Intervju

Srđan V. Tešin: "Teško je biti optimista u svetu stradanja"

Srđan V. Tešin, jedan od najpoznatijih srpskih pripovedača i romanopisaca srednje generacije, ovogodišnji je dobitnik Andrićeve nagrade za književnost.

Studirao je filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Priređivač je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča i autor trinaest knjiga: “Sjajan naslov za pantomimu“, “Antologija najboljih naslova“, “Kazimir i drugi naslovi“, “Kroz pustinju i prašinu“, “Kuvarove kletve i druge gadosti“, “Alternativni vodič kroz Vavilon“, “Ispod crte“, “Priče s Marsa“, “Gori gori gori,“ “Moje, Luka kaže“, “Mokrinske hronike“. Najnovija zbirka priča za koju je i nagrađen Andrićevim priznanjem je “Crna Anđelija“.

Dobitnik je stipendije iz Fonda “Borislav Pekić”, Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine, Nagrade Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, Nagrade grada Niša za knjigu godine za decu i mlade i Andrićeve nagrade. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika.

U intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ Srđan V. Tešin govori o svom stvaralaštvu, razlici između stvaranja priča i romana, književnosti danas i naravno o osećaju koji sa sobom donosi nagrada naslovljena po našem jedinom nobelovcu.

Kakav je osećaj dobiti Andrićevu nagradu i šta za Vas ona lično znači?

“Ovo je zaista velika nagrada, pre svega zato što nosi ime našeg jedinog nobelovca Ive Andrića pa je u simboličkom smislu ovo najznačajnija književna nagrada u Srbiji. Ali i zbog toga što ovu nagradu dodeljuje žiri u kome su vrsni intelektualci, poznavaoci savremene srpske književnosti. S obzirom na to da sebe pre doživljavam kao pripovedača nego kao romansijera, nagrada za najbolju knjigu pripovedaka svakako dolazi kao kruna moje književne karijere. Samo da napomenem da je ’Crna Anđelija’ bila ove godine i u užem izboru za ’Vitalovu’ nagradu i u najužem izboru za nagradu ’Voja Čolanović’, ali je na koncu dobila onu najprestižniju – Andrićevu nagradu. Triput sam bio u najužem izboru za Andrićevu nagradu pa se može reći da u mom slučaju važi poslovica – treća sreća.“

Kako biste nam predstavili nagrađenu zbirku pripovedaka “Crna Anđelija i druge zverske priče“?

“Poslednjih meseci objavljeni su prikazi ’Crne Anđelije’ u kojima su književni kritičari izneli veoma podsticajna zapažanja, a među njima se izdvaja zaključak Marije Nenezić da moja knjiga priča predstavlja ’specifičnu zoografiju jednog odrastanja’. To precizno određenje mojih proza obuhvata tri ključne stvari. Prvo se odnosi na odnos između životinja i ljudi jer je priča o životinjama uvek, naravno, priča o ljudima i njihovim sudbinama. Drugo, kako je navedeno u saopštenju žirija, hronotop Banata u zbirci zauzima središnje mesto. I treće, detinjstvo jeste jedan od glavnih motiva moje zbirke jer kroz dečačke ispovesti spajam presudne istorijske trenutke i fiktivne povesti. U nekom smislu ’Crna Anđelija’ je potraga za izgubljenim vremenom koliko i potraga za životinjskom u ljudima i ljudskom u životinjama.“

Rodni Banat je za Vas očigledno neiscrpan izbor inspiracije. Šta je ono u Banatu što Vas podstiče na književno stvaranje?

“Mokrinčanin Raša Popov napisao je iscrpno pismo na temu ’kako se posvetiti književnosti’ i poslao ga mojoj majci 1963. godine iz redakcije ’Mladosti’. To ću pismo mnogo godina kasnije pronaći u njenoj rukopisnoj zaostavštini. Ovako glasi jedan od njegovih saveta mladoj pesnikinji: ’Vi morate razvijati u sebi onu samosvest, ono osećanje da ste Vi pozvani da taj naš Mokrin i te naše ljude i sve svoje ljude zabeležite i unesete u duhovnu riznicu našeg naroda.’ Umesto majke, koja je prerano napustila i pesničku karijeru i ovaj podeljeni svet, ja sam doslovno prihvatio savet Raše Popova i pripovedam o banatskom Makondu i o džinovima iz Mokrina na čijim ramenima stojim. Banat je dao velike pisce poput Dositeja Obradovića, Jovana Sterije Popovića, Miloša Crnjanskog, Vaska Pope, Mladena Markova, Voje Despotova... S obzirom na to da je Miloš Crnjanski Banat okarakterisao kao ’trezor morbidnosti’, onda nije ni čudno što je Borislav Mihajlović Mihiz govorio o ’posebnom temperamentu’ pisaca iz Banata. U tom smislu, Banat u univerzumu srpske književnosti predstavlja posebnu planetu. Moja, da kažem tako, ’misija’, jeste da zabeležim jezik, običaje, naravi i sudbine ljudi iz Banata uz koje sam odrastao.“

Rođeni ste u Mokrinu odakle su potekli i velikani Mika Antić i Raša Popov. Kakva je to ruža vetrova iznad malog Mokrina koja donosi tako slavne pisce?

“Iz Mokrina dolaze i Miroslav Antić, Raša Popov, Vasa Stajić, Imre Sabo, Bogdan Tane Ibrajter, Đura Đukanov, Mića Vujičić i drugi značajni pisci i umetnici. Mokrinčani su mitomani, ali je činjenica da postoji i ’mokrinska kultura’ iz ranog bronzanog doba i ’mokrinska mumija’ koju je Hadži Pavle Riđički kupio u Luksoru ’ne za sebe, nego za narod’, ali postoje i nedokazive tvrdnje da se grob hunskog vojskovođe Atile nalazi u mokrinskom ataru. Moguće je da su sve ove istorijske priče hrana za maštu koja nas, Mokrinčane, podstiče da u svojim kreativnostima budemo originalniji i neobuzdaniji nego stanovnici drugih mesta.“

Da li su priče, kako mnogi smatraju, teži i zahtevniji književni oblik za pisca od na primer romana?

“Priča, za razliku od romana, nema njegovu širinu, domet i univerzalnost. S jedne strane, priča je jezgrovitija od romana, zgusnutija, a sa druge, priča može da bude sve što autor odluči da ona treba da bude. Zbog toga ona može imati bilo koji oblik. I baš zbog te osobine, pravo umeće pisaca kratkih proza ogleda se u tome mogu li da prikuju čitaočevu pažnju za detalj i trenutak, a to uopšte nije lak zadatak. Vrhunski pisci priča slede pravilo ’manje je više’, odnosno pokušavaju da sa što manje reči kažu što više, a to je već umetnost za koju je potrebna velika veština i neizmeran talenat.“

Kako vidite srpsku književnu scenu danas?

“Postoji, tačnije, nekoliko književnih scena u Srbiji koje egzistiraju nezavisno jedna od druge. Sve njih karakteriše to da su pisci danas marginalizovani u svakom smislu, najpre egzistencijalnom i materijalnom, a potom i na nivou simboličke moći i značaja. Pisci su odavno izgubili auru koju su imali u socijalističkom dobu, nema više pisaca ’očeva nacije’, nema pisaca ’disidenata’, nema pisaca ’moralnih vertikala’... Poneki pisci danas se zadovoljavaju sitnim nameštenjima i sinekurama koje idu uz položaj i vlast, drugi se zadovoljavaju komercijalizacijom sopstvenog književnog preduzeća, treći čine čitavu armiju bezazlenih i simpatičnih amatera, diletanata i naturščika u književnosti... Ipak, samo na onima koji pišu i objavljuju jer ne mogu da budu ništa drugo, nego baš to – pisci, leži najveća odgovornost. Među njima ima izuzetno darovitih i vrednih pisaca svih generacija čija dela su rado čitana ili, ako prežive sud vremena, tek treba da budu pročitana. Nažalost, ne može se ni od pisaca tražiti previše jer se knjizi u Srbiji ne pridaje velika pažnja pa nam je svima, i piscima i čitaocima, tako kako nam je.“

Može li veštačka inteligencija da ugrozi klasičnu književnost i pisce?

“Veštačka inteligencija je alat koji je osmislio čovek i sve dok služi svrsi zbog koje je i nastala ona je dobrodošla kao mogućnost za proširivanje i produbljivanje kreativnosti i znanja. Nema sumnje da će pre ili kasnije taj alat biti zloupotrebljen pa je vrlo moguće da ćemo dobiti pisce-robote koji će stvarati autonomnu robotsku književnost. Međutim, problem sa kreativnošću veštačke inteligencije je i dalje upitan. Za sada, ovaj fenomen ugrožava akademsku zajednicu jer mnogi pribegavaju tome da im veštačka inteligencija piše radove koji ne sežu dalje od veštog kombinovanja navoda preuzetih iz najrazličitijih izvora. A to još nije ni originalni naučni rad ni književnost. Ako ćemo pravo, veštačka inteligencija se uveliko primenjuje u svetu vizuelnih umetnosti pa još nismo videli nijedno umetničko delo koje bi nas ostavilo bez daha.“

Kakve su danas književne tendencije u svetu, u kom pravcu idu?

“S obzirom na užase ratova kojima svedočimo u Ukrajini, Rusiji, Izraelu, Palestini i Libanu, dominacija autofikcije u književnosti će ustupiti mesto angažovanijim temama kojima će autori pokušati da objasne duh ovog našeg predapokaliptičkog vremena.“

Da li je umetnost posustala pred sve gorom realnošću i svakodnevicom?

“Mislim da je svako ko je kritički posmatrao svet oko sebe mogao da pretpostavi u kom pravcu će se odvijati budućnost. S jedne strane, imamo ozbiljne ekološke probleme koji prete da u potpunosti izmene klimu na planeti, što će dovesti do nesagledivih posledica, s druge ‒ na korak smo od izbijanja globalnog rata i to više nije floskula. Teško je biti optimista u svetu u kome stradaju podjednako i ljudi i životinje i biljke. Književnost i umetnost u celini mogu na ove pojave da reaguju samo s odmakom, ali plašim se da će tad biti kasno.“

Kakvi su Vam planovi za naredni period, možemo li nakon zbirki priča očekivati i novi roman iz “kuhinje Srđana V. Tešina“?

“Za sada nemam baš nikakvih planova. Nisam napisao nijednu rečenicu nakon ’Crne Anđelije’. Pišem samo kad zaista imam šta da kažem. A što se tiče kuhinje, to mi je izgleda sudbina budući da sam diplomirana domaćica: ruke mi uvek mirišu na luk, a kosa na dinstanje. Teže mi pada da smislim šta ću sutra da kuvam, nego kako da napišem priču. A možda od toga i napravim priču, ko zna.“

Ivan Zlatković: "Život je zbir tragedija od kojih se teško oporavljamo"