Goran Bogdanović: "Svi oni vole Partizan, ali samo do poslednjeg dinara"

"Nešto slično je praktikovao i Zlatko Vujović, onda i Baljić iz Željezničara, ali oni su to radili jednom nogom i u jednu stranu, dok sam ja koristio obe noge i obe strane. Pokušavali su i neki Brazilci, ali samo pokušavali“, govori uz osmeh Goran Bogdanović, najbolji fudbaler Smedereva svih vremena, ali i prvotimac Partizana iz generacije koja je osvojila tri šampionata Jugoslavije, jedan nacionalni Kup, onaj Titov, i Superkup.

Direktni protivnici na terenu su na sve načine pokušavali da ga "pročitaju“, znali su unapred šta će uraditi s loptom, ali ni to im nije pomoglo.

Izdvajamo samo neke "biciklice“ iz karijere ovog sjajnog fudbalera koje su publiku dovodile do delirijuma.

Nemačkom reprezentativcu, slavnom Tomasu Hesleru, "biciklicu“ je prodao na meču Kupa UEFA Smederevo ‒ Minhen 1860. Istom fintom zaludeo je kao internacionalac i Špance. I to mnogo puta. Dan posle meča Barselona ‒ Espanjol, tribina najvernijih navijača Espanjola mu je uoči početka treninga pola sata skandirala "Goran, bicikleto“. Fintom je zadivio i na zagrebačkom Maksimiru, tadašnji reprezentativac Jugoslavije Zvezdan Cvetković nije znao šta ga je snašlo. A ni Dinamo koji je vodio 2:1 do ulaska u igru Bogdanovića i Pantića, onog drugog u mnogo čemu posebnog igrača "crno-belih“ čiju su bistu u Madridu postavili na plato ispred stadiona Atletika.

"Prvo jedna biciklica i asistencija za 2:2. Na kraju posle prečke Pantića, natrčao sam na loptu i to je bilo 3:2 za Partizan“, priseća se detalja sa Maksimira napadač "crno-belih“.

"Kum (Milinko Pantić) je imao sjajan šut. Golmanima je na treningu govorio gde će lopta, ali nisu mogli da je brane. Međutim, u dresu Partizana na utakmicama nije pogađao. Kad je zaigrao za madridski Atletiko, pogađao je skoro svaku. Nije slučajno izrastao u klupsku ikonu Madriđana.“

Goran Bogdanović rođen je u Smederevu. Radnička porodica, otac vozač u Železari, majka domaćica. On i mlađi brat, kao i sva druga deca tog vremena, živeli su život s puno osmeha.

"Počeo sam da treniram sa 12 godina. Na terenu u Tvrđavi organizovali su utakmicu s ciljem da selektiraju najtalentovanije za pionirski tim Smedereva. U konkurenciji 150 dečaka bio sam među srećnicima koji su pozvani na prvi trening.“

Tada su postajali samo pioniri, omladinci i seniori. Izdvajao se brzinom. Posle su mu pričali da je za prvi tim debitovao sa samo 16 godina.

"Jedino što pamtim iz tog vremena jeste da je Smederevo igralo Drugu srpsku ligu. Borili su se za opstanak i moj trener Dragan Đurđević Frga je predložio da dobijem šansu i u prvom timu. Na svih devet utakmica, koliko je ostalo do kraja prvenstva, bio sam strelac i najbolji igrač. Najboljim su me proglasili novinari izveštači.“

Dovoljno da mnogi klubovi pokucaju na vrata Smedereva i počnu da se raspituju za mladog talentovanog fudbalera.

"Sećam se dana kada je otac došao kući s posla besan kao ris. Obavestili su ga da sutradan, zbog mene, mora na razgovor kod generalnog direktora smederevske Železare. Bio je ubeđen da sam napravio neku glupost, da će, kako je govorio, morati da crveni zbog mene, možda ostane i bez posla. Međutim, ispostavilo se da je na kraju priče bio ponosan na sina. Direktor Železare mu je ispričao da ga je zvao generalni direktor RTV Bora, dva velika kombinata su u to vreme imala ozbiljnu poslovnu saradnju, i da FK Bor, tada prvoligaš, želi da me angažuje. Posle je moj pokojni otac gledao svaku utakmicu na kojoj sam igrao, čak i one van Smedereva.“

U Bor nije otišao, ali jeste u Aranđelovac na revijalni meč najbolje ocenjenih igrača Prve i Druge srpske lige. Igrao je za "drugoligaše“. Pobedili su 1:0, a strelac jedinog gola bio je on.

"Utakmica je odigrana pred prepunim tribinama, bilo je na tribinama i dosta poznatih fudbalskih imena. Slobodan Santrač mi je još u svlačionici uoči utakmice predložio da pređem u Zemun, tada je igrao za njih. Imao sam i poziv da odem na probu u Hajduk s Liona, onda i u OFK Beograd, na kraju i u Zvezdu. Partizan se javio posle svih.“

U Zvezdu nije otišao jer se Stanislav Karasi, koji mu je uputio poziv, nije pojavio u dogovoreno vreme na dogovorenom mestu.

"Da dođem i te kako je bio zainteresovan OFK Beograd. Imali su tad moćan tim, Ilija Petković želeo je iskreno da im se priključim. Međutim, skrštenih ruku nisu sedeli ni navijači Partizana iz Smedereva. Tražili su, ako već idem, da odem na tadašnji Stadion JNA.“

Na sve razgovore je išao u pratnji oca. Ilija Petković je bio, seća se Bogdanović, izuzetno konkretan i častan. U to vreme obavljao je dužnost sportskog direktora "romantičara“.

"Rekao mi je da ću imati stipendiju od 500 dinara, stan i hranu. Međutim, razočarao me je tadašnji trener Ciga Đorđević. Jedva se u prolazu pozdravio. Nisam siguran ni da je odgledao tu moju probnu utakmicu. I to je presudilo iako sam se unapred poradovao da ću igrati pored jednog Lončara, Kahrovića, Marinka Stojakovića, Terzića.“

Otac mu je predložio da na žure, da razmisle još malo, da eventualno odu do Partizana i da tamo odigra probnu utakmicu za koju je imao poziv. Naravno da je sve prihvatio, između ostalog i zato jer su tata i brat bili navijači Zvezde, a on Partizana od kako zna za sebe. Malo je, dakle, radio i inat.

"Došao sam pun samopouzdanja kao najbolje ocenjeni igrač Druge srpske lige. Prvi i drugi tim igrali su utakmicu na pomoćnom terenu, mi koji smo došli na probu zagrevali smo se sa strane. Trener je bio Bjeković, njegov pomoćnik legendarni Milutin Šoškić. Na terenu Omerović, Radović, Vermezović, Radanović, Živković, Varga, Mance, Goran Stevanović, Đelmaš. Samo kad ih vidiš uživo bilo je dovoljno da ti se noge zatresu od poštovanja.“

U jednom trenutku, sećanje je još živo, Bjeković mu je rekao da se spremi da uđe u igru. Međutim, Admir Smajić, koga je trebalo da zameni, nije želeo da izađe.

"Ja se tu iznerviram, da je Smajić izašao možda nikad ne bih zaigrao za Partizan. Ali, nije. Na kraju ja uđem u igru, ne znam umesto koga, ali znam da sam onako besan što sam bez razloga ponižen, u trenutku kad sam dobio jednu loptu na centru, odlučio da krenem napred. Predriblao sam sve one koji su krenuli na mene i stigao do golmana Omerovića. Uradim onda ’biciklicu’ i ušetam se u gol.“

Ali, da bi ostao u Partizanu trebalo je još da on i otac razgovaraju sa direktorom kluba, legendarnim Mocom Vukotićem.

"Uh šta mi sve nije prolazilo kroz glavu. Ja, seljače iz Smedereva, koliko sutra trebalo bi da igram utakmice protiv Zvezde, Dinama, Hajduka, Želje, Sarajeva, Veleža, da budem fudbaler u jednoj od najjačih liga Evrope u to vreme. Nisam mogao da verujem šta mi se događa.“

U kancelariji kod Moce Vukotića sve se ekspresno završilo, dobio je stipendiju od 1000 dinara, plaćen stan i hranu, markicu za prevoz.

"Trebalo je da ostanem do sutra i da kao 17-godišnjak potpišem stipendijski ugovor. Onaj od godinu dana. Ostao sam sam u hotelu ’Park’, sutradan peške otišao do Stadiona JNA, odradio trening, potpisao ugovor i pravac, opet peške, na autobusku stanicu i peron za Smederevo.“

U svet ozbiljnih igrača lansirala ga ona već pomenuta utakmica u Zagrebu. Bila je to pobeda Partizana za titulu prvaka.

A moglo je i da ne bude tako. Zbog navike da asistencijom usreći druge umalo nije "odleteo“ iz Partizana.

"Igrali smo protiv Slobode, vodili 3:0. Ušao sam u igru, zaludeo beka Slobode, onda i golmana, i umesto da je gurnem u mrežu hteo sam da sačekam Milka Đurovskog. Neko mi se prišunjao iza leđa i umesto 4:0 borili smo se da sačuvamo 3:1. Posle utakmice Bjeković mi je svašta rekao, ćutao sam, znao sam da sam kriv. Ipak, sve se završilo dobro. U goste je dolazio Čelik, bilo je dosta igrača sa žutim kartonima, neki su bili i povređeni, i Bjeković me silom prilika uvrstio među 16 za taj meč. Počeo sam na klupi, vodili smo 1:0, onda su oni izjednačili i meni Bjeković kaže ulaziš u igru. Nisam verovao šta mi priča, ali jedva čekam da se izmena izvrši. I već u prvoj akciji krenem sa centra, napravim biciklicu i opalim levom iako sam dešnjak. Završila je tamo gde se spajaju prečka i stativa. Partizan je pobedio 2:1, igrač utakmice bio sam ja. Sutradan sam bio i gost u ’Indirektu’ kod Marka Markovića, moj gol bio je proglašen za najlepši gol kola.“

"Biciklica“ ga je posebno proslavila u Španiji. Seća se da je dao gol Barseloni, Sportingu, Hihonu, zatresao je mrežu posle biciklice i u Meridi.

"Novine su sutradan pisale da sam predriblovao osam fudbalera i golmana i naravno zatresao mrežu. Zvao me je i Peđa Mijatović, već je bio u Realu, da čestita.“

Zahvaljujući dobrim igrama u dresu Partizana stigao je do mlade reprezentacije Jugoslavije. Ivica Osim ga je nešto kasnije pozvao u A tim za meč protiv Danske u Danskoj, ali nije igrao.

"Bilo je vraški teško izboriti mesto u A timu. Na mojoj poziciji igrali su Baždarević, Slišković, Zlatko Vujović, Dejo Savićević, Piksi Stojković i da ne nabrajam dalje. Nešto kasnije ipak sam odigrao dve utakmice za A tim, ali obe su bile prijateljske.“

Kaže da su na njegovu karijeru dosta uticali i sjajni treneri sa kojima je radio u Partizanu. Bjeković ga je uveo u prvi tim, onda je ekipu preuzeo Moca Vukotić.

"Mocu je nasledio Ivan Golac, onda je došao Miloš Milutinović. Radio sam i sa Jusufijem, Ivicom Osimom, Tumbakovićem. I pomoćnici su bili velikani. Mislim na Šoškića, Blagoja Paunovića, Rašovića… Posle sam kao direktor angažovao Paunovića da radi kao trener u Smederevu. Bio je fenomenalan čovek, žao mi je što je umro mlad.“

Seća se da je Partizan s Bjekovićem uradio možda i najbolje pripreme, da je Jusufi stigao sa nekim novim idejama, ali i da je najviše slobode u igri imao kod Ivana Golca.

"Dao mi je punu slobodu, kod njega sam odigrao najbolju sezonu u Partizanu. Suština je da sam ja sve te ljude izuzetno poštovao. Nenada Bjekovića i danas zovem Ćale.“

Posle sedam sezona u Partizanu preselio se u Španiju.

"Imali smo zimske pripreme u Kladovu. Bilo je to ono vreme inflacije, rodila mi se kćerka, nema mleka, pelena, katastrofa u zemlji. Moju kasetu s najboljim igrama u Španiju je odneo menadžer Mita Stojković. Videli su je između ostalih i ljudi iz Majorke, gde su već igrali Vlada Stošić i Goran Milojević. Pitali su ih za mene, rekli su lepe stvari.“

Svemu je prethodila sjajna igra protiv Groningena u dresu Partizana. Odigrao je super i u gostima i kod kuće, bio igrač utakmice.

"Ljudi iz Atletiko Madrida hteli su me u svojoj sredini. Ponudili su tri miliona dolara za transfer, ali Žarko Zečević nije hteo da prihvati, tražio je više. Istina, i ja nisam na svemu insistirao, lekari su mi rekli da imam šum na srcu i mislio sam da u Španiji neću proći lekarske preglede. Kasnije se ispostavilo da nije u pitanju šum na srcu, već uvećano sportsko srce. Pogrešna dijagnoza i te kako je uticala na moju karijeru. Strepnja da će mi zabraniti da igram jednostavno me sputavala da na terenu pokažem ono šta znam. I kad god bih dobio potvrdu da je sve u redu, narednu utakmicu bih odigrao u najboljem izdanju.“

Ona kaseta učinila je da Majorka pošalje Partizanu zvaničnu ponudu. Za tri meseca ponudili su lep novac.

"Prihvatio sam, ali nisam znao da se po dogovoru vraćam u Partizan ukoliko ne zadovoljim. A ako zadovoljim, ugovor se automatski produžava za još tri godine.“

Otišao je sa strepnjom, posle zimskih priprema sa Partizanom kod Ivice Osima bio je pun snage. Odlazi u Majorku, dan kasnije čekali su ga obavezni lekarski pregledi. Gazda kluba bio je i vlasnik klinike. Na pregledu se konstatuje da je sa srcem sve u redu.

"Ja sav srećan, međutim, dolazi menadžer po mene i kaže da se sutra vraćamo u Beograd jer Partizan od Majorke nije dobio novac za transfer. Spakujem se, šta da radim, ali sutra neposredno pred polazak na aerodrom stiže vest da je lova legla i ja ostanem na Majorki.“

Odigrao je fenomenalno ta tri meseca, tražili su da pređe u Ovijedo, ponovo su se zainteresovali i ljudi iz Atletiko Madrida. Svi su nudili lepe pare, ali na belo, što znači da od ukupne sume 56 odsto ide za porez. Na kraju za igrača sića lova.

"Nisam hteo do da prihvatim. Sa Majorkom sam se dogovorio da ostanem. Rekao sam svoju cifru, oni su prihvatili i ja potpišem ugovor na tri godine.“

Posle dva baraža uspeo je sa Majorkom da izbori plasman u Prvu ligu Španije. Zvali su ga "srpski Brazilac“, imao je ponude mnogih klubova, već je bio viđen u Selti iz Viga, ali navijači nisu dozvolili da ode.

"Na kraju su me prodali u Espanjol. Potpisao sam ugovor na dve godine. Imao sam i klauzulu ukoliko odigram 80 odsto utakmica da produžim ugovor na toliko i toliko za toliko i toliko novca. Sve mi je odgovaralo, prihvatio sam izazov.“

U prvoj sezoni postigao je sedam golova za Espanjol, između ostalih zatresao je i mrežu Barselone, osvojen je i Kup Katalonije. Bio je i dvostruki strelac u finalu protiv Barselone koju je sa klupe predvodio Johan Krojf.

Posle Španije vraća se kući, u Smederevo. Želeo je, priča, da završi karijeru u klubu u kojem je sve počelo, da se na taj način oduži svojim Smederevcima. Stigao je u polusezoni, borili su se za opstanak, trener je bio Ivan Golac.

"Baš tada smene Golca i na klupu sedne Kiković. Dolazim kod njega, predstavljam se, on kaže dobro, ja znam ko si, ali sam već dao spisak igrača koje tražim da angažuju, vidi sa ljudima koji vode klub. Odem kod njih i doživim šok. Predložili su mi da odigram probnu utakmicu, ja koji u tom trenutku dolazim iz najjače lige u Evropi. Malo čudno, ne tražim ništa, nikakve pare, ali oni kao hoće da vide da li zaista vredim. Imao sam 33 godine. I da skratim priču, povedu oni mene na pripreme, na prvoj utakmici protiv Lučana ja napravim mali šou. Iako nisam tražio ništa, morao sam da potpišem ugovor. Zapravo, tražio sam samo da mi zaposle snaju, obećali su, ali obećanje nisu nikad ispunili.“

Ostali su u Ligi, a Bogdanović je u timu u novoj sezoni igrao sjajno. Napravljen je istorijski uspeh, završili su kao treći iza Zvezde i Partizana, izašli u Evropu. Oni koji su ga nerado primili u klub došli su u poziciju da ga mole da nastavi dalje. S Bogdanovićem i bez Bogdanovića, svima je bilo jasno, Smederevo nije bilo isti tim.

"Kad sam čuo koliko pojedinci u ekipi zarađuju, rekao sam da za novi jednogodišnji ugovor tražim lokal od 60 kvadrata u Smederevu i 100.000 maraka. Lokal nikad nisam dobio.“

Za Sartid, klub je promeno ime, saznala je i Evropa. Osvojen je Kup Jugoslavije.

"Ljupko (Petrović) mi je nudio da idem u Kinu. Za tri meseca trebalo je da dobijem 300.000 dolara. Nisam prihvatio, ostao sam u Smederevu, od onih 100.000 maraka dobio sam 80.000.“

U smiraj karijere pripalo mu je i veliko priznanje. Kapiteni prvoligaških ekipa proglasili su ga najboljim igračem sezone. Dobio je tri glasa više od Saše Ilića. Bilo je to 2002, u godini kada je Sartid trijumfovao u Kupu.

"Uvek u ovakvim momentima zaboravim da pomenem trenera Jovicu Škora. Bio je i kao trener i kao čovek najbolje rešenje za Sartid, igrali smo s njim najbolji fudbal i napravili najbolje rezultate. Imao je sjajan odnos prema igračima, ali je razočaran, iz njemu znanih razloga, napustio Smederevo.“

Govori biranim rečima i o Ratku Dostaniću koji je iznenada napustio Smederevo i otišao u Bugarsku.

"Na pripremama smo gubili utakmice, hteli su da ga oteraju, rekao sam ‒ ako ode on, idem i ja. Na kraju su sve prihvatili, međutim Dostanić nam je okrenuo leđa i otišao.“

Po završetku karijere postao je sportski direktor kluba.

"Imao sam svoje ciljeve, želeo sam budem trener, završim školu, licence. U Smederevo su, međutim, došli Amerikanci i preuzeli klub, oterali su sve članove bivše uprave, doveli svoje ljude, najveće sponzore. Konkretno Rajfajzen banku, ’Delta osiguranje’, DHL i da ne nabrajam dalje. Istovremeno su limitirali i ugovore, precizno odredili koliko ko može da zarađuje, koliko prvotimac, a koliko reprezentativac. Najveća godišnja zarada iznosila je 30.000 evra. Takođe, nisu dozvoljavali ni da se plaća obeštećenje za dovođenje igrača.“

Direktor kluba bio je sedam godina. Kad je otišao Sartid, sve je što se tiče kluba stalo. Grad je preuzeo upravljanje, ali u tom timu nije bilo mesta za Bogdanovića. Usledio je rezultatski sunovrat, seoba naniže iz ranga u rang. Trenutno su Smederevci prvoligaši s podosta šansi da u borbi za opstanak sačuvaju status prvoligaša.

Bogdanovića nema ni u Partizanu. Kaže, za sve je i sam malo kriv. Kad se vratio iz Španije, nudili su mu da karijeru završi u klubu u kome se afirmisao, u sastavu "crno-belih“.

"Ne, ne kajem se, daleko od toga. U Partizanu bih nekom mlađem možda zauzimao mesto, bio sam tad potrebniji Smederevu. I dobro je što sam tako uradio. Smederevo je igralo pet godina uzastopno Evropu, bio sam kapiten generacije koja je u grad na Dunavu dovela jedan Minhen 1860, Mančester siti, Ipsvič, Dandi junajted i da ne nabrajam dalje. I kao gosti, gde god da smo igrali, ostavljali smo lep utisak.“

U Partizanu ga se nisu setili ni u trenutku kada bi im kao već dokazan sportski radnik i te kako dobrodošao. Kaže da je jedini bivši fudbaler od onih 80 iz grupe ’Apel za spas Partizana’ koji posle karijere nije nikad ništa radio u klubu.

"Kontakte s Partizanom, međutim, nikada nisam prekidao. I kad sam kao prvotimac Smedereva igrao protiv Partizana uvek sam bio lepo primljen. Imao sam naviku da uvek nosim isto odelo sve dok utakmicu ne izgubimo. Jednom prilikom sam i na Stadion JNA došao sa srećnom crvenom kravatom. Znao sam šta me čeka, bilo je i predloga, naravno u šali, da mi iseku kravatu, ali kad sam im objasnio zašto sam baš tako obučen došao, u čudu su me pitali nisi valjda smislio da i nas pobediš. Odgovor je bio naravno da jesam.“

U dresu Partizana odigrao je gotovo 400 zvaničnih utakmica. Uprkos tome, doživeo je da nedavno jedan član uprave, koja trenutno vodi Partizan, glasno pita ko je taj Bogdanović.

"Sasvim je moguće da je to gospođa Milka Forcan izjavila. Uostalom, to je njeno pravo i nemam razloga da se ljutim. Međutim, kada je već došla da radi u jednu instituciju, a Partizan jeste institucija, trebalo je možda i da se malo raspita o nekim stvarima. Tačno je da sam kao član grupe ’Apel za spas Partizana’ u jednom intervjuu kad je došla nova uprava izjavio da me baš zanima kako su došli. Moguće je da se to novoj upravi nije dopalo.“

Vrlo je otvoren kad govori o trenutnoj situaciji u Partizanu. Prozvao je aktuelno rukovodstvo u nekoliko navrata, ali je, kaže, takođe javno pitao i šta je sa odgovornošću ljudi iz bivše rukovodeće strukture, šta je bilo sa silnim milionima, kako je moguće da "crno-beli“ budu u tako velikom minusu.

"I ja i svi mi koji smo potpisnici ’Apela za spas Partizana’ volimo Partizan. Sve što sam napravio u karijeri dugujem Partizanu i svi mi koji smo nekad nosili dres ovog kluba bili bismo više nego srećni da Partizan ponovo stane na noge. Nas niko nikad nije pozvao iz bilo koje uprave na bilo kakav sastanak, ako ništa drugo da bar čuju šta mislimo. Oni to ne žele. Oni, za razliku od nas, Partizan vole do poslednjeg dinara.“

Kaže i da mu bol izaziva i rat koji se vodi između ljudi u sadašnjoj upravi.

"Mijatović je na jednoj strani, ostali na drugoj. Bilo je i u moje vreme prljavog veša u klubu, ali se to nije iznosilo u javnost. Sada se sve zna. I ko koga voli ili ne voli, koliko je ko ukrao ili nije ukrao i da ne nabrajam dalje. Živim za dan da Partizan bude ono što je nekad bio.“

Uveren je i da je greška napravljena sa trenerom. Među prvima je podigao glas kad je došao Blagojević i to je javno saopštio.

"Mislio sam da nemaju novca, objasnio sam sebi da je Blagojević jeftin trener. Ali, opet znao sam da postoje i oni koji bi radili za manje novca dok se Partizan finansijski ne konsoliduje jer vole Partizan. ’Crno-beli’ na klupi moraju da imaju veliko fudbalsko ime. Treba sačekati Skupštinu kluba, voleo bih da u svemu učestvujemo i mi bivši fudbaleri, da se ova agonija što pre završi.“

Posle Piksija reprezentaciju je preuzeo Paunović. Kaže da ga ne poznaje, on je otišao kad je Paunović došao u prvi tim.

"Zbog njegovog oca pratio sam njegovu karijeru. Pratio sam i sve utakmice reprezentacije koju je vodio na Novom Zelandu, ustajao noću, gledao i posle svake pobede slao poruke sa čestitkama. Na kraju mi je Veljko zahvalio, zvao me je, dugo smo pričali.“

Da li će uspeti i kao selektor A reprezentacije?

"U ove dve utakmice koje sam gledao nije na mene ostavio dobar utisak. Istina je i to da ovi mečevi nisu pravo merilo. Za Špance se znalo da su vrh, sa Saudijskom Arabijom, hajde da se ne lažemo, namučili smo se. Da li će uspeti ‒ ne znam. Znam samo da moramo imati strpljenje sa selektorom, ma kako se on zvao. Da nismo ishitreno reagovali kad je Mihajlović vodio reprezentaciju, moguće je da bismo danas pričali drugu priču. Hrvati, i ne samo oni, nisu povlačili ishitrene poteze. Ispoštovali su svoje selektore i kad reprezentaciji nije išlo i na kraju postali to što jesu.“