Scena
14.01.2022. 07:05
Scena
11.02.2022. 08:05
Dragana Todorović
Intervju
Đule Van Gog: "Put neizvesnosti pretočio sam u note i stihove"
"Muzika bez huka publike je stanje u kome ne postoje čestice zadovoljstva“, rekao je svojevremeno Zvonimir Đukić Đule, frontmen grupe "Van Gogh“. Nakon pauze od tri godine, taj huk će se opet čuti – 11. marta na koncertu "Visoki napon“ u "Kombank dvorani“.
U najavi za koncert piše da će nam se grupa "Van Gogh“ sada predstaviti u sasvim novom svetlu. Šta su nam spremili, pitali smo Đuleta.
"Pre svega – radujemo se koncertu u ’Kombank dvorani’ po drugi put. Prethodni, ’Akustik Van Gogh’, bio je u martu 2019. Ovaj sada posvećujemo legendarnim koncertima u SKC-u i meni najomiljenijem albuma u karijeri ’No Comment’, ali i toj energiji koju smo nekada delili sa publikom tada mladom, a danas stasalom, zrelom, kao i sa njihovom decom. Želimo da opet osetimo energiju kako tog albuma tako i pesama koje briju i jakim intenzitetom pokreću publiku u današnjem trenutku.
Jasno mi je da se energija meri amperažom, ali ovaj ’Visoki napon’ je simboličan naziv koncerta koji je važan za sve nas, za sve ono kroz šta smo prošli. Zato se radujem susretu sa publikom u nekom potpuno novom okruženju za grupu ’Van Gog’. Ono što je novo jeste upravo trenutak u kojem ćemo nastupiti. Činjenica je da sebi nikada nismo dozvolili luksuz da se oslonimo na postignuto, već nas upravo to što smo postigli inspiriše da idemo dalje, da otvaramo nova poglavlja u radu grupe ’Van Gogh’.
Danas je mnogo informacija na dnevnom nivou, pažnja mlade publike, mada i njihovih roditelja, kratkog je daha i onda, ako im ne dođete do srca i emocija, prošao je voz. Zato se nadamo da će i susret sa publikom, koji nas očekuje u martu, probuditi neki novi početak i da će to energetsko trenje napraviti dobro vrenje kako za ovaj trenutak tako i za budućnost.“
Da li možete da nam otkrijete eventualne goste koncerta?
"Mi ne mistifikujemo događaj, sve je jasno – gitara, trzalica, pojačalo, bubanj i refreni. I to je to. Voleli bismo da nam se tog dana na bini pridruži Aca Barać, basista koji je svirao album ’No Comment’ u SKC-u. Voleli bismo da ga namamimo da iz dalekog sveta dođe i podeli binu sa nama i da u autentičnom zvuku za taj trenutak proslavimo i njegov rođendan, koji je baš 11. marta.“
Poslednji put ste na sceni u "Kombank dvorani“ svirali pre tri godine. Šta se u međuvremenu dešavalo?
"Tišina. Dogodila se tišina oko nas, u nama. Ta tišina nas je pokrenula u smeru da budemo više ljudi, da se okrenemo sebi iznutra, da pripazimo malo i na svoje zdravlje i na svoje bližnje, da probudimo duboko skrivenu solidarnost koju bismo kao ljudi morali da imamo jedni prema drugima.
Istovremeno, imali smo i priliku da se ipak družimo sa publikom, što nam je za sve to vreme bila velika želja. Družili smo se putem društvenih mreža, a čak se u toj tišini dogodio i onaj dvanaestosatni koncert koji smo odsvirali za našu publiku još na početku pandemije, kada smo svi sedeli kod kuće danima. Bez obzira na sve, ova pandemija nas je naučila lekciji – da i dno ipak ima rupu.“
Scena
03.05.2021. 10:20
Za sve je kriv rokenrol
Huk publike Vam je očigledno veoma važan. Da li o tom razmišljate i kada pišete pesme, da li Vam je publika motiv i inspiracija da stvarate?
"Ja sanjam taj huk. Ja sanjam susret sa publikom, sanjam putovanja koja su nas oblikovala tokom odrastanja. Ti susreti, prijateljstva… Ostali smo uskraćeni za to u protekle dve godine. Inače, proces stvaranja muzike u mom slučaju je nevidljiv. To su neke čestice koje se namagnetišu jedna po jedna, same od sebe, jedna priđe, druga ode, a tu je telefon da se to zabeleži odmah. Nekada se to radilo olovkom na papiru, ali i na jastučnici u hotelskoj sobi, na čaršavu u restoranu… zapiše se stih da ne odleti.
Tako te čestice pribeležim i stavim u neki kreativni špajz i onda kada dođe momenat da objedinimo to što se dogodilo u nekom periodu za nama, onda otvorim vrata kreativnog špajza i onda se to nekako, valjda samo po sebi, preko noći posloži.
Neko je rekao da je svaki umetnik i svako kreativno biće na svoj način ’lopov’ – kada padne noć, dok drugi spavaju i sanjaju, umetnici kradu sve lepote iz njihovih snova, preoblikuju ih do jutra u neku knjigu, pesmu ili sliku, i to potom podare svetu. Deluje šeretski, prevarantski, ali je zapravo tako. Sve o čemu se peva bazično je ljubav, ali i dalje nijedna pesma nije ista, kao što nijedna ljubav nije ista.“
Scena
17.12.2021. 07:05
Ričard Klejderman, pijanista kojeg slušaju i oni koji ne vole klasiku
Vaš stariji brat Ljubomir Đukić je pre 40 godina, zajedno sa Giletom i Ljubomirom Jovanovićem, u kafani "Mornar“ u Beogradu, osnovao grupu "Električni orgazam“. Kako je nastao "Van Gogh“?
"Moj stariji brat, kome sam zahvalan za mnoge ploče i tu magiju muzike koju je sa mnom delio, doprineo je mnogo mom muzičkom razvoju. ’Električni orgazam’ je, zapravo, nastao u Londonu 1978. godine kada je moja malenkost u fiskulturnoj sali upoznala čupavog Gileta, mada sam ja tada bio čupaviji od njega – on je bio ’afro’, a ja sam imao kosu do pola leđa. To su bile godine kada smo kupovali ploče, živeli za muziku i od slušanja muzike.
Dakle, u toj fiskulturnoj sali sam ga pitao čime se bavi, a kada mi je rekao, predstavio sam mu svog brata uz objašnjenje da se i on bavi muzikom i da bi, možda, mogli danas-sutra neki bend da osnuju. I eto, nekoliko godina kasnije dogodio se ’Električni orgazam’.
Ono što se potom dešavalo u kafani ’Mornar’ je ’post festum’. ’Van Gogh’ se desio tako što sam odrastajući uz svog starijeg brata, slušajući ’novi talas’ na kojem sam odrastao jer sam imao privilegiju da budem na izvoru informacija, jer sam i putovao sa njima, bio iza bine na njihovim koncertima, sticao sam veliko, neprocenjivo iskustvo. Inače, u to vreme sam bio hevimetalac i moji omiljeni bendovi su bili ’Motorhed’ i AC/DC, a oni, moj brat i njegova ekipa, slušali su neke druge ploče, novotalasne, malo progresivnije. Mada, kada im malo ’zaškripi’ i kada im nedostaje neki rif, Gile je znao da dođe kod mene, pozajmi ’Motorhed’ i AC/DC ploče i da odsluša poneki rif.
Moj prvi bend bio je ’Haos’, ali nas je škola odvukla na različite strane života. Skapirali smo da prvo treba završiti fakultet ne bismo li zadovoljili, pre svega, želje naših roditelja, a onda i da budemo ono što se tada zvalo – formirani ljudi. Ja sam upisao pravni fakultet, koji sam napustio na drugoj godini, mada sam bio student koji obećava, kako su govorili moji profesori. Bez obzira na to, rešio sam da krenem putem neizvesnosti koja je u velikoj meri uticala na moju kreativnost evo već 36 godina koliko ’Van Gogh' postoji. Tu neizvesnost pretočio sam u note i stihove.“
Na vašim koncertima podjednako uživaju oni koji vas slušaju od nastanka benda, kao i oni koji nisu bili rođeni kada se "Van Gogh“ stvarao. Kako tumačite popularnost među mlađom publikom?
"Možda su nas slušali i uživali još dok su bili u stomaku majke, a kasnije, kada prođu godine i godine, te iste majke dođu na koncert sa svojom decom koja znaju sve naše pesme, sa tinejdžerima obučenim u majice na kojima piše ’Van Gog’. Znate, nije lako, ali je veoma slatko održati kontinuitet neke kreacije, i ne dozvoliti sebi da budete potkupljeni, uniženi, da napravite kompromis i bavite se nečim drugim što lakše donosi prihode. Mi smo odlučili da ostanemo dosledni sebi i svojoj ideji, a publika je odlučila da odrasta sa nama. I to nije samo naš slučaj.
Međutim, deo naše publike sada želi da im na koncertima bude udobno, dok bi njihova deca na istim tim koncertima da skaču, cirkaju pivo, da bude šutka, kao što su i njihovi roditelji nekada bili u vrtlogu šutke. I to sve nama daje krila, a nije energetsko piće, već je emotivno saznanje. A kada pričamo o muzici i idejama šta i kako dalje, uvek nam je to na pameti – makar za jedno dete vredi raditi i posvetiti se ovom sizifovskom poslu. Svirati rokenrol u današnje vreme, pogotovu na ovim našim prostorima, nimalo nije lako, ali je izazovno.“
Rokenrol je ustuknuo, ne samo kod nas, već i u svetu. Pojedini muzičari kažu da je razlog – kriza autorstva. Da li se slažete sa tim?
"Nije rokenrol ustuknuo. To je način života, razmišljanja, to je stav, to je bunt da budete oportuni onome što sistem hoće da vam stavi kao am. Rokenrol je energija i polet, i nije ustuknuo već se mudro čuva za neko bolje vreme, jer postoji cikličnost u civilizaciji.
Pogledajte – nekada smo kupovali ploče, pa kasete, pa je došao CD, pa ’download’, a onda su se vratile ploče i sada se prodaju više od CD-a. Istina je da postoji kriza autorstva, da nedostaju pesme, ali ima dosta mladih dobrih muzičara. Dakle, rokenrol nije ustuknuo i ono što mogu za nas da kažem, za ’Van Gogh’ – divno je sačuvati se od pogleda neupućenih, jer ovo sve sada što se dešava sa likovima i kreaturama nama nepoznatih imena, ali i zanimanja kojima se bave, jeste neka intriga koja zanima medije, ali ne i nas.
Drago nam je ako makar pet odsto dece odraste uz našu muziku i muziku naših kolega koji brane iste boje. Onda smo uspeli.
"Milan i Magi su, pre svega, bili veliki ljudi, bili su fantastični drugari, ozbiljni muzičari, požrtvovani i predani svom delu. Mnogo sam naučio od njih, a beskrajnu zahvalnost dugujem Milanu na spremnosti da svako novo saznanje i umeće podeli sa mnom. Da nije bilo njega, nikada ne bih stao pred mikrofon, ali njegova upornost da propevam, bez obzira na moju frku od slova ’r’ i šprahfelera koji imam, pobedila je. On je govorio ’ako može Aki, možeš i ti. Aki je fenomenalan pevač, jedan od najboljih, i ti ćeš to biti’. Onda sam ja rekao ’ok, ako veruješ toliko, onda me nauči’. I tako je bilo.
Imao je strpljenja za mene. Ostao je da živi u našim srcima ne samo kao čovek sa velikim ’Č’, već i svojim delom koje je ostavio za sobom. Ja sam jedan od onih koji to prijateljstvo, ali i iskustvo, ljubomorno čuvam od bilo kog pokušaja da se dotakne nečistom rukom.“
Scena
29.08.2021. 06:05
Intervju sa Canetom iz Partibrejkersa uoči velikog koncerta: "Imam životni imunitet"
Dva puta ste dobili MTV regionalnu nagradu, a vaša publika se bojala da će vas to odvesti u svet. To se ipak nije desilo. Da li ste ostali zbog ljubavi prema Beogradu ili niste bili ni zainteresovani za evropske i svetske vrhove? Šta je za to, uopšte, potrebno?
"Veoma smo ponosni na te nagrade koje smo dobili 2007. i 2014. godine. Da su došle u trenutku naše mladosti ili na samom početku karijere, ko zna kakva bi naša razmišljanja na tu temu bila. Svakako bi bilo prirodno da iskoračimo na drugo mesto i da se oprobamo u novom okruženju. Ali, te nagrade su došle u poznim trenucima karijere, pre svega kao potvrda da je sve do tada bilo vredno truda, odricanja, ulaganja, posvete muzici i nečemu što ide pod ’Van Gogh’ kapu. Mene je uvek i najviše od svega radovala činjenica da nikoga nismo ostavljali ravnodušnim kroz naše albume i turneje.“
Šta biste poručili mlađim autorima, onima koji svoje pesme vide na vrhu top-lista, gde se često nalaze hitovi koje Vi pišete? Kako da jednog dana i oni čuju tako dragoceni huk publike, mnogima nedostižan.
"Lepo pitanje, mada ne volim da savetujem druge. Nekoliko puta sam odbijao da budem u tim samozvanim žirijima koji odlučuju o sudbini i talentu mladog čoveka. Ja sam taj koji još uvek uči, ja sam taj koji je i dalje spreman da saznaje o muzici, ali i o životu.
Mali savet mladima je da ne gledaju top-liste, one više nisu bitne. Važan je njihov osećaj u vezi sa muzikom koju sviraju, važno je da žive za muziku i da muzika živi za njih. Mnogo je slađe biti više puta u rotaciji na nekom radiju, nego dve nedelje na vrhu top-liste. Između ’svega’ i ’nečeg malo’ preporučujem ’sve’.“
Komentari
