Neplaćanje poreza
Što važi za raju, ne važi za estradu
Svesno neplaćanje poreza smatra se ne samo kažnjivim, nego jednostavno sramotnim po onoga ko u tako nečem bude uhvaćen; nešto u rangu švercovanja u prevozu, neplaćanja komunalija, krađe papira iz zajedničkih toaleta, prolaska automobilom na crveno svetlo...
Još ako se ispostavi da, recimo, kradljivac toalet-papira voli da se fotografiše na terevenkama na kojima nešto slavi, sipajući šampanjac u sebe i po sebi, onda kompletna slika dobija dimenziju koja se, bez zadrške, može nazvati kompletno iracionalnom. Mada bi ovo "kompletno“ moglo da se stavi i uz često korišćene psihološke, pa i medicinske termine.
Proteklih dana upriličeno nam je saznanje u kojoj meri se ovdašnji najveći fudbalski i košarkaški timovi, Crvena zvezda i Partizan, iz nekog razloga imenovani kao klubovi od nacionalnog značaja, godinama ponašaju na način koji je upravo u segmentu psihologije, o svojevrsnom kriminalu da ne govorimo.
Dakle, pred televizijskim kamerama ministar finansija Siniša Mali saopštio je da je u poslednjih 10 godina kroz direktnu državnu finansijsku pomoć, te onu koju je država obezbedila kroz sponzorstva, u fudbalske i košarkaške ekipe Zvezde i Partizana ubrizgano oko 130 miliona evra! Isti klubovi su za taj period državi u zbiru ostali dužni oko tri milijarde dinara neplaćenih poreza!
To su isti sportski takmaci koji se neprekidno i bez ustručavanja i mere svakodnevno međusobno optužuju za pronevere i nameštanje utakmica, obećavaju neslućene takmičarske uspehe čim im to "realne okolnosti dozvole“, transfere igrača za pamćenje… dok iza njihovih nastupa, uz često sramotno ponašanje samih igrača, za pamćenje ostaju tuče navijača, razbijene glave i inventar koji dohvate, vatromet teško shvatljive mržnje, najgore uvrede...
Pošto, iz jasnih razloga, porez nije privlačna tema za ovdašnje medije kako se slučajno neko u tome ne bi osetio prozvanim, teško je naći detalje o tome kako funkcioniše sportski segment u svetu. Lošim finansijskim poslovanjem klubova u Nemačkoj ili Engleskoj nema potrebe da se bavi država, ona se ne "troši“ na kontrolu sprovođenja svima jasnih pravila. Za to su dovoljni tamošnji sportski savezi.
Neplaćanje finansijskih obaveza bilo koje vrste automatski podrazumeva, u blažoj formi, oduzimanje bodova, u težoj izbacivanje u niži rang takmičenja, naravno uz obavezu da se dugovanja namire. U ekstremnim situacijama sledi gašenje klubova.
Ni u Francuskoj nisu blaži. Nedavno je zbog lošeg poslovanja u trećoj ligi završio Bordo, vlasnik šest titula prvaka države koja je aktuelni svetski šampion sveta u fudbalu. Zbog istih problema ne tako davno je škotski Rendžers, finalista ovogodišnje Lige Evrope, izbačen tri ranga niže, svojevremeno je zbog rezultatskih malverzacija i italijanski Juventus prošao isto rešeto…
Za poreske vlasti Španije nije bio problem da zbog višemilionske sumnje za utaju poreza pred sud izvedu neprikosnovene autoritete iz sveta sporta: trenera Žozea Murinja, fudbalere Ćabija Alonsa, Kristijana Ronalda, Lionela Mesija, Aleksisa Sančesa…
Poreske vlasti Portugala su takođe zbog sumnji za utaju poreza pred sud izvele fudbalera Rikarda Karvalja, dok je izraelski sud zbog istog razloga na zatvorsku kaznu osudio nacionalnu modnu ikonu, manekenku Bar Rafaeli, kao i njenu majku koja joj je bila poreski savetnik.
Tu se već prepliću sport i estrada, što u Srbiji ima i te kakve veze jer je ponekad teško ustanoviti da li su pretežno fudbaleri kakve ovde imamo deo estrade ili su "samo“ sportisti. Pogotovo što problem plaćanja poreza, koji je danas u potpunosti zaboravljen, imaju i takozvane estradne zvezde.
Od kraja prošle godine aktuelno je postalo pitanje oporezivanja frilensera. Samo dve godine pre toga u fokusu javnosti je bilo oporezivanje estradnih umetnika, kao i oporezivanje noćnih klubova i splavova. Dok frilenseri i dalje čekaju svoja poreska rešenja, poreska administracija nije uspela da ustanovi konačnu formulu za oporezivanje estradnih umetnika i noćnih klubova. I to uprkos činjenici da su, kako tvrdi advokat Miodrag Vuković, poreski propisi po pitanju oporezivanja tih delatnosti potpuno jasni:
"Za razliku od frilensera, oporezivanje estradnih umetnika, splavova ili noćnih klubova očigledno nije više na spisku prioriteta. Na spisku prioriteta nikada se nisu našle ni neke druge delatnosti u kojima se ostvaruju znatno veći prihodi nego što ih ostvaruje većina frilensera. I ne misle samo frilenseri da su njihova poreska opterećenja prevelika. Dug je spisak delatnosti čiji nosioci smatraju da im poreska opterećenja nisu u skladu s prihodima koje ostvaruju.
Međutim, za sada su samo frilenseri praktično prinudili poreske vlasti da sa njima pregovaraju i zajedno traže drugačije rešenje od onoga koje nameću važeći propisi. Ova ne baš uobičajena situacija ukazuje da i predstavnici poreskih vlasti nisu dokraja uvereni da je oporezivanje frilensera, prema trenutno važećim poreskim propisima, dobro i pravično rešenje.“
Građani Srbije su, tako bar deluje, u ogromnoj većini pomirljivi prema problemu koji ovi sportski klubovi prave državi. Verovatno zbog toga što ta ogromna većina navija, ili bar simpatiše jedan od dva kluba. I ne postavljaju najlogičnija pitanja – zašto oni moraju da plaćaju porez i to čine redovno, a pomenuti klubovi ne, odnosno kako za njih postoje opravdanja i razumevanje koje poreznici nemaju prema drugima, zašto za sportske klubove, u kojima su milioni igre brojki koje im drugi omogućavaju, važe pravila na koja drugi ne mogu da računaju? Možda je, makar i ne hoteći da naglasi kako baš to predstavlja suštinu odgovora, ministar Mali bio sasvim jasan:
"Nije problem duga, nego navike. Navike da možete da dugujete državi i da kada imate problem država mora odmah da pomogne. Država je uložila više od 130 miliona evra, a oni duguju za porez ogromne sume novca. To dovoljno govori o njihovom stavu prema svojoj državi.“
U tome je nedoumica – šta to država ima od Zvezde i Partizana da bi ih kontinuirano pomagala iz budžetskih sredstava? Na koji način se taj ulog vraća? Nije sporno da su ova dva kluba najveća u zemlji, moglo bi se reći i u regionu, ali, sasvim realno, njihova sportska postignuća u širem kontekstu mogu se oceniti kao ispotprosečna. Da li doprinose ugledu zemlje? U tu temu bolje da se ne uplićemo.
Za mnoge možda neočekivano, komentar na sve pomenuto bez uvijanja izneo je Goran Grbović, nekadašnji košarkaš, jedan od ljubimaca navijača Partizana, danas direktor "Štark arene“:
"Ovako možeš da vodiš i Real Madrid, dobijaš novac, a ne plaćaš ništa. Ovde nisu samo u pitanju Zvezda i Partizan, oni su vrh ledenog brega. Radi se o klubovima od nacionalnog značaja koji imaju milione pristalica. Sigurno je da novac duguje i mnogo manjih klubova… Radi se o sistemu, jer Zakon o sportu je samo kozmetički, svi ti odnosi bi morali da budu bolje regulisani upravo tim zakonom. Država s jedne strane ulaže, i to je fenomenalno jer se održavaju klubovi i takmičenja, ali s druge strane imate hiljadu problema. Jedan od njih su i neka takmičenja koja su pod ingerencijom države, a koja uopšte nisu isplativa. I tu bi trebalo da dođe do reprograma, isto kao u dugovanjima.“
Jedan od retkih koji je javno izneo komentar jeste i fudbalski trener Miodrag Kosanović:
"Ovo je sramota, dajete Zvezdi i Partizanu, a gde su tu ostali klubovi? Ovo je odmah neregularno... Kupuju se neki skupi stranci, daju se ogromne plate čak i domaćim igračima. Sve to nema smisla.“
Ono što nikome nije sporno, objašnjava advokat Vuković kojem su poreski zakoni uža oblast rada, jeste da svako ko ostvaruje prihod mora da plati porez. Ali, kod nas se radi o drugoj vrsti problema:
"Suštinsko i uvek otvoreno pitanje jeste da li su, prema trenutno važećim propisima u Republici Srbiji, sve delatnosti u jednakom poreskom položaju. Drugim rečima, da li su sve delatnosti srazmerno i pravično oporezovane. Pravičnost u oporezivanju je ključno pitanje svake poreske politike. I upravo oko tog pitanja se, na primer, trenutno spore država i frilenseri. Način oporezivanja koji predlaže poreska administracija, frilenseri, čini se sasvim opravdano, vide kao izrazito nepravedan. Zato u pregovorima koji izgleda ne idu baš najbolje, frilenseri nastoje da dođu do formule prema kojoj bi njihovo oporezivanje bilo razumno i pravično.“
Prema uveravanju Vukovića, formula za pravično oporezivanje je krajnje jednostavna: visina poreskog opterećenja treba da bude odraz ekonomske snage poreskih obveznika. Drugim rečima, svi subjekti koji obavljajući neku delatnost ostvaruju prihod trebalo bi da plaćaju porez prema visini ostvarenog prihoda, uz određene korekcije zavisno od vrste delatnosti. Pošto je apsolutno pravično oporezivanje u praksi nedostižan cilj, jer se on ne postiže samo normativnim uređenjem, utoliko je možda važnija "efikasna i dosledna primena poreskih propisa u praksi“, što podrazumeva naplata poreza od svakog poreskog obveznika:
"Efikasna poreska administracija i efikasna naplata poreza ključ su pravičnog oporezivanja. Jer, ukoliko poreska administracija ne uspe da od svih poreskih obveznika pravovremeno i u celosti naplati sve njihove poreske obaveze, ona time neminovno u povoljniji položaj stavlja one od kojih porez nije naplatila. Ako poreskoj administraciji od oporezivanja ’izmiču’ određene kategorije obveznika, ona će taj nedostajući porez preraspodeliti i naplatiti od obveznika koji su joj dostupni, pa će njihov poreski teret za toliko biti veći. Zato je neefikasnost poreske administracije jedan od najznačajnijih generatora nepravičnog oporezivanja.“
I dugogodišnja lutanja u traženju rešenja za oporezivanje znatno bogatijih građana u Srbiji podstiču sumnju u to da li uopšte imamo jasnu, doslednu i održivu poresku politiku. I sumnju da li naša poreska administracija uopšte ima kapaciteta da se suoči sa znatno kompleksnijim izazovima u naplati poreza nego što je to naplata od frilensera. Kada težište priče vratimo na sport, estradu ili veoma imućne građane, Vuković nema sumnju:
"Dok se ne uverimo u doslednost rada poreske administracije, možda bi trebalo da primenimo nešto iz iskustva drugih zemalja. Možda bi nas naši poreznici uverili da ozbiljno rade na uvođenju discipline kada bi krenuli primerom Španije, Portugalije, Izraela…“