Svet
18.10.2022. 18:15
Milan Mišić

Energetska kriza

Kako je došlo do "naftnog udara" na Bajdena

Nafta
Izvor: Shutterstock

Već suočen sa najvećom energetskom krizom u poslednjih pola veka koju je doneo rat u Ukrajini, geopolitički Zapad je 5. oktobra doživeo još jedan šok.

To je bila odluka naftnog kartela OPEK plus da ispumpavanje sirove nafte počev od novembra smanji za dva miliona barela dnevno i time, smanjujući ponudu, podigne cenu ovog energenta koji je još glavni pogon globalne ekonomije.

Ovaj potez je pre svega rezultat pogodbe dve ključne članice kartela, Saudijske Arabije i Rusije, postignute u Beču, na sastanku koji je prvobitno trebalo da bude video-konferencija, ali je u poslednji čas preinačen u ministarski susret licem u lice, prvi takav od marta 2020. Zbog toga je u Ženevu doputovao i zamenik ruskog premijera Aleksander Novak, koji je samo nekoliko dana pre toga stavljen na spisak Putinovih saradnika protiv kojih su zavedene zapadne sankcije.

Ishod skupa nije odjeknuo toliko zbog činjenice da će na tržištu biti manje barela – u pitanju je najveće smanjenje od izbijanja globalne zdravstvene krize, pandemije virusa korona – već i zbog geopolitičke poruke ovog čina. Smanjenje proizvodnje trinaestočlani kartel je, naime, saopštio samo dan pošto su se ambasadori EU dogovorili da uvedu novi paket ekonomskih mera kojima bi smanjili kapacitete Rusije za njenu „specijalnu vojnu akciju“ u Ukrajini, među kojima su i ograničavanje cene za rusku naftu pa i zabrana njene prodaje (što je otežavajuća okolnost i za naš energetski bilans).

Bajden
Izvor: EPA / CAROLINE BREHMAN

Glavna poruka sa skupa u Beču poslata je, međutim, na adresu Džoa Bajdena u Vašingtonu, gde se verovalo da je predsednik SAD, posetivši Saudijsku Arabiju u julu, sa saudijskim liderom princem Muhamed bin Salmanom postigao "tihi dogovor" da se proizvodnja poveća, što bi doprinelo i stabilizovanju cena na američkim benzinskim pumpama i time povećalo šanse Demokratske partije da na kongresnim izborima koji se održavaju 8. novembra zadrži većinu u oba doma zakonodavne vlasti: Predstavničkom domu i Senatu.

Zbog toga je nesumnjivo da je partnerstvo Rijada i Moskve u kontekstu globalnog geopolitičkog prestrojavanja nedvosmisleni "naftni udar" na Bajdena, koji je, kako konstatuje "Njujork tajms", pokazao "da je u toku strateško udaljavanje dva istorijska partnera".

Razume se, ovo je izazvalo potres u Vašingtonu, pogotovo zbog neuspeha njegove diplomatije, koja je znala šta se sprema, da Saudijce odvrati od ovog poteza, koji se u američkoj prestonici doživljava i kao čin izdaje. To raspoloženje je u svom tvitu efektno sažeo Kris Marfi, senator Demokratske partije iz države Konektikat: „Mislio sam da je svrha prodaje našeg oružja zemljama Zaliva, uprkos njihovom kršenju ljudskih prava, besmislenog rata u Jemenu, sabotiranju američkih interesa u Libiji, Sudanu i drugde – da će kad dođe do neke krize one stati na stranu Amerike, a ne Rusije ili Kine.“

Predsednik Bajden uzdržao se od komentara; umesto njega, zvaničnim saopštenjem oglasili su se savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven i direktor Nacionalnog ekonomskog saveta Brijan Dis. U toj objavi konstatuje se da je predsednik "razočaran" odlukom koju je doneo OPEK plus i da je ocenjuje kao "kratkovidu".

U mnoštvu tumačenja saudijskog svrstavanja uz Rusiju (koja je ono „plus“ u skraćenici proširenog OPEK-a već šest godina) preovlađuju ona koja zaključuju da je to najnoviji dokaz opadajuće moći i uticaja Amerike u regionu, pogotovo posle njenog traumatičnog povlačenja iz Avganistana (a pre toga iz Iraka) i preorijentacije na Daleki istok gde svoja pacifička savezništva nastoji da očuva u kontekstu geopolitičkog uspona Kine.

Iz toga je proistekla i dilema "ko kome više treba": Saudijskoj Arabiji Amerika ili Americi Saudijska Arabija. Deo odgovora je u činjenici koju iznosi agencija "Blumberg": da "prvi put u skorašnjoj energetskoj istoriji Vašington, London, Pariz i Berlin nemaju saveznika u OPEK-u".

Deo šire slike ovog zapleta je i procena nešto objektivnijih analitičara da Saudijci (zajedno sa ostalim članicama kartela) u stvari rade ono što je Amerika praktikovala sve vreme: gledala isključivo svoje interese. To se odnosi i na najnoviju odluku naftaša koja sa jedne strane može da se tumači kao "pomoć Putinu", ali i kao preventivna mera, to jest obezbeđivanje za (sve verovatniji) slučaj globalne recesije, kada potražnja za "ugljovodonicima" – takozvanim fosilnim gorivima – neizbežno pada, a sa njom i cena.

Naftne sile pritom najviše brine mogućnost da cena za barel padne ispod 80 dolara (tokom najvećeg dela leta bila je oko 120) jer su na toj sumi zasnovani budžeti, koji bi u tom slučaju morali da budu revidirani. Finansijska kuća „Goldman Saks“ je, međutim, u svojoj najnovijoj prognozi prvobitnu procenu da će barel početkom iduće godine koštati 125 dolara smanjila na 108 dolara, pre svega zbog usporene globalne tražnje.

nafta
Izvor: Shutterstock

Generalna procena je, inače, da će odluka OPEK-a plus iz Beča (gde mu je sedište) globalnu produkciju nafte smanjiti za oko dva procenta, kao i da će deo tih umanjenja biti samo na papiru jer su neke članice svoju produkciju smanjivale zbog nekih domaćih potreba, a u slučaju Rusije kao smanjenje knjiži se i gubitak nekih kupaca zbog sankcija.

Dogovor naftnog kartela u svakom slučaju unosi novu komplikaciju u globalni energetski poredak, u kojem je najveći pojedinačni potrošač istovremeno i najveći proizvođač.

To je najveća ekonomija sveta, Amerika, koja je 2008. postala najveći svetski proizvođač nafte i gasa, pretekavši u tom pogledu i Rusiju i Saudijsku Arabiju, sa kojima joj je zajedničko da više izvozi nego što uvozi.

Američki problem je, međutim, kako su to minulih dana objašnjavali energetski eksperti, u činjenici da SAD proizvode 18,8 miliona barela dnevno, ali da za isto vreme potroše – 20,5 miliona barela (svetska dnevna potrošnja je oko 100 miliona barela) – što podrazumeva da razlika mora da se namiruje na svetskoj pijaci nafte, na koju bi Amerika inače izlazila i da su joj proizvodnja i potrošnja uravnotežene. Nafta koju ispumpava je, naime, različitog kvaliteta; može da bude „laka“ i „teška“, „slatka“ i „kisela“, što zahteva mnoštvo tehnologija za njenu preradu u derivate za različite namene, od goriva za transportna sredstva, do mnoštva proizvoda hemijske industrije. To praktično znači da se u Americi stalno neka sirova nafta i prodaje i kupuje.

Glavnu moć na veoma komplikovanom naftnom tržištu na kojem cene derivata ne moraju obavezno da prate cenovne varijacije sirove nafte – u pitanju su, dakle, dva odvojena tržišta – ne donosi količina sirove nafte koja se ispumpava, nego sposobnost da se cene na globalnom tržištu stabilizuju, za šta se mora posedovati "kapacitet rezervne proizvodnje" čijim se intervencijama globalna ponuda povećava ili smanjuje, što globalnom tržištu izaziva adekvatne cenovne uspone ili padove.

Tu moć danas poseduje samo Saudijska Arabija. Amerika je taj instrument imala, ali ga je izgubila, pre svega zbog činjenice da su njene naftne kompanije akcionarska društva, čiji upravni odbori nisu radi da investiraju u kapacitete koji će u pogonu biti samo s vremena na vreme.

Postoji, međutim, i jedan specifičan ugao gledanja na ovaj zaplet: odmažući Bajdenu, zemlje udružene u OPEK-u plus prizivaju Trampa i time investiraju u njegov povratak u Belu kuću na predsedničkim izborima 2024, pre svega zbog njegove averzije prema programima zaustavljanja klimatskih promena i favorizovanja „crne energetike“ (ugalj i nafta), naspram zelene agende Bajdena, njegove partije, kao i programa „obnovljivih izvora“ za koje se zalažu vodeće članice Evropske unije. Gledano iz tog ugla, najnovija odluka OPEK-a plus je i neka vrsta institucionalizovanja „pokreta otpora“ globalnoj energetskoj tranziciji.

Nafta
Izvor: Shutterstock

Deo ovog procesa je i trend da, dok se Zapad upire da smanji svoju energetsku zavisnost od Rusije, Rusija istovremeno nastoji da smanji svoju zavisnost od Zapada. To potvrđuju brojke o povećanoj prodaji nafte i gasa Kini i Indiji. A ono što se zbiva u međuvremenu jeste i udaljavanje zalivskog dela arapskog sveta od svog dojučerašnjeg zaštitnika i geopolitičkog partnera, Amerike. To generalno važi za sve članice Saveta za saradnju zemalja Zaliva (Gulf Cooperation Council – GCC) – regionalne ekonomske unije arapskih monarhija u kojoj su (od 1981) Bahrein, Kuvajt, Oman, Katar, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati.

Dokaza za to ima u obilju: većina zemalja regiona nije prihvatila zahteve SAD da se pridruže akciji izolovanja i kažnjavanja Rusije zbog njene agresije na Ukrajinu. Upadljivi izuzeci u tom pogledu bili su samo Kuvajt i Katar.

"Prošli su dani kad su američki predsednici mogli da traže političke usluge od svojih saudijskih saveznika i da očekuju da će im se udovoljiti samo da bi se očuvao nivo odnosa ili da bi se osiguralo vojno partnerstvo“, opisuje novonastalu situaciju "Blumberg", uz konstataciju da se saudijski princ (neko vreme za Ameriku parija zbog svoje navodne naredbe da se u saudijskom konzulatu u Istanbulu brutalno likvidira Džemal Kašogi, poznati arapski novinar koji je bio i stalni saradnik "Vašington posta") od Vašingtona distancira, između ostalog i zbog lične ambicije da u bilateralnim odnosima ne bude "mlađi brat" najvećoj svetskoj sili, nego njen ravnopravni partner.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

"Sporazum o saradnji sa SAD doprineće energetskoj sigurnosti"
struja

Zorana Mihajlović

04.10.2022. 15:11

"Sporazum o saradnji sa SAD doprineće energetskoj sigurnosti"

Ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović izjavila je da će zaključivanje sporazuma o strateškom partnerstvu sa SAD osigurati Srbiji brže i efikasnije investicije u nove elektroenergetske kapacitete, što je prioritet za osiguravanje dugoročne energetske bezbednosti.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
-6°C
07.02.2023.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve