Njegov košarkaški opus na granici je grandioznosti. Istina, u toj jednako sportskoj koliko i životnoj čudesnoj priči beogradskog dečaka beskrajno nadarenog za košarkašku igru bilo je i trenutaka kad se veličanstveni osećaj uspeha ukrštao sa prokletstvom sudbine i ukusom gorčine koju sa sobom nosi život. Pratilo ga je i bolno saznanje da se na tom putu do besmrtnosti, čak i kad daješ svoj maksimum, ne može baš uvek biti pobednik.
Ostao je upamćen kao neko ko je puno puta poraz pretvarao u pobedu. Statističari su od zaborava sačuvali podatak da je Igor Rakočević bio deo nacionalnog tima koji je trijumfalno završio Evropski šampionat 2001. u Turskoj i onog koji se iz Indijanapolisa 2002. vratio ovenčan slavom i s titulom prvaka sveta. I sa juniorima je osvajao evropske i svetske medalje uz fantastičan košgeterski skor.
U toj bajkovitoj priči dečaka sposobnog da virtuoznošću košarkaške snove pretvara u blistave partiture magične igre između dva obruča izdvaja se finale EŠ odigrano 1998. kada je u finalu Slovencima ubacio 37 koševa i zasluženo prigrabio MVP zvanje šampionata.
Na sve se, što je pratilac svake sportske karijere, nadovezuje i prokletstvo utakmica sa boljim od sebe. U toj priči je i nedostatak sreće posebno doživljen na Olimpijskim igrama. Onim u Sidneju, kada je naša reprezentacija u kojoj je igrao i Igor Rakočević završila kao šesta, i onim u Atini, tek kao 11. Najtužniji je međutim bio u Japanu 2006. kada se nacionalni tim od takmičenja na Svetskom prvenstvu oprostio još u četvrtfinalu, a on, Igor Rakočević, bio ubedljivo najbolji strelac ekipe.
U klupskoj košarci, u evropskim okvirima, jedan je od onih uz čije se ime u više zemalja i danas izgovaraju reči protkane maksimalnim uvažavanjem i poštovanjem. Igrao je u dresu Crvene zvezde, Budućnosti iz Podgorice, Minesote (NBA), Crvene zvezde, Valensije, Real Madrida, Taukeramike, Efes Pilsena, Montepaskija iz Sijene i na kraju, zatvarajući krug karijere, ponovo Crvene zvezde.
Sa „crveno-belima“ je osvajao prvenstvo i Kup, takođe i sa sastavom Budućnosti, sa Taukeramikom je slavio titulu u ABC ligi, osvajanje Kupa Španije i tri puta Superkupa ove zemlje, u dresu Efesa je osvojio dva puta Kup predsednika, sa Montepaskijem šampionat i Kup Italije... Epizodu u Realu obeležio je bez titula, ali i činjenicom da je sa Bulokom te godine bio najbolji bekovski par Evrope. U idealni tim Starog kontinenta izabran je u sezoni 2008/09.
Posebno poglavlje su njegove igre u Evroligi. U najprestižnijem klupskom takmičenju kontinenta odigrao je 159 mečeva i sve to zasladio onim što niko nije uspeo. Zvanično, tri puta je bio najbolji strelac Evrolige, što istovremeno znači i da je jedini trostruki osvajač nagrade koja nosi ime tragično preminulog košarkaškog asa Alfonsa Forda, koja se od 2004. dodeljuje najboljim košgeterima ovog takmičenja.
Suvišno je naglasiti koliko se ponosi i zvanjem najboljeg strelca nacionalnog šampionata i nekada Jadranske, a danas ABA lige. Novinari su ga promovisali kao košgetera bez mane zadivljujuće mekane ruke.
Po završetku igračke karijere šest godina je obavljao, uz dosta uspeha, funkciju potpredsednika KSS-a.
Ali tu se priča o Igoru Rakočeviću, čoveku nestvarno čvrstog karaktera i vrhunskom profesionalcu, ne završava. Na pitanje kako sebe danas vidi u godinama kada je kao megatalentovan dečak istrčao na parket košarkaških dvorana, smireno i autoritativno odgovara:
„Igrao sam prebrzu, preriskantnu, preatraktivnu košarku. U tom vremenu bilo je teško sve to prihvatiti. Predstavljao sam zapravo problem i trenerima i saigračima, i to samo zato što sam bio igrač ispred svog vremena.“
Sve to što ste radili na terenu činili ste vođeni intuicijom ili..
„Ugledao sam se na NBA, na Majkla Džordana, na taj tip košarke, na igru u kojoj za napad umesto 30 imate 24 sekunde ili na igru u kojoj su plejmejkeri mogli da zakucavaju i da daju po 20 ili 30 poena na utakmici. Tako nešto se tada u Evropi retko viđalo, pogotovo kod nas. Na terenu je bilo i dosta starijih igrača, lopta se prenosila hodanjem, a ne trčanjem, i da ne nabrajam dalje. I onda u tu priču dolazi klinac koji igra na američki način, koji leti, zakucava, rizikuje, nekad greši, nekad pravi fantastične poteze. Bila je to velika revolucija, promena koju je trebalo prihvatiti.“
Činjenica je da ljudi, dakle i treneri, oduvek pa i danas imaju otpor prema novim stvarima?
„Istina je, većina je u košarci tada bila uljuljkana navikama koje garantuju sigurnu svakodnevicu. Na drugoj strani si bio ti ili neko ko mora da ima trenera koji će to što donosiš da prihvati. Takođe, za sve to si morao i da imaš i saigrače, odnosno publiku na svojoj strani. Događalo se da se kad napraviš par poteza svi oduševe, a onda jednom pogrešiš i svi ti isti kažu: ma daj, šta je ovo. Imao sam dakle problem prvih godina jer sam definitivno po igri, talentu i po načinu igre bio ispred svog vremena.“
Danas je već druga priča.
„Danas ima na desetine igrača tog tipa na poziciji pleja ili dvojke, igrača koji mnogo šutiraju, ulaze pod koš, pokušavaju da zakucaju, imaju neke jako atraktivne poteze. Konkretno, Serhio Ljulj, Rodriges, Šejn Larkin i mnogi drugi bekovi koji su se pojavili. To je pre 20 godina bilo nezamislivo. Zbog svega toga, dosta je vremena trebalo da se ljudi naviknu na mene. I ja sam morao da donekle modifikujem svoju igru, težio sam tome da budem manje brzoplet, da manje grešim i tako smo se u nekom momentu našli na nekoj sredini.“
Bilo je, međutim, i tada trenera koji su Vas kao igrača koji igra američku košarku podržavali.
„Upečatljive su uspomene na recimo Toma Ludviga. On je Amerikanac i bio je naviknut na taj način igre. Obožavao me je kad je kao trener radio u Zvezdi tih par meseci, kod njega sam puno igrao i imao odrešene ruke u igri. To sve što mi se tad događalo zapravo je bila stvar košarkaške percepcije.“
Ko Vas od trenera nije voleo ili poštovao kao igrača?
„Svi treneri su me voleli, neki su mi davali manje neki više prilika da igram. Suština je bila u tome kako su se treneri nosili s tim mojim načinom igre i inovacijama koje sam donosio, odnosno spoznajom da li je to bilo dobro ili loše. Jovica Antonić mi je dao potpunu slobodu, fantastično sam igrao kod njega i nepojmljivo mi je žao što nije duže ostao da radi kao trener u Zvezdi. Bio je hrabar i odlično smo igrali, prava je šteta što je zbog glupog nesporazuma morao da ode, jednostavno krivo mi je što nije duže ostao. I Miroslav Muta Nikolić je maestralan trener, hrabar stručnjak s neverovatnim šmekom da oseti igrača. Kod njega sam u Podgorici igrao kao sat.“
Za Slovenca Zmaga Sagadina Vas takođe vežu lepa sećanja.
„To je trener kod koga sam najviše napredovao. Kad je on došao u Zvezdu, ja sam se vratio iz NBA, nisam tamo mnogo igrao, ali je prema meni imao sjajan odnos i maksimalno poštovanje. Na sve to se nadgradio i naš profesionalni odnos. Na terenu me je tretirao kao najobičnijeg kadeta ili juniora, tako da sam ostajao posle treninga sa klincima da vežbam tehniku, driblinge, dodavanja ili sve ono što mi je nedostajalo. Bio je jako oštar i tvrd, ali pošten trener, što sam izuzetno cenio i cenim i danas.“
Mnogo zemalja, mnogo klubova, ali i konstatacija – jedan je Duško Ivanović.
„To je trener broj jedan u mojoj karijeri. S njim sam sarađivao u Španiji, kod njega sam imao najbolju sezonu u karijeri i osvojio sve što je moglo da se osvoji. I danas je trenerska legenda Baskonije, trener čije su me priče oduševljavale. Sećam se one kako je u Jugoplastici kao igrač, kada je tim na treningu imao zadatak da trči od linije do linije, zahtevao da se trčanje ponovi ukoliko neko od igrača nije pipnuo liniju makar od nje bio daleko i dva centimetra. Mene je ta njegova posvećenost oduševljavala, ja sam isti takav. Za 20 godina karijere nisam nijednu vežbu ukrao, smanjio, lažno prijavio ili skratio. Ako trener kaže da moram da uradim tih hiljadu stvari, ja uradim tih hiljadu stvari.“
Ipak, postojao je u Vašoj karijeri i stručnjak s kojim niste uspeli da uspostavite istu talasnu dužinu.
„Turčin Ergin Altman je jedini trener u karijeri s kojim sam imao lošiji odnos. Došao sam u Efes neverovatno motivisan da pomognem timu da se domogne fajnal-fora, da napravim nešto više u te dve ili tri sezone koliko sam imao ugovor. Došao sam iz jednog vojničkog režima Taukeramike u kojoj je trening najbitniji, ništa van toga nije bitno, u kojoj je igraču bilo sve obezbeđeno i ako si profesionalac 100 posto onda i bukvalno imaš sve.
Osim toga, u karijeri sam puno radio sa balkanskim trenerima koji su za razliku od stranih, pogotovo turskih, mnogo veći profesionalci, shvataju košarku na pravi način, dramatičnije vode ekipu, bolje i detaljnije rade. Željko Obradović, Neven Spahija, Velimir Perasović, Duško Ivanović ili Svetislav Pešić su treneri koji će da te iscede u pozitivnom smislu i sve sa ciljem da ekipa što bolje funkcioniše.“
U Istanbulu, odnosno Efesu, zatekli ste očigledno nešto što Vam se kao velikom profesionalcu nije dopalo.
„Došao sam u jedan ambijent u kome je za mene bilo šokantno koliko je to sve bilo neozbiljno i neprofesionalno. U smislu da vozač autobusa svaki put zakasni kad treba da dođe po tebe, da su lopte izlizane i stare, a ekipa vredi 20 miliona dolara, da trener lično kasni na trening svaki drugi dan po pet ili deset minuta. Za mene je to bilo nezamislivo i ja nisam mogao da se snađem u tome.
Istina, da sam bio pametniji, progutao bih i ćutao, ponašao bih se kao neko kome to ne smeta, ali ja kao profesionalac jednostavno to nisam mogao da trpim i gledam, trebao mi je jači trening, ozbiljniji trening, jača i striktnija pravila u ekipi, a ne da radi ko šta hoće. Ja sam zbog toga ušao u neki klinč, u problem sa trenerom koji me je zbog toga kažnjavao.“
Između ostalog, i tako što Vas je naterao da sami trčite u šumi u blizini grada.
„Dva sata vožnje od Istanbula je udaljena ta čuvena Beogradska šuma. Ustao sam u pet, društvo mi je pravio kondicioni trener, kad smo stigli kiša je pljuštala kao iz kabla. Kondicioni trener se sakrio ispod drveta, predložio je da odstojimo neko vreme i da se vratimo, govorio mi je da ne treba da trčim, da pada kiša, da je blato, da rizikujem mnogo i da mogu da dobijem upalu pluća. Rekao sam mu samo da je očigledno zaboravio odakle dolazim i krenuo sam da trčim. Trčeći sam naleteo na pse lutalice, jedan je zalajao, pridružili su mu se i ostali, pojurili su da me stignu, sve je bilo kao u nekom filmu, da nisam uspeo da se popnem uz neko brdašce i da se domognem drveta, bukvalno bi me rastrgli jer nikoga nije bilo u blizini da mi pomogne.“
Šta je na sve rekao mnogima znani srbomrzac Ergin Altman?
„On nije saznao šta sam preživeo, odradio sam posle toga trening u dvorani već u 11 sati i to najbolje od svih. Kada je promenjen, kada je u Efes došao Perasović, onda sam igrao fantastično sve do momenta povrede u plej-ofu. Bila je to jedna jedina sezona u karijeri koju sam loše odigrao.“
Da li postoje neke stvari koje Vam se za 20 godina igranja nisu ispunile?
„Dve stvari. Prvo, žalim što nisam odigrao više sezona za Taukeramiku, žalim što Tau nije bila jedina ekipa za koju sam igrao u inostranstvu. Mogao sam da ostanem, ali je bilo nekih problema oko dokumentacije. Malo sam se zaželeo i da budem bliže kući, bilo je problema da se dobija viza za porodicu da dođu da me posete i onda sam se odlučio za Tursku za koju viza nije bila potrebna, koja je od Beograda daleko sat i po leta. Ugovor je takođe bio dobar, ali brojke nisu odlučivale, kao ni u mojoj poslednjoj sezoni koju sam odigrao za Zvezdu. To sam obećao publici, navijačima i sebi, to da ću poslednju sezonu odigrati u Zvezdi i odigrao sam je za višestruko manji novac nego što sam mogao da zaradim u Evropi. Ali za mene je ispunjenje obećanja uvek bilo mnogo vrednije od novca.“
Potrefilo se da je to bila i jako bitna sezona za „crveno-bele“?
„I danas mi ljudi prilaze na ulici i kažu hvala što si ispunio obećanje. Ta sezona jeste bila presudna za budućnost Zvezde. Osvojen je Kup, dogodio se ulazak u Evropu, Evroliga je u potpunosti otvorila vrata, Zvezda je dobila priliku da se ponovo razvije, da se publika vrati, da dođu sponzori i da srpska košarka dobije evroligašku Zvezdu koja traje evo skoro osam godina. To je bila krucijalna sezona i svi mi koji smo učestvovali u toj priči smo i te kako zaslužni što je Zvezda danas stabilan evroligaš.“
Šta je to što Vam se još u blistavoj karijeri nije ostvarilo?
„Užasno žalim što se u toku karijere nisam više smejao, relaksiranije ponašao, što sve nisam shvatao više kao igru jer na kraju krajeva to i jeste samo sport i igra, nešto u čemu treba da uživaš. Ja sam bio baš surovi profesionalac koji bi sve što se događalo u 20 godina karijere mnogo lepše pamtio da se više smejao.“
Ostaje utisak da u reprezentativnom dresu niste ostvarili onoliko koliko je Vaš košarkaški talenat zasluživao.
„Kad sam stasao za A selekciju, na mojim pozicijama su bili asovi poput Bodiroge, Stojakovića, Gurovića, i to u najzrelijim igračkim i životnim godinama. Uprkos svemu, imao sam neku minutažu, igrao sam i ono čuveno finale protiv Argentinaca nekoliko minuta i jako sam ponosan što su na ta dva velika takmičenja osvojene zlatne medalje koje su kruna svake karijere, pa i moje.
Posle toga sam u reprezentaciji imao ozbiljnu ulogu, kod Željka Obradovića sam dobio ono što mi je po kvalitetu pripadalo, bilo je više prostora i igrao sam dobro, ali su izostali rezultati, a kad njih nema svaka dobra igra se zaboravlja, kao što se i svaka loša zaboravi kad se pobeđuje. Bio sam 2006. čak i kapiten reprezentacije što je za mene bila izuzetna čast, imali smo i fantastičnu atmosferu, ali se dogodilo da su neki igrači morali zbog povreda da odustanu, a da nisu, danas bismo verovatno pričali i o medalji sa tog takmičenja.“
Nosili ste dres sa brojem osam. Slučajno, namerno ili...
„Na početku karijere moja je bila šestica. Onda se dogodila ona užasna stvar Harisu Brkiću, posle njegovog ubistva osetio sam potrebu da njemu u čast uzmem njegovu osmicu ne sluteći koliko ću zavoleti taj broj.“
Kažu da je samo Podgoričanima pošlo za rukom da u istom prelaznom roku u svoje redove dovedu kapitene Zvezde i Partizana.
„To nisam znao, ali tako je zaista bilo i sumnjam da će se bilo kad više ponoviti. Haris je bio kapiten „crno-belih“, ja „crveno-belih“. Nismo bili neki specijalno dobri prijatelji, igrali smo samo tih par meseci zajedno, uvažavali smo se međusobno i meni je kao čovek ostao u zaista nezaboravnom sećanju.“
I Zvezda i Pamesa su povukle iz upotrebe Vaš dres. Istina, Zvezda ga je u jednom momentu...
„Osmicu je dobio Parperoglu, napravljena je greška, tadašnji direktor kluba nije znao da je osmica povučena. U Taukeramici ne povlače broj, ali dres podižu na vrh arene i ti brojevi ne mogu da se uzmu. U Zvezdi je osmica povučena, to je velika čast, ali ne bih se ljutio i da neko dobije taj broj.“
Da li postoji neki trenutak u karijeri kada ste sebe kao košarkaša izneverili?
„U suštini sve sam odradio maksimalno, nije se dogodilo da sam završio neku utakmicu ili trening i da sam rekao sebi mogao si više da se potrudiš. Događale su se, naravno, milion puta neke greške koje sam sebi priznao, ali što se tiče truda i posvećenosti nikada nisam sebi mogao da zamerim bilo šta.“
A da li ste sebe nekad pohvalili, nagradili...
„Imao sam jednu fantastičnu sezonu, onu 2006/07, u dresu Taukeramike. Bio sam toliko zadovoljan da sam odlučio da sebe častim i nagradim kupovinom novih kola.“
Neko ste ko zna dobro da vozi i da uživa u brzoj vožnji. Koliko ste automobila promenili?
„Osam automobila. Vozio sam prvo ford fijestu, zatim fijat bravo, lančiju integrale, micubiši lanser evolušn, pežo, BMV i dva nisana. Ponovo bih kupio nisan GT, ali bih i sačuvao micubiši.“
Kažu da ste novac od jedne godine ugovora potrošili na obeštećenje prilikom odlaska u NBA.
„U Podgorici su drugi mnogo više zarađivali od mene, ali ja sam zato bio igrač sa najvećim obeštećenjem. Novac od jedne godine iz ugovora dao sam za obeštećenje, nije mi žao, to je bio jedini način da ispunim svoj san i zaigram u NBA ligi.“
Niste se dugo zadržali, šta Vas je u najjačoj košarkaškoj ligi najviše oduševilo?
„Bio sam šokiran organizacijom svega. I uslovi su tada bili astronomski bolji nego u Evropi. Sada već nije tako. Takođe i mentalitet je sasvim drugi. Nema mnogo radovanja ni mnogo tugovanja posle pobeda i poraza jer je već sutra nova utakmica. Treniralo se jednom dnevno, lagano. Morao sam da naučim da je svaki igrač zadužen za svoju formu. Kod njih igrači ulaze u formu kroz utakmice, dok mi u Evropi radimo suprotno, u formu se ulazi treningom. Jedno od zapažanja je i da se sve mnogo manje shvata dramatično, da je utakmica pre svega šou, da je sve u službi novca i što veće zarade. Čista ekonomija. I suđenje je u toj službi, cilj je da se što pre od talentovanog igrača napravi zvezda, da se posle dresovi te zvezde prodaju u što većoj količini.“
Da li ste posle svega što ste videli i doživeli put Evrope krenuli tužni ili srećni?
„Iskreno, bio sam jako tužan. Moj san kao klinca bio je da igram NBA, video sam sebe tamo kao NBA zvezdu, odličnog igrača… Imao sam sve preduslove za tako nešto, mentalne i fizičke sposobnosti, međutim imao sam i neke životne okolnosti koje su me malo ukočile na tom putu. Imao sam i lošu sreću da imam taj minimalni ugovor. Istina je zapravo da se nijedan NBA igrač sa minimalnim ugovorom nije izborio za minutažu, Amerikanci su jako ekonomski orijentisani, gazda kluba koji je platio nekog igrača osam miliona, a mene 350.000, hoće da taj od osam miliona igra.“
Povratkom iz NBA Vaša karijera je zapravo krenula astronomskom brzinom prema košarkaškim visinama.
„Ono malo što sam igrao, odigrao sam dobro. Ljudima u klubu je iskreno bilo žao što nisam dobio veću minutažu u dresu Minesote, a za mene je opet taj povratak u Evropu bio isto što i smak sveta. Ispostavilo se međutim da je to bilo nešto najbolje što je moglo da mi se desi, to da se vratim direktno iz Amerike u Zvezdu, da napravim fantastičnu sezonu, da posle osvojim bezbroj trofeja i da se u Evropi ostvarim kao košarkaš.“
Znači, kad sve saberete, zadovoljni ste onim što ste u karijeri ostvarili?
„Uz sve životne okolnosti, tragedije i nesreće koje su me snašle, pre svih prerana smrt majke, izvukao sam apsolutni maksimum. Da sam imao neki drugi ambijent odrastanja, savetovanja i tako dalje, mislim da bih sigurno bio među najboljim belim igračima u NBA ligi svih vremena.“
Po završetku karijere punih šest godina bili ste potpredsednik KS Srbije zadužen za mlađe kategorije.
„Za šest godina napravili smo dobre rezultate i uvek bili krivi kad nešto nije išlo kako se priželjkivalo. Tako je to kod nas, tri puta osvojiš zlato, a onda se dogodi takmičenje na kome ne osvojiš medalju i to se pretvori u smak sveta. Istekao mi je šestogodišnji mandat, Danilović je sada napravio drugi tim u kome nema mesta za mene. Radio sam profesionalno, osvojene su i neke medalje, ali meni je mnogo važnije to što sam uspeo da mnogo dece sačuvam u košarci i da ih ubedim da igraju za Srbiju. Jedan od njih je i Pokuševski, ali imena nisu bitna koliko istina da su mnogi pravilno usmereni odlučili da igraju za zemlju koju najviše vole.“
Vreme je za novi list u životu, šta planirate, možda trenersku karijeru ili...
„Odmaraću se još mesec ili dva. Želim da ostanem u košarci, ali ne kao trener. Sasvim je moguće da radim nešto u Crvenoj zvezdi, možda u nekoj školi košarke, nekoj košarkaškoj akademiji jer volim da pričam sa mladim ljudima, da ih možda okupim preko društvenih mreža, napravim neku promociju zdravog života i sporta.“
Šta je sa karijerom MMA borca?
„Oduvek sam voleo borilačke veštine, odrastao sam gledajući filmove Žan-Kloda van Dama i Brusa Lija. U Efesu mi je nedostajao jači trening, dogovarao sam sa Nahbarom, koji je bio zaluđen za ultimat fajt, šta da dodatno treniram, da budem fizički spreman. Tražili smo nešto što nije trčanje i sport u kome se ne bismo povredili. Odemo na džijudžicu i to sam tada baš zavoleo. Čak sam i na Prvenstvu Evrope u Makedoniji 2014. osvojio zlatnu medalju u ovoj disciplini. Kao MMA borac se sigurno neću takmičiti, ali to me ne sprečava da u svemu uživam trenirajući.“
Delujete mirno, opušteno, kao neko za koga bi se moglo reći da je srećan čovek.
„Jesam, ali danas nije lako biti srećan kada vidiš koliko generalno ima nesreća oko nas. Ukapirao sam i to da što si pametniji i inteligentniji to si kao osoba mekši, tolerantniji i mirniji. Trudim se da svima oko sebe učinim dan lepšim tako što ću ako ništa drugo da ih zagrlim, da im pomognem oko pronalaženja posla ili na bilo koji drugi način. Verujte, posle toga čovek se mnogo lepše oseća.“
