Do kraja su ostala još tri kola. Kraj je zapravo 19. maja. Dve poslednje runde Linglong Superlige, one zakazane za 15. i 19. maj, zarad opšte sigurnosti u regularnost takmičenja, a i takvi su propisi, igraće se u isto vreme. Dakle, svi u 17.00 kako bi sve bilo sportski i fer. Posle toga uslediće i priča iz FSS-a s lepim krajem.
Red i tradicija tako nešto nalažu. Obično se u takvim situacijama sve svede na kratki rezime, odnosno časni i pošteni monolog prvog čoveka nacionalne fudbalske federacije koji je na kraju svake prvenstvene trke fudbalskoj naciji saopštavao „da je iza nas šampionat koji je bio regularniji od prethodnih“. U prevodu – jednako neregularan kao i prethodni, ali ipak manje (ne)regularan. Koliko manje, to teško da zna i predsednik FSS-a. Zapravo i ne zna jer FSS, uz sve drugo, između ostalog, trenutno nema ni predsednika. Jadan li je srpski fudbal.
Ali, ono što ne zna nepostojeći predsednik FSS-a zna Uefa, za koju kad su u pitanju prevare na srpskim fudbalskim terenima nema tajni. Istina, u srpskom fudbalu je još uvek na snazi mišljenje da se nameštanje utakmica ne može dokazati. U Uefa, međutim, ne misle tako. Oni dokazuju, uz podosta razumevanja za nerazumljive stvari, ono što Srbi neće.
Ipak, olakšavajuća okolnost za srpski fudbal, sve više ogrezao u korupciju i kriminal, može da bude zapravo to što FSS u ovom trenutku nema glavu. Marko Pantelić je samo v. d. predsednika FSS-a. Mnogi kažu bolje da nije, a zašto tako navodno govore najbolje je pitati njih. Marko narodu, kažu, neke stvari ne može da objasni. On, uveravaju oni što sve znaju, iako bi Marko mogao da priča svašta i koješta, ne kazuje skoro ništa. Kao v. d. predsednika FSS-a, ako nešto mora i da saopšti, on to uglavnom (pro)čita.
Ali, na svu sreću, u srpskom fudbalu postoje i autoriteti koji hoće da pričaju. I to sa pozicije funkcije. Predsednik Zajednice superligaša Dragomir Lazović, čovek koji je osmislio i sačuvao ivanjički Javor na fudbalskoj mapi Srbije, izgovorio je prošlog novembra ono što javnost nije znala:
„Potpuno sam siguran, i to javno mogu da kažem, da naše prvenstvo nikada nije bilo regularnije kao što je to u poslednje dve godine.“
Treba verovati Lazoviću čak i kad nije u pravu jer samo četiri meseca kasnije, dakle u aprilu 2021, oglasila se i Uefa. Po istom pitanju i sa sumnjom da je čak šest mečeva srpske Superlige namešteno, što zbog zarade na kladioničarskim uplatama, što zbog već uobičajenog poklanjanja bodova po sistemu „tri za tri“.
Nešto je i namešteno
Uefa je objasnila, što u FSS-u nisu znali, takođe i u Zajednici superligaša, „da klub koji je osigurao opstanak namerno gubi od onoga kome trebaju bodovi i tako vraća za prethodnu uslugu iste vrste“.
Lazović ovo nije komentarisao, logično bi bilo da jeste, ali je zato u novembru prošle godine, što se takođe brzo zaboravilo a i bilo je sasvim nelogično, ničim izazvan rekao:
„Ovaj aktuelni saziv na čelu sa predsednikom Kokezom je učinio ubedljivo najviše za srpski fudbal u odnosu na sva prethodna rukovodstva.“
Da li je baš tako i šta je zapravo to najviše za srpski fudbal nikad se nije saznalo. Istina, Lazović tada nije znao ono što će se dogoditi samo nekoliko meseci kasnije. A dogodilo se da je 22. marta Kokeza javnosti saopštio sledeće:
„Povlačim se sa mesta predsednika Fudbalskog saveza Srbije kako bih celog sebe stavio u službu pravde i istine koje će biti moja vodilja u budućem periodu.“
Kokeza ovo i još malo više reči nije izgovorio, Kokeza je sve bez greške pročitao. Učitelj je na kraju rekao „sedi, pet“. Zašto je u pisanom obliku saopštio odluku o povlačenju, istorija će tek pričati. Bez razloga sigurno nije. Očigledno, postojao je i neko ko je gledao šta radi i kako radi. Ima doduše i onih koji zlurado komentarišu da je otišao na isti način kako je i došao. Ono što će se pamtiti i ostati zapisano jeste da je na funkciji predsednika Fudbalskog saveza Srbije Slaviša Kokeza proveo skoro pet godina.
Imenovan je u maju 2016. godine, neki kažu, mimo volje prisutnih članova Skupštine FSS-a, ali i s njihovom saglasnošću. Tako je i otišao. Voljom drugih i s potpunom saglasnošću onih koji su ga samo malo pre toga jednoglasno na, govore, nelegalnoj Skupštini FSS-a ponovo izabrali. Šta se sve događalo u vreme njegovog mandata, pogotovo sa reprezentacijom i selektorima, reprezentativcima i njemu podređenima, nekim statutarnim promenama, bolje je i ne podsećati. Javnost uglavnom misli da sva prethodna rukovodstava zajedno nisu učinila toliko gluposti koliko on sam. Za neke stvari bi bilo bolje da ih samovoljom nije menjao, nego što jeste, iako generalno promene prijaju. Konkretno prvo selektore, a onda i utvrđeni sistem takmičenja.
Prilika za mešetare
Njegov nakaradni izum koji su, mora se priznati, svi oko njega zdušno podržali, između ostalih je i Superliga sa 20 klubova. Takođe, i Prva liga sa 18 ekipa. Tu je i odluka da na kraju trke Superligu napusti čak šest, a Prvu osam klubova. Mnogi su već tada pričali kako je to sjajna prilika za klubove i kladionice i kojekakva druga mešetarenja, ali je na kraju sve zataškano zarad pandemije. Oni koji su ga čas podržavali, čas mislili samo i isključivo kao on, odnosno njegovom glavom, još su tu, u srpskom fudbalu. Zašto su manje grešni od Kokeze vrag će ga znati.
„Takmičenje je ozbiljna stvar i gluposti koje nam se događaju nisu od juče. Pogledajte samo koliko je puta menjan sistem takmičenja od osamostaljenja Srbije do danas. Imali smo ligu sa ovoliko i onoliko klubova, igralo se dvokružno i trokružno, imali smo i baraže i da ne nabrajam dalje. Sve to nije donelo ništa dobro. Najveće zlo je što niko nije razmišljao o tome da se dobrim i kvalitetnim takmičenjem čuva integritet fudbala u svakoj, pa i našoj zemlji. To je ono u čemu bi u FSS-u morali da povedu računa, da se time ozbiljno bave“, ističe Dušan Duda Marović, iskreni i dokazani čovek fudbala.
Na pitanje da li je bilo nameštanja i dogovaranja utakmica Marović podseća na nešto što je olako zaboravljeno:
„Oduvek je bilo nameštanja, organi Fudbalskog saveza, i ne samo oni, to su i dokazali, bilo bi suludo da vas na tako nešto podsećam. Suština je na drugoj strani, odnosno iskrenom htenju da se napravi sistem takmičenja s predznakom kvaliteta koji bi na pravi način afirmisao fudbal u celini i srpske klubove na evropskoj sceni. Liga u kojoj se sve unapred zna ne donosi dobro“, uverava Marović.
Nije dobro, ali je prisutno. I ove sezone kraj se zapravo dogodio pre kraja. Misli se naravno na prvenstvo. I sve se zna. Ili gotovo sve. Zvezda je novi stari šampion. Četvrtu sezonu u nizu. Onaj ko od dva večita rivala u Superligi nije prvi, ovog puta to je Partizan, trku završava kao sigurno drugi. Treći ne može biti. Tradicija, dakle, nije narušena. Zvezda ili Partizan, Partizan ili Zvezda. Fudbalska Srbija, očigledno, ne menja ono što valja. Čak ni onda kad ništa ne valja. Ali i za Partizan ima nade. Tu je Kup, onaj nacionalni. Nekad smo ga zvali najmasovnije fudbalsko takmičenje u zemlji. Istina, one zemlje odavno više nema, a koliko je fudbal u Srbiji u ovom trenutku i zaista masovan i da li je još uvek dovoljno popularan još niko nije ispitao. Ostaje, dakle, pitanje da li će Zvezda biti vlasnik duple krune ili će dva trofeja dva najveća kluba podeliti na ravne časti.
Onako bratski, iako su sve češće kao i sva srpska braća u svađi. Malo svojom, a još više voljom onih oko njih. Odluka o pobedniku Kupa takođe pada u maju. Datum je simboličan – 25. maj. Nekada je to bio praznik fudbala. Pošto ovogodišnje finale igraju dva najbolja i najveća srpska kluba, logično je očekivati još jedan spektakl. Naravno, na terenu, jer publike ne tribinama neće biti, a bez publike, zna se, nema događaja. Još i kad treneri smisle taktiku „kvari igru, samo se rezultat pamti“, onda se i onima pored TV ekrana puno toga ogadi i smuči.
„Sličan rivalitet postoji i u Škotskoj. Tamo su veliki, odnosno najveći, Seltik i Rendžers. Međutim, pre puno godina i tamo sam postavio pitanje koje danas postavljam ovde: kakav je smisao takmičenja kad se unapred zna ko će biti prvak i ko će u Evropu“, kazuje Ivan Golac, srpski internacionalac koji je kao trener radio u ovoj ostrvskoj zemlji.
Škoti imaju ligu sa 12 klubova, dakle koliko-toliko koncentrisan kvalitet. U Srbiji se sada priča kako bi bilo dobro da iz Superlige, zarad razuđenosti kvaliteta koji se naziva popularizacija fudbalske igre, ne ispadne baš svih šest klubova, već samo dva. Zlatibor iz Čajetine, kome uprkos tome što prvenstvo nije završeno sledi garantovan povratak u niži rang, svoj zahtev za opstanak je i ozvaničio. Mora se priznati na vreme, ali i što se pravila takmičenja tiče, i uz ogromno zakašnjenje.
„Ligu na kraju šampionata mora da napusti onoliko klubova koliko je na početku prvenstva dogovoreno. Svaki politički ili bilo koji drugi pritisak da se to ne dogodi bio bi medveđa usluga fudbalu u Srbiji“, kategoričan je Dušan Marović.
Privremeno rešenje
Liga od 20, ona sa 18 ili 16, možda sa 12 ili deset klubova jeste nešto o čemu bi se moralo više nego ozbiljno što pre dogovarati. Ali ne sutra, već danas, kako bi srpski klupski fudbal što pre napravio iskorak u lepu budućnost. I novoizabrani selektor Srbije Dragan Stojković Piksi priželjkuje nacionalnu ligu sa manje klubova, uz tvrdnju da je to jedini put do koncentracije kvaliteta. Nameran je čak i da uprkos kvalitetnim „strancima“ šansu ukaže i perspektivnim igračima iz nacionalnog šampionata ne bi li i na taj način motivisao one koji sa podosta problema nose dresove fudbalskih klubova u Srbiji.
I Nenad Bjeković, potpredsednik FSS-a, ligu od 20 klubova ne doživljava kao konačnu opciju.
„To je zbog pandemije korone bilo prinudno rešenje i na to treba tako gledati. Moj stav se međutim zna, za naše uslove i mogućnosti i 16 klubova u elitnom rangu je mnogo. Nikakvo proširenje lige zato ne dolazi u obzir. Dogovor s početka se mora poštovati“, uverava Nenad Bjeković.
Potpredsednik FSS-a otkriva i malu tajnu, odnosno istinu da se u FSS-u razmišlja i te kako o broju klubova u najelitnijem rangu takmičenja.
„Sasvim je izvesno da bi u sezoni 2022/23. Superliga mogla da broji 14 klubova. Svi smo svesni, a to je i ono što lično zagovaram, da bismo što pre, a postepeno, trebalo da dođemo do lige sa 10 ili 12 klubova“, kaže Bjeković.
Sagledati realne kapacitete
Zvezdan Terzić, čovek koji je Zvezdu podigao u zvezdane visine, priznaje da „sistem takmičenja nije Sveto pismo i da je i sam kao predsednik FSS-a ponekad lutao“.
„Premijer liga ima 20 klubova, Bundesliga 18, a mi 20. Naravno da je to mnogo kad smo mi u pitanju. Ne mora da bude onako kako ja mislim, ali liga od 12 klubova koju bismo igrali trokružno, dakle 33 utakmice u sezoni, mogla bi da zadovolji realne kapacitete srpskog klupskog fudbala. U ovom času Srbija nema adekvatan kapital, osam pravih trenera, osam pravih direktora klubova, osam neophodnih trening kampova ili osam puta po 11 dobrih fudbalera. Trebalo bi dakle da što pre sednemo i razgovaramo na tu temu“, iskren je i apsolutno dobronameran Zvezdan Terzić.
Na pitanje da li je zbog nekvalitetne nacionalne lige Crvena zvezda izgubila primat najboljeg kluba u regionu i da je zagrebački Dinamo na Uefa listi najbolje rangiranih klubova daleko ispred Zvezde, Terzić kaže:
„Bez obzira na bilo kakve druge pokazatelje, Crvena zvezda je po svim parametrima daleko veći klub od Dinama. Međutim, nemam nameru da se bavim Dinamom. Za sedam godina koliko sam u Zvezdi porušili smo mnoge rekorde, a ugled kluba je u Evropi drastično porastao. Drugi nas ne interesuju, naš cilj je da u svim segmentima i dalje rastemo“, kategoričan je direktor „crveno-belih“.
Boško Đurovski ima iza sebe bogato iskustvo i kao igrač i kao stručnjak. Uz sve, krasi ga i optimizam.
„Uz malo dobre volje, postoji opcija da se sve uredi na pravi način. Razumljiva je želja klubova da sačuvaju status jer nije isto igrati u Superligi i u Prvoj ligi. Međutim, uprkos svemu ja svoj stav ne menjam. I dalje tvrdim i argumentima dokazujem da je najidealnija opcija liga sa 10 klubova, plus dve druge sa po takođe 10 klubova. Potpisujem da će se na taj način podići kvalitet, što je valjda krajnji cilj, a i smanjiti troškovi u situaciji kad novca nema dovoljno. Naravno, sve ovo treba raditi mudro i postepeno, ali i bez usputnih kompromisa“, naglašava šef struke prvoligaša Grafičara.
Ivan Golac o svemu govori vrlo argumentovano. Uz konstataciju da bi bilo pogubno ukoliko bi naredne godine Superliga brojala 18 klubova, što je želja kluba iz Čajetine, a i nekih drugih, otvoreno kaže:
„I u onoj velikoj zemlji imali smo ligu sa 16 klubova pa je i to bilo objektivno previše. Sada, budimo realni, nemamo kvalitet ni za ligu sa osam klubova. Zašto je nekom namera da se rasplinjujemo kad definitivno nemamo snage i mogućnosti ni za mnogo manje, ali uprkos svemu hoćemo ligu od 18 ili 20 klubova. Zaista, to ne razumem. Za tako nešto moraš da budeš moćan pre svega ekonomski, a onda i u svakom drugom pogledu. Uz to, tamo gde nema ozbiljne konkurencije u takmičarskom smislu – nema ni dobrog fudbala“, uverava Ivan Golac.
Zvezda i Partizan su jedno, Vojvodina i Čukarički su isto to, ali u manjem pakovanju. Ova dva kluba uglavnom trku završavaju kao treći i četvrti, i za mnoge su uz večite rivale jedina prava klupska vrednost koju Superliga ima. Potvrdilo se to i ove sezone. Onima koji su pretili praznim puškama pobegli su daleko tako da su četiri kola pre kraja praktično obezbedili izlazak u Evropu, odnosno priliku da se takmiče u novoosnovanoj Ligi konfederacija.
„Izuzetno smo zainteresovani za kvalitet lige u nacionalnom šampionatu. Nadam se da će Superliga pretrpeti određene izmene i da će vrlo brzo imati samo 10 ili 12 klubova. Mislim da je to realna brojka ukoliko želimo da gledamo bolji fudbal. Ovo sa 20 klubova bilo je iznuđeno, a da nije baš i sve dobro govori i to da smo već na sredini drugog dela takmičenja znali imena tri kluba koja su ispala, odnosno koja će ispasti. Vreme je da malo normalnije funkcionišemo uz nadu da će novo rukovodstvo FSS-a napraviti neophodan rez oko broja klubova u Superligi“, kaže Vladimir Matiješević, direktor Čukaričkog.
Za neke nema spasa
Od 20 klubova na kraju prvenstva šest ispada. Za sve te klubove, po dobroj staroj srpskoj tradiciji, seoba u niži rang takmičenja je prava tragedija. Kažu da će neki sada više potrošiti za opstanak u ligi nego što su od početka sezone investirali u stvaranje tima i stručnog štaba, odnosno klupske infrastrukture.
Za šabačku Mačvu i bačkopalanačku Bačku spasa nema, Inđija i Zlatibor su takođe na dobrom putu da se presele u Prvu ligu Srbije, za preostala dva mesta kandidati su Javor, Napredak, Voždovac, Radnički, Proleter i pre svih Rad i Novi Pazar. Dakle, skoro pola lige. Ima i onih koji uveravaju da će ili Rad ili Pazar svoje mesto na nizbrdici ustupiti Proleteru. Novosađani, od odlaska Kokeze sa funkcije, dakle u osam poslednjih kola (35. kolo se u ovoj priči ne računa, ali je zanimljivo da su utakmicu tog kola Javor – Proleter, pratili specijalni posmatrači Uefa) imaju bilans od čak šest poraza, uz po jedan remi i pobedu.
Previše neuspeha za ekipu koja je na početku sezone stajala u redu za Evropu. Očigledno je da pripreme, kažu zluradi, u pauzi šampionata nisu dobro odrađene. Ili je u pitanju ipak možda nešto drugo. Oni koji sve pažljivo prate govore i o tome da je Napredak u pet poslednjih kola ostvario pet pobeda, da je Spartak u poslednjih šest kola imao pet poraza (35. kolo se ne računa). Raka Đurović, sudijski ekspert, osim pomenutog, ukazuje i na neke druge stvari:
„Definitivno menjam mišljenje o kvalitetu i vrednostima nekih naših trenera. Rezultati u prvenstvenim rundama odigranim skoro, a siguran sam da će tako biti i do kraja prvenstva, samo potvrđuju da Srbija ima stručnjake koji perfektno tempiraju formu svojih klubova od momenta kada počinje borba za opstanak. Dokaz za ovo što govorim jesu rezultati nekih ekipa iz zone ispadanja u finišu prvenstvene trke“, uz dozu cinizma saopštava srpski sudijski ekspert.
Sve je u uticaju
Đurović takođe uverava da do završetka šampionata neće biti doneta odluka o proširenju lige ili tačnije o broju klubova koji napuštaju ligu.
„Zapravo grešim, iskustvo me uči da sve zavisi od toga ko će od klubova biti u konkurenciji onih koji ispadaju, odnosno koliko regioni kojima ti klubovi pripadaju imaju uticaja. Sasvim je moguće da će se nekim ekipama opet gledati kroz prste, da će se liga proširiti. Naravno, sve pod plaštom interesa razvoja klupskog fudbala“, mišljenje je Rake Đurovića.
Bilo bi poražavajuće, ukazuje on, ukoliko se napravi kompromis, jer u ovim uslovima i sa mogućnostima i resursima koje ima najelitniji takmičarski rang u Srbiji ne bi trebalo da ima više od 10 klubova. Međutim, bilo je prilika kad su se stvari rešavale i kad se šampionat završi. Post festum i za zelenim stolom. Moguće je da tako bude i ovog puta.
„Ukoliko sam dobro obavešten, na adresu klubova je iz FSS-a otišao dopis sa zahtevom da se izjasne koliko bi klubova trebalo da igra naredne sezone u Superligi Srbije. Bilo bi to odlučivanje u interesu fudbala i u duhu demokratije“, zaključuje Đurović.
Ništa se ne događa slučajno. Ako posle svega javnost čuje i ovu rečenicu generalnog sekretara FSS-a Jovana Šurbatovića, treba je tumačiti samo kao izraz dobre volje i ništa više. U sličnim situacijama gospodin Šurbatović je govorio kako je „jako važno da se čuje stav klubova i da se zajednički donese racionalna odluka u interesu svih“.
Oni koji misle da o tome odlučuju klubovi grdno se varaju. Predsednik u ostavci se potrudio da tačku i u ovakvim slučajevima stavi Izvršni odbor FSS-a u kojem je najviše onih koje je on ustoličio, pardon izabrao. Uz uslov da klubovi kažu hoćemo to i to onda sledi...
„Ukoliko Izvršni odbor FSS-a prihvati predlog, došlo bi do korekcije formata takmičenja“, izdeklamovaće u ime predsednika generalni sekretar Jovan Šurbatović.
A do tada biće optužbi i kad im vreme nije. Jedan od ogorčenih je i direktor FK Rad Uroš Tošić:
„U jednim novinama jedan novinar napisao je kako su ovog proleća puno sumnjivih utakmica odigrali Napredak i Rad. Voleo bih da mi dotični kaže samo jedno, a to je koliko je utakmica Rada i Napretka gledao ovog proleća. Ružno je to što radi, to je svojevrstan pritisak na tim i klub. Zbog takvog pisanja došli smo u situaciju da nikog ne smemo da pobedimo jer ako se to dogodi onda smo i bez dokaza sumnjivi. Da smo na početku sezone imali tim koji trenutno imamo, i igru takođe, sigurno je da bismo zauzimali mesto u gornjem delu tabele. To je moje skromno mišljenje, ali i svih onih koji su Rad gledali ovog proleća“, uverava Tošić.
Englezi bolji
Rad je na dobrom putu da dobrom igrom sačuva superligaški status. Uroš Tošić konstatuje i to da se njegov klub za tako nešto viteški bori.
„Ovo što se događa katastrofa je za fudbal. Ne pričam samo o Srbiji, ovo što sada prati ovu igru je jad i beda u celom svetu s izuzetkom Engleske gde je za nijansu malo bolje. Pogledajte šta se samo događa u Italiji, i oni i ceo svet igraju za kladionice. Za kladionice se istina igra i u Srbiji, ali da ne pričamo o tome.“
I kladionice su mudre. Sve je više parova, sa dobrim kvotama, koji se nađu na listama za klađenje, a onda se u minut do 12 uklanjaju. Kažu da od ovog ne postoji bolji i jeftiniji EPP. A to što se zbog svega neki klubovi nađu u nebranom grožđu, ni krivi ni dužni, nikog nije briga. Ali, vratimo se Linglong ligi. Dogodiće se u finišu trke ili posle njenog završetka ono što se dogodi. Ili ponoviće se ono što se događalo. A to je da će se sistem takmičenja menjati pred početak sezone, za vreme sezone ili već kad to nekom bude trebalo. I sve to administrativnim putem.
„Administrativnim merama broj klubova u Prvoj ligi povećan je na 20. Apsurdna odluka, jer se na kraju prvenstvene trke pola lige izbacuje. Slično je i sa Superligom u kojoj trećina ekipa ispada. Gde to vodi?“, glasno se pita Raka Đurović.
Odgovor bi mogao biti – u besmisao. Lige u Srbiji po mnogo čemu doduše jesu besmislene, sistem takmičenja tragičan i nedorečen, napravljen po ugledu na druge, a ne prema potrebama i mogućnostima srpskog fudbala. Zato i imamo ligu u kojoj se sve zna ili, kako to iz CIGS-a poručuju, „petu najmanje neizvesnu ligu u Evropi“. Ili ligu u kojoj se na svaka tri minuta prekida igra zbog prekršaja. Priznaćete, baš zanimljivo za gledanje i uživanje u fudbalu. A uz to i predvidivo.
