Ko god bi pokušao da sastavi nekakvu listu sportskih ikona na prostoru nekadašnje Jugoslavije, a da na nju ne uvrsti i Miroslava Ćiru Blaževića, grdno bi pogrešio. Možda Ćiro i nije najveći fudbalski stručnjak sa ovog podneblja, ali neke stvari mu se ne mogu osporiti, zbog kojih je, pre svega u Hrvatskoj, i zaslužio epitet „trenera svih trenera“. Najpre, zagrebačkom Dinamu doneo je titulu u bivšoj SFRJ posle skoro dve i po decenije. Sa reprezentacijom Hrvatske osvojio je treće mesto na Svetskom prvenstvu 1998. godine. Bio je to do tada najveći uspeh nekog eks-ju nacionalnog tima, koji je potom nadmašio Ćirin učenik Zlatko Dalić deset godina kasnije.
No, koliko god da je poznat po svojim trenerskim sposobnostima i veštinama, javnosti je još draži bio zbog svog nekonvencionalnog, ležernog nastupa, koji je začinjen psovkama i šalama, često i na svoj račun. Ako je istina da, kako sam Ćiro tvrdi, fudbaleri sa ovih prostora imaju „nekakav poseban vic“, onda je sasvim sigurno da zaslužuju i istog takvog trenera. A kada je vic u pitanju, tu je onda Blažević na samom vrhu liste. Jer samo bi neko poput njega pred novinarima, uoči utakmice reprezentacija Hrvatske i Argentine na SP 1998. u Francuskoj, mogao da izjavi kako „ni Zvone (Boban) ni ja ne bi dali Šukera za deset Batistuta“, a potom u svom stilu dodao: „Jebo te Batistuta.“
Sudbina, u vidu teže povrede noge, odvela je ovog rođenog Travničanina vrlo rano u trenerske vode. Isto tako sudbina je htela i da Ćiro u rodnoj zemlji nosi pečat „nacionaliste“ i „klerofašiste“ jer su mu braća bila u ustašama. A sve to mu nije smetalo da pre dve godine podrži kampanju Samostalne demokratske srpske stranke za Evropski parlament.
Ćiro danas, iako u 87. godini života, i dalje ima svoj prepoznatljiv šarm, direktan je u odgovorima, ne okoliša, ne glumi veličinu...
Vreme, kako kaže u telefonskom razgovoru za „Ekspres“, provodi sa svojom ženom Zdenkom.
„Napokon imam više vremena nego ikad da joj se posvetim i da uživam. Dosta mi je vas novinara. Na vrh klinca mi je publiciteta. Vratio sam se onoj židovskoj – živi sretno, živi anonimno“, kroz smeh priča Blažević, a na pitanje da li mu uspeva da živi anonimno, priznaje: „Pa, lagao bih ako bih ti rekao da mi uspeva, još uvek sam živ i interesiram čak i tebe.“
Razgovor sa Ćirom Blaževićem počinjemo simbolikom u vezi sa majem, mesecom koji je u poslednjih 40-ak godina uvek donosio neke zanimljive i značajne datume, i šta za njega ti datumi znače. Četvrtog maja 1980. umro je Tito. Deset godina kasnije 13. maja izbila je tuča na Maksimiru koja je označila uvod u raspad Jugoslavije. Već sledeće godine usledio je 19. maja referendum o nezavisnosti Hrvatske...
„Danas je najveća preokupacija ova neman koja je zaokupirala ceo svet. I svi smo uglavnom koncentrirani na to i pazimo da nas ne bi slučajno zadesila nesreća, da nas ćapi, pogotovo nas koji smo u stanovitoj dobi. Ali ja sam se cepio pa se nadam da sam malo i zaštićen. U svakom slučaju, mesec maj je i te kako obeležio povijest, a bogami sada se i ova neman nametnula kao najveća zvezda slučaja.“
Kada dođe taj 4. maj, setite li se Tita, setite li se kako se tada živelo, kako se tada radilo?
„Ja sam iz generacije koja se mora setiti. Ja sam živeo s tim i kako se ne bih setio.“
Kakve Vam emocije to izaziva?
„Nemam osobitih emocija, osim žaljenja da se puno toga dogodilo što se nije smelo dogoditi.“
Da li ste tada mogli da naslutite da će se tako nešto i dogoditi?
„Nisam, nije mogao ni najveći pesimista prorok da pogodi sve to. Ova Titova smrt, to je bilo očekivano, jer je on već bio u godinama, pa onda ostao bez noge. I ja sam upozoravao ljude da se ne zajebavaju, jer Tito je samo jednom nogom u grobu.“
Kada već govorimo o Titu, ima i ona priča o jednom njegovom satu koji je nekako došao do Vas. Vi ste taj sat potom poklonili nedavno preminulom Milanu Bandiću, gradonačelniku Zagreba.
„Jesam.“
Kako ste Vi došli do tog sata?
„Jedan njegov vjerni čuvar, koji je došao u stanovitu dob, pa čak i u neimaštinu, meni je prodao taj sat za relativno jeftinu cenu, a ja sam ga poklonio Bandiću. Jer mi smo Bandiću uzeli Trg maršala Tita, a onda sam mu ja u zamenu dao sat od maršala Tita.“
Da li znate šta je bilo posle sa tim satom?
„Kolekcionari svetski su pitali Bandića da ga otkupe od njega, ali on nije dao. Bandić je nedavno umro, tako da je taj sat ostao u vlasništvu njegove obitelji.“
Koji je sat u pitanju?
„U pitanju je ’Vašeron Konstantan’, jedna velika švicarska marka. To je džepni sat, zlatni, sa lancem na koji bi se mogao obesiti i ti, a ne samo sat.“
Da li ste Vi inače imali prilike da upoznate Tita?
„Nisam imao tu privilegiju da upoznam Tita, jer ja sam bio na drugoj strani, znaš.“
Ali ste zato imali prilike da upoznate neke druge političare?
„Pa, jesam. Iako sam se ja jako trudio da ne mešam puno ono što je meni bila svetinja, a to je sport, i politiku. A sport i politika – nije to dobro. Sport mora biti čist od svega. Sport ima svoju elementarnu zadaću, a to je da zabavlja građane.“
Ali to znaju i političari pa im zato treba sport?
„Pa, oni imaju uvek računicu, je… ga. Sport je popularan pa se onda i oni umešaju. Pa onda dođu izbori, pa koliko si popularan toliko si u većoj mogućnosti da pobediš. U svakom slučaju, meni ne smeta što se političari mešaju u sport, jer nemoguće je bez njih. Oni vladaju, sine moj, hteli mi to ili ne. Politika je, i vlada je ta koja može da te eliminira ili da te promovira.“
Koliko ste to osetili na sopstvenoj koži?
„Ja sam u inostranstvu stvorio svoje ime i zato ovde nikome ništa ne dugujem. Ali, Tuđman je prepoznao moju trenersku kvalitetu i on je insistirao na tome da ja budem izbornik u posleratnim vremenima. Tako da sam ja obilno iskoristio jednu nadarenu generaciju i bili smo treći u svetu. To je bilo u to vreme jedno veliko čudo. Jer nikada to nije uspela nijedna reprezentacija sa ovih prostora.“
To je bio najveći uspeh hrvatskog fudbala do tada. I tada ste rekli da Vas je Tuđman i posle toga zadržao na čelu reprezentacije, iako ste Vi hteli da idete.
„Čuješ, ja sam davno shvatio šta je u životu najvažnije – lova, lova, zapamti! To je najvažnije. Kažu svi – zdravlje, zdravlje, ali i najzdraviji čovek bez para gotovo je bolestan. Ja sam psihički bolesnik kada nemam para. Ja sam hteo da odem, imao sam veliku ponudu, ali Tuđman nije dao, tako da sam nakon toga morao hodati po Kini, Iranu, maltene po celom svetu da bih neku lovu zaradio.“
Kako gledate na uspeh koji je hrvatska reprezentacija imala pre dve godine, kada je Vaš mlađi kolega Dalić sa reprezentacijom došao do drugog mesta na Svetskom prvenstvu?
„Ja sam jedanput upitan da li sam ljubomoran. Naš Dalić je bio dve godine moj asistent i ja sam jako sretan bio. Ja pripadam kategoriji učitelja koji su sretni kada ga nadmaši učenik.“
Da se vratimo na onaj period SFRJ i Tita kada ste, kako kažete, bili na drugoj strani. Pričali ste svojevremeno i o nekakvoj političkoj torturi kada je bio sport u pitanju. Na šta ste mislili?
„Ja to nikada nisam rekao...“
Bilo je nekih problema oko proslave titule Dinama...
„Ma, bilo je ku... problema. To je bilo, razumeš, što oportunisti nisu bili sposobni, pa su pričali – ne da Tito, ne da Beograd... Ja sam došao 1982. godine i rekao da su to sve laži. Ja znam da se niko nije toliko veselio kada smo mi bili prvi, koliko Miljanić i Bulatović koji su rekli – hvala bogu da nam više ne pričaju da ne da Beograd. Došao jedan sposoban trener i napravio prvake.“
To je bilo 1982. godine?
„Tako je.“
Ko su bili ti oportunisti koji su pričali da ne daju Beograd i Tito?
„Ma, to je bila raja. Znaš kako ulica svašta priča. Ja sam znao da to nije istina jer sam drugovao sa svima. Sa Miljanićem sam bio pravi prijatelj i znao sam da je to kamuflaža nesposobnosti.“
Važila je i ona priča – da je Partizan vojni klub, a Zvezda policijski. Čiji su onda bili Dinamo i Hajduk?
„Ja nikada to nisam to pričao. Mene je uvek interesirao sport, jer sport ima svoju svetu zadaću da miri ljude i da ih zbližava. Ja sam pripadao toj vrsti ljudi, da sam uvek kroz sport propagirao prijateljstvo.“
Nažalost, na sportskim terenima su viđane i neke druge nemile scene?
„Pa to je bilo i za mene vrlo nemilo i vrlo žalosno, ali mislim da ova današnja generacija navijača, da oni imaju drugu filozofiju. Da nema te netrpeljivosti i tog antagonizma koji je nesreća za čovečanstvo uopšte.“
Koliko su svemu tome kumovali i političari?
„Ne verujem da su oni kumovali. Oni imaju u svojoj filozofiji drugu vrstu okupacije. Sport bi im koristio da u vreme izbora dobiju i tu vrstu ljudi koji se zovu nogometni navijači.“
Zašto im oni trebaju? Da li samo za glasove ili za još nešto?
„Da, za glasove, je... ga. Svi obećavaju svašta dok se biraju. Kad se izaberu, retki su oni, hvala bogu ima i humanih političara, koji brinu o svom narodu, a ne samo o sebi.“
Poznata je priča o Vašem eventualnom dolasku za trenera Crvene zvezde. Rekli ste da ste tim povodom imali neke kontakte sa Ivanom Stambolićem sa kojim ste bili prijatelj. Kako je to teklo?
„Jeste, Stambolić je to hteo, ali Džaja nije dao. Moji prijatelji Džajić i Cvetković, oni su u to vreme vladali. Nije bila klima spremna za tako nešto. Danas je to nešto drugo. Danas je to drugačije.“
Šta Vam je Stambolić rekao? Da li je on pokušavao da Vas dovede u Zvezdu?
„Pa, jeste, pokušavao je. Ali ovi su bili vrlo jaki u tandemu, Cvele i Džaja, sa kojima sam ja danas intiman prijatelj. I sa Cvetkovićem i sa Džajićem.“
Da li se čujete sa njima redovno?
„Čujemo se. Džajić je u svom intervjuu rekao da nikada Hrvatska ne bi nogometno isplivala da nije bilo mene. To mi je on rekao. I drago mi je da tako misli.“
Kada je reč o Stamboliću, kako ste primili vest da je on ubijen?
„Tugaljivo. Ja žalim za svakim čestitim čovekom. A on je sigurno bio čestit. I dobronameran.“
Kako ste se vas dvojica uopšte upoznali?
„Upoznali smo kada sam ja išao da budem trener Prištine. Onda me je on zvao i rekao mi: ’Ćiro, učini sve da ih spasiš, da malo smirimo to područje koje se zove Kosovo.’“
Da li je to bio neki deo političkog projekta smirivanja situacije na Kosovu, da se dovede Ćiro Blažević da Prištinu spase?
„Ne, nije. Stambolić je bio veoma mudar političar. On je bio jako mudar i dobronameran. Imam izuzetno lepu uspomenu na njega.“
Da li Vas je on doveo na čelo Prištine?
„Nije me on doveo. Jer i u Prištini su isto mislili kako je on poslednji čovek koji bi hteo da Prištinu spasi. Vidiš kako je to paradoksalno.“
Ko Vas je doveo dole?
„Dovela su me trojica ljudi koji su došli u Cirih po mene i koji kažu – mi smo dali besu da ćemo Vas dovesti i moramo Vas dovesti. Hajdemo, rekoh, gotovo, jebi ga... Ko je god mene zvao, ja sam išao. Tako da sam i najmanje klubove po ovim prostorima trenirao.“
Niste odbijali nikoga?
„Nikoga. Zato sam radio pedeset godina u kontinuitetu. Danas sam sretan da se mogu mojoj ženi posvetiti, jer ona je bila jadna hendikepirana. Bio sam svugde više nego kod kuće.“
Rekli ste u jednom trenutku da se uspeh ne prašta, pa je tako bilo 1998. godine. Tri dana posle trećeg mesta na Svetskom prvenstvu počeli su da pljuju i Vas i Šukera. To je očigledno karakteristika za ove prostore?
„A, šta ćete. Za cele ove prostore važi jedna ista deviza – sve ću ti oprostiti, ali uspeh neću!“
Da li je tako bilo i sa Muslinom kada je odveo Srbiju na Svetsko prvenstvo pa su ga pre Svetskog prvenstva smenili?
„Tako je. Pa, vi ste Srbi prvaci u tome. Nema vas na svetu. Da vas nema, trebalo bi vas izmisliti. Čovek osvoji sve, a vi ga smenite i dovedete nekog levog. Znaš kakve vi igrače imate? Vi ste jednaki s nama po koncentratu talenta. A mi pravimo rezultat, a vi nikako na zelenu granu. To je jako bitno, ko vodi nogomet.“
Da li mislite da će Piksi nešto da uradi sada?
„Ja sam uveren da hoće, jer on je bio jedan genijalan igrač. On je jedan čestiti čovek. I mislim da je napokon reprezentacija Srbije u pravim rukama.“
Da Vas ja opet malo vratim na politiku?
„Nemoj me puno vraćati, da li to knjigu pišeš?“
Ne, ne... Rekli ste jednom da ne marite previše za politiku.
„Ja nemam afiniteta za to.“
Ali očigledno je da politika mari za Ćiru. I pre dve godine ste bili u Pupovčevoj kampanji za izbore za Evropski parlament?
„Čuj, to je dokaz da ja ne pravim razliku između Srbina i Hrvata, jer ja gledam jesi li čovek ili nisi. Ja sam to napravio da bih nekim odbornicima mojim dao do znanja da je sve drugo ponašanje primitivno. Mi moramo znati živeti zajedno, voleti se, poštivati se, a ne praviti neke razlike koje se na kraju kao gruda snega pretvore u nekakvu lavinu i koju ne može više niko pametan zaustaviti. Jer budale tada preuzimaju sve. Ko je izmislio rat – taj je najveća budala na svetu. I najnehumaniji čovek na svetu.“
Kako danas gledate na to kada se opet jave na svim stranama ljudi koji kažu – e, ovi Hrvati su ustaše, e, ovi Srbi su četnici?
„To je jedna mala grupica ljudi koja je vrlo glasna, kao što je uvek primitivizam jači od inteligencije. Ali sada je sve to manje i manje, da budemo iskreni. Svi su shvatili glupost koju smo prošli i da je u svakom slučaju egzistencija čoveka vezana za jednu mirnu i finu atmosferu i nadasve prijateljske susedske odnose.“
Vi ste imali da kažem „tu čast“ da zaradite i svoju umrlicu kada ste snimili taj spot za Pupovčevu stranku?
„A, čuješ, bio sam i ja Draža Mihailović i svašta, nakon toga. Ali ja sam svesno išao u sve to. Jer pametni ljudi su to odobrili, osobito moj predsednik Plenković.“
Da, on je rekao da ne vidi ništa sporno u tome.
„Dapače. Ja sam pokazao ono što mi je bilo na srcu i hvala bogu izborio sam se za jednu poziciju da mogu da kažem sve što ja mislim da je dobro. A trudim se da ne kažem ništa loše, jer onda naje... kod svoje žene i onda mi ona je... sve po spisku.“
Da li Vam je gore kad Vam kažu – Ćiro – Dražo ili Ćiro – pederu?
„Ovo Ćiro – pederu mi malo fali, oni više ne viču pa sam nostalgičan.“
Da li pratite fudbal u regionu, lokalne lige?
„Pratim, sine, sve ja pratim.“
Kako Vam deluju sve te lige?
„Davno sam rekao da su najbolji nogometaši na svetu, nogometaši ovog podneblja. Tu mislim i na Hrvate, Srbe, Makedonce, Crnogorce... Čekaj, da li sam nekoga zaboravio?“
Bosance Vaše.
„Bosance, p... mi strinina, skoro sam zaboravio. To su toliko nadareni ljudi. Mi smo nogometno drugačiji od sviju. Mi imamo jedan vic, jednu lopovštinu nogometnu koju nema niko drugi. Samo je bitno kako nas se vodi. Kako možeš eksploatirati taj već registrirani talenat. I zato, nema, najvažniji čovek u jednoj nogometnoj obitelji je trener. Ako trener nije lider, to je kao vojska bez vođe.“
Da li pratite i priče o nameštanju utakmica?
„Ma, ma, to je nešto ogavno. Ja to nikada nisam mogao ni pomisliti da bih mogao pristati na kompromitiranje onoga od čega živiš i kompromitiranje onoga kome sve duguješ.“
Toga je bilo i u staroj Jugoslaviji?
„Ah, jebiga, bilo je... Znamo da je bilo! Pa nisam ja mogao selekcionirati vođe nogometnih klubova. Da sam ja to mogao birati, onda bi tu bili popovi i svećenici i svi oni koji se boje boga pa ne prave zločestoće. Tu je uvek regrutirano svašta. Je l’ su se kroz sport većina njih i obogatili i opljačkali i jebat ga sport povredili. Ja nisam nikada mogao zamisliti da bih povredio ono od čega živim.“
Da li ste ikada bili u prilici da je Vama neko nudio uopšte da namestite utakmicu?
„E, vidiš, ja sam se izborio za jednu poziciju čoveka – trenera, da se nikada nije usudio niko da mi dođe sa tom anomalijom.“
A da li je nekom od Vaših igrača nuđeno, da li ste to znali?
„To sam doznao kasnije, nažalost.“
U kom klubu?
„Čuješ, ti razgovaraš sa Ćirom Blaževićem. Taj Ćira ima neke karakteristike, da nije budala. A ti sada postavljaš meni jedno pitanje na koje samo budala može odgovoriti.“
Dobro, moje je da pitam.
„Tvoje je da pitaš, ili me potcenjuješ kad me to pitaš.“
Ne, bože sačuvaj.
„Pa j... ga, bože sačuvaj ili ne sačuvaj. Bog me nije sačuvao od tvog pitanja glupog. Da bih ja sada nekoga... To moraš imati jasne dokaze. Policijske dokaze da bi ti sada nekoga javno prozvao. To nije šala.“
