Svet
23.09.2021. 09:05
Milan Mišić

EU i SAD protiv Kine

Rivalstvo velikih sila: Malo ljubavi, mnogo interesa

Kina, SAD, Coca Cola 22.9.2021.
Izvor: EPA / QILAI SHEN

EU i SAD imaju zajednički interes da obuzdavaju dalje širenje uticaja Kine u Evropi, pa samim tim i na Balkanu – i da ne prekidaju ekonomsku saradnju s njom.

Dramatičan, pa i traumatičan, rasplet u Avganistanu i njegova predaja u ruke talibanima je završena priča, ali „sleganje tla“ posle tog potresa još je u toku – i potrajaće. Američko odustajanje od velikih vojnih intervencija i uloge „učiteljice demokratije“ jedna je od očekivanih posledica ovog zaokreta, a u tek započetom velikom prestrojavanju na geopolitičkoj tabli je i redefinisanje takozvanog transatlantskog saveza – svestranih veza Amerike i Evrope – i njegovog pojedinačnog i zajedničkog sučeljavanja sa sve jačim i sve ambicioznijim rivalom – Kinom.

Kao i prethodni, i ovaj novi hladni rat je „igra nultog zbira“: ono što jedna strana dobije, druga neizbežno izgubi, pa tako i povlačenje Amerike iz Centralne Azije ostavlja prazninu koju na neki način već popunjavaju Kina i donekle (u Avganistanu takođe opečena) Rusija.

Kina je i pre kapitulacije Amerike u dvodecenijskom, najdužem koji je ikad vodila, ratu u Avganistanu, u koji je ušla sa manjkom znanja o protivniku i viškom samopouzdanja o dometima svoje velike vojne moći – širila prisustvo kako u „integrisanoj“ Evropi“ (danas 27 članica Evropske unije) tako i na njenoj periferiji, na Balkanu. 

Pospešene globalizacijom, kineske veze sa SAD i Evropom postale su svestrane i sveobuhvatne, Kina je postala „svetska fabrika“ i ekonomija koja decenijama održava najveće stope rasta, što joj je omogućilo da postane druga ekonomija sveta, sa ambicijama da u dogledno vreme bude i prva.

Koliko je u stvari Kina prisutna u Evropi? Najčešće pominjani primeri njenih evropskih investicija su kupovina švedskog proizvođača automobila „Volvo“, italijanske fabrike guma „Pireli“, grčke luke Pirej… Prema podacima koje je objavila američka agencija Blumberg, u potpunom ili delimičnom vlasništvu Kine i njenih kompanija na kraju prošle decenije bila su i četiri evropska aerodroma, šest pomorskih luka i čak 13 profesionalnih fudbalskih timova.

Glavni parametar ekonomske povezanosti je međusobna trgovina: Kina je, prema podacima Evropske komisije, iz jula ove godine, drugi po obimu trgovinski partner EU (prvi je Amerika), dok je EU najveći trgovinski partner Kine. U proseku, dve zemlje razmene robe i usluga u vrednosti od nešto više od milijardu dolara – svakog dana.

Zemlje EU u Kini kupuju industrijsku opremu i potrošačku robu, dok glavni evropski izvoz u Kinu čine mašinerija i prateća oprema, motorna vozila, avioni i hemija. Razmena u sektoru usluga pritom čini oko deset odsto ukupne trgovine.

Ovako velika povezanost podrazumeva i međuzavisnost, pa je tako u 2019. EU bila strateški zavisna od Kine za 659 od ukupno 5.600 proizvodnih kategorija. Po vrednosti, to je 43 odsto od ukupnog uvoza iz Kine. Tokom pandemije, u fokusu je i činjenica da Evropa „kritično“ zavisi od proizvoda kineske farmaceutske industrije.

Istočna periferija

Možda je najupečatljiviji primer isprepletanosti automobilska industrija najveće evropske ekonomije, Nemačke, a pre svega njena perjanica, grupacija „Folksvagen“, koja je u 2019. u Kini prodala 4,2 miliona vozila, što je oko 40 odsto njene ukupne prodaje. Istovremeno, „Folksvagen“ u Kini ima 26 proizvodnih jedinica koje zapošljavaju oko 100.000 ljudi. Sve u svemu, najviše izvozno zavisni od kineskog tržišta u Evropi danas su Nemačka, Island i skandinavske zemlje. Nemačka je inače i pojedinačno najveći primalac kineskog kapitala: apsorbuje 30 odsto od ukupnih investicija namenjenih Evropi.

Automobili, industrija, proizvodnja
Izvor: Shutterstock

Pod posebnom lupom su istovremeno i rastuće ekonomske, pa i političke veze između Kine i Istočne Evrope: geografski istočnih članica EU i pretendenata na članstvo u Briselskom klubu iz našeg regiona, dakle sa Balkana. Kad je reč o prvima, Kina je uspostavila značajne veze sa Slovačkom i Češkom, Mađarska se svrstava u krug „voljnih“ pošto je tamo nivo kineskih investicija najveći posle onih u Srbiji, dok odnosi Pekinga sa Poljskom osciliraju u zavisnosti od odnosa sa Vašingtonom, čiji je Varšava lojalan partner. Poljska je inače Kini važna jer je ključna tranzitna zemlja za transport robe iz Kine železnicom.

Što se tiče ostalih sa istočne periferije EU, odnosi sa Bugarskom su još 2018. podignuti na nivo strateškog partnerstva, ali uprkos tome nivo ekonomske saradnje je skroman. Bugarski izvoz u Kinu prošle godine bio je 870 miliona dolara, a uvoz 1,7 milijardi. Izvesnu distancu prema kineskom kapitalu pokazuje i Rumunija, gde je ozakonjena zabrana dodeljivanja ugovora za izgradnju javne infrastrukture kompanijama iz zemalja koje nemaju bilateralni trgovinski sporazum sa EU.

Što se Srbije tiče, iako su ekonomski odnosi, čiji su simboli kinesko vlasništvo železare Smederevo i Topioničarskog basena Bor (danas „Serbia Zijin Copper“), kao i naš deo pruge Pirej–Budimpešta, u usponu, u ukupnom iznosu i dalje su skromni i ekstremno asimetrični: u Kinu izvozimo robe za oko 370 miliona dolara, a uvozimo za 3,3 milijarde. 

Kad je reč o prisustvu Kine u našem regionu, često se kao (negativan) primer navodi i Crna Gora, gde se kineskim kreditom finansira deo auto-puta (koji grade kineske kompanije) čija će finalna cena biti oko 900 miliona evra, blizu petine crnogorskog BDP-a, što vladu u Podgorici može da gurne u tešku fiskalnu krizu.

Politički okvir za saradnju sa evropskim istokom je Forum 17+1 – 17 zemalja Evrope (uključujući tu i sve iz našeg regiona) plus Kina, koji se sastaje jedanput godišnje, dok je onaj ekonomski „Inicijativa pojas i put“ (BRI, poznat i kao „Novi put svile“) jedan od najvećih infrastrukturnih projekata današnjice koji Kinu, kroz Centralnu Aziju, treba da sa jedne strane spoji sa Evropom, a sa druge sa Afrikom. Na različitim nivoima, u ovom projektu učestvuje više od 20 zemalja iz Evrope (uključujući i Rusiju).

Generalno, iz perspektive Brisela kineske investicije, ili bolje reći kineski krediti, odnosno kineski kapital u kakvoj god formi bio, smatra se „korozivnim“ zbog svoje netransparentnosti, činjenice da kineske kompanije poslove ne dobijaju na tenderima nego u direktnom ugovaranju i praksi da u realizaciji koriste sopstvenu radnu snagu, mehanizaciju i svoje materijale, povećavajući time svoj, a ne BDP zemlje u kojoj projekte realizuje. 

„Korozivni kapital“

Zbog geopolitičkih pretumbacija koje su u toku i rastućeg uverenja da prevelika zavisnost od Kine donosi političke i bezbednosne rizike koji bi mogli da ugroze sve češće pominjanu stratešku autonomiju EU, u Briselu se preispituju svi aspekti veza sa Pekingom.

Cilj je da se postigne „zdrav“ nivo ekonomske međuzavisnosti koji je u interesu i EU i Kine – jer bi u eventualnom konfliktu štetu trpele obe strane. Pojednostavljeno, Evropi su neophodni kineski proizvodi, od elektronskih komponenti do pandemijskih maski za lice, dok Kina još ne može bez specijalizovane evropske mašinerije na kojima kineski radnici „štancuju“ tu robu.

Kina i EU su prošlog decembra postigle Sveobuhvatni sporazum o investicijama (CAI), ali je njegova ratifikacija najpre zaustavljena u Evropskom parlamentu, a potom i u Evropskoj komisiji, posle političkih varnica koje su izbile kada je EU sankcionisala četvoricu kineskih funkcionera i jednu organizaciju zbog kršenja ljudskih prava muslimanske manjine u pokrajini Sinkjang, a Kina na to uzvratila svojim sankcijama prema EU. To je bio povod da nemački medijski servis Dojče vele podseti da je „Evropska unija još prošle godine odlučila da Kinu tretira na tri načina: kao partnera, kad je reč o zaštiti klime i trgovini, kao konkurenta na svetskom tržištu budućih tehnologija i podataka i kao rivala kad se radi o političkom sistemu i ljudskim pravima“.

Treba, međutim, imati u vidu da je u ovom ringu u kojem se stvara 60 odsto svetskog BDP-a i treći igrač – Amerika čiji su odnosi sa Kinom takođe kombinacija rivalstva i partnerstva. Kao ekonomski partner, SAD su Evropi mnogo značajniji od Kine. Prema brojkama Američke privredne komore, prošlogodišnje investicije iz SAD u Evropi iznosile su 3,7 biliona (hiljada milijardi) dolara, prema kineskim od samo 6,5 milijardi (kineska direktna ulaganja u EU su inače u padu još od 2016. kada su dostigla rekordnih 53,5 milijardi dolara). 

Uprkos zajedničkom interesu obuzdavanja širenja uticaja Kine u Evropi (i drugde), a da pritom ne prekidaju ekonomsku saradnju s njom, SAD i EU imaju i međusobne neraščišćene račune. Jedan od njih je TTIP, što je skraćenica od „Transatlantic Trade and Investment Partnership“ (Transatlantsko partnerstvo u trgovini u investicijama) – sveobuhvatno usklađivanje međusobne regulative – o kojem su pregovori prekinuti 2016, da bi danas, upravo zbog suprotstavljanja rastućoj Kini, bili obnovljeni, sa nešto drugačijim fokusom i prioritetima nego na početku.

Plan je, naime, da se transatlantski partneri kineskom ekonomskom prodoru suprotstave sinhronizovanom regulativom. Prioritet u ovom momentu imaju procedure odobravanja naročito kineskih direktnih investicija da bi se sprečilo zaposedanje nekih „osetljivih“ industrija na tlu EU u čemu je već vidljiv izvestan napredak: novi mehanizmi su već stupili na snagu u 14 članica EU, uključujući tu Italiju, Francusku, Poljsku i Mađarsku. Ovo je možda objašnjenje zašto se nije dogodila očekivana navala kineskih investitora na pandemijskom recesijom obezvređene, ali i dalje perspektivne evropske firme.

U međuvremenu, u kancelarijama EU birokratije raspreda se o verovatnoći „Tukididove zamke“ – metafore harvardskog profesora Grejama Alisona koji, pozivajući se na „Istoriju Peloponeskog rata“ iz 5. veka pre nove ere starogrčkog istoričara Tukidida, zaključuje da je dinamika odnosa između najmoćnije sile i sile izazivača koji je u usponu takva da povećava verovatnoću njihovog rata koji je, kao i svi ratovi, moguć – ali ne i neizbežan. Pogotovo zbog činjenice da je Kina investirala više od hiljadu milijardi dolara u američke obveznice, što je obostrani zagrljaj u kome je malo ljubavi, a mnogo interesa.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Kina probudila i podelila Zapad
Samit G-7

Samit G-7

18.06.2021. 07:05

Kina probudila i podelila Zapad

Glavni utisak posle samita G-7: saveznici veruju Bajdenu, ali ne i američkim biračima, a u odnosima sa Pekingom ne žele da budu između čekića i nakovnja
Close
Vremenska prognoza
overcast clouds
4°C
05.12.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve