Zdravko Borovnica: "Zvao me je Bajern, u Zvezdi su rekli ne"

Ono što drugi nisu uspeli Zdravko Borovnica jeste. Na taj način je za sva vremena upisao svoje ime u istoriju ove igre.

Dete je posleratne Jugoslavije. Njegova porodica je iz Bosanskog Grahova stigla na sever Banata, u selo Nakovo, onim čuvenim "vlakom bez voznog reda“.

"U Nakovu sam rođen, u Nakovu sam završio osnovnu i srednju školu, počeo da igram fudbal“, priseća se uz osmeh dana odrastanja.

Kikinda je bila blizu, ali je na insistiranje legendarnog Milana Galića nastavio karijeru u Zrenjaninu.

"Galić je bio nestvarno uporan. Na kraju odem u Proleter i onda shvatim da mi saigrači ne daju loptu, da u timu postoje klanovi, podela na mlađe i starije igrače. Oni stariji su se držali međusobno, imali su i podršku lokalnih novinara. Sve to mi se nije dopadalo. Pobegnem kući, ali me Galić vrati nazad. Potpišem ugovor s malim zakašnjenjem što je bilo sasvim dovoljno da zbog propisa pauziram prva dva meseca.“

Proleteru nisu cvetale ruže, borio se za opstanak u Drugoj saveznoj ligi, Galić je kao trener bio izložen kritikama. U prva četiri kola odigrao je dve nerešeno 0:0 i dve izgubio bez postignutog gola. Bio je na korak od smene.

"U novinama je Galić stalno pričao da nema centarfora, da čeka Borovnicu. Stekao sam pravo igranja, sećam se u goste nam dolazi Leotar, odlična ekipa, bili su u tom trenutku treći. Na stadionu se umesto uobičajenih 1000 okupilo 5000 ljudi. Svi su hteli da vide Borovnicu na delu. Bio sam, priznajem, uplašen. Kažem, šefe, uvedi me u drugom poluvremenu. Samo je rekao obuci dres sa brojem devet i izlazi na teren. Na kraju, dobijemo 3:0, ja postignem tri gola. Naredne nedelje gostujemo u Konjicu, pobedimo 1:0, ja ponovo strelac. Odemo u Novi Sad, dva puta savladam Ljukovčana i mi peti na tabeli.“

Pričalo se te jeseni da će Borovnica pojačati Partizan, već u polusezoni.

"Galić je ljudima u Partizanu objasnio da sam potencijal, ali i da nisam igrač za klupu, da ću doći na JNA kad Vukotić i Bjeković odu u inostranstvo.“

Možda bi tako i bilo da u sve prste nije umešala Crvena zvezda, za koju je, uzgred, navijao. Spremao se na kraju sezone da sa kumom Bursaćem deo leta provede na moru.

"Zaradili smo neku kintu u Proleteru, hteli to da potrošimo. Posudio sam od brata ’fiću’, trebalo je da krenem po kuma i pravac more, ali u tom momentu pred kućom u Nakovu se zaustavlja auto sa beogradskom registracijom. Da su stigli nekoliko minuta kasnije, pitanje je da li bismo se ikad više sreli.“

Ljudi iz Zvezde su ga brzo ubedili da sa njima sedne u kola i ode za Beograd.

"Nije bilo glatko. Da bih potpisao, morao sam da imam ispisnicu iz Proletera. Tamo, u upravi više partizanovaca nego zvezdaša. I ne daju papire. Legendarnog Slobodana Ćosića dva puta nisu hteli ni da prime na razgovor. Kad je krenuo treći put, kažem idem i ja sa vama. Brakus, prvi čovek Proletera, zahtevao je da svi osim mene izađu iz kancelarije. Brzo se sve završilo. Rekao sam mu da se u Proleter ne vraćam, da prelazak u Partizan ne dolazi u obzir, ako ne potpišem za Zvezdu ‒ vraćam se u Nakovo.“

Proleter je zauzvrat dobio dva igrača Zvezde kao pojačanje, a Borovnicu je da ga ne ukradu 15 dana od jutra do mraka čuvao policajac u sobi na stadionu Crvene zvezde.

"Potpisao sam ugovor, nisam dobio ni stan ni pare. Ništa.“

U Zvezdi ga je dočekala žestoka konkurencija. Teško je bilo izboriti mesto među 16, u startnoj postavi još teže.

"Na mojoj poziciji Savić i Filipović. Reprezentativci, publika ih obožava. Tu su još i Panajotović, Ćalasan.“

Retko je igrao, često bio podaleko od prvih 11. Zvali su ga da pređe u Rijeku, Velež, Vojvodinu. Hteo je da ide, da uzme malo para, stan. U Zvezdi je bio podstanar, sam sebi je plaćao račune.

"Kad je Branko Stanković preuzeo tim, nisam došao na prozivku, tražio sam ispisnicu. Pitao je Džajića ko je taj što ga nema. Ovaj odgovara Borovnica iz Proletera, nije dobio pravu priliku, ali je dobar igrač. Sutra smo se sreli, žestoko me izgrdio, objasnio sam zašto sam izostao. Događalo mi se, pričao sam, da dam gol, a onda me na sledećoj nema ni među 16. Ili da u Skoplju postignem dva, a da onda na narednoj utakmici nisam ni na klupi. Rekao je ok, dođi da te vidim pa ako ne budem zadovoljan ‒ slobodan si.“

Otišao je sa Zvezdom na Zlatar na pripreme. Seća se da je planinskim putevima s lakoćom trčao, bio na čelu kolone. Na pripremnim utakmicama sa nižerazrednim klubovima tresao je po dva ili tri puta mreže.

"Na jednom sastanku Stanković kaže ljudi, što kukate, evo vam Kempesa. Svi se smeju, igrači se smeju, ja takođe.“

Igrao je sve i svašta kod Bata Staneta. I centarfora, polutku, libera, čak i beka u Novom Sadu.

"Dobijemo Vojvodinu 2:0, a da taj Novaković, koga sam čuvao i koji je pre toga dao tri gola Dinamu u Zagrebu, nije ni pipnuo loptu.“

Briljirao je na poziciji libera, igrao je standardno, bio srećan sve do trenutka dok u Kikindi nije sreo svog prvog trenera. Čovek besan kao ris.

"Kaže, šta radi taj Stanković, od sjajnog centarfora on pravi libera. Kad je takav frajer, što od libera ne napravi centarfora.“

Nije se predavao. Važno mu je bilo samo da ne sedi na klupi. Igrao je Borovnica i za B reprezentaciju, novinarsku selekciju, svi su ga posle sjajnih igara u proleće videli u sastavu reprezentacije pred Svetsko prvenstvo u Španiji. Svi osim selektora Miljanića.

"Pozvao je Nikolu Jovanovića koji u Mančesteru nije odigrao pola utakmice.“

Pre toga bio je na pragu Bajerna iz Minhena. Gledali su ga Nemci, nemačke novine pisale su da dolazi kao pojačanje. U Zvezdi su rekli ne.

"Stanković i Džajić bili su za to da dobijem ispisnicu, ostatak Upravnog odbora bio je protiv. Ispalo je da su o mojoj sudbini i karijeri odlučivali ljudi koji nikad nisu šutnuli loptu.“

Naredne sezone, na prozivci kod Stevana Ostojića, dobio je kapitensku traku. Zahvalio se.

"Rekao sam da posle šest godina više neću da igram u Zvezdi. Mislio sam da odem u Proleter, Rijeku, da zaradim neki dinar, obezbedim sebi i porodici budućnost.“

Džajić je bio na odmoru u Crnoj Gori. Iz kluba su mu javili šta se dešava, želeo je da vidi Borovnicu kome su obezbedili avio-kartu za Tivat.

"Problem smo rešili za pet minuta. Džajić je ostao na moru, a ja sam dobio papire da pređem u francusku Bastiju. Bio je utorak, u petak sam već debitovao za Korzikance. Tog dana mi se rodio i sin koga sam video tek posle pet meseci.“

Seća se i da je dobio neke pare, mnogo manje nego što bi dobio da je šest meseci pre otišao u Bajern. I onda počinje priča sa filmskim kadrovima.

"Gazda koji je bio nestvarno bogat odlučio je da se ženi sedam dana po završetku prvenstva. Žena i ja spakovali stvari, rezervisali brod, ali gazda uporan. Kaže meni Bastija bez tebe ne treba, ostavio si nas u ligi, stvarno sam dobro odigrao tu sezonu. I još dodaje moraš da dođeš na svadbu. Šta ću, kažem ženi pomeramo odlazak. Odemo već sutradan u njegovu vilu, u tamo nekim brdima, gore psi vučjaci, čuvari, garaža sa svim tipovima ’mercedesa’ i još onim drugim preskupim automobilima. Naravno, tu je i bazen, sve u belo-plavom. Na venčanju 2000 ljudi. On pred svima kaže Borovnica nas je ostavio u ligi, slede poljupci i čestitke, dobijem i lepo popunjen koverat kao nagradu.“

Pre polaska za Jugoslaviju tražili su mu da, ako ima, povede u Bastiju i nekog dobrog igrača.

"Dogovorim sve sa Repčićem, on pristane da igra pod istim uslovima kao i ja, ali od svega na kraju nije bilo ništa.“

Po povratku sa odmora stvari se menjaju. Gazda je klub na upravljanje predao mlađoj braći. Ukapirao je već na prvom treningu da nešto ružno miriše.

"Tad su samo dva stranca imala prvo igranja. Umesto mene i Repčića braća su odlučila da dovedu nekog isluženog Španca i jednako od fudbala umornog Argentinca koji je sertifikat da može da igra i bukvalno dobio poslednjeg dana prelaznog roka. Nijednu od ponuda koje sam tog leta imao nisam prihvatio i na kraju sam izvisio ne želeći da budem nekorektan prema Bastiji.“

Bastija je, međutim, bila više nego nekorektna prema njemu. Sledi novi obrt.

"Gazda mi se izvinio uz objašnjenje kako zna da sam ja u Bastiju došao zbog novca, da ću odmah dobiti jednu ratu, a onu drugu iz dvogodišnjeg ugovora na kraju septembra. Usput je rekao da dođem sa ženom i odmorim se koliko želim, uzmem novac.“

Kaže, prihvatio je ponudu rešen da pauzira pola godine, da u međuvremenu sredi neke porodične stvari, formalnosti oko stana koji je kupio u Poreču. Sve se dešavalo u avgustu.

"Prolazi vreme, niko mi se ne javlja, dolazi i kraj septembra. Sednem sa ženom u kola i pravac Korzika. Odsednemo u hotelu u kojem smo već bili, ja sutra u klub, gazde nema. Dan kasnije odem na utakmicu, svi me pozdravljaju, ljube, dobijem mesto ispod svečane lože. Bastija gubi 2:0, loše igraju, pogotovo ona dva stranca, publika u poluvremenu počinje da skandira Borovik, Borovik. Gazda zbunjen, ne zna da sam tu. Kad su nam se pogledi sreli, istog trenutka je napustio ložu i stadion.“

Seća se da su u hotelu proveli 40 dana. Na kraju je odlučio da ode u gazdinu firmu.

"Gorila na vratima neće da me pusti, ja ga gurnem i prođem. I da ne dužim, kažem gazdi imaš dva dana da isplatiš dug, u suprotnom ugovor nosim u UEFA. Gazda hotela, jedan Italijan, kaže Zdravko, sutra ti je prilika, nosi neki novac u banku, ali kako voli da se slika i da govori pred kamerama, iskoristi priliku. I ja se nacrtam pred bankom, uđem unutra zajedno sa kamermanima, kad me video, padnu poljupci, ali i obećanje pred kamerama da će moj problem biti definitivno rešen.“

Sutradan u firmi gazda i dalje lepo priča, ali novac ne pominje. Usput se i izvinjava.

"Kaže vidimo se sutra ujutro kod advokata, ali ne mogu da ti sve isplatim. Prihvatim polovinu od ugovorene rate, samo da nešto dobijem i definitivno idem. Potrpamo stvari u gepek, rezervišem karte na brodu i sutra pravo kod advokata. Pijemo viski i čekamo, ali gazde nema. Nema ni para. Vidim, zakasniću na brod. Najzad stiže i dodaje kako brod ne sme da isplovi dok on ne kaže. Bog je bio tamo, ovi zaista čekaju, pitam gde su pare, on kaže naredio sam mojima da prikupe novac i da donesu što pre. Znam da je to izvodljivo, on drži tamo sve, od građevinske firme do kladionica. U jednom trenutku dolaze oni njegovi i nose džak, onaj iz banke. Gazda kaže tu je novac, ja otvorim, a unutra apoeni franaka od najsitnijih do najkrupnijih. Izađem napolje, da idem u banku da brojim trajaće, i ja odlučim da džak smestim u gepek ispod nekih stvari i pravac na brod.“

Na ispraćaju obećao je prijatelju Đinu, Italijanu, da će mu se javiti iz Poreča. Tek kad su se čuli saznao je da nije bio slučajno zabrinut, da igrači Bastije već dva meseca ne primaju ni dinar, takođe i da se uplašio da će ga gazdini ljudi opljačkati na brodu, da će završiti negde u Africi.

"Ništa od toga se nije dogodilo, sutra smo žena i ja odneli pare u banku, tamo su prebrojali i sve pretvorili u marke. Bilo je i malo više od dogovorene sume. Onda je nastao problem sa isplatom, nisam mogao da dobijem sve odjednom, već svaki dan po 200 maraka. Takav je valjda bio zakon. Ipak, dobri ljudi su pronašli način, uzeli smo pare, seli u kola i pravac Nakovo.“

Zanimljivo je i šta se događalo dan ranije na granici u Sloveniji.

"Pita carinik šta imamo da prijavimo, ja kažem neke stvari koje možete da uzmete, ali u gepeku je i džak novca. Čovek u šoku, nikad nešto slično nije čuo ili video. Ja se predstavim, kažem ko sam, kažem i kako je novac zarađen, pokažem ugovor. Posle umiranja od smeha carinik mi kaže sedi i vozi.“

Bio je slobodan do januara. Trenirao je malo sa fudbalerima Nakova. Opet su mu se javljali iz Veleža, Rijeke, Vojvodine. Na kraju pojavila se i Olimpija.

"Ponuda je bila dobra, razmišljam, Poreč je najbliži Ljubljani i prihvatim ponudu. Trener je bio Nedeljko Gugolj. Ispadnemo iz lige na gol-razliku, klub nije imao pomoć grada, svi su štelili utakmice osim Olimpije. Dan posle poslednjeg meča odemo u prostorije kluba, sekretar Žagar kaže ispisnice su spremne ko hoće da ide ‒ može bez problema. I još kaže momci, hvala, zaostala dugovanja su vam uplaćena, novac je na vašim su računima u Ljubljanskoj banci. I zaista je bio, sve do dinara.“

Uzeo je papire, razmišljao je da završi karijeru, počeo je i da radi kao trener s najmlađima, ali onda krajem jeseni dobije poziv Nedeljka Gugolja da dođe u Vinkovce.

"Nikad nisam bio tamo. Odem kolima, vidim veliko selo, ne mogu da nađem stadion i odlučim da se vratim. Međutim, zaustavi me policija, kažu okrenuli ste se na crveno, objasnim ko sam, oni kažu prati nas. Da njih nije bilo, ne bih našao stadion, vratio bih se kući.“

Direktor Dinama bio je legendarni Dražen Jerković. Trener Gugolj, ljudi su, kaže, voleli fudbal, ali Dinamo je u polusezoni bio poslednji, imao je samo 11 bodova.

"U proleće napravimo čudo. Dobijemo Dinamo u Zagrebu 2:0, Hajduk kod kuće takođe 2:0, Zvezdu 3:0. I mi ostanemo u ligi, čak smo i Podgorici u poslednjem kolu dali bod da ne ispadnu.“

Planirao je da napusti Vinkovce, ali plan nije uspeo.

"Na kraju sezone dobijemo i neke nagrade, pozdravim se sa igračima, ljudima iz kluba i krenem kući. Vozio sam kola s francuskom registracijom, niko me nije zaustavljao, ali tog dana policija me zaustavi u Mirkovcima. Kažu, ova kola su sumnjiva, ukapiram da je sve nameštaljka, vrate me u grad i kažu nema odlaska dok ne potpišeš. Dobijem pozamašnu sumu za ono vreme, najveći ugovor od svih fudbalera, ali i obećanje da ako nađem klub u inostranstvu mogu da idem.“

U pauzi se tim pojačao, došli su Štimac i Jarni, tu su još bili Bogdan, Ručević, Mlinar. Dobra ekipa. Ostanem još godinu dana, vratim se u Beograd, opet pola godine pauza, sve do trenutka dok se iz Nikšića nije javio Gugolj koji je preuzeo Sutjesku. Žena ne veruje da hoću da idem, ali ja odem. Zateknem tamo Miletovića, on već potpisao. Međutim, na kraju prvenstva mi ispadnemo. Čelik i Priština se dogovore, nama je trebao bod za opstanak, Čeliku pobeda. Od 88. do 90. dali su tri gola u Prištini i slavili 3:2. Oni pobede, a mi u niži rang. Ponude mi da ostanem, ja kažem ljudi, kraj je, ja ne igram više, 35 sam napunio.“

I bilo bi tako da se nije javio Abdulah Gegić. Ko je zaboravio, reč je o čoveku koji je kao trener predvodio Partizan u finalu Kupa šampiona protiv Reala. Zove i nudi Borovnici da dođe u Adanuspor.

"I ja sutra pravac Istanbul, iz Istanbula u Adanu. Odem i odigram tamo godinu dana.“

Igrao je i godinu dana u srpskom ligašu Sinđeliću. Isti dres nosili su pre njega i mnogi drugi fudbaleri Zvezde na zalasku karijere. Između ostalih, Karasi i Aćimović.

"Dobijao sam novac kao direktor marketinga, redovno svakog meseca, uplaćivali su mi u pun staž. Trenirao sam kad sam hteo i redovno igrao.“

Sa Lekinog brda preselio se u Novi Kneževac koji je kao trener predvodio njegov prijatelj iz rodnog sela. Dres tamošnjeg Obilića nosili su i neki njegovi drugari iz Nakova. I na kraju završio je priču tamo gde je i počeo, kao 38-godišnjak u rodnom Nakovu.

"Bio sam u jednom trenutku i igrač i trener i finansijer. Onda sam rekao momci, nastavite sada bez mene, ja ne mogu više, pare su se brzo trošile. A mogao sam još da igram, majke mi. Nikad nisam bio povređen, osećao sam da mogu, ali i da je najbolje da na sve stavim tačku.“

U sećanju su mu ostali brojni lepi momenti iz karijere. Kao onaj kad je Slobodi na "Marakani“ dao pet golova.

"Imali su Tuzlaci strašan tim. Posle petarde u Beogradu preslišali su Partizan 4:1 u Tušnju. Za devet minuta dao sam im tri gola, što nikad nikom pre, a ni posle nije uspelo. Bar ne da ja znam.“

Rivali su ga cenili, protivnici takođe. Zagrebačke "Sportske novosti“ su ga proglasile najbolje ocenjenim fudbalerom Jugoslavije u sezoni 1985/86.

"Nemam zamerku, već primedbu na Gojka Zeca što mi nije dozvoljavao da više igram po dolasku u Zvezdu. I još više zameram Miljanu Miljaniću što nisam s nacionalnim timom otišao u Španiju na SP. Zaslužio sam tako nešto po mnogim kriterijumima.“

Gojko Zec mu je, međutim, omogućio da na dve utakmice nosi dres jednog australijskog iseljeničkog kluba.

"Bili smo na pripremama u Australiji, tamošnji Džat zamolio je Zvezdu da se pojača za odlučujuće utakmice u borbi za opstanak. Iz Jugoslavije je brzo stiglo odobrenje da je tako nešto moguće, kod njih je opet važilo pravilo da igrač može da nastupi dan posle registracije. Nikitović i ja smo ostali u Melburnu, ostatak Zvezdinog tima otišao je u Sidnej. Odigrali smo dve utakmice. Na prvoj sam dao dva gola i mi pobedimo. Još na terenu počeo je da me juri jedan momak sa šeširom u ruci. Pobegao sam u svlačionicu, onda je i on došao, rekli su mi da je na tribini sakupio novac kao nagradu publike za postignute golove i to što smo pristali da igramo za njih. Neko je ubacivao pet, neko deset, a neki i više dolara. Sakupilo se podosta. Kad smo došli u hotel, Nikitović i ja sam to podelili po principu tebi jedna novčanica, meni jedna. Dobili smo čak i neke dolare od Džasta za te dve utakmice koje smo odigrali. Nakupio se lep džeparac.“

Zvezdin "sever“ ga nije baš odmah zavoleo, prvo su mu zviždali da bi onda skandirali njegovo ime. Navijače je kupio na revanš meču sa Dinamom iz Berlina u Kupu UEFA.

"Izgubili smo tamo 5:2. Na dan revanša kaže mi Stanković sanjao sam da ulaziš u igru i rešavaš meč. Mislim se kako da ne posle 5:2. I počne utakmica. Oni povedu 1:0, Savić izjednači. I drugo poluvreme počinjem na klupi. Onda Stanković kaže ulaziš. Već posle nekoliko minuta mojim golom vodili smo 2:1. Nešto kasnije postižem i drugi gol. Publika koja je uveliko napuštala stadion počela je da se vraća na tribine. U samom finišu 4:1 za nas. Jedni su pisali gol je dao Borovnica, drugi da je to bio Šestić, treći da je autogol. Nebitno, pobedili smo i otišli do finala Kupa UEFA. Da smo izgubili, niko nas se kao generacije danas ne bi sećao.“

Priča da je najviše voleo da igra u dresu Zvezde, da je bio deo generacije u kojoj su svi isto razmišljali. I još dodaje da mu je najnezgodniji protivnik bio Mlinarić iz zagrebačkog Dinama.

"Odigrali smo ono čuveno finale Kupa Jugoslavije, mnogi kažu da su to dve najbolje utakmice ikad odigrane na tlu Jugoslavije. Lakše mi je bilo sa Halilhodžićem i Radonjićem nego sa Mlinarićem. Imao je sitan korak, hitrinu. U revanšu finala ja mangup, hoću da se poigram i već dobijenu loptu mu poklonim, a on to pretvori u gol. Hteo sam u zemlju da propadnem, opametio me za sva vremena.“

Po vokaciji je bio centarfor, ali je više utakmica odigrao kao libero. Cenio je u toj ulozi čuvenog Velimira Zajeca. O Belodediću kaže da je bio sjajan, ali samo na velikim mečevima.

"Bio je vrh, imao je sjajnu tehniku, smirenost i Najdoskog i Šabanadžovića pored sebe. U Vinkovcima ja sam imao Tanjgu i Štimca. Jednom kažem pazi na devetku, drugom ti na desetku. Mogao sam posle toga hladno da sednem na stolicu i da uživam. Ali, vratimo se Belodediću. Sve velike utakmice odigrao je fenomenalno, ali je na onim manje značajnim znao i te kako da kiksira. Sećam se da je OFK Beogradu poklonio dva gola, ali mi smo pobedili pa se to nije videlo.“

Slobodi je dao pet golova, berlinskom Dinamu neki kažu dva, a neki tri.

"Ne, nisu to bile moje najbolje utakmice u karijeri. Najbolju sam odigrao protiv Vikinga u Norveškoj. Sve sam im lopte pokupio, dobili smo 2:0, tad su me gledali ljudi iz minhenskog Bajerna i odlučili da me angažuju.“

Radio je i kao trener Vagdada iz Jordana i tada je, kaže, shvatio koliko je bitno imati u svemu i sreće.

"Bio je to mali kub u odnosu na neke druge, bez podrške saveza i sudija i bez puno novca. Ali, napravili smo iznenađenje i uzeli Kup. Trebalo je da se dokažemo i u Azijskom kupu. U Sudijskoj Arbiji odigramo 2:2. U revanšu pune tribine, 45.000 ljudi. Petnaest minuta pre meča ja nemam dovoljno igrača da sastavim tim. Petorica, i to onih pet najboljih, i bukvalno su deset minuta pre početka stigla u svlačionicu. Opravdanje, gužva u prevozu. Bio sam na ivici nervnog sloma. Na poluvremenu 0:0. To nam odgovara, imamo onih 2:2 iz prve utakmice. U 88. minutu penal za njih. I danas negde verujem da je sve bilo dogovoreno. Ali, šta to vredi. Bio sam ljut, ukapirali su to, izvinjavali se i nudili novi ugovor. Iz onog starog isplatili su mi svaki dinar. Bilo je tu i nekih drugih zavrzlama, ali hajde da sad ne davim. Da sam dobro radio, dokaz je i to što su me posle tri godine zvali da se vratim. Naravno da poziv nisam prihvatio.“

Šta danas radi?

"Družim se sa unucima i mojim veteranima. Igram karte i šah, svratim, priznajem i da posećujem kladionicu. Od maja do oktobra žena i ja svakog meseca po 20 dana provodimo u mom Nakovu, imamo kuću i okućnicu, ali ne i nameru da tamo živimo. Naravno, igram i fudbal, ne propuštam utakmice veterana gde god da igramo, a zovu nas na sve strane. Kao što vidite, fudbal je bio i ostao moj život.“