Vesti
27.06.2022. 17:15
Svet
29.09.2022. 16:05
Rade Jerinić
Analiza
Da li slučaj Italije znači da dolazi vreme desnice?
Kada je 1950. godine Robert Šuman napravio plan za integraciju upravljanja industrijama uglja i čelika posleratne Nemačke i Francuske, iz koje je godinu dana kasnije nikla Evropska zajednica uglja i čelika, postavio je temelj današnje Evropske unije. Zamisao je bila drugačija na početku, trebalo je u sleganju tla nakon Drugog svetskog rata naći načina da do sledećeg ratnog sukoba ne dođe više na tlu Centralne i Zapadne Evrope.
Cilj mu je bio da rat učini "ne samo nezamislivim, već i materijalno nemogućim“.
Od te 1951. godine pa nadalje zajednicu evropskih država gradile su razvijene zapadne demokratije, odnosno da budemo sasvim precizni – razvijene socijalne demokratije, odnosno države blagostanja – welfare state.
Neki teoretičari levičarske provenijencije smatraju da je koncept države blagostanja zapravo odgovor kapitalizma na rastuće pretnje socijalističkih i marksističkih učenja i na samu egzistenciju država istočnog bloka koje su bile zasnovane na drugim principima.
Neki kažu da je zapravo to ono što je nastalo u sudaru dva sveta uz prećutni konsenzus da nema totalnog uništenja jednog ili drugog koncepta. Šta god da je od ovoga tačno to znači da su određene socijalističke tekovine ugrađene u principe novonastalih formi vlasti.
Definicijski gledano, država blagostanja je ona država koja vodi računa o socijalno-ekonomskoj dobrobiti svojih građana, rukovodeći se principima jednakosti šansi i redistribucije dobara. Socijalno osiguranje, penzioni fondovi, pristupačna zdravstvena zaštita i obrazovanje samo su neki od temeljnih stubova i tekovina ovog koncepta.
Ono na šta zapravo želimo ukazati jeste da su u samom osnovu evropskih država utkani i principi koji pripadaju levim ideologijama. Pitanje koje se onda samo po sebi nameće jeste kako je moguće da u određenim vremenskim intervalima imamo nalete desničarskih ideologija koji značajno utiču, a nekada i učestvuju u formiranju i obavljanju same izvršne vlasti. Koje su to zakonitosti i okolnosti koje utiču na ove procese? Da li je slučaj Italije tek još jedan u nizu incidentnih pojava ili je to najava nekog novog comeback-a desničarskih ideologija na Stari kontinent?
Najlogičniji i najjednostavniji odgovor na ovo pitanje je tradicionalan i krije se u istorijskim razlozima. Sve tradicionalne evropske države nikle su zapravo na nacionalnim državama koje su postojale pre Prvog i Drugog svetskog rata, te stoga ne treba isključiti momenat nacionalne samosvesti iz kolektivne psihe. Njegov uticaj raste u vremenima krize i ugroženosti opstanka država. Naravno, nakon agresije Rusije na Ukrajinu nije teško zaključiti da svakako postoji određeni strah i uticaj ovog faktora, odnosno egzistencijalne ugroženosti kao takve. Međutim, ovo pojašnjenje svakako nije jedino niti dovoljno.
Vesti
24.06.2022. 15:30
Šta će biti sa evropskom kućom?
Zapadna javnost u ovom kontekstu polemiše i sa potencijalnim uticajem stranog faktora i njegove umešanosti u nedavne političke uspehe desničarskih stranaka u zemljama Evropske unije. Misli se tu pre svega na uticaj, uz obavezni prefiks – maligni, Ruske Federacije.
Postoji i primer druge vrste uticaja, odnosno uticaja američkih političkih i državnih struktura na pobedu Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegova administracija i politička i interesna struktura koja je stajala iza i uz njega je gotovo javno i otvoreno radila na podršci stvaranju niza desničarskih pokreta i organizacija u Evropi koji su bili pod direktnim patronatom. Svakako uticaj zainteresovanog stranog faktora nikako ne treba izbaciti iz jednačine, mada koliko god se čini oportunim teško da se u sadašnjem razvoju događaja ovaj faktor može uzeti kao odlučujući ili dominantan. On svakako postoji, ali bez obzira na medijsku pompu i prijemčivost verovati da je Putin recimo uticao na izbore u Italiji ili Austriji, ili na Bregzit u najmanju ruku je neozbiljno. Ili bar nije uticao u velikoj meri. Naravno, ostavljamo na stranu kako je taj uticaj predstavljen i koliko je resursa utrošeno, pre svega materijalnih, na njegovo ostvarenje.
Druga bitna odlika je da se ovi naleti desne orijentacije u političkom univerzumu stare Evrope dešavaju u određenim vremenskim intervalima i da gotovo nikada ne ostavljaju dublji trag niti im je trajanje već od jednog izbornog ciklusa, a često i mnogo manje.
Svet
26.09.2022. 08:11
U Italiji pobedili desničari
Ako je to neka uteha, slična je situacija i sa radikalnom levicom. U ranim šezdesetim, sedamdesetim i delom osamdesetih godina prošlog veka kada je kontinent bio podeljen "gvozdenom zavesom“ uticaj ekstremne levice bio je pogubniji za društvo nego uticaj desnice.
Radikalne levičarske grupe poput Bader Majnhofa ili Crvenih brigada služile su se klasičnim terorističkim metodama nazivajući to revolucionarnom borbom protiv establišmenta u zapadnim zemljama. Potporu su ove grupe nalazile pre svega u obaveštajnoj zajednici zemalja istočnog lagera, ali i u islamskim zemljama koje su vrlo često bile logistička baza za delovanje. U ovom periodu zasnovano na prostom principu spojenih sudova s obzirom na delovanje levičarskih grupa, kao protivteža javljaju se i podjednako militantne desničarske grupe. One nikada nisu bile antiestablišmentske u pravom smislu te reči jer su primarnog protivnika videle u levičarskim organizacijama. Sličnost im je bila što nijedna niti druga grupa pokreta nije tražila svoju egzistenciju u okviru političkih institucija sistema, već samo izvan njih, uz pojedine izuzetke.
Ekspanzija desničarskih stranaka počinje nakon rušenja Berlinskog zida i prelaska više zemalja iz istočnog bloka prema parlamentarnoj demokratiji. Gotovo svuda su se postojeće elite, znači levičarske po svojoj provenijenciji, vrlo brzo prepakovale u nove socijaldemokratske odore, ali pored njih pojavili su se i desničarski pokreti i imali su poprilično uspeha: razlog za to može ležati i u tome što su sve ove zemlje bile gladne "svoje države“ nakon decenije vazalnog odnosa unutar Varšavskog pakta. Nacion jednostavno nije bio iživljen i ta se faza morala proći.
Vesti
16.04.2022. 06:05
Kako je rat u Ukrajini osnažio desnicu u Srbiji
Drugi razlog leži u ogromnom uticaju Katoličke crkve pre svega na zemlje poput Mađarske ili Poljske gde je taj religiozni sentiment vrlo brzo oživljen. Ipak, nekog ozbiljnijeg uticaja na politiku, da samo učešće u vlasti ne pominjemo, nije postojalo.
I tako je bilo sve do pojave Žan-Marija le Pena u Francuskoj i Jerga Hajdera u Austriji. Le Pen se u francuskom političkom životu pozicionirao već početkom devedesetih, dok Hajder u austrijskoj politici ozbiljnije političke uloge igra od sredine devedesetih kada je prvi put postao guverner Koruške pa sve do sredine dvehiljaditih godina. Možda je interesantno, ali Nacionalni front Francuske, partija koju je predvodio Le Pen, sarađivala je sa tadašnjim SRS-om i Vojislavom Šešeljem. Tako gospodin Le Pen uz niz odlikovanja i titula nosi i zvanje Počasnog građanina Zemuna.
Sledeća ekspanzija desničarskih pokreta vidljiva je nakon izbijanja migrantske krize. Usled navale miliona migranata koji su preplavili Evropu bežeći od ratnih sukoba i loših uslova života sa Bliskog istoka, i realno neadekvatnog ujednačenog i sistemskog odgovora Evropske unije u pojedinim zemljama članicama primetan je bio rast popularnosti krajnje desničarskih i populističkih političkih pokreta. Teoretski gledano, menjanje etničke strukture stanovništva je uvek tabu tema u svakom društvu. U toj situaciji prirodno je da se određene društvene grupe osete ugroženo i to pre svega one grupe koje direktno budu pogođene: ono što bi nekada Karl Marks nazvao lumpen proletarijatom, a danas su to najniži oblici konzumenata velikog globalnog potrošačkog društva. Bez ili sa nižim obrazovanjem. Oni ljudi kojima se uzima neko najniže mesto na fabričkoj traci. Tada smo u Italiji imali Matea Salvinija i njegovu Severnu ligu, desničarsku organizaciju par ekselans. Salvini je bio i potpredsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova, tako da bar što se Italije tiče ne treba da čudi. Jedino što ostavlja izvestan stepen zabrinutosti jeste to što svako vezivanje za ideologiju "krvi tla“ u Evropi momentalno podseti na nastanak fašizma i nacizma.
Sveukupno ako sagledamo problematiku i njen kratak istorijat čini se da se jedan zaključak nameće. Desnica u Evropi rasla je uvek na krilima nesposobnosti vladajuće elite da na adekvatan način nađe rešenje i suoči se sa akutnim problemima. Kada god je birokratski aparat bio spor i trom po ovim pitanjima, vox populi je uvek pomalo pa onda sve više naginjao na desnu stranu.
U ukrajinskoj krizi bilo je jasno da Evropska unija nema šta da traži. Neko je šaljivo napisao da sada, sedam meseci nakon početka rata, u Briselu još rade na strategiji – kako zaustaviti sukob u prva 72 sata. Možda zvuči smešno, ali nažalost nije daleko od istine. Evropska unija je apsolutno nekompetentna da se uhvati ukoštac sa brzinom krizne situacije. Meseci koji slede biće teški. Evropa neće imati dovoljno energenata što će dovesti do velikog akumuliranja nezadovoljstva. Zato možda nisu daleko od istine oni analitičari koji smatraju da će doći vrlo povoljno vreme za razvoj radikalnih desničarskih pokreta u Evropi i da proleće koje dolazi nosi baš takve vetrove.
Ostalo je još jedno pitanje – šta onda radi radikalna levica, pošto ona ima isti način delovanja, obraćanja i, ako ćemo realno, istu ciljnu grupu.
Komentari
