih bečkih četvrti. Vreme je posleratno, dve decenije nakon rata, prosperitetno. Beč diže glavu, oživljava, gradi se, raste. Širi se preko svojih oboda.

Robert Simon se u atmosferi opšteg optimizma odvažuje da oživi svoje snove. Ovo je priča o njegovom usponu, od pitomca jednog sirotišta i neznatnog šljakera do posednika kafea bez imena, ali sa dušom. 

Topla limunada od vulkanske lave

Preporuka za čitanje

Preporuka za čitanje

Scena 16.07.2024. 23:10

Topla limunada od vulkanske lave

Njegov život ovim kopernikanskim obrtom menja pravac, kvalitet i boje. Postaje svetliji. Sa mnogo umešnosti i simpatije Zetaler slika novo mesto pod suncem, ispunjeno harizmom kafedžije koji je vredan i ljubazan domaćin svojim gostima, od konobarice, boksera, kartaroša, prostitutki, vlasnika tezgi, radnika pijačnih i iz okolnih fabrika, komunalaca, umetnika, senilnih staraca, pijanaca, zavisnika, agresivaca, ćutologa, beskućnika, do zabavljača, zanatlija i njihovih mušterija.

Sve u kafeu peva, žamori, lupka, naručuje i pucketa, dok zakupodavac i udovica stanodavka predstavljaju ostatke starog sveta, relikte prošlosti, koji uglavnom u njenim lavirintima i žive.

Stanovnici ovog skrajnutog kvarta, na marginama grada i društva, gušili su se u usamljenosti i jednoličnoj svakodnevici, nisu imali priliku da se bolje upoznaju niti da se druže. Život se sastojao od rada i noćnog odmora. Novi kafe pružio im je priliku da se ukorene u svom okruženju, da mu pripadnu, da se osećaju kao ljudska bića, da pogledaju jedni drugima u oči, da dobiju svoju minijaturnu pozornicu i pokažu svoje karaktere jedni drugima. 

U kafeu nije bilo luksuza, kao što ga nije bilo ni oko njega. Meze zvano austrijanac podrazumevalo je krišku hleba i masti, malo luka i kisele krastavčiće. Pića su bila standardna, alkoholna i bezalkoholna, zimi punč tajnog recepta. Ali, niko od gostiju nije tražio raskoš, samo bliskost i priliku za bezbrižne svakodnevne rituale. Radost susretanja. Želja da se osećaju kao deo celine zajednice oko pijace, koja je bez kafea bez imena bila amorfna i bezoblična. Osuđena da kunja i tavori.

Ptica koja ne ume da leti

Preporuka za čitanje

Preporuka za čitanje

Scena 25.07.2024. 18:00

Ptica koja ne ume da leti

U kafeu možemo upoznati nekoliko ljubavnih parova različite sudbine, priče fabričkih radnica, gledati trudničke stomake kako rastu, zaboravnost staraca, bes neprilagođenih. Pun lokal, bučan i tesan i prazan bez gostiju. Videti kroz prozore snežne mećave, poledicu, vrele dane, požare, eksplozije, tuče i pijanstva značilo je promenu scenografije. 

Robert Simon voleo je svoj posao, koji je njegovom životu dao smisao. A da li je to bilo kao što se voli žena ili potpuno različito, ni sam ne bi znao da objasni, budući neiskusan u pomenutoj oblasti. Njegova ljubav postala je orbita oko koje se ceo kraj okretao kao suncokreti oko sunca. Iako bezimen, bio je za pamćenje.