Istorija pamti što drugi neće. Ili ne žele. Baš ona, misli se na istoriju koja često licemerno reciklira istinu ne bi li iskazala poniznost pred pobednicima, od zaborava vremena sačuvaće sasvim je izvesno 19. april 2021. kao dan kada je ozvaničen fudbalski rat neistomišljenika, ali i kao trenutak u kome je evropski klupski fudbal, mislilo se, i zvanično izvršio ubistvo s predumišljajem na lomači od novca. I tada je bilo onih koji su govorili da sve nije kako izgleda i da ova plemenita igra, šta god da joj činili, nikad neće umreti.
Rat je, međutim, završen mnogo brže nego što je to bilo ko očekivao. Već u noći između 20. i 21. aprila. Bar se tako priča. Moguća je takođe i treća opcija, a to je da je u ovoj utakmici s milion obrta, budućnost će pokazati, krešendo sačuvan za nadoknadu vremena.
Analitičari čiji pesimizam, često preteran, zna i da zbuni uveravali su dan posle objave rata da je ovo početak kraja igre koju je planeta vek unazad doživljavala kao najvažniju sporednu stvar na svetu. Oni drugi čijim venama uprkos svemu teče krv optimizma, svesni apsurda u kome se živi kao i nepobitne činjenice da bogati i siromašni više ne mogu zajedno, govorili su da je fudbal u Evropi zapravo na pragu novog života.
Naravno, uz naglasak da je sve konačno i sa rokom trajanja iskazanim floskulom „za sva vremena“. Ovo je u svojoj izjavi za medije, ne sluteći šta se sve može dogoditi, potvrdio i Andrea Anjeli, do juče bliski saradnik predsednika Uefa Čeferina, a još uvek prvi čovek Juventusa, jednog od onih klubova koji su nameravali da se takmiče u budućoj i za mase elitnoj evropskoj Superligi.
„Sastali smo se i u ovom kritičnom momentu ozvaničili Superligu, kako bismo transformisali evropski fudbal i stavili ga na noge na duži period“, uveravao je Anjeli.
Promašaj ili razvoj
I klubovi pod okriljem Superlige, ne sumnjajući u promašaj kompletnog projekta i sopstvenu zaslepljenost novcem, u zajedničkom saopštenju s bajkovitom porukom naglasili su da će novo takmičenje obezbediti veći ekonomski razvoj evropskog fudbala, uz potvrdu da će za realizaciju ove ideje dobiti 3,5 milijardi dolara samo za podršku infrastrukturnim investicionim planovima. Istina je i to da niko tog trenutka nije apostrofirao mogućnost da se uprkos aromi bogatstva uslovno rečeno veliki evropski klubovi predomisle i tako eventualno sačuvaju sportsko dostojanstvo.
U pozadini nove ideje i nove fudbalske ere očigledno je bio novac, novac i samo novac. Fudbal i njegova budućnost su u ovoj, ali i svakoj drugoj priči na tu temu, uočljivo je to bilo i površnim posmatračima, tretirani kao najmanje bitni.
Ništa nije slučajno
„Ovo je vreme vladavine novca i bez obzira na to da li je nešto dobro za fudbal ili nije biće opet onako kako novac kaže. Ako ne danas, ono već sutra“, s podosta sete i uz vidljivo neraspoloženje pričao je legendarni Dragan Džajić, nekadašnji virtuoz s loptom.
Koliko juče fudbal je u mnogim zemljama bio deo kulture. Danas više nije. Kao i svaka kultura, i fudbal je na globalnom nivou definitivno osakaćen manjkom pameti, nesuvislom arogancijom i (ne)sportskom pakošću, licemerjem i lažima. Takođe i pohlepom, nedefinisanom logikom profita i površnom opservacijom stvarnosti.
„Fudbal se menja. Da li zaista mislite da vlasnici najvećih klubova mare za tradiciju postojećih takmičenja“, pitao se glasno u engleskim medijima Arsen Venger, nezaboravni intelektualac s klupe Arsenala, uz diskretno upozorenje da su se najveći tajno sastajali i dogovarali evropsku Superligu.
Istina je da se fudbal menja. I da na tom putu promena luta tako da često i sve više sadržajem podseća na nezanimljivu i za gledanje lošu seriju iz američkih filmskih ili televizijskih studija, uvek sa sličnim scenarijem i već viđenim scenama. Međutim, ništa nije slučajno.
„Fudbal je odavno deo popularne kulture i industrijske zabave i kao takav morao je da se prilagodi, da postane u nekim segmentima običan i vulgaran, da se estetski upropasti i da kao vrhunski šou postane navika masovnog auditorijuma“, uverava profesor dr Dragan Koković, istaknuti sociolog sporta.
Superliga Evrope sa svim svojim novcem bi trebalo, kategorični su oni koji u ovaj suludi projekat ne sumnjaju, da utakmicu pretvori u glamuroznu predstavu sa podosta medijske pompe i brdom sporednih efekata, možda čak i malo začinjenu nasiljem da bi gledaoci bili pod konstantnim adrenalinskim nabojem. Možda je baš zato Džo Glejzer, jedan od vodećih ljudi Mančester junajteda, uveravao da je Superliga veliki korak za evropski klupski fudbal.
„Najveći klubovi sveta igraće jedni protiv drugih tokom čitave sezone. Superliga tako otvara novi tom u evropskom fudbalu i omogućava da se takmičenje odvija na najboljim stadionima uz povećanu finansijsku dobit“, naglašavao je Glejzer.
Da li je baš tako? Rade Zalad deli mišljenje onih spremnih da se klade kako će već posle druge, a najkasnije treće sezone, ova liga s prefiksom super, naravno ukoliko ikad zaživi, postati superneinteresantna.
„Na početku će sve biti zanimljivo kao i sve što je novo, a onda će navijačima već viđeno dosaditi, što nije dobro za prosperitet klupskog fudbala“, ubeđen je Zalad.
Uprkos svemu, mislilo se da je prljavi posao završen i da je Evropa i zvanično, bez obzira na to što su u ovim za fudbal turbulentnim vremenima iznenađenja moguća, dobila novo elitno klupsko takmičenje sa džet-set klubovima. Najmanje je bilo bitno to što je fudbal ozvaničenjem ovog projekta izgubio moć da sam sebi bude svrha. Činilo se tog trenutka takođe da se više u izveštajima sa mečeva neće ili možda i hoće, ali u nekoj drugoj formi, pričati o fudbalskom šarmu i nadahnuću, o uživanju u igri i sličnom, jer će sve to zajedno ostati u senci bezobzirnosti bogatih.
A bezobzirnost, sama po sebi, jeste negativna, nepoželjna i štetna. Bezobzirni ljudi, Superliga kao projekat to je na neki način i potvrdila, fokusirani su na svoj interes kao cilj kojem teže. Na tom putu, što za fudbal nikako nije dobro, iskazali su i želju da izvuku maksimalnu dobit bez empatije za suprotnu stranu. Anjeliju, Peresu i ostatku elite nije dakle bilo u interesu da obe strane dobiju, već je postojala namera da oni profitiraju, a da drugi, iako to nikada javno neće priznati, izgube ili bankrotiraju jer je i to bio jedan od načina kako da uvećaju sopstveni ne samo fudbalski kapital.
„Ljudi koji su odlučili da osnuju Superligu o fudbalu ništa ne znaju. Za njih je ova igra samo poslovna transakcija. Ne razmišljaju o drugima, već samo o sebi, i uopšte ne vide posledice svoje odluke. U ratu za fudbal koji predvode sponzori navijači će biti najveći gubitnici“, stav je Rija Ferdinanda, engleskog asa.
Nisu odlučivali znalci
Svoje učešće u Superligi, takmičenju koje je trebalo da startuje već u avgustu 2021, potvrdili su Real Madrid, Atletiko Madrid, Barselona, Juventus, Milan, Inter, Mančester junajted, Mančester siti, Liverpul, Čelsi, Arsenal i Totenhem. Tražila su se još tri stalna učesnika koja bi kao i 12 prethodnih u takmičenje ušla bezbrižno i bez straha da li će kroz nacionalna prvenstva izboriti mesto u evropskim kupovima.
Osim ove nesportske dimenzije, razlog zbog koga su se ovi klubovi odlučili za elitu ipak je bio materijalne prirode. Bonus za opuštenost koja im je servirana zapravo je bio novac. Uz tri i po milijarde evra koje je trebalo da klubovi Superlige međusobno podele, novca je bilo i na drugim šalterima, i to u izobilju. Najveća zarada, prema predviđanjima osnivača, trebalo je da se ostvari od TV prava.
Poređenja radi, u još uvek aktuelnoj Ligi šampiona TV prava je prodavala Uefa, a onda se deo tog novca distribuirao klubovima. Superligaši su, međutim, odlučili da sav taj novac od prenosa utakmica uzmu sebi. Dopala im se i računica, istina još neproverena, po kojoj će pobednik, umesto 120 miliona evra koliko pripada šampionu u Ligi šampiona, u ovoj glamuroznoj fudbalskoj predstavi biti u poziciji da inkasira ni manje ni više nego 400 miliona evra. Na ovaj način razmetljivost razmaženih finansijera iz sveta u kome ima više novca nego fudbalske pameti definitivno je bila pečatirana.
Veliki evropski klubovi, uz sramotu koja će ih od sada pa zauvek pratiti, dok postoje, trebalo je da ponesu, pričalo se, ne uspomene iz Kupa šampiona i od 1992. Lige šampiona, već i osvojene pehare u ovim takmičenjima. Bez grama srama hvalili su se kako madridski Real u „novu fudbalsku kuću“ unosi 13 trofeja, Milan sedam, a Liverpul šest...
„Liga bogatih zapravo je prvi korak na putu fudbalske diskriminacije na tlu Evrope. Zato i verujem da će Uefa uprkos svemu i ovog puta naći način kako da se suprotstavi bogatim interesnim grupama i onima koji priželjkuju ili podržavaju podelu na bogate i siromašne i tako ugrožavaju budućnost klupskog fudbala na tlu Starog kontinenta“, isticao je nekadašnji fudbalski as Ivan Ćurković.
Eho protivljenja projektu s bojom novca odjekivao je dan i noć Evropom. Bastijan Švajnštajger, srpski zet i nekadašnji nemački as, uveravao je da je ovo „odluka koja uništava fudbal“, dok je naš nekadašnji as Dragoslav Stepanović evropsku Superligu doživeo kao „ligu apsurda“.
„Nemci i Francuzi su sa svojim najboljim klubovima odbili da učestvuju u takvim eksperimentalnim takmičenjima koja bi koliko sutra, nije bitno iz kojih razloga, mogla da prestanu da funkcionišu, a da se ne zna šta će biti sa klubovima koji danas svemu daju podršku“, kaže Stepanović.
Rade Zalad uverava „da je sve veliki promašaj jer se gubi i ona lepa draž kada David pobeđuje Golijata“, a Luis Figo, Portugalac koji je nosio dres Barselone i Reala, bez milosti prema velikanima kazuje:
„Superliga je sve samo ne super. Ovaj pohlepni i opaki potez uništiće esenciju fudbala i to isključivo zbog interesa nekolicine vlasnika klubova koji odavno ne mare za svoje navijače i sve ono što sport predstavlja. Tragično.“
Legendarni Aleks Ferguson u čijoj fudbalskoj biografiji su i koordinate neizbrisivih vrednosti ove čudesne igre, sve što se trenutno događa doživljava kao „čist kriminal i krivično delo protiv fudbala“. Nemački as Lukas Podolski, očito lirska duša, kazivao je sledeće:
„Fudbal je sreća, sloboda, strast, navijanje. Ovaj projekat je odvratan, nepošten i razočaran sam što u njemu sudeluju klubovi za koje sam igrao. Borite se protiv ovoga.“
Ustali su i navijači. Oni čijim venama teče krv Arsenala u trenutku kad su saznali da će i njihove „tobdžije“ igrati Superligu, proglasili su smrt svog kluba. Oni koji navijaju za Mančester junajted takođe nisu krili ogorčenost:
„Naš tim je 1958. poginuo igrajući u Evropi. To je naša istorija koja je sad odbačena zbog pohlepe za novcem. Ljudi koji vode klub nemaju pojma šta je Mančester“, stajalo je u njihovom saopštenju.
Puno puta se pokazalo da stvari nisu onakve kakve na prvi pogled izgledaju.
„Novo takmičenje doneće klubovima koji u njemu učestvuju milione i milione evra. Ali, samo na početku. Veliki ne prave igrače, oni uzimaju ono najbolje od uslovno rečeno malih klubova. Bez njih, mislim na male klubove, budućnost bogatih biće ugrožena. Pogotovo ako se stvori jaz između klubova iz elite i onih koji tom društvu ne pripadaju“, predstavljao je negativnu stranu Superlige proslavljeni fudbalski as Ivan Golac.
Snage u budućoj Superligi, najavljeno je glamurozno, trebalo je da odmeravaju španski klubovi Real Madrid, Barselona i Atletiko Madrid, zatim engleski Arsenal, Čelsi, Totenhem, Liverpul, Mančester siti i Mančester junajted, odnosno italijanski velikani Juventus, Milan i Inter. PSŽ, Bajern Minhen i Borusija Dortmund nisu prihvatili poziv.
Mimo svih očekivanja, PSŽ, jedan od najbogatijih klubova sveta, odbio je na prvu društvo bogatih. Bilo je naravno teško poverovati da je to učinjeno u ime fer pleja i dobrobiti fudbala. Kontroverzni vlasnik ovog kluba Naser el-Kelaifi je član Izvršnog odbora Uefa i član Organizacionog komiteta Svetskog prvenstva u Kataru 2022. Takođe je i vlasnik televizije Beln Sport koja prenosi utakmice Lige šampiona. Kad se sve ovo zna, onda je i jasno zašto je francuski klub od svega hladno odustao.
Bez prava glasa
Superligaši su im tražili zamenu a javnost. Jude uvek postoje, Naoli se javio među prvima da zauzme jedno od upražnjenih mesta. Javnost je, takođe, nestrpljivo očekivala i imena pet klubova koji ne bi imali zagarantovano mesto među odabranima, ali bi igrajući u Superligi delili kolač zarade. Biće, govorilo se, gužve pred dverima elite. A čekaće se i u redu. Ono što se istog dana međutim znalo bilo je da će se utakmice uz direktne TV prenose igrati utorkom, sredom i četvrtkom, da sezona startuje u prvoj polovini avgusta 2021, da će klubovi biti podeljeni u dve grupe iz kojih bi tri najbolje plasirana kluba išla direktno u četvrtfinale.
Šta o svemu misle fudbaleri profesionalci „zaposleni“ u superligaškim evropskim klubovima, fudbalski svet još nije čuo. Ostali su bez glasa ili prava glasa iako su njihova prava bila ozbiljno ugrožena. Izjasnili su se, međutim, neki treneri. Žoze Murinjo se pobunio zbog učešća njegovog kluba u Superligi i ekspresno je dobio otkaz u Totenhemu. Nešto slično čeka i Jirgena Klopa u Liverpulu uprkos činjenici da i svi navijači ovog kluba misle kao i on. I ne samo oni. Neslaganje zbog formiranja Superlige izneo je i engleski premijer Boris Džonson koji zahteva da se sve, makar i silom, stopira. Pametnom, misli se na engleske klubove, i ovo je bilo dosta. Podrška starom dobrom fudbalu je stigla i od francuskog predsednika Emanuela Makrona, što je bez obzira na sve ovom galimatijasu dalo posebnu dimenziju jer su u istoriji fudbala bili retki dani kada su se prvi ljudi zemlje direktno mešali u ono što je stvar fudbala.
Uefa je odlučila da ne primenjuje silu, ali je zato najavila sankcije prema „superligašima“. U onom što je bila naumila imala je i punu podršku Fife. Jedna od najdrastičnijih, ali u isto vreme i najnepopularnijih odluka bila je ona da se fudbalerima iz superligaških klubova zabrane nastupi u reprezentativnim selekcijama na šampionatima sveta i Evrope. Odluka bi važila već od ovogodišnjeg šampionata Starog kontinenta koji počinje za dva meseca. Sve ovo podržali su i nacionalni savezi Italije, Engleske i Španije, što na neki način ukazuje da bi superligaši ukoliko ne promene stav mogli proći kao bosi po trnju. Bila je to najava mogućnosti da se već obećani eliti ipak predomisle. Razloga za tako nešto uopšte nije bilo malo. I onda je poput munje odjeknula vest da su se prvi navodno pokolebali Mančester siti i Čelsi.
Potez da se igračima zabrani nastup u nacionalnim selekcijama zapravo i nije bio mudar jer bi sa najvrednijih i najznačajnijih takmičenja u organizaciji Uefa i Fifa odsustvovali najbolji evropski fudbaleri. To nikom nije bilo u interesu, a najmanje fudbalu. Fudbalu naklonjeni glasno su kazivali da je vezivanje omče oko sopstvenog vrata apsolutni idiotizam i neprimerena glupost, ali da se zbog trenutne dijagnoze bolesti evropskog klupskog fudbala donekle može i razumeti.
Aleksandar Čeferin nije takođe krio da će najkasnije 23. aprila Uefa ozvaničiti i odluku da se iz završnice ovogodišnje Lige šampiona i Lige Evrope eliminišu klubovi koji su odlučili da igraju Superligu. U prevodu, novi šampion Evrope bio bi u tom slučaju PSŽ jer su potencijalni rivali (Real, Čelsi i Mančester siti) (ne)zvanično izbačeni iz daljeg takmičenja. U Ligi Evrope igralo bi se opet samo finale. Polufinalisti Mančester junajted i Arsenal najavljenim odlukama Uefa izgubili bi pravo završnog takmičenja tako da je pobednika trebalo da odluči duel Rome i Viljareala. To baš i nije sportski, ali u ovom ratu, kao i u svakom drugom, cilj ne bira sredstva pa u proceni svega treba biti oprezan.
Superligaška grupa ili evropska Superliga, iza koje stoji kapital od četiri milijarde evra novoformirane kompanije „SLCo“, saopštila je posle svega „kako će sve učiniti da zaštiti svoju investiciju i bez problema izvrši distribuciju novca na način kako je to i planirano“.
Pravo igrača
„Brine nas pretnja da će bilo koji klub ili igrač koji učestvuje u Superligi biti isključeni iz takmičenja Uefa i Fifa. Primorani smo zato da preduzmemo zaštitne korake podnoseći zahtev relevantnim sudovima kako bi bilo obezbeđeno neometano uspostavljanje i funkcionisanje novog takmičenja u skladu sa važećim zakonima.“
Šarada se dakle nastavlja. Raskol na relaciji Superliga, Fifa, Uefa i nacionalni savezi naterao je i FIFApro da reaguje uz izjavu koja zaslužuje apsolutnu pažnju.
„Zastupamo 64 nacionalne asocijacije igrača i 60.000 igrača. Odlučno ćemo se suprotstaviti merama bilo koje strane koja bi ometala prava igrača, poput isključenja iz njihovih reprezentacija i slično“, poručuju iz FIFApro.
Vejn Runi je takođe u grupi onih koji ne podržavaju elitnu fudbalsku ligu, ali ni mere kojima se preti igračima.
„Nikada se ne bih odrekao igranja u reprezentaciji. Zbog svega što se događa biće puno ljutnje, ali je pitanje i da li će ona uroditi plodom“, kaže dojučerašnji engleski reprezentativac.
Uefa je svesna nekih nelogičnosti koje život nameće. Zato poslednjih godina i čini napore, odnosno menja formate nekih svojih liga da bi se prisustvo sponzora u evropskim klupskim pa i reprezentativnim takmičenjima uvećalo. Istovremeno radi i sve da bi se sprečilo pokretanje Superlige koja je kao takmičenje odabranih uveliko formatirana i kojoj su najslavniji evropski klubovi, utisak je, više nego naklonjeni. Ipak, u žurbi se ponekad neko i poklizne.
U isto vreme kada su evropski superligaši zvanično promovisali svoju ideju, oglasio se Aleksandar Čeferin, predsednik Uefa, predstavljajući novi format Lige šampiona sa 36 klubova koja bi startovala 2024. U informaciji se još kaže da bi se koristio takozvani švajcarski model po kome bi klubovi u prvoj fazi odigrali 10 utakmica, pet kod kuće i isto toliko u gostima, s tim što bi se na osnovu Uefa koeficijenta žrebom odredilo ko će s kim da igra. Najboljih osam plasiralo bi se u narednu fazu, a timovi rangirani od 9. do 24. mesta bi igrali dvomeče posle kojih bi se dobili preostali učesnici četvrtfinala.
Niko ne želi mrvice
U Uefa su spremni čak i da uzmu veliku kreditnu pozajmicu kako bi realizovali svoju zamisao. Naravno, svesni da novac vrti gde burgija neće. Moguće je da će ovakvo ponašanje Uefa, bar na trenutak, stišati mnoge strasti. Možda će i neke klubove iz elite naterati da ozbiljno razmisle o svom trenutnom i budućem statusu unutar nacionalnih federacija. Istovremeno je teško poverovati da će se najbogatiji klubovi Evrope pomiriti s mrvicama kad su prema obećanju interesnih grupa koje zagovaraju nešto novo zapravo na pragu velikog bogatstva.
I onda se dogodilo čudo. Oni koji su rat započeli polako su rat i završili. Ne baš svi, ali bez engleskih klubova koji su u noći između 20. i 21. aprila od rata odustali, kojima se pridružio navodno i Milan, Superliga je ostala bez svojih „elitnih jedinica“. Evropska Superliga, čini se, definitivno je, igraće se – nikad.
Zarad namere i naglašenog htenja da u ime novca fudbal i njegovu budućnost oboje kolorima raspadanja, pariski „L’Ekip“ predlaže sledeće:
„Čak i ako na kraju priče odustanu od Superlige, njenim utemeljiteljima se ovo nikad ne sme zaboraviti. Oni će zauvek ostati izdajice ideala koji su pokazali da su svojom pohlepom i cinizmom spremni da ubiju evropski fudbal, svu njegovu lepotu i istoriju.“
