Sport
14.04.2022. 06:10
Sport
15.05.2022. 15:05
Zoran Šećerov
Guru šampiona
Pričali smo sa Batom Đorđevićem o zlatnom timu Crvene zvezde
Bratislav Bata Đorđević (23. 10. 1938), gospodin u godinama i s oreolom istinskog košarkaškog gurua, čovek je koji se ni pred sobom, a ni pred drugima nikada nije postideo svoje prošlosti. A čini se i da neće.
Takođe je i neko ko nikada ne ćuti. Ako ne govori, onda piše i pišući planira. Znao je takođe u isto vreme da radi sto stvari i da tako radeći kontrira svima, čak i sebi, pa se događalo i to da neka ostvarenja na kraju ne budu čak ni onakva kakvim ih je on zamišljao.
Krasi ga još jedna osobina koju bi mnogi za života rado da dokuče. On zna da poštuje podjednako vrline i mane onih sa kojima sarađuje. Neki su kroz vreme, postoje i dokazi, to zloupotrebili, što je opet, na neki način, i sudbina čoveka plemenite misli i još plemenitijih postupaka.
Istorija košarke sa balkanskih prostora pamti ga kao košarkaškog stručnjaka (današnji ljubitelji ove igre kao ponosnog tatu Saše Đorđevića) koji je s Crvenom zvezdom, sasvim neočekivano, a sportski namerno, u sezoni 1971/72, dakle pre tačno pola veka, osvojio titulu prvaka ondašnje Jugoslavije. Ili šampionsko zvanje u tada bez dileme najjačoj amaterskoj košarkaškoj ligi planete. Takođe i kao tvorca "crveno-belog drim tima“ koji je svetu košarke darovao neke vrednosti za sva vremena.
Zbog njega i njegovog umeća, imena Kapičića, Vučinića, Lazarevića, Pešića, Bogosavljevića, Simonovića, Cvetkovića, Pavlovića, Latifića, Kubure, Slavnića, Sarjanovića, Rakočevića, Žugića i Stefanovića se i danas izgovaraju s poštovanjem. Zlatni tim "crveno-belih“.
Pažljivi analitičari ove igre ističu takođe da je sezona 1971/72. bila ne samo najuzbudljivija u istoriji jugoslovenske košarke, već i da je bila sezona koja je potvrdila izuzetne vrednosti igrača koji su u narednim godinama u reprezentativnom dresu osvojili brojne trofeje. Sa njima Jugoslavija je bila višestruki evropski prvak (1973, 1975. i 1977), odnosno osvajač srebra (1974) i zlata (1978) na šampionatima sveta.
U svemu tome i te kako veliki doprinos dali su i igrači iz Crvene zvezde iz već pomenutog "crveno-belog drim tima“. Šampioni sa velikim "Š“. Zvali su ih i "majstori za majstorice“.
"Proveli smo dve godine zajedno. Osvojili smo prvenstvo 1972, Kup Jugoslavije 1973, igrali evropsko finale Kupa pobednika kupova (1972) i polufinale Kupa evropskih šampiona (1973)“, priseća se sjajnih rezultata svog tima Bata Đorđević.
Nekada je igrao košarku, onda je postao košarkaški trener. Košarci je zapravo posvetio život.
U beogradskoj OŠ "Marko Orešković“, kao nastavnik fiskulture, klince je manirom dokazanog pedagoga inficirao čarolijom ovog sporta, napravio ozbiljan tim koji je bio prvak Beograda, dva puta najbolji u Srbiji i drugi u Jugoslaviji. Iz te ekipe kasnije su u nekim državnim selekcijama i sastavu Radničkog s Crvenog krsta briljirali Jarić, Jovanović, Kecman, Đokić, Zupančić...
Sport
23.04.2022. 09:10
Treneri – brend srpske košarke
Na klupi "crveno-belih“ nasledio je, kako kaže, sjajnog Đorđa Andrijaševića. Bilo je to u tom trenutku poveliko iznenađenje za košarkaški svet s obzirom na to da je kormilo tima sa šampionskim ambicijama preuzeo trener bez većeg iskustva. Istina, prethodno je sa Mariborom 66 osvojio prvenstvo Slovenije posle pet produžetaka u finalnoj utakmici sa Branikom, što je i danas svojevrstan kuriozitet u svetu košarke, a onda je i Lifam iz Stare Pazove uveo u viši takmičarski rang.
"Ljudi iz Crvene zvezde, predvođeni Sašom Gecom kao predsednikom kluba, znali su da sam veliki radnik i neko ko se dokazao u radu s mlađim selekcijama, klupskim i reprezentativnim. Takođe i da sam radio u malim klubovima i pravio velike rezultate“.
Sport
09.09.2021. 09:44
Kosta Jankov: Naši treneri nemaju od koga da uče
S preporukom pečatiranom velikim očekivanjima potpisao je ugovor na tri godine uz jedan jedini uslov, a to je da dobije stan. Zvezda je to prihvatila. Posle prvog treninga kome je prisustvovala kompletna ekipa igrači su sve glasno komentarisali pitanjem koje Đorđeviću i danas odzvanja u ušima: "Ko je ovaj ludak?“
Bio je to zapravo komentar u najpozitivnijem mogućem smislu. Zašto?
"Ukapirao sam šta Zvezdi nedostaje. Imala je ne toliko vremešan koliko iskusan tim, dokazane reprezentativce (Cvetković, Slavnić, Simonović, Kapičić, Vučinić) i plejadu mladih talentovanih igrača (Lazarević, Sarjanović, Latifić, Žugić).“
Da je uspeo u onome što je zamislio pokazalo se već posle nekoliko meseci napornog rada.
"Zoran Moka Slavnić bio je nezamenljiv u prvoj petorci, čovek koji je mislio za sve, fantastičan plej. Međutim, on je imao i tu osobinu da dozira trening, da radi onoliko koliko može i koliko on hoće. Posle pet meseci prišao mi je nakon jednog treninga i pitao šta još treba da radi. Tog trenutka postao sam svestan da sam pobedio, da je u Zvezdi i definitivno zaživeo metod i model rada koji sam projektovao, da su igrači apriori shvatili da uprkos košarkaškom znanju bez fizičke i svake druge kvalitetne pripreme ne mogu da izdrže utakmice i postižu uspehe u više nego napornoj sezoni.“
Sport
19.04.2021. 16:38
"Igrati ispred vremena je uvek problem"
Po sopstvenom priznanju, imao je i strahovitu sreću što je njegov prethodnik u Zvezdi bio Đorđe Andrijašević.
"Bio je izuzetan taktičar. Zatekao sam tim sa sjajno postavljenim akcijama, odličnom realizacijom, znanjem kako se pravi saradnja na terenu, gde se prolazi, kako se izlazi, gde se prima lopta, kad pravi blokada.“
Zvezda je smelo koračala na tri fronta, Đorđević je uz dokazane igrače maksimalno šansu davao i onima koji su pristizali na veliku košarkašku scenu. S Đorđevićem na klupi u evropskom Kupu pobednika kupova Zvezda je do finala, iskazujući košarkašku moć i sjajnu fizičku pripremu, preslišala rivale poput Kisatoverita (Finska), Handelsminsterijuma (Austrija), AEK-a (Grčka) i Huventuda (Španija).
"Izgubili smo u Solunu (mart 1972), finale od Simentala četiri razlike. Mogli smo i da pobedimo, ali Simental je tada predvođen sjajnim Meneginom bio zaista moćan tim“, priseća se Đorđević.
Nacionalni šampionat u sezoni 1971/72. bio je više nego naporna trka. Radnički (Beograd), Partizan, Borac Čačak, Olimpija Ljubljana, OKK Beograd, Lokomotiva Zagreb, Zadar, Rabotnički Skoplje, Željezničar Karlovac, Oriolik Slavonski Brod i Jugoplastika Split su uz Crvenu zvezdu jurišali na titulu. U ulozi šefa stručnog štaba pomenutih timova bili su sve sami znalci: Ranko Žeravica, Marijan Katineli, otac splitske košarke Brano Radović, Borivoje Cenić, Dragoljub Pjakić, Lazar Lečić, Piva Ivković...
"Zabeležili smo 17 pobeda i pet poraza i stigli do majstorice“, kazuje Đorđević.
Sport
26.01.2022. 07:05
Kobi Brajant između istine i mita
Zanimljivo, Zvezda je te 1971/72. dobijala velike mečeve, ali je gubila one za koje se verovalo da su unapred dobijeni.
"Odeš, favorit si, oni te uzmu pod svoje, ne možeš ništa, uđeš u negativnu priču, promašaje, u destrukciju igre i tako doživiš poraz. Izgubili smo utakmice sa Oriolikom, Rabotničkim, Borcem i OKK Beogradom, odnosno Jugoplastikom s pola koša, ali tada je to bila liga u kojoj je svaki tim imao reprezentativce ili košarkaše koji su kucali na vrata nacionalnog tima, vrhunske stručnjake, vrhunske trenere.
Bilo je i to vreme velike ekspanzije košarke u Jugoslaviji, godine kada je i napravljen uzlet do zvezdanih visina. Igralo se pred punim tribinama i uzavreloj atmosferi. Zvezda je zarad mnogo čega bila magnet za košarkašku publiku i motiv za svakog rivala. Svaki teren bio je vruć teren.“
Onaj u Zadru posebno. Đorđević se nerado seća tog meča koji je ondašnja štampa nazvala "utakmicom pod svećama“.
"Meč je odigran na katolički Božić. U Jazinama, prilikom izlaska ekipa na teren, bila su ugašena sva svetla, a navijači su nas dočekali sa provokativnom pesmom i hiljadama upaljenih sveća koje su kasnije ubacivane u teren. Sećam se da sam izlazeći na parket prekrstio ruke i jednu po jednu sveću nogama gurao van terena govoreći igračima glasnije nego obično ’idemo, idemo’.“
Ekipe su se tokom utakmice smenjivale u vođstvu, Pino Đerđa igrao je najbolju sezonu u karijeri, ali je u jednoj kontri u finišu utakmice nagazio na bačenu sveću i izvrnuo zglob. Zvezda je pobedila sa pola koša (61:60) i jedva sačuvala živu glavu. I pored obezbeđenja, jedna devojka je uspela da uskoči u teren i da šestarom ubode Sarjanovića u butinu. Beograđani su tri sata proveli u svlačionici, društvo su im pravili Đerđa i Ćosić...
"Izgubili smo avion. Onda su nas u pratnji policije autobusom prebacili do Benkovca da bismo odatle vozom nastavili za Beograd“, o svemu nerado priča Đorđević.
U završnici prvenstvene trke posle Zadra Zvezda je pobedila i Lokomotivu, Borac i na kraju Partizan. A to baš i nije bilo lako. Zagrepčani su imali Plećaša, Kavedžiju, Omašića, Gospodnetića. Čačani legendarnog košgetera Mišovića, Partizan Čermaka, Jelića, Farčića, Zečevića... Sakupila je Zvezda 34 boda, koliko i Jugoplastika. Na redu je bila majstorica.
"Mi smo hteli da se igra u Sarajevu, Splićani da to bude u Ljubljani. Presudio je žreb. Meč u ljubljanskom Tivoliju završen je bez pobednika, usledili su produžeci, za nas jako značajni. Ne samo zbog toga što smo pobedili (75:70), već zato što je trijumfovala naša mini-strategija osmišljena na licu mesta u tajmautima, taktika kroz koju smo na najbolji način iskoristili umor Splićana i još neke njihove slabosti“, govori Đorđević.
Splićani su u sastavu imali čudesne košarkaše. Čuvenog Skansija, zatim braću Tvrdić, Šolmana, Manovića, Krstulovića... Bio je to tim koji je izgubio godinu dana pre finala Kupa evropskih šampiona od italijanskog Injisa...
"U majstorici snage su odmerila dva zaista najbolja tima tadašnje nestvarno jake lige. Slavnić, Simonović, Lazarević, Kapičić i Vučinić činili su našu petorku hrabrih koja je završila utakmicu. Moka (Slavnić) je prvo postigao koš koji nas je odveo u produžetke, a onda je u produžecima dva puta presekao napad Splićana, ukrao loptu. Iz dve kontre postigli smo sigurne koševe, zatim i poveli sa 6:0“, priseća se Đorđević.
Pola veka kasnije Đorđević na plastičan i vrlo uverljiv način objašnjava neke stvari i otkriva tajne koje su u te dve godine Zvezdu činile moćnom.
"Titula je bila rezultat rada u kome se trener nije nametnuo autoritetom znanja ili ne znam čega drugog, već autoritetom građenja dobrih odnosa. Kad sam preuzeo tim, bilo je igrača koji nisu međusobno govorili, Moka i Duci, ali to se nije osećalo na utakmici, u igri. Nije jer je Zvezda tada bila sprega superkvalitetnih ljudi i fenomenalnih igrača.
Nemoguće je ne biti ponosan na sastav koji je pre 50 godina igrao tako moćnu košarku, tim u kojem nije bilo stranca i koji je uspeo da prvo osvoji prvenstvo, naredne godine i Kup, da bude među četiri najbolja kluba Evrope, igra finale Kupa kupova. Ne zaboravite, polufinale Kupa šampiona izgubili smo od moskovskog CSKA koji je bio zapravo reprezentacija Rusije. Zvezda te i takve rezultate nije ni do danas dostigla.“
Malo ko bi od Đorđevićevih kolega, pogotovo posle uspeha, pristao da podeli slavu.
"Meni su igrači pomagali stravično, ja sam bio trener koji je učio, oni su mi mnogo toga darovali, bili su nesebični, konstruktivni, u određenim situacijama su i govorili nešto što možda mnogi ne bi voleli da čuju, ali je trebalo da kažu, tako da je ta naša saradnja bila nešto neverovatno.
Pomagao sam im samo da ostvare svoje ciljeve i želje, potvrde sposobnost i ambicije. Od njih sam naučio mnogo i zahvalan sam im za ceo život. Ja ne bih ništa uradio bez njih. Ne kažem da oni ne bi bez mene. Sa mnom su svoju igru oplemenili, uneli u košarku nešto novo.“
Zvezda nije imala centra tipa Jelovca, Čosića ili Skansija, ali je imala sjajnog Vučinića (2,02 metra) i vrhunske košgetere. Takođe i do tada neviđenu saradnju dva igrača na pozicijama jedan i dva, što je bila apsolutna novost na parketu ne samo u tadašnjoj jugoslovenskoj ligi.
"Kapičić, Simonović i Slavnić bili su najefikasniji, dok je saradnja Slavnića i Simonovića bila i zaista fascinantna. Bio je to početak košarkaške priče ili lekcija kako u igri bek i plej treba da sarađuju. Zapravo recept koji su kasnije koristili i svi drugi. Bilo je zadovoljstvo gledati u kakvim je sve situacijama Moka pronalazio Ducija koji je posle toga samo stavljao loptu u koš.“
Zvezda je tako postala šampionska Zvezda čija se igra i danas s pravom veliča. U pauzi između dva prvenstva ostala je na parketu praktično sa istim timom. Došao je, po sećanju Bate Đorđevića, samo Koprivica.
"Nismo odbranili titulu. Radnički je sa klupe predvodio Piva Ivković koji je na parketu imao Jarića, Ivkovića, Ražnatovića, Damjanovića i Marojevića. Igrali su brzu košarku, bili su i zaista fantastična ekipa, kad je najviše trebalo s lakoćom su dobili i Zadar i Jugoplastiku u gostima i zasluženo osvojili titulu. Na kraju su nam pobegli četiri boda.“
Zvezda je bila i malo iscrpljena non-stop igranjem. Utakmice Kupa šampiona igrane su sredom, prvenstveni mečevi subotom. Ali, to nije sve.
"U Tel Avivu smo izgubili utakmicu sa Makabijem. Duci Simonović bio je najbolji igrač na terenu, ali je mimo svih dogovora stvari uzeo u svoje ruke i napravio darmar u timu. Po povratku u Beograd izrečena mu je kazna. Kad je to čuo, ustao je i mi smo u nastavku igrali više od 10 kola bez igrača koji je uprkos svemu bio jedan od lidera ekipe, član prve petorke, neko ko je sa Mokom, Kaponjom i Vučkom punio koš rivala.“
Ali sport ne bi bio to što jeste da nije prepun iznenađenja. Da u svakom zlu ima i neko dobro ispostavilo se vrlo brzo.
"Njegov odlazak učinio je da se ekipa kohezuje, u 10 narednih utakmica zabeležili smo isto toliko pobeda. Dve su bile vrlo značajne.“
U jednoj od najboljih utakmica Crvene zvezde svih vremena, tvrdi Đorđević, ali i ne samo on, beogradski tim je u Madridu nadigrao slavni Real (77:74).
"Briljirali su Gogi Rakočević (22 koša) i Moka Slavnić (20). Sa njima dvojicom igrali smo presing po celom terenu. Korbalan i Brabender nisu mogli da pisnu. U zadnjoj liniji forsirali smo zonu sa trojicom igrača. Trener Reala Fernandes i njegov pomoćnik pričali su na kraju da su tek u poslednja dva minuta ukapirali šta igramo. Bila je to briljantna partija Zvezde i pobeda koja se pamti.“
Nešto kasnije pao je i slavni Simental koji je u Beograd na revanš došao sa 22 koša prednosti. Zvezdi je bila potrebna pobeda sa većom razlikom da bi se plasirala u polufinale Kupa šampiona. Uspela je.
"Slavili smo sa 26 poena. Zvezda je tako dva puta bez Ducija Simonovića pobedila Real, a onda i Simental. Titulu nacionalnog prvaka u toj sezoni sa Ducijem i bez Ducija nismo odbranili, izgubili smo od Radničkog i ostali bez jednog od najmoćnijih igrača tima. U toj sezoni od košarke se oprostio naš kapiten Vladimir Cvetković u jednoj briljantnoj atmosferi. Bio je to najbolji oproštaj koji je jedan igrač imao u odnosu na klub koji mu je to organizovao. A Zvezda je bila veliki klub.“
Na kraju sezone kao nagrada usledila je relaksirajuća mini-turneja po Grčkoj. Igralo se u Solunu.
"Kad smo se vratili, čujem od jednog člana uprave da dovode Acu Nikolića za savetnika. Mene ne menjaju, ali mi dovode savetnika. Nije mi bilo pravo, odem kod predsednika Geca da pitam šta se dešava i usput kažem da je sve trebalo prvo meni da kažu i da bih ja u tom slučaju rekao da li želim pod tim uslovima da nastavim saradnju ili ne. Takođe, kažem i da ne dajem otkaz, ali dajem predlog. Ostaću u Zvezdi da budem pomoćni trener ili trener na specijalizaciji (znao sam odlično šta u stručnom smislu dobijam sa Acom Nikolićem), ali i da neću da mi profesor bude savetnik.“
Na pitanje zašto, Đorđević prvi put govori o detaljima koje ranije nije iznosio u javnost.
"Nisam želeo savetnika koji u poluvremenu ili na kraju utakmice siđe u svlačionicu da nam svima ispere mozak. Nije to bilo zato što sam sebe smatrao trenerom ili trenerčinom, već jednostavno zato što je moja filozofija trenerskog posla u suprotnosti sa takvim načinom rada i saradnje. Znao sam da ja to nikad ne bih uradio drugima i zato nisam želeo da meni to neko radi.“
Nekoliko puta, priča Đorđević, ljudi iz uprave su pokušavali da ga ubede da promeni mišljenje. Najuporniji je bio predsednik Saša Gec, činio je to i sam profesor Aleksandar Nikolić, da bi prvog dana priprema za novu sezonu, godinu dana pre isteka ugovora, usledio rastanak. Saša Gec je ekipi prvog dana priprema saopštio da ima jednu dobru vest, a to je da dolazi Aca Nikolić, takođe i jednu lošu, a to je da odlazi Bata Đorđević.
"Ostao sam bez posla i stana, ali svoj stav nisam promenio. Umesto mene došao je moj prijatelj Nemanja Neca Đurić. Međutim, već posle šest ili sedam kola na klupu je seo Aca Nikolić i preuzeo vođenje tima. Gospodu iz Zvezde sam tada samo podsetio da se dogodilo upravo ono što sam ja tražio.“
Crvena zvezda je sa Acom Nikolićem, i Ducijem Simonovićem koji se vratio u tim, napravila te godine najveći uspeh u istoriji. Trijumfovala u evropskom Kupu kupova. Redom su padali "17. nandori“ iz Tirane, Banjole iz Pariza, zatim u grupnoj fazi CSKA iz Sofije i Sakla iz Torina. Oružje je položio i favorizovani madridski Estudijantes da bi u finalu kapitulaciju pred „crveno-belima“ potpisali i košarkaši Spartak Zbrojovke iz Brna. Zvezda je tako postala prvi klub sa prostora bivše Jugoslavije koji je osvojio jedan evropski trofej.
U sezoni 1975/76, negde posle sedmog kola, Bata Đorđević je ponovo preuzeo kormilo Zvezde. Uslov je bio da pre potpisa ugovora dobije stan iz onog ugovora potpisanog 1972. I dobio je posle 20 dana ključeve dvosobnog stana u Kumodraškoj...
"Na prvom treningu u ’Pinkiju’ zatekao sam neki drugi tim sa Ducijem Simonovićem, Vučinićem i ostalima. Međutim, imao sam podršku igrača od prvog dana, ali mene je zanimao Simonović. Priču smo počeli tako što sam mu predložio da zaboravimo sve što je bilo, da njemu prepuštam da napravi koheziju tima onako kako zna i ume, a ja ću sa moje strane da uradim sve drugo što treba. Bila je to neka pauza u prvenstvu, posle 15 dana rada odigramo prvu utakmicu i dobijemo Radnički sa 15 poena razlike.“
Zvezda je prvenstvenu trku završila kao peta. Malo za klub koji je, po Đorđevićevim rečima, želeo samo jedno – da uvek bude prvi.
U Zvezdi se zadržao do leta 1979. kada je kormilo prepustio Ranku Žeravici. Radeći posao koji je voleo, shvatio je i da je sreća vrlo bitan faktor trenerskog posla. Pobednički mentalitet koji je u prvoj sezoni kada je vodio i kormilario brodom Crvene zvezde ugradio u tim ostao je zauvek zvezda vodilja svih budućih generacija "crveno-belih“.
"Kao trener svestan si da si promenljiva kategorija, da si prvi na udaru. Za dobre rezultate zaslužni su igrači i trener, za loše samo trener“, zaključuje priču Bata Đorđević o jednom delu svog života, a u mesecu aprilu 2022. kada je obeležena 50-godišnjica 12. šampionske titule Crvene zvezde, u mnogo čemu posebne, uz obećanja da ćemo i o onom drugom opusu života, jednako vrednom i nadasve obeleženom humanošću i blistavim projektima, pričati neki drugi put.
Komentari
