Scena
02.01.2022. 07:05
Scena
03.06.2022. 10:00
Dragana Todorović
Intervju
Stefan Milenković: Nemam strah od pomeranja granica
Šta imaju zajedničko "Gile šampion“, pesma "Zabranjenog pušenja“ i "Labudovo jezero“ Čajkovskog? Šta spaja Betovena i "Tri ratna havera“? Odgovor je – Stefan Milenković i Dr Nele Karajlić.
Jedan je vrhunski violinista, drugi muzičar, pisac i glumac, a zajedno tvorci projekta "Rock El Clasico“ u kojem su spojili nespojivo, a koji će publika u Beogradu imati priliku da čuje 21. juna, na Dan muzike, na Tašmajdanu.
Dok s velikim nestrpljenjem očekujemo taj koncert, čiji smo delić imali prilike da čujemo na televiziji kada su nam Nele Karajlić i Stefan Milenković u emisiji Zorana Kesića predstavili kako zvuči kada se spoje "himna radničke klase“ – pesma "Fikreta“ i Pahelbelov "Kanon u D-duru“, pitamo nekadašnje čudo od deteta, danas čuvenog violinistu – šta još možemo da očekujemo na koncertu na Tašu?
"Da, čuli ste taj jedan ’zalogaj’ celog projekta, kombinaciju Pahelbela i ’Fikrete’ i to je jedna od mirnijih pesama, ima pitomu energiju, međutim, ima još mnogo kontrastnih stvari koje smo spojili. Na primer - ’Gile šampion’ i ’Labudovo jezero’, ’Tri ratna havera’ i Betovenovu simfoniju, Šostakovičev oktet za gudače koji je, rekao bih, prilično nepoznat širem krugu publike, sa pesmom ’Devil in Business Class’. I tako dalje... Ima tu mnogo, mnogo eksperimenata koje smo uradili, a iz razloga što imamo nezajažljivu umetničku znatiželju i što nemamo strah od pomeranja granica.“
Kako je uopšte nastala ideja o "Rock El Clasico“ projektu i šta je, osim izuzetnog talenta, spojilo Vas i Neleta Karajlića?
"Oduvek smo znali jedan za drugoga, ali nas je konkretno spojio Dejan Grastić, koji je producent ovog projekta. Nakon samo nekoliko minuta razgovora bilo je jasno da imamo u umetničkom i kreativnom smislu ogroman potencijal i da zaista nemamo nikakvih ograničenja. Zatim smo počeli da destilišemo ideje i koncept celog projekta. Tu je ključnu ulogu igrala i Ana Krstajić, koja je svojevrsni muzički prevodilac između nas dvojice i koja je počela da nam pomaže da sprovedemo u delo naše muzičke ideje. Ona ih je kombinovala tako da se ne vide šavovi, da ta tekstura između klasike i rokenrola postane slična. Zaista smo prešli veliki put od prvog susreta do završne faze u kojoj smo sada pred nastup na Tašu.“
Osim koncerta u Beogradu, kakvi su dalji planovi u vezi sa tim projektom?
"Imamo još nekoliko zakazanih koncerata, a do sada smo nastupili na jednom koncertu zatvorenog tipa gde smo prikazali samo segment tog projekta, zatim u Dubaiju na Svetskoj izložbi, gde smo svirali oko 75 odsto projekta, a publika je bila iz celog sveta i zaista je neverovatno pozitivno prihvatila ceo koncept. Skoro da je bilo iznenađujuće, jer mnoge od tih pesama su na srpskom jeziku i tekst ne mogu svi da razumeju, ali se očigledno razume suština, energija pesme i spoja klasike i roka, kao i energija našeg nastupa. A to je i bio naš primarni cilj – univerzalnost koja se dobija kada se spoje nukleus onoga što znači klasika i srce roka. Ispostavilo se da tu nema granica. Drago mi je da smo imali priliku da gradimo taj projekat evo već tri godine, a premijerno prikazivanje je dva puta odloženo zbog korone, ali nam je to dalo priliku da ga testiramo i nadograđujemo, tako da je Taš sada istovremeno i nastavak i početak, u svakom slučaju prilika za publiku da čuje ’Rock El Clasico’ u svom punom sadržaju. Osim pesama, ima tu još nekih dodatnih stvari koje ne bih sada da otkrivam, ali u pitanju je spektakl.“
Vaš aktuelni projekat je i niz master klasova violine zajedno sa nacionalnom platformom "Srbija stvara“, koji će biti održan od 7. do 19. avgusta 2022. godine u Novom Sadu, u novoj sali Muzičke škole "Isidor Bajić“ gde ste umetnički direktor. Kolika je zainteresovanost mladih za ovaj vid edukacije i koliko su oni uopšte otvoreni za klasičnu muziku u eri interneta, Tiktoka i ostalih svakodnevnih izazova?
"Apsolutno postoji veliki interes. Mi smo prošle godine u Čačku radili master klas violinski kamp od dve nedelje, a ove godine će to biti u Novom Sadu, prestonici kulture. U tom specijalizovanom svetu klasične muzike i konkretno violine master klas koji organizujemo je zaista naišao na veliki odjek. Trudim se da to ne budu tipični časovi, zbog čega su i veoma intenzivni i nisu za svakoga. Radi se od 7.30 ujutru do 7.30 uveče. Studenti dobijaju jedan ogroman dijapazon ne samo lekcija, grupnih časova, teoretskih časova, nego su tu i svakodnevni treninzi koji su posvećeni telu i onome što treba nama kao muzičarima, ali i zdravlju uopšte. Takođe, radimo i vežbe disanja koje pomažu pri koncentraciji, kao i za smirivanje treme pred nastup, a vežbamo i meditaciju. Sve je to povezano u jednu celinu. Master klas je prošle godine bio veoma popularan, ove godine takođe, već imamo puno prijava, a rok ističe 10. juna. Jedva čekam da sve počne jer volim taj format i volim da uronim u rad sa studentima.“
Scena
17.12.2021. 07:05
Ričard Klejderman, pijanista kojeg slušaju i oni koji ne vole klasiku
Prve časove violine Vama je dao Vaš otac kada ste imali tri godine. Vaš sin Nikola sada ima dve godine…
"Naš sin Nikola pokazuje interes prema svemu onome što ga okružuje, a tu je naravno i violina. Ali, apsolutno ništa ne forsiramo, nemam neke ambicije da on mora da svira violinu. Prosto, ponuda je tu, a on će već sam pokazati šta ga najviše interesuje. Ako to bude violina, svakako ćemo stvoriti uslove da se on maksimalno razvije u tom pogledu. Da bi se neki instrument dobro svirao, mora da se pokaže jak interes, strast. Nikola se tu i tamo igra ’ninom’, kako on zove violinu, ali još je premali da bi se sada bilo šta radilo sa nekom konstantom i postojanošću. Jer, u vezi sa sviranjem najvažnije je da se nešto radi svaki dan. Uostalom, ključ da se bilo šta u životu radi dobro jeste upravo konstanta i apsolutna posvećenost. Ima vremena za njega, sada uživa u životu, uči nove reči svaki dan, svojim ’macem’, koji je zapravo mač, on lovi muve i bube, i to je u redu. Lako će taj mač da zameni gudalom ako mu tako dođe jednog dana.“
Veliku pažnju jugoslovenske javnosti privlačili su Vaši nastupi kada ste bili dečak, pred Ronaldom Reganom, Mihailom Gorbačovom, papom Jovanom Pavlom Drugim. Koji nastup je na Vas ostavio najveći utisak i zašto?
"Sa svih tih nastupa nosim neverovatne utiske, a tih događaja sam svesniji danas nego što sam bio tada. Iskreno, kao klinac nisam pridavao toliku ili čak nikakvu važnost recimo predsedniku neke države. Ja sam znao da je to važna osoba, ali kao detetu to mi uopšte nije imponovalo. I dan-danas gledam na to sa jednim relativizmom, ali ipak shvatam koliko su ti događaji bili jedinstveni i meni su ostali u neizbrisivom sećanju, čak iako su bili iz ugla deteta. Ti susreti su uvek bili kratki zbog protokola i gužve pa je sve išlo brzo i kao na nekoj traci, ali uvek je bilo prisno. Ti ljudi su, valjda, u moru svojih obaveza nekako uvek bili izričito prijatni sa mnom, i Regan i Gorbačov i papa. To je utisak koji mi je ostao upečatljiv i dan-danas. Mislim da su i te osobe upravo tako shvatile moje nastupe – intermeco u svojim burnim, zauzetim životima.“
Koji koncerti su za Vas najveći izazov – pred uzdržanom publikom, u čuvenim koncertnim dvoranama, u saradnji sa velikim umetnicima ili pred velikim i važnim državnicima?
"Iskreno, rekao bih da je najtačniji odgovor – svi ti nastupi, ali i nijedan. Svaki nastup može da bude izazov i nijedan ne mora da bude izazov, a to zavisi od mnogo okolnosti – od pripreme, od pristupa samom nastupu, koliko stavljate pritiska na samog sebe. Na primer, možete da svirate u nekoj manjoj sali, ali ako vi mislite da će na taj koncert doći neka osoba koja kod vas povećava osećaj pritiska ili odgovornosti, taj vaš nastup može biti stresniji nego onaj pred tri i po hiljade ljudi. Dakle, sve je to subjektivno. Ja nastojim da pristupam svakom koncertu na praktičan način, da ne dodajem previše stresa, da sve bude prirodno, organski. Publika dolazi da se zabavi, da čuje nešto lepo, da čuje tu osobu, ne samo to delo, jer jedno ljudsko biće nastupa za druga ljudska bića. Da li ih je 100 u sali ili 10.000, možda nekoliko miliona na nekom prenosu, ideja je u suštini ista i moj pristup je isti. Nastojim da uvek budem podjednako otvoren tom iskustvu bez ikakve dodatne odgovornosti.“
Scena
26.05.2022. 13:52
Nikola Pjovani: "Ako slepo slediš isplativost, brzo ćeš se naći u paklu"
Nastupali ste i sa čuvenim bendom "Gorilas“. Da li, možda, možete da nam otkrijete tajnu ko osim Dejmona Albarna i Džejmija Hjuleta čini taj bend?
"Znao sam za njih i da se kriju iza animacije, da se ne zna ko su članovi benda, ali imali smo samo jednu jedinu zajedničku probu pred koncert koji je prenosio MTV i to je sve bilo navrat-nanos, pre svega za njih. Na kraju nismo imali ni dovoljno vremena da probamo ceo nastup i sve pesme. Osim Dejmona i još jednog koji je bio tu blizu, nikoga više nisam ni video jer smo svi bili koncentrisani na probu. Stvarno ne znam ko su ostali članovi, a mislim da se taj sastav tu i tamo menjao, osim Dejmona. Na tom našem zajedničkom nastupu bilo ih je četvorica. Žao mi je, voleo bih da imam neku pikantniju priču u vezi sa tim susretom, ali nemam. Jedinu interakciju sa Dejmonom sam imao kada nam je rečeno da više nemamo vremena za probu, a on me je pitao da li ipak možemo da prođemo još te dve pesme jer je to samo još šest minuta. Naravno da sam rekao da možemo da ostanemo na bini sve do koncerta, što se mene tiče, jer sam došao da sviram, da radim. I tako je bilo. Prošli smo još te dve pesme. Eto, to je moje iskustvo sa "Gorilasom“ u Apolo teatru u Njujorku.“
U jednom od intervju primetili ste da se klasična muzika udaljava od svojih korena i dobija isključivo elitistički prizvuk, kao i da je potrebno "klasiku približiti ljudima“. Da li je projekat "Rock El Clasico“ jedan od Vaših koraka u tom smeru?
"Da, klasika je u jednom trenutku postala dogmatična, ali se to promenilo poslednji dvadeset godina, i to se drastično promenilo pre svega zbog toga jer je postalo evidentno da se na taj način postiže suprotan efekat, da se ne stvara nova publika i da se ne ostvaruje cilj – da bude muzika za ljude, a ne za neke pojedince. Naravno, nije svaka klasika za svakoga, ali se ne sme kategorisati kao nešto što je samo za odabrane. ’Rock El Clasico’ projekat je sigurno deo moje interakcije sa svetom. Ja sam violinista koji svira Čajkovskog, Betovena sa orkestrom, ili sviram solo Baha, ali sviram i džez i ’Rock El Clasico’. To sam sve ja i veoma mi je važno da moj izraz bude autentičan, kao i da je zabavno i meni i drugima, da je kvalitetno bez obzira na žanr. Ja sam klasično treniran i osećam se kao jak predstavnik klasične muzike koju volim i kojoj sam posvetio svoj život, ali to ne isključuje sve ovo drugo. To govorim i svojim studentima – da drže otvoren um i da se ne razvijaju samo kao muzičari, nego i kao osobe. Onda publika dolazi da čuje ne samo to delo, nego i njih.“
Šta posle koncerta na Tašmajdanu? Gde možemo još da Vas slušamo?
"Imam još puno koncerata u narednom periodu. Za nekoliko dana sviramo u Trstu, a u Portorožu ’Karminu Buranu’ aranžiranu za violinu i kamerni orkestar. Taj aranžman je radila Ana Krstajić takođe. To je nešto veoma posebno. U Pančevu nastupamo na ’Klasik festu’ 12. juna, isto ’Karmina Burana’, i to jedva čekam jer je tamo uvek divna atmosfera. U Kragujevcu imamo ’Arsenal fest’ 30. juna, gde ćemo nastupiti sa projektom ’Rock El Clasico’, a već dan posle sviramo veoma klasičan resital u Poreču. Kao što vidite, tu ima mnogo različitih stilova u veoma malom vremenskom prostoru. U julu i avgustu takođe imam još mnogo nastupa, kao i mini master klas, idem i u Italiju, Budvu... Između toga predajem i nastojim da na najbolji mogući način završim sve druge obaveze koje imam. Pomaže mi moja asistentkinja i sve se stiže, ali nije uvek lako. Leto je najzauzetiji deo godine, ima mnogo festivala i radionica. Kada se drugi odmaraju, mi najviše radimo.“
Komentari
