Biznis
04.05.2022. 07:10
Marko R. Petrović

Sankcije Rusiji

Prvi svetski ekonomski rat

Ruska ekonomija 3.5.2022.
Izvor: EPA / YURI KOCHETKOV

Rusija je teško pogođena sankcijama. Država se suočava sa najvećom stopom inflacije u poslednje dve decenije.

Prema podacima državne statističke agencije Rosstat, inflacija je u martu bila 17,3 odsto, što je najviše od 2002. godine. Poređenja radi, procene Međunarodnog monetarnog fonda su da će cene na malo u zemljama u razvoju ove godine porasti 8,7 odsto, dok su prošle godine porasle 5,9 odsto.

Neke ruske kompanije bile su prisiljene na zatvaranje. Bilo je izveštaja, doduše u medijima na Zapadu, da je čak i fabrika tenkova morala da obustavi rad zbog nedostatka delova koji dolaze iz uvoza.

Američki zvaničnici naročito su ukazali na zatvaranje fabrike automobila "Avtovaz“, koji je u većinskom vlasništvu francuskog "Renoa“, a u kojoj se proizvode vozila marke "lada“, kao na pokazatelj efikasnosti sankcija.

Gradonačelnik Moskve rekao je i kako je grad suočen sa više od 200.000 ljudi koji su ostali bez posla nakon povlačenja određenih zapadnih kompanija. Više od 300 stranih firmi povuklo se iz Rusije, a prekinut je i međunarodni transport nakon što su kontejnerske kompanije poput UPS-a i DHL-a izašle iz Rusije.

Rusija se, takođe, suočava sa istorijskim neplaćanjem svojih obveznica. Država je isključena iz SWIFT sistema za međunarodno plaćanje.

Vladimir Putin, njegovi najbliži saradnici i gomila oligarha su na udaru ličnih sankcija – zamrznuta su im sredstva u inostranstvu (ako ih imaju), plene im luksuzne jahte, oduzimaju nekretnine, teraju ih da napuste svoje investicije...

Efekte sankcija osećaju i obični građani, pre svega kroz skok cena u prodavnicama. Baloni od 19 litara vode, koje regularno piju u jednom od moskovskih predgrađa, poskupeli su 35 odsto. Jedan kilogram šećera u supermarketu sada je 77 odsto skuplji, cene povrća porasle su između 30 i 50 odsto...

Građani više nemaju mogućnost da odlaze ni u lokale poput "Starbaksa“ ili "Mekdonaldsa“, jer su se ove kompanije povukle iz Rusije, niti mogu da kupuju najnovije modele "ajfona“, jer je i "Epl“ napustio rusko tržište.

Sve u svemu, Rusija se našla u prilično čvrstom obruču sankcija, mnogo jačem od onog kojem je bila izložena nakon aneksije Krima 2014. godine.

Realno gledajući, teško je pretpostaviti da Putin nije bio svestan rizika kojem izlaže državu napadom na Ukrajinu. Doduše, očigledno je i njegova procena, bazirana po svemu sudeći na netačnim informacijama bezbednosnih službi da će rat u Ukrajini biti kratak i sa povoljnim ishodom po njega, bila pogrešna. Ali i pored toga, mogao je znati da će napad na Kijev izazvati žestok odgovor Zapada, pre svega ekonomski.

Pa, i pored toga, on se odlučio za napad. Koliko je to bilo ekonomski racionalno? Jedna stvar je, ipak, vrlo uočljiva. Sve sankcije koje su do sada uvedene Moskvi ne udaraju, ili makar to ne čine značajnije, na za Ruse najvažniji sektor – energetski.

Rusija i dalje izvozi gas i naftu u Evropu, koje Evropljani redovno plaćaju – 850 miliona dolara dnevno! Prema nekim zapadnim procenama, Rusiju svaki dan rata u Ukrajini košta od 200 do 500 miliona dolara.

I dok su se u Evropskoj uniji prilično lako dogovorili oko zabrane uvoza ruskog uglja do avgusta, takve vrste konsenzusa među 27 zemalja Unije nije bilo kada je reč o stopiranju uvoza nafte i gasa iz Rusije. Jer Evropa je mnogo više zavisna od ruskog gasa, za razliku od Velike Britanije i SAD, koje su zabranile ili postepeno smanjuju uvoz ruske nafte.

Amerika i njeni saveznici pravdali su se kako pokušavaju da uvode sankcije koje bi umanjile sposobnost Rusije da vodi rat i da finansijski gađaju one u najvišim krugovima vlasti, pokušavajući da što manje utiču na svakodnevni život Rusa.

Realnost je, međutim, izgleda nešto drugačija, a zanimljivo viđenje stvari dala je i Antonija Kolibasanu, iz analitičke kompanije "Geopolitička budućnost“. U svojoj analizi koja je objavljena na portalu marketwatch.com ona, naime, navodi kako se Rusija, zapravo, pune dve decenije pripremala za rat, odnosno kako da sebe ekonomski obezbedi za slučaj međunarodnih sankcija.

Stvaranje energetske zavisnosti Zapada od ruske nafte i gasa jedan je od bitnih faktora te strategije. U tome su mu, očigledno, pomogli i sami pojedini zapadni lideri – od sada već bivših nemačkih kancelara Gerharda Šredera i Angele Merkel, do nekadašnjih finskih premijera Pava Liponena i Eskoa Ahoa. Neki od njih nisu se libili da posle političkog mandata prihvate imenovanja na viskom pozicijama bilo u upravama, bilo u odborima ruskih kompanija i banaka. Merkelova pak sada doživljava da se u zapadnoj štampi otvoreno postavlja pitanje nije li ona, zapravo, sve vreme bila Putinov "korisni idiot“ koji je upao u njegovu zamku.

Naime, dok se Rusija vojno za rat sa Ukrajinom pripremala bar desetak godina (koliko uspešno, to je drugo pitanje), odnosno još pre aneksije Krima, izgleda da postaje očigledno kako se Kremlj još duže pripremao za ekonomski rat sa Zapadom. Ruska invazija na Ukrajinu svakako jeste trenutno vrlo značajna, ali strateški najvažniji događaj u protekla dva meseca je, kako piše Antonija Kolibasanu, svakako ekonomski rat između Rusije sa jedne, i SAD i njenih saveznika sa druge strane.

Strateški interesi Rusije u Ukrajini su dobro poznati. Geografija i istorija, jednostavno, teraju ruske lidere da stvore i sačuvaju svojevrsnu tampon zonu između Moskve i najvećih zapadnih sila, te da osiguraju prilaz Crnom moru. Ukrajina je, u tom smislu, ključna za ostvarivanje oba cilja. Osim toga, međutim, Kremlj doživljava širenje zapadnog uticaja na istok i kao prikrivenu pretnju režimu u samoj Rusiji.

Nisu, naime, samo NATO i EU, i druge zapadne organizacije poput njih, te koje predstavljaju pretnju Kremlju, već je prema shvatanjima u Moskvi to ceo društveno-ekonomski model koji je Zapadu omogućio da pobedi u Hladnom ratu i naveo druge istočnoevropske države da se priključe Zapadu, navodi Antonija Kolibasanu.

Kada je postao predsednik Rusije 2000. godine, nakon raspada Sovjetskog Saveza i ekonomske krize iz ’90-ih godina, Vladimir Putin došao je na čelo razorene države. Mnogi Rusi razmišljali su o pridruživanju Evropskoj uniji, nadajući se da bi im savez sa Zapadom omogućio bolji život.

Za ruski establišment najvažniji prioritet bio je da stabilizuje i obnovi državu. Putin je samo želeo da preživi politički. Vodeći se primerima uspešnih vladara iz ruske prošlosti, Putin je centralizovao vlast. Znajući da su mu potrebni stabilnost i privredni rast kako bi usporio iseljavanje iz zemlje i popravio lošu demografsku sliku, Putin je nastojao da Evropu učini ekonomski zavisnom od Moskve. Osvrnuvši se na istoriju i odnos snaga u tom trenutku, identifikovao je Nemačku kao oslonac oko kojeg je trebalo da gradi svoju strategiju evropske zavisnosti.

Ruske veze sa Nemačkom bile su ključne za uspostavljanje širih veza sa Evropskom unijom, ali su to bili samo početni koraci u ostvarivanju ruske strategije u Evropi. Rusija je otvorila svoju ekonomiju za zapadne investitore, uspostavila veze širom evropskog kontinenta i pokušala da shvati sistem po kojem evropska birokratija funkcioniše.

Uspostavila je tesne poslovne veze sa Italijom, Francuskom, a potom i Mađarskom, i izgradila političku mrežu koja bi joj kasnije pomogla da proširi svoj uticaj u Evropi. Učenje o evropskim slabim tačkama za Moskvu bilo je jednako važno kao i jačanje sopstvene ekonomije i pretvaranje Rusije u stabilnu ekonomsku silu.

Kremlj se, kako navodi Antonija Kolibasanu, istovremeno borio za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju da bi uspostavio dublje veze sa najvećim svetskim ekonomskim igračima. U tom procesu imala je koristi od stranih investicija u Rusiju, a naučila je i kako funkcioniše svetska ekonomija, gradeći istovremeno partnerstvo ne samo sa zapadnim ekonomijama, već i sa drugim ekonomskim silama.

Jedini problem bio je u tome što privredni rast Kine, glavnog ruskog saveznika protiv Zapada, nije bio brz koliko su se nadali i još je u velikoj meri zavisila od američkog tržišta, što je Peking limitiralo u globalnom suprotstavljanju američkim interesima SAD, što je Rusiju primoralo da se fokusira na Evropu.

Prosečni Rusi primetili su poboljšanje standarda pod Putinovom vlašću. U većim gradovima život je postao nalik onom na Zapadu. Kada je postala vodeći igrač na tržištu energenata, Rusija je, međutim, postala izloženija i globalnim ekonomskim uticajima. Ekonomska kriza 2010. godine izazvala je jezu u Moskvi. Ruska ekonomija je ipak ostala krhka, a jaz između života u urbanim i ruralnim sredinama ostao je i dalje veoma veliki, što je potencijalno ugrožavalo Putinovu kontrolu.

Zapad je, međutim, istovremeno ponudio model koji je mogao da parira onom koji je Rusija nudila svojim građanima. Moskvu nije toliko mučio rastući uticaj Zapada u tzv. tampon zoni, već činjenica da bi obični Rusi u istočnoj Evropi mogli da vide bolji model za političko organizovanje i ekonomski rast.

A onda je usledio udar pandemije. Ruski predsednik uplašio se da bi ekonomska nestabilnost koju je doneo kovid 19 mogla da ugrozi stabilnost privrede i ekonomsku bezbednost države. Kako su najgori društveno-ekonomski efekti pandemije bledeli, akcija protiv Zapada postala je neophodna. Iz perspektive Kremlja, ovo je bio jedinstven trenutak. Amerika je pokušavala da smanji svoje prisustvo u Evropi i fokusirala se na Indo-pacifički region i svoje unutrašnje probleme.

Drugim rečima, sa stanovišta Kremlja, transatlantski savez i Evropska unija delovali su prilično slabo. I što je još važnije, rusko rukovodstvo verovalo je da su stekli dovoljno odgovarajućeg znanja o modelu po kojem Zapad funkcioniše i da mogu efikasno da se bore protiv njega.

Rusija se, naime, tvrdi Antonija Kolibasanu, za sukob sa Zapadom spremala još od početka 2000-ih. Osim što je gomilala devizne rezerve, Moskva je stvorila i trgovinske blokove produbljujući veze kroz projekte poput Evroazijskog ekonomskog saveza. U Evropi je namamila Nemačku da postane zavisna od ruskog prirodnog gasa, pa se danas pokazuje kako je Evropi veoma teško da prekine sa uvozom energenata iz Rusije. Prebacivanje sa gasa bi, naime, za Evropu bio skup i dugotrajan proces koji bi zahtevao izgradnju potpuno nove infrastrukture.

Blisko nemačko-rusko savezništvo evropskoj strategiji Moskve koristilo je i na druge načine. Na konkretnom primeru to izgleda ovako. Evropska unija nameravala je da Dunav učini plovnim celim tokom, izgradnjom dodatnih kanala, čime bi bila poboljšana povezanost centralne Evrope sa Crnim morem. Evropi bi to sada dalo više opcija u trenutku kada je rat u Ukrajini primorao Evropu da umesto Dunava sada za transport robe sa Crnog mora koristi mnogo skuplje kopnene rute. Dobri odnosi sa Moskvom, naime, svojevremeno su učinili da je ovaj projekat za Dunav nepotreban, te je on pao u zaborav.

Nije nimalo slučajno što je posle 2012, prve cele godine u kojoj je gasovod "Severni tok 1“ bio operativan, Evropa bila vrlo nevoljna da usvaja mere koje bi mogle da budu tumačene kao antiruske. U Nemačkoj, jednostavno, nije bilo interesa da se takva politika sprovodi. Nije, takođe, slučajnost ni što su vremenom odnosi između SAD i Nemačke počeli da se hlade. Nemačka je bila potrebna Americi da predvodi Evropu ili da makar ostane neutralna kako bi sprečila Rusiju da dalje širi svoj uticaj u Evropi, dok se Amerika iz nje povlačila. Činjenica da je Rusija 2012. pristupila Svetskoj trgovinskoj organizaciji dala joj je samo još veći uticaj na svetsku ekonomiju.

Vredno je spomena i da je Kremlj koristio lične veze da učvrsti svoj uticaj. Bivši nemački kancelar Gerhard Šreder postavljen je na čelo "Severnog toka 1“. Kompanija "Severni tok AG“ istovremeno je angažovala bivšeg finskog premijera Pava Liponena kao konsultanta da bi ubrzala izdavanje dozvole u Finskoj. Bivši italijanski premijer Mateo Renci bio je u bordu "Delimobila“, ruskog servisa za iznajmljivanje automobila sa više od sedam miliona korisnika.

Još jedan nekadašnji finski premijer, Esko Aho, bio je u bordu najveće ruske banke – Sberbanke. Bivši austrijski kancelar Kristijan Kern podneo je ostavku na mesto člana borda ruske državne železnice u prvim danima rata u Ukrajini, dok je još jedan bivši kancelar, Volfgang Šicel, i dalje u bordu direktora ruske naftne kompanije "Lukoil“.

Ovo je, međutim, samo kratka lista visokih političara koji su makar malo mogli da utiču na spoljne politike svojih država. Nema sumnje da su oni svakako poslužili ruskom ekonomskom rastu i ostvarivanju ciljeva ruske ekonomske strategije u Evropi.

Dvodecenijska bliska saradnja sa Evropljanima omogućila je Rusima da saznaju šta je neophodno za stabilnost njihovih država. Takođe je pomoglo Kremlju da bolje razume njihove političke agende i podrži i one ciljeve koji mu idu u korist. Rusija je, na primer, entuzijastički pomogla mnoge zelene politike, kao što je nemačka odluka da se odrekne nuklearnih elektrana, što je vodilo većoj zavisnosti od ruskog gasa. Rusija je, takođe, otvoreno podržavala populističke partije širom Evrope i vrlo uspešno koristila informacioni rat u pokušaju da destabilizuje i, na kraju krajeva, podeli Evropu, ocenjuje Antonija Kolibasanu.

Globalno, Rusija je održavala bliske veze sa tradicionalnim neprijateljima i suparnicima Zapada. Članstvo u STO-u dalo joj je bolju poziciju na svetskoj pozornici, koju je ona iskoristila da ojača i proširi uticaj svetskih igrača u usponu, uključujući i zemlje BRIKS-a – Brazil, Indiju, Kinu i Južnu Afriku. Iako su rezultati ovih napora bili relativno skromni, Rusija je ipak promovisala ovu grupu kao neku vrstu alternative Zapadu, nastavljajući da se fokusira na izgradnji veza sa Kinom i Indijom, uspostavljajući kopče za koje se nadala da će opstati u slučaju mogućeg sukoba sa Zapadom, koji se upravo odigrava.

Kako bi parirala sankcijama kojima je trenutno izložena, Rusija se obratila Kini za pomoć. Evroazijski ekonomski savez poslužio joj je kao posrednik za nastavak poslovanja sa ostatkom sveta. Prisustvo na Bliskom istoku i u delovima Afrike, istovremeno, Rusiji omogućava da drži cene nafte na visokom nivou, odnosno na dovoljno visokom da i dalje može da plaća svoje račune. Njen uticaj na Bliskom istoku i u podsaharskoj Africi, dva prirodnim resursima vrlo bogata, a istovremeno veoma nestabilna područja, Rusiji takođe daje veću moć u svetskoj ekonomiji.

U izgradnji svoje mreže Rusija je pokušala da se fokusira na ekonomiju i jačanje slabosti globalne mreže. Proširila je uticaj preko granica, ali tako da bude sigurna da je zavisnost koju je podsticala dovoljno jaka da joj daje određenu moć, ali i dovoljno labava da joj omogući da se povuče kad to bude bilo potrebno. Ruska strategija sigurno ima i svoje slabosti, ali ona u svakom slučaju ima opcije kako da parira Zapadu u svetskom ekonomskom ratu koji traje. Podrška fragmentaciji EU preko njenih ekonomskih veza u Evropi i primena znanja o evropskoj politici koje je stekla tokom prethodnih godina verovatno su najvažniji delovi njene strategije. U trenutku kada građani Evrope budu osetili posledice zapadnih sankcija ovaj blok postaće najranjiviji, što će Rusiji omogućiti da eksploatiše sve slabosti EU.

Svet se suočava sa prvim svetskim ekonomskim ratom u savremenom dobu. Pravila još nisu definisana, svetska ekonomija je vrlo kompleksna, što znači da je kolateralna šteta neizbežna i često nepredvidiva. Polako postajemo svesni posledica koje sankcije protiv Rusije imaju na globalnu ekonomiju. Manje je poznato koje instrumente Rusija može da upotrebi protiv Zapada. Kako će sve to uticati na svet je misterija. Sve što možemo jeste da pratimo na šta je sve Rusija spremna i da nagađamo šta sledeće može da se desi. Ovo je samo početak, zaključuje Antonija Kolibasanu.

Ruske kontramere
 
Dva meseca od početka rata Kremlj je preduzeo oštre korake da otupi oštricu ekonomskih sankcija Zapada. Što izgleda da daje rezultate jer se pun uticaj zapadnih sankcija još ne oseća. Dok je Zapad pokušavao da Rusiji preseče pristup njenim deviznim rezervama u inostranstvu, ograniči im uvoz visoke tehnologije i preduzimao druge restriktivne akcije, Kremlj je lansirao drastične mere da zaštiti ekonomiju. To je podrazumevalo podizanje kamatnih stopa na čak 20 odsto, uvođenje državne kontrole i primoravanje ruskih biznismena da svoj profit konvertuju u rublje.
To je rezultiralo jačanjem rublje nakon naglog početnog pada, toliko da je centralna banka posle izvesnog vremena i snizila kamatne stope.
Kada se malo pažljivije pogleda, međutim, sankcije ipak pogađaju rusku ekonomiju.
Dejvid Feldman, profesor ekonomije sa Univerziteta „Vilijam i Meri“ u Virdžiniji, kaže da će zaista biti teško videti na prvi pogled kako sankcije utiču na Rusiju.
"Treba da pratimo kako se kreću cene dobara, količina proizvedene robe, kao i njen kvalitet. A to će biti veoma teško uočiti jer će to poslednje i postati primetno“, izjavio je Feldman za "Fajnenšel tajms“.
Osim toga što se Kremlj svojski trudi da prikrije prave efekte sankcija, njihovom slabijem efektu svakako doprinosi i činjenica da je ruski naftni i gasni sektor gotovo netaknut, s obzirom na to da je on naslonjen, osim na Evropu, i na potrošače iz Kine i Indije. Uprkos tome, iz Instituta za međunarodne finansije procenjuju da bi, ukoliko bi EU, Velika Britanija i SAD zabranile uvoz nafte i gasa iz Rusije, ruska ekonomija mogla da padne za 20 odsto godišnje. Trenutne projekcije su da će taj pad biti 15 odsto.
Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Sankcije Rusiji: Šta dobijamo i šta gubimo?
Srbija, Rusija

Umetnost (ne)mogućeg

03.05.2022. 07:10

Sankcije Rusiji: Šta dobijamo i šta gubimo?

Tvorac definicije politike kao umetnosti mogućeg Oto fon Bizmark danas bi, verovatno, tu svoju misao bez problema mogao da koriguje u smislu definisanja politike kao umetnosti nemogućeg. Govorimo iz ugla Srbije, naravno.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
28°C
09.08.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve