Sport
06.05.2021. 12:26
Zoran Šećerov

Intervju Milena Reljin

"Sport je za ženu nesiguran posao"

Milena Reljin
Izvor: Marko Stevanović

"U ovom prostoru se trenutno sve okreće, što ima logike, oko sportova koji donose rezultat na kraće staze. Gimnastika je sport u kome možeš da očekuješ rezultat za najmanje dva olimpijska ciklusa. Kad bismo imali salu za vežbanje 24 sata, kao što imaju mnoge zemlje, sigurna sam da bismo se vrlo brzo poredili sa najboljima."

Njen osmeh, iskrenost u svakoj reči i pokretu, radoznalost i čarolija vežbanja ukrašena pažljivo biranom muzikom, vešto baratanje spravama uz precizne i maksimalno kontrolisane pokrete s naglašenim estetskim vrednostima učinili su je miljenicom mnogih i idolom devojčica od Triglava do Đevđelije koje su htele da budu baš kao ona, kao Milena Reljin.

Od tada pa sve do danas između naše najbolje ritmičke gimnastičarke svih vremena i ovog predivnog, za sada samo ženskog sporta, znak je jednakosti. Počela je sa deset godina i deset godina je bila u samom vrhu svetske ritmičke gimnastike. Čak 42 puta osvajala je titulu prvaka države. Dva puta bila je učesnik Olimpijskih igara, vežbala je širom planete i dobijala zaslužene aplauze na šampionatima sveta, svetskim kupovima, Mediteranskim i Balkanskim igrama. Za uspešan rad i ostvarene rezultate 2006. dobila je Svetosavsku nagradu. 

Rođena je u Beogradu kome se, ma gde bila, uvek s osmehom vraća. Diplomirala je na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, govori engleski i služi se ruskim i bugarskim. Dokazala se i još uvek se dokazuje kao trener u sportu koji je obeležio njen život. Osmislila je i realizovala projekat „Ritmička Srbija“, predsednik je komisije „Žene i sport“ Olimpijskog komiteta Srbije, učesnica Svetske konferencije „Žene i sport“ 2008. u Jordanu i 2012. u Los Anđelesu. 

Ostvarila se i na drugim poljima. Od 1993. međunarodni je sudija s najvišim stepenom sudijske licence. Sudila je na osam svetskih i deset evropskih šampionata, kao i na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu. U svetskoj gimnastici znana je i kao prva koja je ikada dobila „Nagradu zlatnog nivoa“ Međunarodne gimnastičke federacije. Ovo izuzetno prestižno priznanje dodeljuje se za značajan doprinos gimnastici i besprekorno suđenje na najvećim gimnastičkim takmičenjima u svetu.

Trenersku karijeru počela je 1990. Od 2002. glavni je trener kluba „Ritam“, najuspešnijeg kluba ritmičke gimnastike u Srbiji od 2010. do danas.

Uz Vaše ime koje se u svetu sporta izgovara s poštovanjem ide i epitet ponosne majke troje dece.

„Oni su tri moje zlatne medalje. Nina, najstarija kćerka, bila je na Elektrotehnici student generacije sa prosekom 9,9. Sada je na masteru u Cirihu. Đorđe je diplomirao u Americi biznis i finansije. Trenutno radi za jednu firmu iz Kalifornije, posao je počeo u Njujorku da bi ga nastavio zbog korone odavde iz Beograda. I Dunja je u Americi, na trećoj godini fakulteta. Oboje su u SAD otišli preko sporta, svojevremeno su aplicirali i dobili univerzitetske stipendije, Đorđe kao fudbaler, a Dunja kao odbojkašica.“

Očigledno se u životu ništa ne događa slučajno. I Vi ste neko ko se može pohvaliti dobrim ocenama.

„Bila sam vukovac u osnovnoj i srednjoj školi i nekako sam i od njih tražila da moraju da budu dobri đaci. I muž i ja smo na tome insistirali, baš kao što su to od nas zahtevali naši roditelji. Učila sam ceo život, učim i danas, jako sam znatiželjna i kad bih imala vremena, završila bih još neki fakultet.“

Milena Reljin
Izvor: Marko StevanovićMilena Reljin

Znanja nikad dosta, šta biste studirali da niste bili toliko opčinjeni sportom?

„Završila sam DIF, mada je moja želja bila nešto sasvim drugo. Kao gimnazijalka obožavala sam mikrobiologiju i nameravala sam da se bavim genetičkim inženjeringom. Generalno volim matematiku, takođe i fiziku, divim se kosmosu i sve što je u vezi sa kosmosom i danas pratim, i to znaju svi u mojoj porodici. I deci smo objasnili da je znanje najveće bogatstvo i da je to nešto što im niko nikad ne može oduzeti.“

I Vaš brak je uspešan. Kako na sve obaveze koje ste imali i imate gleda Vaš suprug?

„I Zoran (Tatić) je iz sveta sporta. Upoznali smo se na Kopaoniku, on je došao sa paraglajderima, ja sa mojim gimnastičarkama. Dugo je igrao fudbal, onda je s uspehom veslao u Crvenoj zvezdi, da bi posle godinama obavljao funkciju sekretara Smučarskog saveza Srbije. Uz sve to je instruktor i trener skijanja s međunarodnom licencom. Sada je u mom svetu ritmike. Imamo „Ritam“ i „Ritam Pinki“, dva nezavisna kluba. U Srbiji ne postoji privatni klub, mi smo osnivači, ali klub je u stvari udruženje građana. U šali kažem da sam ja kreativni deo tima, a on je taj neko ko to sprovodi. Sve, od organizacije treninga do takmičenja.“

Da li srpski sport danas korača unazad ili...

„Za mene je pitanje svih pitanja zašto nemamo logistiku koja bi trebalo da bude deo okruženja jednog takmičara. Mi u svakom sportu imamo talentovane sportiste, to se uostalom gotovo svakodnevno i pokazuje i dokazuje, ali imamo i primere sportova u kojima naši takmičari ne pružaju onoliko koliko bi zaista mogli jer nemaju adekvatne uslove za rad.“

Pretpostavka je da kad ovo kazujete pre svega mislite na ritmičku gimnastiku.

„I na ritmičku gimnastiku. Kad bismo imali salu za vežbanje 24 sata, kao što imaju mnoge zemlje, sigurna sam da bismo se vrlo brzo poredili sa najboljima. Našim devojkama nedostaje vreme u dvorani da bi osetile svoje telo, noge, svoje ruke, tehniku s rekvizitom. Naš sport je takav, nije aeroban, on ne traži trening od sat vremena trčanja, on traži nešto drugo, malo je rastegljiv, treba mu vremena. 

Nama zagrevanje traje dva sata, drugi sportovi u tom intervalu završe kompletan trening. Treba nam dakle vreme u dvorani, ali to sve podrazumeva i neka sredstva koja mi kao sport nemamo. Mi ne možemo da prodajemo svoje vežbače kao što fudbal može fudbalere ili košarka košarkaše. Zato se i vrtimo u tim našim malim krugovima, kao sport zavisimo od članarina.“

Malo nesvakidašnja sudbina za jedan od tri bazična sporta. Misli se na atletiku, plivanje i gimnastiku.

„U ovom prostoru se trenutno sve okreće, što ima logike, oko sportova koji donose rezultat na kraće staze. Gimnastika je sport u kome možeš da očekuješ rezultat za najmanje dva olimpijska ciklusa. To je najbrže. Primer su Englezi. Oni su napravili gimnastički centar i za dva olimpijska ciklusa su što se tiče sportske gimnastike bili u finalu, a sada osvajaju i medalje, što je ne tako davno, kad su oni u pitanju, bilo nezamislivo. Sportska gimnastika je malo drugačija, pruža malo više mogućnosti raznim zemljama da se uključe u borbu za medalje. U ritmičkoj gimnastici je taj krug sužen.“

Milena Reljin
Izvor: Marko StevanovićMilena Reljin

Kao disciplina, ritmička gimnastika je mnogo mlađa od gimnastike.

„Ritmika je mlad sport, prvo svetsko prvenstvo održano je tek 1963. u Budimpešti. To je sport koji je nastao u Rusiji kao umetnička gimnastika, hudožestvena gimnastika. Ekspanzija je krenula sedamdesetih godina prošlog veka i danas je ovaj sport zastupljen u izuzetno velikom broju zemalja širom sveta.“

Koliko je ritmička gimnastika zapravo sport, a koliko je umetnost?

„I jedno je i drugo. To je malo prokletstvo sportova poput našeg. Mislim još na sinhrono plivanje i umetničko klizanje. Ova tri sporta imaju tu umetničku komponentu i jako su teški za ocenjivanje i procenjivanje jer su uprkos pravilima prisutne i neke lične impresije.“ 

Još kad se pravila ocenjivanja često menjaju...

„Za ovih četiri ili pet godina, svakih šest meseci su se menjala i jako su komplikovana, što ispit za međunarodnog sudiju čini izuzetno teškim. Mi kao sudije svake godine krećemo od nule, često sam polagala taj ispit i nekoliko puta sam sama sebi rekla da bih lakše završila neki fakultet nego položila sudijski ispit. Jako je sve komplikovano.“

Toliko da se u svemu teško snalaze jednako treneri koliko i publika.

„Tačno je tako i to nije dobro za ritmičku gimnastiku kao sport jer je istina da čak ni oni koji su samo treneri a nisu i sudije nekad ne shvataju zašto je neko prvi ili drugi, a nije peti ili šesti. Prilikom ocenjivanja zbrajaju se bodovi. Ocenjuju se elementi tela, elementi rekvizita, deo koji se zove artistika i na kraju ono što se svodi na izvođenje. Kad se sve sabere, to nekad ne ispadne kako bi neko ko to gleda pomislio da treba da bude.“ 

Da li postoji način da se ovo prebrodi i onima koji gledaju ritmičku gimnastiku učini razumljivijom?

„Radi se na tome da se sve ponovo vrati u okvire iz osamdesetih, na period kada je ritmičkom gimnastikom gospodarila Bugarka Neška Robova. Upamćena je kao vicešampion sveta da bi posle postala sjajan trener čije su takmičarke osvojile više od 250 medalja. To je bila najlepša ritmika, ona je bila i sjajan koreograf. I dalje na seminarima gledamo te vežbe, to je primer umetnosti u gimnastici i apsolutne lepote ovog sporta. 

Publika je to prepoznavala, nagrađivala aplauzom i bila oduševljena. Sve to naravno ne može da se meri sa onim što danas rade ritmičarke, to je danas što se tiče težine vežbi neki drugi nivo, ali ta umetnička komponenta iz osamdesetih je još uvek neprevaziđena. Sada se radi na tom nekom usaglašavanju, da umetnička komponenta ponovo dođe na svoje i da publici bude jasno šta se dešava, što je opet jako bitno za promociju jednog sporta.“

Ritmička gimnastika je olimpijska disciplina i nije sigurno do kada će to biti. Takođe je i jedini sport u kome nema muškaraca kao takmičara. 

„Nadam se da će biti i ubuduće prisutna na OI mada smo često na tankoj žici. Udeo u svemu verovatno imaju i ta komplikovana pravila, ali i istina da smo sada jedini olimpijski sport koji nema muškarce kao takmičare. Oni su prisutni u umetničkom klizanju, takođe i sinhronom plivanju, mi takođe radimo na tome da ih uključimo, to je neophodno da bismo ostali u olimpijskom programu. Ima raznih pravaca. Japanci, mislim na muškarce, odavno se bave ritmičkom gimnastikom na svoj način. 

To je neka varijanta sportske gimnastike s upotrebom rekvizita ritmičke gimnastike. I Španci imaju mušku ritmičku gimnastiku, oni sve potpuno isto rade što i žene. Rusi opet imaju neku svoju varijantu i sada je stvar u tome da nam Međunarodna federacija odredi pravac jer to je zasigurno jedan od preduslova da i dalje budemo olimpijski sport.“

Vidite još

Do Tokija i novih Olimpijskih igara ostalo je još 70 i malo više dana. Da li će se Igre uopšte održati?

„Ne znam, svi kažu da hoće. Ritmička gimnastika kao sport se priprema za Tokio, mi kao sport verujemo da će se Igre uprkos svemu dogoditi. Pre tri nedelje sam u Sofiji sudila Svetski kup. Bilo je to jedno od četiri takmičenja koja su uz kontinentalna prvenstva kvalifikaciona za Tokio. Naredni Svetski kup je u Taškentu, sledeći u Bakuu i poslednji u Pezaru. Evropski šampionat je u junu u Varni.“ 

Srbija u Tokiju neće imati ni takmičarke, a ni Vas kao sudiju. 

„Nemamo još takmičarke za taj nivo. A što se tiče mog suđenja, postoje pravila koja su takva kakva jesu. Uz sve drugo sudila sam i 2016. na OI u Rio de Žaneiru, na Olimpijskim igrama mladih u Buenos Ajresu, sudiću uskoro Svetski kup u Bakuu, kvalifikaciono takmičenje za Igre u Japanu.“

Za Japan Vas vežu lepe uspomene.

„Prvi put sam u Japan otputovala 1986. i to potpuno sama jer Gimnastički savez nije imao dovoljno novca da me na prestižnom turniru prati i moj trener. Vežbala sam sa Bugarkama, družila se sa Bjankom Panovom, velikom zvezdom ritmičke gimnastike. U Japanu sam proslavila i 19. rođendan uz divno iznenađenje koje su mi priredili organizatori turnira. Svetla u dvorani u kojoj smo vežbali su se ugasila, prisutni su horski pevali ’Happy birthday to you’. Snop svetlosti reflektora pronašao me je na sredini dvorane, a onda mi je najbolja japanska ritmička gimnastičarka uručila tortu i sat kao poklone. Nisam mogla da dođem sebi od iznenađenja.“

Dva puta ste učestvovali na Olimpijskim igrama i oba puta takmičenje završili među prvih deset.

„U Los Anđelesu sam bila peta, u Seulu deveta. Pre Igara za mene je to bilo više nego daleko, neostvarljiv san da budem među deset. Ali, dogodilo se. Nedavno sam pronašla bilten iz LA, bila sam peta za 0,15. Tek tada sam shvatila koliko sam zapravo bila blizu medalje. To je zaista mala razlika. Nas tri smo ušle u to finale poređane kao treća, četvrta i peta, a onda smo posle finala bile plasirane kao četvrta, peta i šesta.“ 

I na nekim drugim takmičenjima niste imali sreće.

„Na EP u Firenci 1986. godine ispao mi je čun u odlučujućem momentu i sav napor, misli se na sate i sate treninga, u toj vežbi je propao u deliću sekunde. I da ne nabrajam dalje.“

Da li je tačno da ste mladim takmičarkama delili medalje koje ste Vi nekada osvojili?

„Tamo u nekim godinama, kada smo takmičenja u našoj zemlji organizovali uz pomoć štapa i kanapa, kad osim dobre volje nismo imali ama baš ništa drugo, bilo mi je žao da deca ne dobiju medalje. Uzela sam svoje i podelila.“

Sa Vama kao takmičarkom ritmička gimnastika je na prostorima ondašnje Jugoslavije imala vidljivu notu popularnosti.

„Moja karijera trajala je 12 godina. Beograd je u to vreme bio centar ritmičke gimnastike, bili smo nosioci kvaliteta, na nas su se ugledali u Sloveniji i u Hrvatskoj. Moj trener Jasna Tomin je dosta uradila na razvoju ritmike, Olivera Radosavljević i njena majka takođe. Tri puta sam na svetskim šampionatima bila finalista, 1985. sam vežbala jedno finale, dve godine kasnije dva, a 1989. u Sarajevu čak tri finala. 

Ritmička gimnastika je bila praćena, popularisana u medijima. Tadašnji JRT imao je samo dva programa, na drugom je išla polučasovna reportaža sa državnog prvenstva, a ja sam gostovala u ’Dnevniku’ na prvom programu kod Nenada Ristića. Čak je i ’Dnevnik’ počeo mojom vežbom s loptom, a u jednom trenutku ko je gledao i prvi i drugi program mogao je da vidi samo ritmičku gimnastiku.“

Milena Reljin
Izvor: Marko StevanovićMilena Reljin

Ritmika se ni tada u tim zlatnim godinama nije mogla pohvaliti uslovima za trening.

„Na svoje poslednje Svetsko prvenstvo u Sarajevu 1989. otišla sam sa parketa. Svuda se već uveliko vežbalo na tepihu, u svim zemljama koje su došle na SP. Ja sam došla sa parketa i sa ogromnim hematomom na leđima, ali meni nije padalo na pamet da razmišljam na tu temu da oni imaju uslove, a mi nemamo. Tada nije bilo bitno ni to što smo se pripremajući se za SP zagrevale na stepeništu Starog DIF-a, što se obruč na tepihu ne ponaša isto kao kad klizi parketom jer je trenje drugačije. Uprkos svemu, vežbala sam u tri finala.“ 

Šta je to čime se danas možda ponosite?

„Meni je uvek bilo važno da promovišem ritmiku. Koliko sam uspela, najbolje bi bilo da to neko drugi kaže. Ne tako davno imali smo maksimum pet klubova, onda se rodio projekat ’Ritmička Srbija’ i danas, što me čini ponosnom, Srbija ima 33 kluba i više od 750 takmičarki. Prošle godine smo uprkos koroni čak uspeli da održimo i sva naša takmičenja osim C programa i niko se nije razboleo.“

Kad počinje, a kad se završava karijera ritmičke gimnastičarke?

„Devojčice kod nas dolaze sa četiri godine, neke i sa šest. U jednom periodu ritmikom su se bavile takmičarke do 20 ili 30 godina. Ja sam sa 14 godina bila seniorka, sad je seniorka sa 16 i dobro je što je tako. Potpuno je to druga ritmika, bilo bi dobro da kao u nekim drugim sportovima imamo mlađe i starije seniorke jer se vidi ta razlika u zrelosti, načinu vežbanja i toj umetničkoj komponenti. Naša priča od 1,5 minuta je neka predstava koju publika i sudije treba da ocene, a publika još i da je doživi i u svemu uživa.“ 

U svetu je što se starosne granice tiče priča malo drugačija.

„Na međunarodnim nivou imamo dve Brazilke, jedna ima 31 godinu, a druga 27, Austrijanku sa 27 i Meksikanku sa 28 godina. Granica se očigledno pomerila i to je dobro za ovaj sport.“

Ritmička gimnastika je i sport i umetnost, muzika i balet, ko sve zapravo čini stručni štab?

„U srpskoj varijanti mi smo sve. I treneri i koreografi, neko ko je zadužen za izbor muzike, stručnjaci za fizičku pripremu, šoferi, kuvarice kad idemo na takmičenje, sudije, a to je zapravo posao za tim od osam do deset ljudi. Ima čak i trenera koji šiju takmičarkama trikoe. Mi u klubu imamo gospođu, bivšu balerinu, koja radi sa našim devojčicama, ali to je nedovoljno, ona bi trebalo svaki dan da ima sa njima dva sata baleta, a mi za kompletan trening imamo na raspolaganju salu dva ili tri sata.“

Vaš sport je ženski sport, muškarcima kao da je zabranjen ulaz.

„Ne, nije. Svetska ritmika ima i trenere muškarce, takođe i sudije. Argentinac Arijel Milanezio je jedan od najboljih sudija na svetu. Tu smo se otvorili, sada još treba da definišemo pravac kako da se razvijamo.“

Milena Reljin
Izvor: Marko StevanovićMilena Reljin

Sve više je poganih stvari u sportu, pogotovo kada je u pitanju trening devojčica.

„Nažalost, ima i u našem sportu tih problema. Pojavljuju se u raznim oblicima, provlače se stidljivo i jako je bitno na vreme tako nešto uočiti. Kod nas na svu sreću nema mnogo tih slučajeva, čak ni na svetskom nivou, koliko ih ima u nekim drugim sportovima, ali ih ima.“

Predsednica ste komisije „Žene i sport“ pod okriljem Olimpijskog komiteta Srbije.

„Najbrojnija smo komisija u Olimpijskom komitetu. Međutim, sve žene koje imaju neku ideju su dobrodošle. Mislim na sportistkinje, trenerice, predsednice nekih klubova, ali i saveza, bukvalno na žene iz svih profesija koje na bilo koji način mogu da pomognu promociji sporta. Mi imamo dosta uspešnih sportistkinja, nije naš ženski sport uopšte u senci, ali u muškom ima mnogo više novca, pa je samim tim i popularniji. Zato mislim da je potrebno da se i naš glas čuje i da kažemo šta imamo. Mnoge bivše sportistkinje su obrazovane i uspešne u svojim profesijama, pored toga imaju i porodice, majke su. Takve žene treba afirmisati. Na tom putu ka popularizaciji ženskog sporta imamo maksimalnu podršku Božidara Maljkovića, predsednika Olimpijskog komiteta Srbije, kao i ostalih članova Olimpijskog komiteta.“

Podrška sama po sebi nije dovoljna, složićete se.

„Sport je za ženu nesiguran posao, slažem se. Užasno je i zahtevan, porodice trpe, teško je sve usaglasiti, bez ogromne ljubavi to je praktično nemoguće. Na Sajmu sporta imale smo divno predavanje s temom ’Trener kao psiholog’. To je bilo jako posećeno predavanje, to je naš cilj utkan u nameru da žene ostanu u sportu pre svega kao treneri, da ne pobegnu u neku drugu profesiju.“

Istina je takođe i da je patina zaborava prekrila mnoge naše šampionke iz prošlih vremena. Zašto?

„Nepravedno su zaboravljene. One su, kao takmičarke ili kao treneri, pravile temelje, stepenice kojima danas mi koračamo. Moji roditelji su bivši sportisti, i tata i mama su igrali košarku, ja znam ko je Marija Veger ili Branka Prelević, znam i ko su Vera Nikolić i Snežana Pajkić, Jasna Šekarić... Deo opšteg sportskog obrazovanja jeste i to da znamo šta se dešavalo u prošlosti, bar u sportu kojim se bavimo, da znamo te ljude koji su proneli slavu našeg sporta i afirmisali nas u svetu. Za sve je naravno potrebna i ljubav. Moja majka koja danas ima 87 godina ustaje i danas noću da bi gledala Jokića. Ona jednostavno voli sport, košarku.“

Srbija se ponosi svojim sportistima i sportom, ali pravi Muzej sporta nema, Kuću slavnih takođe. 

„Kuća slavnih je odlična ideja. Moramo da izvučemo na svetlost dana one koji su potvrdili svoje vrednosti, da otvorimo mesto gde će generacije koje dolaze da upoznaju te slavne sportiste i sportistkinje i da shvate kako je uspeh plus slava nešto sasvim moguće.“

Sport Vam je, osim rezultata, darovao i neke druge lepe doživljaje. Po čemu pamtite Buenos Ajres i Varnu?

„Bila su to dva lepa trenutka, dva predivna iznenađenja. U Buenos Ajres sam stigla kao sudija, ta neka žena koja je bila zadužena za nas, ona je tamo trener, bila je prosto fascinirana kad sam se predstavila. S toliko strasti i komplimenata je ispričala priču o mojoj vežbi s loptom na SP u Strazburu iz 1983. da sam ostala zapanjena. Priznajem, ja se posle toliko godina nisam sećala detalja o kojima je ona govorila s oduševljenjem. U Varni, bio je to takođe šampionat sveta, radila sam kao takmičarka poslednji trening uz živu muziku.

Na početku vežbe sam u zaklonu, čujem, ali i ne vidim pijanistu, čujem i da ovog puta svira na neki drugi način. A onda sam videla da su za klavirom bugarski i ruski pijanista koji su moju vežbu odsvirali u četiri ruke. To nosim kao moj lični, fenomenalni doživljaj jer su ta dvojica bili vrhunski pijanisti koji su mi ukazali izuzetnu čast.“

Za koji dan je i Đurđevdan, opet nešto što budi u Vama lepe uspomene.

„Bilo je to u Sarajevu 1989, moje poslednje svetsko prvenstvo na kojem sam se takmičila. Tada su bila dozvoljena dva instrumenta, sada je moguće da takmičarku prati i revijski orkestar. Genijalni Lazar Ristovski svirao je bubnjeve i trubu, bila je to muzika Gorana Bregovića, ja sam vežbala vijaču i cela ’Skenderija’ je pevala ’Đurđevdan’. Evo i sada, dok sve pričam, kreću emocije. Srce mi je bilo puno, publika me je pesmom nosila po tepihu ’Skenderije’. Bila sam šesta na kraju, što je bio moj najbolji plasman u karijeri na svetskim prvenstvima.“

Osim rezultata, šta je to čime se najviše ponosite kao sportista, trener i sportski radnik?

„Uvek osećam ogromno zadovoljstvo kad se pomene broj klubova i devojčica koje se bave ritmikom. Želela sam da svaki grad u Srbiji, da svaka škola ima sekciju za ritmičku gimnastiku, da se u sve uključe profesori i nastavnici, da ritmika postane školski sport. Znam da je jedan pravac masovnost, a jedan što ja danas osećam ambiciju da neko bude uspešniji od mene. To treba da bude cilj svakog trenera, da napravi nekog ko je bolji od njega.“

Jednog dana sigurno je da ćete pričati i o svom najvećem trijumfu u sportu. Šta bi to moglo da bude?

„Kad Srbija bude imala stotinu klubova za ritmičku gimnastiku i kad neka Srpkinja bude u finalu Svetskog prvenstva, biće to i definitivno trenutak moje najveće sreće kao sportiste, trenera i sportskog radnika.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Liga apsurda
Fudbal

Sponzorski fudbal

23.04.2021. 14:55

Liga apsurda

„Ljudi koji su odlučili da osnuju Superligu o fudbalu ništa ne znaju. Za njih je ova igra samo poslovna transakcija. Ne razmišljaju o drugima, već samo o sebi, i uopšte ne vide posledice svoje odluke. U ratu za fudbal koji predvode sponzori navijači će biti najveći gubitnici“, stav je Rija Ferdinanda, engleskog asa.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
4°C
05.12.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve