Sport
03.05.2022. 08:10
Dragan Vesić

Borilački sportovi

"Hleba i igara" ili "hleba i krvi"?

MMA, borilački sportovi
Izvor: Shutterstock

Već godinama unazad dosta se piše o tome zašto boks nije popularan kao nekad, nego su mesto "plemenite veštine“, krajem dvadesetog veka, zauzeli neki novi mnogo brutalniji borilački sportovi, pre svega MMA i K1.

Pre nego što pokušamo da odgovorimo na ovo pitanje valja ukazati na ključne razlike ovih borilačkih sportova. Boks se često naziva "plemenitom veštinom“, a oni koji ne prate boks s razlogom postavljaju pitanje – šta je plemenito u tome kad dvojica ljudi besomučno jedan drugog udaraju pesnicima?

Otkako su ustanovljena pravila modernog boksa ("Kvinsberi pravila“ iz 1867) ono što je plemenito jeste kodeks: ne smete udarati protivnika koji leži na podu, što u novim mešovitim borilačkim veštinama (MMA) nije slučaj. Možete udarati protivnika koji ne može da pruži otpor. Naime, borac pokušava da se izvuče iz neugodne situacije dok je rvačkim ili džudo zahvatom oboren i pritom zadobija udarce u glavu šakom i laktom, sve dok sudija u oktagonu ne proceni da on više ne može da pruža otpor.

Tada razdvaja borce ili prekida borbu, ako jedan od protivnika ne može da nastavi da se bori. Sve to jeste surovo i mučno za gledanje. Nema ničeg viteškog u udaranju onoga koji je pao, ali to se dešava ne samo u oktagonu (popularno "kavezu“), nego i van njega – u životu.

U tome nema časti, ali je u današnje vreme sve dozvoljeno kako bi se uspelo u životu i stiglo do cilja. To važi u svim sferama društva, a mejnstrim mediji poručuju "da ste sami sebi najvažniji“ i da vam je baš sve dozvoljeno kako biste uspeli i bili srećni: sebičnost, makijavelizam i odsustvo empatije tj. brige za druge, u naše vreme su moralno prihvatljive osobine bez obzira što to nisu i što je takav pogled na moral i, uopšte, sistem vrednosti izopačen u svim vremenskim značenjima.

Manje-više, uvek je tako bilo, kroz celu ljudsku istoriju, gde se veličalo dobro, a činilo zlo. Ljudi od duha (intelektualci i umetnici) ukazivali su na tu kontradikciju, nisu dozvoljavali da se klanice pretvore u svetilišta i nekako su nalazili "pukotinu kroz koju je mogla da se provuče ljudskost“, kako je govorio sociolog Žilijen Benda u svojoj studiji "Izdaja intelektualaca“.

Danas nema te moralne pukotine i granice: ljudskost nema gde da se provuče.

Novi borilački sportovi – koji su u ekspanziji od početka dvadeset prvog veka – samo su dokaz da ljudima informatičke epohe ništa nije sveto. Nema kodeksa ni časti i oni žele da gledaju krv jer uživaju u tome. Plaćaju da bi gledali prebijene ljude u lokvi krvi i utapaju se u razularenu rulju koja egzaltirano urla dok nesrećnik u oktagonu polumrtav dobija batine: tanatos ih inspiriše, što nije normalno, a uzvišene etičke vrednosti kao što su kodeks, viteštvo, čast i ljudskost odavno ne postoje.

Kao u romanu "Divni novi svet“: Hakslijeva distopijska literarna vizija o svetu bez duše postala je stvarnost baš kao i Orvelova distopija o globalnom totalitarizmu (roman "1984“) u kojoj je čovek ništa, a sistem nepogrešivog imaginarnog vođe, u liku Velikog brata, sve. U tom nakaznom sistemu ropstvo je sloboda, rat je mir, ljubav je njeno odsustvo, sećanja se brišu...

Gledano iz drugog ugla, gladijatorske borbe u areni, u vreme dekadentnog Rimskog carstva, bile su, u odnosu na mešovite borilačke veštine u oktagonu, vrhunac principa časti i viteštva. Tada se, u starom veku, epoha raspadala pa su Juvenalove reči (panem et circenses) imale nekog smisla: danas, (post)nova sajber epoha tek što je počela, a već je dekadencija poodmakla i sistem se raspada, a novo se ne nazire. Živeti unedogled na razvalinama smisla nije logično i izgleda nemoguće, pa ipak je moguće. Fukujama je samo delimično bio u pravu: liberalni kapitalizam jeste "kraj istorije“, ali ni najveći pesimisti nisu ga ovako zamišljali jer ovakva surovost je iracionalna.

Bilo šta, pa ni analitička psihologija, ne može da izleči ljude bez obzira što je dobrim delom, po nekim teolozima, prepisala Bibliju.

Veliki inkvizitor iz romana Dostojevskog "Braća Karamazovi“ zamera Hristu jer je ljudima dao slobodu izbora kojoj nisu dorasli jer većina ne bira dobro nego zlo. Po seviljskom Inkvizitoru, treba im dati samo hleb, učiniti ih poslušnim, i oni će biti srećni i zahvalni.

Po Eriku Fromu, zlo je po svojoj suštini čisto ljudska pojava. Razlog za to je što su ljudi skloni razaranju svega što je ljudsko: razum, ljubav, sloboda, moral... Hrišćanski teolozi tvrde suprotno.

Psihoanaliza polazi od toga da čovek beži od svoje uzvišene misije, kao da se nje plaši: njegova opsednut zlom je dakle posledica, a uzrok je strah od te misije da čini ispravne stvari. Njegovi unutrašnji konflikti, osećaj izgubljenosti, posledica su tragičnog dualizma iz koga nastaje konfuzija. Prema ovom stanovištu, izgubljeni ljudi u masi, vođeni "principom stada“, ne mogu da kontrolišu ni artikulišu nezamislive i neljudske stvari koje čine, ali to ih svakako ne abolira od odgovornosti. To nije prastaro životinjsko nasleđe jer – kako su mnogi primetili – životinje ubijaju da bi preživele, a jedino čovek ubija da bi uživao. Ta njegova mračna priroda (Senka, kako ju je nazivao Jung) posebno dolazi do izražaja u poremećenim društvenim okolnostima: kad nastupe krizna vremena ili rat. Tada pravila civilizovanog sveta ne važe, a sistem vrednosti ne postoji.

Kao svaka, tako i nova epoha, promoviše svoje vrednosti. One mogu biti negacija univerzalnih moralnih vrednosti jer nije uvek loše sve što je staro niti je uvek dobro sve što je novo. Činjenica je da decenijama živimo u kulturi koja promoviše nasilje (filmovi, video-igre, rijaliti programi...).

Jednom je to moralo da kulminira. 

Zato je odgovor na pitanje zašto boks nije popularan kao nekad u suštini jednostavan. Razlog pada popularnosti "plemenite veštine“ (nobles arts) nije nedostatak harizmatičnih i velikih šampiona kao što su bili Dempsej, Džoe Luis, Marćano, Ali ili Tajson, nego što publici ne treba plemenitost i kodeks nego brutalnost bez kodeksa i nasilje. Pad popularnosti boksa je sociološki, a ne sportski fenomen i tu svaka priča prestaje.

Modernom čoveku ne trebaju kulturne ikone – što su bili pomenuti veliki bokseri – nego želi da se identifikuje s modernim gladijatorima. On plaća da vidi nasilje i krv. Jedino nedostaje gladijatorski pozdrav – Ave, Caesar, morituri te salutant! – pa da sve bude isto kao pre dve hiljade godina. Ionako se suština ljudske prirode nije promenila, samo su metode postale sofisticiranije i, samim tim, perfidnije, a smrt u oktagonu bila bi tek kolateralna šteta: doduše, bilo je fatalnih ishoda i u bokserskom ringu, kao i u drugim sportovima, ali je rizik da se tragedija desi sada veći.

Sad, Tajson nije bio idealan uzor mladima, ali šta tek reći za MMA borce? 

Kako god, ništa ne teče, a istorija se žanrovski ponavlja ne kao farsa nego kao groteska.

"Hleba i igara“ ili hleba i krvi, isto je.

Igre mogu da počnu.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Ko su najbolji srpski bokseri
boks

Zlatne rukavice

19.12.2021. 10:14

Ko su najbolji srpski bokseri

Srpski bokser Nenad Jovanović i bokserka Nina Radovanović, osvajači su tradicionalne 64. Zlatne rukavice, koja je završena u Loznici.
Close
Vremenska prognoza
snow
0°C
28.01.2023.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve