INTERVJU

Radovan Sremac o monografiji "Rahela", o tome zašto više volimo bajke od istine...

Radovan Sremac istaknuti je srpski arheolog koji je svojim delom doprineo buđenju interesovanja za prošlost i naše kulturno nasleđe. Osim arheologije, Sremac je ostavio traga i na polju književnosti i publicistike, a nedavno je objavio i monografiju "Rahela“ posvećenu jednoj od najvećih srpskih glumica, legendarnoj Raheli Ferari.

O monografiji "Rahela“, knjizi o Simeonu Piščeviću, ali i rodnom Šidu kao neiscrpnoj inspiraciji u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori arheolog i publicista Radovan Sremac.

Zbog čega ste se odlučili da napišete monografiju baš o Raheli Ferari?

"Ja se više od deset godina bavim istraživanjem prošlosti jevrejske zajednice u Podunavlju, pa sam u jednom momentu objavio knjigu o jevrejskim porodicama u Bačkoj Palanci. Nekoliko godina kasnije usledila je ista knjiga i za Zemun. Budući da su Rahelini roditelji potekli iz Bačke Palanke, a sama Rahela iz Zemuna, cela priča oko nje je nekako proizašla iz te dve knjige. Prekretnica je svakako bilo poznanstvo sa glumičinom porodicom koja mi je ustupila do sada neobjavljenu dokumentarnu građu koju je skupljala glumica lično. Rahela je sjajna, i privatno i profesionalno, i svakako nije bilo teško da se neko prihvati posla oko knjige.“

Rahela je bila jedna od najomiljenijih srpskih glumica, ali je njen život, pogotovo mladost, nalikovao na filmski triler. Šta Vas je najviše fasciniralo tokom proučavanja života velike glumice?

"Rahela je bila heroina, borac ne samo za svoj goli život u najtežim momentima našeg društva i njenog života, nego i borac za pravdu i prava ljudi koji su iz ovih ili onih razloga bili u problemu. To mi je ostavilo najveći utisak.“

Koja je Rahelina uloga Vama najdraža, odnosno po kojoj ćete je uvek pamtiti?

"Beogradska publika Rahelu najviše zna iz njenih pozorišnih uloga, koje su svakako mnogo zahtevnije, ozbiljnije i umetnički kvalitetnije. Sa druge strane, šira publika u Srbiji je najviše zna po njenim filmskim ulogama koje su nas uvek zasmejavale makar bile i ’mračne’ poput majke iz filma ’Davitelj protiv davitelja’.“

Planirate li posle Rahele Ferari da napišete monografiju još nekog našeg istaknutog filmskog i pozorišnog umetnika?

"Planova je jako puno. Neke ideje već imam, ali o tome bih drugom prilikom kada se krene u realizaciju. Ja volim ljudske priče, volim istoriju na nivou porodice i pojedinca jer smatram da je čovek imenom i prezimenom nosilac te istorije i da ne sme da bude izgubljen u beskrajnim tokovima opšte istorije.“

ENES HALILOVIĆ: "Teško je vreme u kojem se lako živi"

INTERVJU

Scena 08.07.2025. 20:55

ENES HALILOVIĆ: "Teško je vreme u kojem se lako živi"

Pisali ste i o životu i radu general-majora Simeona Piščevića. Mnogi možda ne znaju da su upravo njegovi memoari poslužili kao inspiracija Crnjanskom da napiše svoje remek-delo, roman "Seobe“?

"Da, Piščević je moj Šiđanin po rođenju, otac mu je ovde bio kapetan u vreme Vojne granice. Seobe su neprolazni put našeg naroda, u stvari svih naroda na ovom prostoru, one nas stvaraju, grade i na kraju i ugase. Priča Simeona Piščevića je upravo to, zahvaljujući seobi u Rusko carstvo on je dostigao zavidnu karijeru, ali je i ta seoba dovela do nestanka njegove porodice kao srpske jer se već njegov sin izjašnjavao kao Rus. Ali to su normalni istorijski procesi.“

Po struci ste arheolog, kako je došlo do spajanja arheologa i književnika u jednu ličnost?

"Ne bih rekao da sam književnik, ovo radim kao istraživač. Moje osnovno zvanje jeste diplomirani arheolog, ali sticajem okolnosti prešao sam u novije istorijske ’vode’ pa čak i završio master studije istorije. Tako da sad, nekako, u radu prelazim milenijume od neolita do 20. veka. To možda uzima na kvalitetu rada na određenim temama, ali sa druge strane pruža odlično sagledavanje procesa, promena i prilika u društvu.“

Za sebe kažete i da ste hroničar Šida. Najšira javnost Šid najviše vezuje za jednog od najvećih srpskih slikara, Savu Šumanovića, ali zbog čega još vredi posetiti ovaj sremski grad?

"Ja za Šid uvek kažem da je varoš leti uvek prašnjava do kolena, a zimi vazda blatnjava do kolena, ali koja je vazda davala sjajne ljude. Sava Šumanović je jedan od najboljih primera toga. Mi u Šidu imamo jedinstvenu situaciju da baštinimo najznačajnijeg srpskog akademskog slikara, Savu Šumanovića, i najznačajnijeg samoukog ili naivnog slikara, Iliju Bašičevića Bosilja. Legati oba umetnika se danas nalaze u Šidu i svakako su mesta koja se obavezno moraju posetiti. U Šidu postoji i mali crkveni muzej sa oko 200 izloženih predmeta do 17. do 20. veka. U okolini Šida postoje tri manastira, znamenito Spomen-obeležje ’Sremski front’, dve tvrđave, vojno lovište...“

Koliko kao nacija poznajemo svoju istoriju i prošlost?

"Premalo. Prosečan stanovnik Srbije više voli bajke i izmišljenu herojsku istoriju od istine i činjenica. Ja sam u više navrata imao neprijatne situacije sa nearheolozima i neistoričarima koji su tvrdili da je nešto tačno iako je istina bila potpuno drugačija. Nažalost, jedan od razloga takve situacije je i sistematsko urušavanje obrazovanja i ugleda struke. Niti smo nebeski, niti je Dušan imao preko dva metra visine – ne znam zašto ne pričamo o našim običnim neškolovanim prabakama koje su najčešće u najvećoj sirotinji odgajale i vaspitavale svoju decu, a koja su potom gradila ovu Srbiju i borila se za nju.“

Koliko će u bliskoj budućnosti veštačka inteligencija imati upliva u arheologiju, a koliko u književnost?

"’Vikipedija’ je svojevremeno zastrašila struku i donekle olakšala i urušila kvalitet rada đaka. Sad se isto, ali sa mnogo većim strahom, govori o veštačkoj inteligenciji. Svaki alat je koristan kada se koristi za dobre ciljeve, i obrnuto. Mislim da je, za sada, prepoznatljiv i ne baš kvalitetan rad proizašao iz veštačke inteligencije jer, da biste dobili kvalitetan rezultat uz pomoć nje, vi morate da znate da dobro postavite problem i iznesete ga njoj. A za to vam opet treba dobro znanje.“

Koliko su današnja vremena u kojima živimo pogodna za umetnike i umetnost?

"Za umetnike ne znam. Mogu reći za istraživače, i to nezavisne kakvim i ja pripadam. Vremena su užasno teška, pogotovo ako ste van metropole. Nemate logističku podršku, nemate dobre ’veze’ i poznanstva, sve sami plaćate, sami se borite za poziciju i prezentaciju... Veoma teško i nezahvalno. Ali mislim da se velik broj nas bavi time iz ljubavi prema rodu i narodu, ne zbog zarade, i da nam je dobra volja najveći pokretač.“

IVAN MIŠKELJIN: "Kroz priče vraćam prekinuto detinjstvo"