Svet
06.05.2022. 07:10
Milan Mišić

Rat u Ukrajini

Šta će Putin slaviti na Dan pobede?

Ruska vojska 5.5.2022.
Izvor: EPA / YURI KOCHETKOV

Rat u Ukrajini ušao je u treći mesec. Glavni front se sa severa preselio na jugoistok Ukrajine, gde teren više odgovara napadačima, što ne znači da su branioci bez šansi, pogotovo što im pristiže dodatna vojna pomoć sa Zapada.

NATO članica Slovačka je ukrajinskim braniocima iz svog arsenala isporučila sistem antiraketne odbrane S-300 ruske proizvodnje, a veliki poklon najavljen im je i iz Vašingtona: artiljerijska oprema u vrednosti od 800 miliona dolara, povrh već od Kongresa odobrenih 13,6 milijardi troškova u vezi sa invazijom.

To je najveća finansijska injekcija namenjena samo jednoj zemlji u poslednjih deset godina (u ovoj svoti su i troškovi dodatnih američkih vojnika koji su zbog ove krize raspoređeni u Evropi).

Iz izjava ruskih zvaničnika i uvida u pomeranja ruskih jedinica na terenu zapadni vojni eksperti zaključuju da je Rusija odustala od prvobitnog cilja da munjevitim ratom zauzme Kijev, iznudi smenu vlasti i Ukrajinu vrati u svoju geopolitičku orbitu.

Novi cilj je da se zauzme i potom najverovatnije i anektira Donbas, istočni region koji je industrijsko središte Ukrajine i gde su, 2014, kada je anektiran Krim, uz rusku saglasnost i vojnu pomoć samoproglašene dve "narodne republike“, Lugansk i Donjeck. Rusija bi time sebi, pored ostalog, obezbedila i kontrolu nad glavnim lukama na obalama Crnog i Azovskog mora.

Validnost ovakvom scenariju daje činjenica da je Putin u nekoliko govora tvrdio da je Donbas, gde su Rusi gotovo 40-postotna manjina, u stvari deo Rusije, dok je svoju "specijalnu vojnu operaciju“ opravdao i neophodnošću da se taj region oslobodi kako bi iz njega bili proterani prema ruskom narodu "genocidni nacisti“.

Odluka američkog predsednika Džoa Bajdena da u Kijev prošlog vikenda sa oružanim darovima pošalje dva svoja najbliža saradnika, državnog sekretara Entonija Blinkena i sekretara za odbranu Lojda Ostina, sa jedne strane je priznanje za dosadašnji učinak vojske Ukrajine, a s druge svakako deo plana za dalje zajedničko iznurivanje invazione sile, koja se već suočava sa neočekivano teškim gubicima i u ljudstvu i tehnici.

Prema zapadnim procenama, dosad je poginulo između 7.000 i 15.000 ruskih vojnika (među kojima je čak devet generala). Zapadni mediji navode i da su branioci uništili ili onesposobili čak oko 450 tenkova, a najveći udarci ruskoj vojnoj taštini svakako su potapanje krstarice "Moskva“, komandnog broda ruske Crnomorske flote, ali i obaranje višenamenskog aviona Su-35.

Ruska strana je pak dosad iznela samo jedan podatak o svojim gubicima: 1357 poginulih vojnika, mada je pomenuto da je broj poginulih "značajan“. Sve pomenute brojke svakako su i deo propagandnog rata sukobljenih strana, koji zasad dobija Ukrajina.

Ako je u podlozi pomenutog poteza Amerike neka vrsta optimizma, njega svakako ne deli premijer Ujedinjenog Kraljevstva Boris Džonson, koji je posle boravka u Kijevu i susreta sa predsednikom Zelenskim izjavio da je "realna mogućnost“ da Rusija iz ovog rata "izađe kao pobednik“.

Reči "pobednik“ i "pobeda“ su inače poslednjih dana u drastično povećanom opticaju i zbog kalendara. Približava se, naime, 9. maj, dan najvažnijeg praznika u Rusiji (i praznično – komemorativni dan kod nekih saveznika Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu).

I ovogodišnji Dan pobede u Moskvi će biti svečano proslavljen velikom vojnom paradom, koja se uveliko uvežbava na vojnom poligonu na periferiji Moskve. Ne zna se doduše da li će ona biti istog ili bar sličnog obima kao prošlogodišnja, kada je Crvenim trgom prodefilovalo 12.000 vojnika, praćeno sa 190 vozila, od tenkova do transportera sa lanserima interkontinentalnih nuklearnih raketa, plus 76 borbenih aviona: po jedan za svaku godinu koja je protekla od završetka "Velikog otadžbinskog rata“, što je u Rusiji zvaničan naziv Drugog svetskog rata.

Glavna dilema uoči ovogodišnjeg Dana pobede u Moskvi je – šta će vrhovni komandant oružanih snaga Rusije, s obzirom na "specijalnu vojnu operaciju“ u Ukrajini, da proslavi 9. maja? Da li će u fokusu opet biti slavna prošlost ili ne baš tako uzvišena sadašnjost, koja se oslikava i u činjenici da je Rusija zbog invazije na Ukrajinu u međunarodnoj (mahom zapadnoj) izolaciji bez presedana.

Što se prošlosti tiče, ima šta da se veliča: Crvena armija zadala je blizu 90 odsto od ukupnih gubitaka nacističke Nemačke i time odlučujuće doprinela njenom porazu. Rusija (odnosno SSSR) na oltar pobede prinela je i živote 27 miliona svojih građana (prema oko 420.000 poginulih Amerikanaca).

Nemci su inače kapitulaciju potpisali 8. maja i ona je, pošto ju je u ime saveznika ratifikovao sovjetski maršal Georgij Žukov, stupila na snagu tog dana u 23.01. U Moskvi je, zbog njene vremenske zone u tom momentu već bio 9. maj, zbog čega je za Moskvu to datum pobede nad fašizmom, ali i za nju kraj Drugog svetskog rata koji će se inače završiti tek nekoliko meseci kasnije, kapitulacijom Japana iznuđenom nuklearnim bombardovanjem gradova Hirošime i Nagasakija.

Moskva, odnosno današnja Rusija, po svom kalendaru računa i početak rata sa Hitlerovom Nemačkom: umesto 1. septembra 1939, datuma nemačke invazije na Poljsku, "Veliki otadžbinski rat“ počeo je 22. juna 1941, kad je Vermaht započeo napad na Sovjetski Savez.

Prva vojna parada povodom pobede održana je 24. juna 1945, a svetkovina kakva je danas – predstava za veličanje sovjetskih/ruskih oružanih snaga i afirmaciju njenog statusa globalne supersile, dakle dan za vojnu i političku propagandu – Dan pobede je postao 9. maja 1965. Kalendarski izuzetak načinjen je 2020. kada je zbog pandemije parada održana 24. juna.

Prva decenija posle raspada SSSR-a 1991. godine u Rusiji je bila haotična, pa su i parade za Dan pobede bile manje glamurozne od pređašnjih. Njihova tema se, međutim, menja kada u središte dospeva novi lider zemlje, bivši agent KGB-a, sovjetske obaveštajne službe, Vladimir Vladimirovič Putin. On pobedu Rusije nad fašizmom stavlja u središte novog identiteta nacije. U taj mitski oreol pritom uključuje i lični doživljaj Otadžbinskog rata u kome su mu otac i majka bili teško ranjeni prilikom opsade Lenjingrada (danas Sankt Peterburg) koja je trajala od 1941. do 1944, dok mu je brat poginuo.

Da su nastojanja da se Dan pobede ugradi u nacionalni identitet pale na plodno tle govore i istraživanja javnog mnjenja koja pokazuju da je između 2010. i 2018. godine broj onih koji Dan pobede svrstavaju među tri najvažnija nacionalna praznika sa 38 porastao na 71 odsto. Rusima je taj dan postao važniji od verskih praznika kao što su Vaskrs i Božić.

Zbog toga se s vanrednom pažnjom spekuliše šta bi mogla da bude glavna tema Putinovog ovogodišnjeg govora sa centralne tribine na uparađenom Crvenom krugu. Ukrajina i "specijalna vojna operacija“ svakako neće biti izostavljeni, a sasvim je izvesno da će se sadržaj te besede menjati do poslednjeg momenta, zavisno od razvoja događaja u Ukrajini.

Ono u čemu se zapadni mediji i eksperti koje citiraju slažu to je da će Putin proglasiti neku pobedu bez obzira na situaciju na ukrajinskim frontovima i da će mu govor biti znatno više namenjen domaćoj nego inostranoj publici, pre svega zato što se zvanični narativ o ratu u ruskim medijima striktno kontroliše, dok rat, pod pretnjom zatvora, javno ne sme da se nazove ratom.

Neka vrsta medijske pripreme za neku "pobedu“ je već u toku. Na to upućuje baš Putinovo saopštenje da su vojne operacije u opkoljenom lučkom gradu Marijupolju "uspešno završene“, iako se nekoliko stotina pripadnika ukrajinskih snaga koji su, sa nepoznatim brojem civila, utvrđeni u tamošnjoj velikoj železari, još nije predalo. Ono što je, međutim, apsolutno izvesno to je da će se ruski ratni napori u susret Danu pobede pojačati kako u Donbasu tako i u celom južnom sektoru, kao i da će borbe biti u toku i u momentu proglašenja neke "pobede“.

To potvrđuje i najnovija procena Instituta za proučavanje rata (ISW), istraživačkog centra sa sedištem u SAD, po kojoj ruske snage nastavljaju sa uspostavljanjem logistike za ofanzivu većih razmera na ukrajinskom istoku. Institut napominje i da su ruske okupacione snage u "Narodnoj republici Donjeck“ najavile i sopstvenu paradu u čast Dana pobede.

Sopstvene proslave Dana pobede, sa vojnim komponentama ili bez njih, pripremaju se i u bivšim sovjetskim republikama: 9. maj je radni ili neradni praznik i u Azerbejdžanu, Belorusiji, Gruziji, Jermeniji, Kazahstanu, Kirgistanu, Moldaviji, Tadžikistanu, Turkmenistanu, Uzbekistanu i, naravno, Ukrajini, a od 2000. godine i u Izraelu. Kod nas je 9. maj Dan pobede (i istovremeno i Dan Evrope) radni državni praznik.

Biće svakako zanimljivo pratiti kako će na mnogim mestima – neke od navedenih zemalja su i članice NATO-a – biti naglašena distanca od Rusije, odnosno onoga što danas radi u Ukrajini. Svojevrstan primer je već dala Letonija koja je ovogodišnji 9. maj dekretom već proglasila za "Dan Ukrajine“ kada će biti održana komemoracija žrtvama "Putinovog rata“.

I ovogodišnja parada na Crvenom trgu počeće inače tradicionalnom smotrom uparađenih jedinica od strane ministra odbrane Sergeja Šojgua, zatim njegovim salutiranjem vrhovnom komandantu koji potom postaje centralna ličnost svetkovine.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Sankcije Rusiji: Šta dobijamo i šta gubimo?
Srbija, Rusija

Umetnost (ne)mogućeg

03.05.2022. 07:10

Sankcije Rusiji: Šta dobijamo i šta gubimo?

Tvorac definicije politike kao umetnosti mogućeg Oto fon Bizmark danas bi, verovatno, tu svoju misao bez problema mogao da koriguje u smislu definisanja politike kao umetnosti nemogućeg. Govorimo iz ugla Srbije, naravno.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
29°C
09.08.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve