Svet
08.12.2021. 07:05
Milan Mišić

Višak stambenog prostora

Kina se skida sa "kokaina nekretnina“

Kina, nekretnine
Izvor: Shutterstock

Druga ekonomija sveta pokušava da se reši prevelike zavisnosti od građevinskog sektora i da redefiniše svoj patent koegzistencije socijalizma i kapitalizma.

Loše vesti sa kineskog tržišta nekretnina poslednjih meseci sustižu jedna drugu. Posle drame sa grupacijom "Evergrande“, koja se zbog ukupnog duga od 305 milijardi dolara (po čemu je svetski rekorder) ove jeseni našla na ivici bankrota, u poslednji čas je izbegnuta nova, čiji je akter "Kaisa“ grupacija. Ona je u istom biznisu i takođe je zbog teške nelikvidnosti bila prinuđena da za godinu i po dana investitorima odloži isplatu dospelih obveznica.

Time je potvrđeno da je pojedinačno jedan od najvažnijih sektora druge ekonomije sveta, koji u BDP-u učestvuje sa 29 odsto, u krizi koja se poredi sa onom krizom u koju je u poslednjoj deceniji prošlog veka ušao Japan (i do danas nije sasvim izašao). Kao i u Japanu tokom ’90-ih, cene nekretnina su prenaduvane, dok su okidač današnjih problema u Kini "crvene linije“ koje su došle sa političkog vrha: da se zaduživanje "uskladi sa mogućnostima kapitala“ – što direktno pogađa ceo sektor koji se dosad razvijao mahom na pozajmljenom novcu.

S obzirom na mesto i ulogu Kine u globalnoj ekonomiji, ovo je na dnevni red stavilo i temu da li je dosadašnji kineski model rasta "odradio svoje“ i postao neodrživ. I ako jeste, šta u njemu promeniti – i kakve bi to posledice moglo da ima za ostatak sveta.

Kineski "veliki skok“ koji traje već tri i po decenije svrstava se u jedan od najvećih ekonomskih preobražaja u istoriji civilizacije. Bio je zasnovan na jednostavnoj formuli sadržanoj u legendarnoj poruci reformatora Deng Sjaopinga "da nije važno da li je mačka crna ili bela, ako lovi miševe“. To je značilo napuštanje partijske dogme o ideološki "čistom“ socijalizmu i istorijski zaokret ka pragmatizmu (oličenom u "državnom kapitalizmu“) koji je za rezultat imao "ekonomsko čudo“, a Kinu je od nacije siromaha pretvorio u globalnog ekonomskog džina.

U praksi, Kina je spektakularni uspon postigla, kako to objašnjava Pol Krugman, nobelovac koji je najviše naučno priznanje zaslužio svojim doprinosom razumevanju međunarodne trgovine i ekonomske geografije (i već 20 godina je kolumnista "Njujork tajmsa“) – "kombinacijom tehnološkog pozajmljivanja od razvijenijih nacija i masovnom selidbom stanovništva iz seoskih područja u gradove“. Koliko spektakularna je bila ta demografska tranzicija pokazuje podatak da je 1992. samo 27 odsto Kineza živelo u gradovima, dok je danas ta brojka 62 odsto.

To je bio proces koji je, obezbedivši rekordne stope ekonomskog rasta, promenio Kinu, ali je imao jednu manu: nije mogao da traje večito. Dostizanje visokog nivoa proizvodnih tehnologija i smanjivanje rezervi radne snage koja je pristizala u novoformirane urbane centre dovelo je, u kombinaciji sa drugim faktorima, do neizbežnog usporavanja.

Tržište nekretnina u Kini začeto je krajem ’80-ih i početkom ’90-ih, kada Kinezi koji dotle žive u stanovima čiji je vlasnik država, promenama u zakonima dobijaju priliku da pod izuzetno povoljnim uslovima (nešto slično se u isto vreme događa i u Srbiji) postanu njihovi vlasnici. To je u krajnjem ishodu dovelo do toga da danas 94 odsto urbanih domaćinstava živi u sopstvenom stambenom prostoru.

Nekretnine, gradilište
Izvor: Shutterstock

Današnji problemi koji su, po jednoj dijagnozi, kinesku ekonomiju učinili zavisnom od "kokaina nekretnina“ počeli su 2009. kada se sleže tle svetske finansijske krize izazvane kolapsom tržišta nekretnina u Americi. Da bi sprečila da se ta kriza prenese na sopstveni teren, KP Kine liberalizuje politiku kredita, učinivši ih posebno privlačnim za preduzetnike u biznisu nekretnina.

Preduzetnici tu šansu obilno koriste. Zadužuju se i grade naveliko, u Kini takoreći preko noći niču novi gradovi, da bi već sredinom prošle decenije počelo da se uočava da su neki među njima "gradovi duhovi“ – naselja u koja nema ko da se useli. Višak stambenog prostora u Kini danas je toliki da bi u njega moglo da se useli celokupno stanovništvo Kanade (38 miliona).

Činjenica je, međutim, da višak stambenog prostora postoji tamo gde je potražnja za njim mala, dok su u delovima Kine gde je potražnja velika stanovi deficitarna roba.

Prema podacima koje u svojoj analizi kineskih prilika iznosi nemački medijski servis "Dojče vele“, ukupni dug kineskih kompanija koje se bave nekretninama je veći od pet biliona (hiljada milijardi) dolara. Pri tome su krivci za to i neke ređe pominjane kompanije kao što je "Kantri garden“, koja je među 500 najvećih korporacija sveta, kao i "Čajna rejlvej konstrakšn korporejšn“ (pod indirektnom državnom kontrolom) koja je najveća građevinska kompanija na planeti. Obe su prekoračile crvene linije partije kad je o njihovoj zaduženosti reč.

Deo kineskog problema je i u okolnosti da, mada nemaju bogzna kakve prihode "po glavi“ – danas je to 10.500 dolara godišnje – Kinezi mnogo štede. Na stranu odvajaju čak 33,9 odsto prihoda koji su im na raspolaganju. Ta štednja pomaže da i stasavajuće generacije investiraju u svoj krov nad glavom, opet na drugačiji način nego što se to čini u zapadnim ekonomijama.

Kad kupuje nekretninu, prosečan Kinez i njegova porodica zadužuju se za samo 60 odsto njene vrednosti, što znači da je njihova direktna investicija 40 odsto, prema samo tri do šest odsto koliko je neposredno učešće u transakcijama ove vrste u Americi, između pet i 15 odsto u Velikoj Britaniji i do 20 odsto u Nemačkoj (podaci iz analize "Dojče velea“).

Zbog svega ovoga glavno pitanje je da li će mehur kineskog tržišta nekretnina pući i time izazvati značajan potres svetskih finansija ili će mu biti omogućeno da se kontrolisano izduva.

Zasad je mnogo verovatnije ovo drugo – da će "Evergrande“, "Kaisa grup“ i ostali još neko vreme biti na mukama, kao opominjući primer drugima, a potom kroz sistem državnih banaka sanirani – između ostalog i zato što su u Kini pokrenuti još neki procesi koji redefinišući unutrašnju politiku kineskog socijalizma – kombinacije državnog menadžmenta sa dinamičnim privatnim sektorom – a posledično i kineske odnose sa svetom.

Reč je o programu "zajedničkog prosperiteta“ koji, uoči potvrđivanja svog trećeg mandata na čelu partije i države promoviše Si Đinping. Njegova osnovna ideja je korekcija ekonomskih nejednakosti koje su generisane tokom decenija brzog ekonomskog razvoja i jačanje srednje klase uz, razume se, veću kontrolu KKP-a nad ekonomskim i društvenim tokovima.

Gledano sa strane, to pre svega podrazumeva striktniji nadzor nad ojačanim barjaktarima kineskog kapitalizma, privatnim konglomeratima i prvenstveno tehnološkim kompanijama kao što su "Alibaba“, kineski pandan američkom "Amazonu“, zatim "Bajt dens“, kompanija koja je vlasnik sve popularnije društvene mreže Tiktok i drugih, od kojih se traži da državi i društvu vrate nešto od onoga što su stekli pre svega poslovnim okruženjem koje su im država i društvo omogućili.

Na udaru su i ključni ljudi ovih kompanija, svetski poznati kineski tajkuni i dolarski milijarderi kao što je osnivač "Alibabe“ Džek Ma, koji je u poslednjih nekoliko meseci retko viđan u javnosti.

Na opšte iznenađenje, u julu je povučen i potez koji je pogodio i naše "digitalne nomade“ – ukinute su ili drastično sužene mogućnosti za rad sektora onlajn tutorstva, od učenja stranih jezika do dodatnih lekcija iz školskog gradiva.

Kako će se celokupan ideološki zaokret odraziti na ekonomiju tek treba da se vidi. U međuvremenu ekonomske prilike u Kini su zakomplikovane nepredviđenom energetskom krizom (koja je snašla i ostatak sveta). Nestašica uglja, tamo i dalje ključnog energenta, bez struje je na momente ostavljala fabrike u 20 od 31 kineske pokrajine, što je unelo dodatne poremećaje u globalnim lancima snabdevanja koji u velikom broju slučajeva počinju ili se završavaju baš u kineskim fabrikama. Jedan od razloga za oskudicu uglja je i političko zatezanje sa glavnim dobavljačem, Australijom. Cena struje je inače u Kini ove godine udvostručena.

Neke nove nijanse uočene su i u kineskoj spoljnoj politici: Peking je brže nego što se očekivalo preuzeo neke nadležnosti koje su bile deo autonomije Hongkonga, dok je prema Tajvanu postao ratoborniji naglašavajući tvrđe nego dosad da je to ostrvo sa 24 miliona stanovnika neodvojivi deo kineske teritorije.

U pozadini je, naravno, i geopolitička igra sa Amerikom koja podrazumeva preraspodelu globalne moći i uticaja, uz nešto naglašenije kinesko prisustvo u drugim delovima sveta, pre svega na afričkom kontinentu, kroz infrastrukturni projekat "Pojas i put“ i u Centralnoj Aziji, a kroz ekonomsko partnerstvo sa Srbijom, i na Balkanu.

Kineska ekonomija rasla je i tokom prošle godine, na vrhuncu globalne zdravstvene krize – skromno doduše, samo dva odsto – dok se za ovu godinu očekuje uspon od osam odsto. Finansijska kuća "Morgan Stenli“ procenjuje, međutim, da će kineski rast od 2022. do 2025. biti svake godine niži od prvobitno projektovanog, uz konstataciju da jedan postotak pada kineskog rasta automatski odnosi 0,5 odsto globalnog.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Rivalstvo velikih sila: Malo ljubavi, mnogo interesa
Kina, SAD, Coca Cola 22.9.2021.

EU i SAD protiv Kine

23.09.2021. 09:05

Rivalstvo velikih sila: Malo ljubavi, mnogo interesa

EU i SAD imaju zajednički interes da obuzdavaju dalje širenje uticaja Kine u Evropi, pa samim tim i na Balkanu – i da ne prekidaju ekonomsku saradnju s njom.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
19°C
22.05.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve