Sport
17.10.2021. 06:05
Zoran Šećerov

Intervju

Zoran Savić: Sa Željkom Obradovićem sve je moguće

Zoran Savić
Izvor: Starsport / Srđan Stevanović

"Kad je Željko trener, ne možeš da kažeš kako ćeš se boriti za peto mesto. Ostojina je ideja bila da se razmišlja o Željku kao treneru. Kad sam to čuo, u sebi sam pomislio ovaj nije normalan, sad u ovoj situaciji da razmišlja o Željku. Meni je tad to bila utopija. Na kraju se sve uklopilo."

Zoka ljudina, hadžija s Blatuše. Kao dečak obožavao je fudbal što je bilo sasvim razumljivo za onog ko je odrastao u ovom zeničkom naselju ovekovečenom u čuvenom Bulajićevom filmu "Uzavreli grad", a na samo 100 metara od legendarnog stadiona s istim imenom. Nije, sticajem okolnosti, postao golman, iako je to silno želeo. Na poziv Borisa Britvara, igrača KK Čelik i trenera mlađih kategorija ovog kluba, otisnuo se u košarkaške vode.

Igrao je za zenički Čelik i čapljinski Borac, Jugoplastiku i POP 84, Barselonu, PAOK, Real Madrid, Virtus, Efes Pilsen, Barselonu i Skiper Bolonju... Naglašen karakter, jednostavnost u igri, šut sa poludistance i sjajna odbrana činili su ga velemajstorom ove čarobne igre. U njegovoj vitrini trofeja su po dva prvenstva i Kupa Jugoslavije, Kup i prvenstvo Španije i Italije, Kup Grčke, Superkup Turske...

U dresu nacionalnog tima okitio se srebrom na Olimpijskim igrama (Atlanta 1996), zlatom na Svetskom šampionatu (Argentina 1990) i sa tri zlatne medalje na prvenstvima Evrope 1991, 1995. i 1997.

Danas je sportski direktor beogradskog Partizana, ambiciozan i odlučan u nameri da i istoriju ovog košarkaškog giganta ulepša kolorima uspeha.

Kao dečaku, košarka Vam nije bila ni u snovima?

"Nije, želeo sam tada nešto sasvim drugo. Pre svega da završim školu, da ispunim želju roditelja i postanem inženjer mašinstva. Bio sam i stipendista Titovog fonda, dakle jedan od 100 najboljih đaka u zemlji. Pohađao sam zeničku Industrijsku školu, tada najveću školu u BiH. Imali smo zatvoreni bazen, košarkašku dvoranu sa tribinama za 500 gledalaca, napolju terene za mali fudbal, rukomet, odbojku, košarku. Danas kod nas ne postoje škole sa takvim terenima.“

Ali postoje sećanja, sa 16 godina golmanski dres fudbalskog kluba zamenili ste majicom košarkaša Čelika?

"Već posle 15 dana treninga među obručima odigrao sam i prvu prvenstvenu utakmicu za juniore i postigao iz slobodnih bacanja pobedonosni koš. Bilo je to u Žepču. Posle sam vrlo brzo prekomandovan među prvotimce.“

Zoran Savić
Izvor: Peđa Milosavljević / STARSPORT

Da li je tačno da ste u isto vreme igrali za tri kluba?

"Bio sam i ostao jedini košarkaš koji je na dvojnu registraciju iz nižeg rana igrao u višem. To nije bilo po pravilima, ali nije bilo ni definisano pravilima, ljudi su iz višeg ranga igrali u nižem, a ja sam jedini išao u kontrasmeru. Za Čelik sam igrao u Republičkoj ligi, za čapljinski Borac u rangu više. Igrao sam pod lažnim imenom i za zenički Rudar, dakle tri utakmice nedeljno za tri ekipe. U BiH, siguran sam, ne postoji košarkaški teren na kome nisam odigrao utakmicu.“

Kad je zapravo počeo Vaš let u košarkaške visine?

"Onog trenutka kad je u Zenicu kao trener došao Kosta Jankov. Pojavio se s koferom prepunim entuzijazma, uveo je neke nove metode u trening, teretanu, sprave, snimanje treninga i utakmica, analizu mečeva. Treniralo se po pet-šest sati dnevno, u Železari su pravili sprave po njegovim crtežima, klub nam je sašio dvobojne crno-crvene dresove. To je za to vreme bilo čudo. Kasnije kad sam prešao u Jugoplastiku meni je bilo lako da se uklopim, sve sam to na jednom drugom nivou radio u Čeliku, drugim igračima koji su dolazili u Split bilo je znatno teže.“

Trebalo je da pojačate u Cibonu, ali ste na kraju otišli u Split.

"Sve je bilo dogovoreno, ali se Zagrepčani nisu javljali nekoliko meseci i ja sam mislio da su odustali. Onda su u klub došli ljudi iz Splita, brzo su se dogovorili sa Čelikom i tako sam stigao u Jugoplastiku.“

Priča se da su Vas Splićani zapravo kidnapovali?

"Nisu, ali je istina da su me ljudi iz Cibone svaki dan po nekoliko puta zvali preko recepcije splitskog hotela ’Park’ u kome sam bio smešten pa su onda Splićani odlučili da me u pratnji dva njihova čoveka par nedelja pošalju u ilegalu i sakriju na Braču.“

Kad ste stigli u Split, Jugoplastika je već bila prvak Evrope?

"Posle trijumfa u Minhenu Jugoplastika je dovela mene, Naumovskog i Naglića. Zatekli smo Sretenovića, Ivanovića, Rađu, Kukoča, Sobina, Perasovića, Pavičevića... Bila je to možda i najjača ekipa Splićana svih vremena. Ponovo je osvojena Evropa.“

Zoran Savić
Izvor: Starsport / Srđan Stevanović

Onda su otišli Boža Maljković, Ivanović, Rađa, Sobin...?

"Pavličević je kao trener preuzeo tim, mislim da smo apsolutno neočekivano osvojili i treću uzastopnu titulu, realno nismo te sezone imali najbolji tim u Evropi. Ali, imali smo nešto drugo. Niko nas posle nije nadmašio. Makabi je bio na dobrom putu, ali je posle dva uzastopna trijumfa izgubio od CSKA treće finale.“

Četiri trenera obeležila su Vašu više nego uspešnu karijeru: Kosta Jankov, Boža Maljković, Dušan Duda Ivković i Željko Obradović?

"Uvek sam govorio da sam igrač koji je u bivšoj Jugoslaviji imao najbolje trenere. I ne samo u Jugoslaviji. Gde god da sam igrao u inostranstvu, taj klub je tada vodio najbolji trener u toj zemlji. Od velikana jedino nisam radio sa Pešićem i Tanjevićem. U jednom trenutku zrno je nedostajalo da se preselim u Trst kod Boše (Tanjević), ali je transfer u poslednjem trenutku propao.“

Šta ih je, iz Vašeg ugla, činilo toliko moćnim stručnjacima?

"Svi oni bili su na svoj način vrhunski treneri sa različitim razmišljanjima o košarci. Devedesetih godina od 10 titula prvaka Evrope uzeli su devet. Da je ostala košarka sa napadom od 30 sekundi, mislim da bi se nastavio taj niz jer niko kao oni nije imao takvu kontrolu utakmice. Na 30 sekundi je uticaj trenera bio mnogo veći nego što je danas sa napadom na 24 sekunde...“

Vi ste zapravo bili jedini seniorski reprezentativac koji nije prošao mlađe selekcije?

"Nije bilo vremena. Počeo sam sa 16, sa 19 otišao u vojsku. Duda Ivković me sam poznavao još iz vremena kad sam igrao za Čapljinu. On je tada vodio Vojvodinu i u jednoj utakmici koju smo igrali u Čapljini ja sam dao 37 poena.“

U reprezentaciju ste na Dudin poziv stigli kao igrač Jugoplastike?

"Trebalo je u to vreme imati hrabrosti da ukažeš poverenje nekome ko je bio nepoznat. Na centarskim pozicijama bio je širok izbor. Divac, Ćurčić, Vranković, Kukoč, Rađa, Arapović, Zoran Jovanović.“

Zoran Savić
Izvor: Starsport / Srđan Stevanović

Igrali ste s velikom radošću za reprezentaciju, ljubitelji košarke su to cenili?

"Išao sam u karijeri korak po korak. Kad sam prešao u Jugoplastiku, prva ideja mi je bila samo da mi je jedan trofej da osvojim. Onda i da odigram bar jednu utakmicu za reprezentaciju, ali mi nije padalo na pamet da će to biti odmah prve sezone, da ću već tada biti na širem spisku i da ću igrati za nacionalni tim i to na svetskom šampionatu. Prve godine sam mesec dana proveo na Rogli. Prvo sa reprezentacijom, onda i sa ekipom. Isti hotel, skoro ista soba, sve isto. Nije mi teško sve to padalo, mi smo to vezivali za jedno druženje. Priznajem, obožavao sam da igram za reprezentaciju.“

Da ste igrali ono finale na OI u Atlanti protiv SAD?

"Teško bismo dobili Amere. U polufinalu, nakon pet ili šest minuta utakmice sa Litvancima, stao sam na nogu Sabonisu i doživeo tešku distorziju zgloba. Uradili su bandažu, stavili čak i neki mini-gips, odigrao sam poslednjih pet minuta te utakmice i posle toga mesec i po dana hodao sam na štakama.“

Željka Obradovića kao trenera upoznali ste u Realu?

"Igrali smo zajedno, bili cimeri u reprezentaciji i kad me je kasnije kao trener zvao u Real nisam razmišljao ni jedan jedini trenutak. Tada sam video koliko je inovativan. Sa Realom je osvojio Evroligu i Kup Rajmonda Saporte.“

Zoran Savić, Željko Obradović i Ostoja Mijailović
Izvor: Starsport / Srđan Stevanović

Koliko puta ste igrali završnicu Evrolige, čuveni fajnal-for?

"Dva puta sa Jugoplastikom, jednom sa Realom i jednom sa Virtusom iz Bolonje. Bio sam MVP na fajnal-foru u Barseloni. U godinama kad su se igrale Fibine Evrolige bio sam drugi strelac svih fajnal-forova. Drugi, iza legendarnog Galisa.“

Kao profesionalac igrali ste u pet zemalja, osvajali trofeje, naučili jezik?

"Grčki razumem, ali ne govorim. Žao mi je što nisam naučio i taj jezik, kažu da je to jezik koji se najteže zaboravlja. Pričam italijanski, španski i engleski. U Turskoj sam bio samo šest meseci, turski ne znam.“

Ostali ste najviše vezani za Italiju?

"Najduže sam živeo u Barseloni, tamo sam godinama i igrao i radio, ali nekako sam se najviše vezao za Italiju i Italijane. Najbliži su mi po mentalitetu. Takođe, izuzetno su cenili i naše stručnjake od kojih su učili. Španci su svoju košarku previše amerikanizovali.“

Predsednika fudbalske Barselone Njunjeza silno ste iznenadili kad ste odlučili da igrate za solunski PAOK?

"Bio je u šoku, nije mogao da shvati kako ja mogu iz Barselone da pređem u PAOK. Međutim, tadašnja liga Grčke bila je u velikom usponu, u Solunu je bio i Duda Ivković, voleo sam da igram tu neku košarku pred 20.000 ljudi. Osvojili smo i Kup Koraća protiv Božinog Trsta, na aerodromu u Solunu u pet ujutro čekalo nas je i bukvalno 200.000 ljudi. Izašli su na pistu, otvorili vrata aviona, uzeli pehar i niko ga više nije našao.“

Puno toga ste uradili sami kako biste unapredili svoje košarkaško umeće?

"Neću da kažem da sam priučen košarkaš, ali jednostavno kad kreneš sa 16 godina nemaš baš previše vremena. Unapređivao sam svoju igru svakog leta. Mladim igračima danas govorim da ne postoji stvar koju ne mogu da urade. Ja u životu nisam šutnuo sa razdaljine od dva metra da bih onda karijeru završio šutirajući trojke.“

Zoran Savić
Izvor: Starsport / Srđan Stevanović

Kakav ste odnos imali prema treningu u toku karijere?

"Voleo sam treninge jednako kao i utakmice. Čak možda i više. Generalno, voleo sam da igram košarku. Sebi sam rekao da ću prestati onog trenutka kad dođem na jutarnji trening i shvatim da mi to predstavlja napor.“

Imali ste i jedan neobičan princip kao košarkaš. Posle izgubljene utakmice nigde niste izlazili?

"Ne znam da li je postojao neko ko je više od mene mrzeo da izgubi utakmicu. Izašao sam posle izgubljene utakmice samo jednom u karijeri i to sa Željkom Obradovićem. Bilo je to u Solunu, igrali smo utakmicu koja i nije bila nešto bitna, on je tada bio trener Real Madrida, ja sam igrao pa smo izašli posle toga na buzuki.“

Priča se da ste nerado igrali prijateljske utakmice?

"Mislim da sam bio najgori igrač na svetu za prijateljske mečeve. Voleo sam velike utakmice, fajnal-forove i takav tip utakmica, mečeve u kojima nema nazad, utakmice koje dobijaš ili gubiš.“

Šok je bio i kad ste se vratili u Bolonju. Umesto u Kinder, stigli ste u Fortitudo?

"Posle povrede koju sam doživeo u Turskoj vratio sam se u Barselonu gde sam trenirao sa drugim timom. Onda me je zvao Aito, želeo je da potpišem za prvi tim. Bila je to godina kad je Gasol otišao u NBA, iako nespreman odigrao sam tu sezonu, bili smo prvaci Španije i osvojili Kup. Posle toga su me zvali iz Bolonje, predsednik Fortituda, oni su najveći rivali Kindera, odnosno Virtusa.“

U Fortitudu ste dobili čak i ponudu da budete trener?

"Na kraju sezone, predsednik kluba mi je na večeri koju je priredio u svojoj kući ponudio da igram još dve godine. Rekao sam da ne mogu, da jedva hodam, a onda je on rekao da ću ako pristanem dobiti dupli ugovor. Rekao sam da neću, da ja nemam mentalitet Amerikanaca koji kažu ’igraj dok te plaćaju’. Posle toga mi je ponudio da budem trener.“

Zašto niste prihvatili?

"Nisam bio spreman za tako nešto. Bio je uporan, tvrdio je da zna kako bih ja to dobro radio, a ja sam ga pitao kako on to zna kad ja to ne znam. Tad sam mu rekao i da sam shvatio zašto je za 10 godina izgubio devet finala. Takođe i da je angažovao Željka Obradovića kao trenera da bi osvojio najmanje dve Evrolige i pet titula. Pogledao me i na italijanskom rekao ’vofamkulo’ (jebi se).“

Prihvatili ste treću ponudu, onu da budete generalni menadžer ekipe?

"To mi se više sviđalo nego trenerski posao. To da si blizu ekipe, da sve vidiš, da učestvuješ u radu kluba i stvaranju ekipe. To je bio neki posao koji mi se sviđao. Posle sam isti posao radio i u Barseloni, evo sada i u Partizanu. To je nešto što jednostavno odgovara mom mentalitetu.“

Pre nekoliko meseci kad ste postali sportski direktor "crno-belih“ Evropa je ponovo bila u čudu?

"To zaista nije bilo očekivano. Sve se izdešavalo u bukvalno sedam dana. Dobio sam poziv predsednika Partizana Ostoje Mijailovića, upoznali smo se godinu dana ranije u Opatiji, razgovarali. Nisam nikada imao ideju da se vratim na naše prostore, više od 30 godina proveo sam u inostranstvu. Razgovarao sam sa suprugom koja mi je rekla kako misli da ja to što mi se nudi zapravo više volim od onog što radim, da mi to više odgovara od uloge menadžera. Razmišljao sam dva dana, poznavao sam situaciju u Partizanu, pričao sam sa Šćepanovićem koji je bio u klubu.“

I odluka je pala?

"Rekao sam sebi ok, imaš brend, što je u celoj priči najbitnija stvar. Nemaš ekipu, nemaš rezultat, ali imaš brend zbog koga vredi da se ulaže i dolazi u Beograd.“

Niste gospodinu Mijailoviću postavili uslov u stilu ako dolazi Željko Obradović – dolazim i ja?

"Ne, u tom momentu ne. Njegova je ideja bila da se razmišlja o Željku kao treneru. Kad sam to čuo, u sebi sam pomislio ovaj nije normalan, sad u ovoj situaciji da razmišlja o Željku. Meni je tad to bila utopija. Na kraju se sve uklopilo.“

Zašto ste tako razmišljali?

"Naprosto zato jer nije bilo realno da najbolji i najskuplji trener u Evropi dođe u Partizan koji je sezonu pre bio sedmi u ABA ligi. Stvarno nije bilo realno.“

Šta mislite, šta je presudilo, zašto se Željko Obradović odlučio da uprkos svemu sedne na klupu "crno-belih“?

"Njegova neka ljubav prema Partizanu totalno je nerealna. I odnos prema klubu je takav. Malo je onih koji mogu i da poveruju kako je neko spreman da izgubi 10 miliona evra samo zato da bi došao u Partizan. A Željko je upravo to uradio. Poredim ga sa onom čudesnom lokomotivom teretnog voza za koju je sasvim svejedno da li je za nju zakačeno pet, šest ili deset vagona. Ona jednostavno vuče za sobom sve što se natovari. Ima energiju koja je neverovatna. I zrači nečim posebnim. Volim da pogledam svaki njegov trening, svi su mali trenerski seminari.“

Šta je u toj priči oko dolaska Obradovića zapravo najveća fascinacija?

"Odlukom da dođe u Partizan pokazao je spremnost da se spusti na jedan nivo koji nije njegov što, priznaćete, nije lako. Nekad je u ekipi imao tri najbolja plejmejkera u istoriji evropske košarke. Dakle, Dijamantidisa, Spanulisa i Jasukivičijusa u istom timu. Sada je spreman na drugu krajnost, odlučan je u nameri da napravimo najmlađi tim u Evrokupu. Prosek naše ekipe je 23 godine i malo više. On je to prihvatio i od prvog dana se ponaša kao da trenira CSKA ili Panatinaikos, a ne Partizan. To je ono što je fenomenalno.“

Zar nije cilj da se osvoji ABA liga, Evrokup...?

"Kad imaš Željka Obradovića, ne možeš da kažeš borićemo se za peto mesto. Mislim da smo prošle godine dotakli dno. Od poslednje titule prošlo je dosta godina. Trebala nam je nova ideja da napravimo ponovo jedan respektabilan klub, nije bitno sa koliko para. Ovako bi se radilo i da imamo budžet od milion ili dva evra, odnosno 15 miliona. Svesni smo realnosti u kojoj živimo i kako funkcioniše Partizan.“

Košarkaška javnost i navijači s nestrpljenjem čekaju prvi okršaj Zvezde i Partizana u novoj sezoni?

"To je samo jedna utakmica i ništa više. Jedni igraju u crveno-beloj, a drugi u crno-beloj opremi. Druge razlike nema, kao ni potrebe da onaj ko izgubi ne pruži ruku onom ko je pobedio. Kod nas se to diglo na neki nivo koji nema veze sa životom. Moraju se spustiti tenzije da bi se košarka vratila tamo gde je bila, košarka nije fudbal.“

Evropska košarka u Evroligi, uslovno rečeno, mora da ima ekipu koju vodite Željko i Vi?

"Ne mora. Evroliga sve gleda tržišno. Zbog svega što se dešavalo u prošlosti u ABA ligi, pogotovo u završnici, danas ABA liga nema garantovano mesto u Evroligi. Da li će prvak ABA lige igrati u Evroligi zavisi od toga da li će Evroliga da kaže da ili ne. Znači da ne zavisiš više od sebe. Zato svi moramo da napravimo jedan korak napred, i u organizaciji i u svemu, da dokažemo da ova regija zaslužuje više od jednog predstavnika u Evroligi.“

Šta bi tek bilo da Partizan igra Evroligu?

"Treba nam Evroliga, tad se sve diže na desetu. I igrači se tada lakše angažuju. Neko će da dođe za manje para jer hoće da igra Evroligu kako bi sutra napravio veliki ugovor. Nama trebaju igrači koji će kad dođe vreme odlaziti direktno u NBA. To je prilika da i mi kao klub dobijemo veće obeštećenje.“

Partizan, dakle, za dobre igrače postaje prolazna stanica na putu do NBA?

"To je jedan od načina jer ne možemo kao u ptičjem gnezdu sa otvorenim ustima da čekamo da nam država da pare. Ako hoćemo da napredujemo kao klub, a mi već danas u organizacionom smislu nismo ono što smo bili u martu, onda moramo da nađemo drugačiji modus finansiranja. Neophodno je da imamo i neke sigurne pare koje klub sam može da napravi. Konkretno, nama je svako igranje u ’Pioniru’ gubljenje novca na ulaznicama. Kad imaš dobre igre i dvoranu sa 20.000 mesta, konkretno ’Arenu’, onda možeš i da prodaš karte i da zaradiš.“

Šta se događa sa marketinškim aktivnostima?

"I marketinški neke stvari menjamo, mnogo stvari menjamo, napredujemo, sve više je pozitivnih stvari koje su vidljive pogotovo od kako je došao Željko Obradović.“

Kakav je i koliko je kvalitetan trenutni igrački pogon "crno-belih“?

"Ne bih o pojedincima. Sve su to mladi igrači željni dokazivanja. Mislim da je Željku to bio jedan od motiva, to da krenemo sa konstrukcijom ekipe koju čine mladi igrači i bukvalno spremni da uče košarku. Čak je ideja i bila, Željkova, da imamo 12 srpskih igrača. Rekao sam nakon pet sekundi da je tako nešto nemoguće. Dobra je stvar što sam došao u martu i sagledao neku problematiku srpske košarke.“

Šta je najveći problem?

"Mislim da mi malo živimo u prošlosti i na temelju rezultata iz tog vremena. Nama su najbolji treneri i danas zapravo treneri iz one zajedničke države. Nama je danas selektor Pešić koji se posle 20 godina vratio da bude selektor. Nama je Željko Obradović i sada najbolji trener. Duda Ivković je upamćen kao stručnjak koji je imao uspeha u svim evropskim klubovima. Imali smo i Maljkovića, nije više trener, ali vodi Olimpijski komitet. Ne možemo da živimo u vremenima kao pre 30 godina. Mora se menjati i masa nekih drugih stvari. Jedna od njih je i problem sa dvojnim licencama. Takođe, u Evropi svi prave trenažne centre. Nemački Ulm ima trenažni centar koji vredi 20 miliona evra i u njemu je 20 klinaca iz Srbije. Oni će sutra igrati za Nemce. Na drugoj strani, mi nemamo produkciju igrača kao nekad, ta deca su potrebna srpskoj košarci.“

Vi ste vratili Smilagića iz NBA, on je jedan od onih koji su, čini se, prerano otišli?

"Bolji je put, bar ja tako mislim, da se ovde afirmišeš, da ovde odigraš i postaneš igrač, ali da bi to uspeo moraš da imaš dobro takmičenje. Košarkaška liga Srbije mora da se proširi na celu Srbiju, da ima malo veću bazu. Ne odlaze samo talentovani igrači, odlaze i treneri. Neko je pomenuo da u Kini radi između 700 i 1000 naših trenera. Toliki odliv mozgova je malo previše čak i za srpsku košarku.“

Partizan je nekada bio fabrika dobrih igrača, da li će to biti i ubuduće?

"Prvu stvar koju sam rekao trenerima mlađih kategorija jeste da me ne interesuje rezultat. Apsolutno me ne interesuje. Mi smo došli u situaciju da nam igrači dolaze u prvi tim, a da među njima nemamo dominantnog košarkaša sposobnog da obiđe protivnika u igri jedan na jedan.To je osnova igre, da uzmeš, da raširiš, da niko ne mora da ti pomogne. U našem slučaju, međutim, sve ovo je i potvrda klasičnog nedostatka rada u tim mlađim kategorijama. Suočavamo se i sa neviđenim odlaskom igrača koje imamo. S tim nekad ne možeš da se izboriš, ali ipak moramo da nađemo način da i to prebrodimo, da tim dečacima damo šansu, da vide da će lakše kao srpski igrači igrati kod nas nego u Real Madridu.“

Ali Real je Real?

"Real Madrid je napravio brend sa Dončićem, sa Mirotićem, sada svi mladi igrači iz Evrope traže afirmaciju kod njih. Danas im ljudi sami dovode decu, plaćaju čak i troškove samo da bi igrali za Real Madrid. To nikad nije bilo.“

Kako tumačite vrednosti ABA lige?

"Mislim da je ABA liga najbolja liga za prodaju igrača. Nisam baš siguran da je najbolja za pravljenje igrača, ali za prodaju jeste najbolja.“

Kako Vam izgleda danas košarka u regionu?

"Ni boljih uslova ni gore košarke odnosno lošijih rezultata ekipa na međunarodnoj sceni.“

Imate izuzetno visoko mišljenje o ulozi trenera unutar jednog kluba?

"Trener je osnova svakog kluba, pogotovo u Evropi. Jedan dobar trener od prosečne može da napravi odličnu ekipu. Loš trener od vrhunske ekipe s lakoćom pravi prosečan tim. Kad angažuješ Željka Obradovića, uspeh se podrazumeva jer to je trener koji je između ostalog osvojio devet puta Evroligu. Međutim, kad nađeš nekog koji nije ništa osvojio, onda lako i pogineš, uloženo izgubiš. Odavno govorim da sam spreman da 20 odsto od budžeta kluba potrošim na trenera. Te pare su ulaganje, to su jedine pare koje će da se vrate.“

Čija iskustva koristite u svom radu?

"Uvek sam radio kako ja mislim da treba da radim. Sledim svoj instinkt koji me do sada nije u životu prevario.“

Šta planirate, do kada ostajete u Partizanu?

"Dogovor je tri godine. Ali, nikada nisam pravio velike planove. I kao igrač sam voleo da nakon svake dve godine menjam klub, da tražim neki novi izazov. Ovde ima dosta posla. Mislim da smo trenutno na samo 30 odsto od onoga što možemo. I klub i ja uz napomenu da započeti posao uvek dovodim do kraja.“

 

NAVIJAČI SU SNAGA PARTIZANA

Košarkaška Evropa priča da su Zvezda i Partizan državni projekti, a da Evroliga to baš i ne voli?

"I Zvezda i Partizan imaju podršku države što je vrlo bitno bez obzira što Evroliga beži od tih nekih stvari i klubova koji to imaju. Mi u ovom momentu gledamo da budemo tržišno sposobni, da ne zavisimo samo od države, da sa navijačima koje imamo budemo jedan od klubova koji ima najveći profit od prodatih karata u Evropi. I mi to možemo. Već u ovom delu sezone zaradili smo od prodatih pretplatnih ulaznica više nego Barselona u čitavoj 2005. ili 2006. godini.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Svetislav Pešić : Ponekad, pobeda nije sve, već je jedino što postoji
Svetisalv Pešić

Intervju

01.10.2021. 06:15

Svetislav Pešić : Ponekad, pobeda nije sve, već je jedino što postoji

"Uvek kad pomislim da je bilo dosta, da ima i drugih stvari u životu, pojavi se neka ponuda i onda me sve to ponovo zagolica, ponovo probudi strast u meni. Tako je bilo i ovog puta, tako je bilo i 2016. Tada sam poverovao da neću više da sedim na trenerskoj klupi, počeo sam da pišem knjigu i dosta odmakao, a onda je neočekivano usledio poziv Bartomea da preuzmem Barselonu. Prekinuo sam pisanje, iz udobne fotelje preselio sam se na klupu Barse. Pre tri nedelje sam sve završio, rukopis je u štampariji"
Close
Vremenska prognoza
clear sky
8°C
01.12.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve