Intrevju
Dragoslav Bokan: "Pećinski nacionalisti rade protiv države"
Koju god odrednicu da stavite uz ime Dragoslava Bokana – nećete da pogrešite.
Po obrazovanju je režiser. Napisao je više knjiga, izdavao je više časopisa. Oprobao se u politici, ne baš uspešno, najpre kao generalni sekretar Srpske narodne obnove Mirka Jovića, a potom i kao predsednički kandidat Srpskog otadžbinskog saveza 1992. godine. Bilo je to nakon što se vratio sa ratišta gde je bio kao vođa paravojne formacije SNO pod nazivom "Beli orlovi“.
Bio je čak i u zatvoru zbog toga što su mu pronašli ručnu bombu i četiri metka u stanu, a potom je sa dvojicom saučesnika bio optužen i za pljačku jednog novosadskog biznismena, iz čije je kuće odneto 250.000 nemačkih maraka.
Zajedno sa Sonjom Karadžić, ćerkom Radovana Karadžića, i poznatim predratnim sarajevskim muzičkim producentom Malkolmom Muharemom (Goranom Marićem) kumovao je imenu Republika Srpska. Iz razgovora sa njim može se zaključiti da bi mu najviše odgovaralo i prijalo kada bi ga svi prepoznavali kao srpskog patriotu. Upravo zbog toga na početku razgovora za "Ekspres“ Dragoslava Bokana pitamo – ko su danas nacionalisti, a ko patriote?
"Živimo u složenom vremenu u kome stvari nisu jasne ni jednostavne kao što su bile nekada. Vreme jednostavnog rodoljubivog nacionalizma iz Prvog svetskog rata ili ideoloških podela iz Drugog svetskog rata sada su daleko iza nas. Tačno otkrivamo da stari pojmovi ne uspevaju da opišu one fenomene koji nam se događaju. A bez pravog opisa i bez pravog pojmovnika ne možemo ni da razumemo šta nam se zbiva.
Više puta sam i govorio i pisao o tome da, nažalost, za razliku od nekada, biti nacionalista u našem slučaju ne znači obavezno i raditi u korist srpskog naroda, za nacionalni interes. Naime, ako ste vi nacionalista, a na svoj lični način, onako plamen razbuktan, večno nezadovoljan, okrenut savršenim rešenjima, ne obazirući se na realnost, onda ste u opasnosti da postanete slični onima koji iz zasede treba da pucaju na neprijatelja, pa onda neko prvi puca pre ostalih i time upropasti celu akciju. Time što je prvi pucao, ne da nije najhrabriji, najbolji i najnacionalniji, nego je najgori, i gori od dezertera, zato što kvari operaciju, upropasti sve brzopletošću, nestrpljivošću, time što se ne stavlja u službu zajednice i onoga što je dobro za nju“, kaže Dragoslav Bokan za "Ekspres“.
Nacionalisti su, dakle, po Vama, nerazumne patriote?
"Još preciznije, u našem slučaju, nacionalisti su ljudi koji ne razmišljaju o državnom razlogu, već samo o nacionalnom osećanju. A ono što ja nazivam suštinom srpskog svetosavlja jeste taj harmoničan spoj crkve, države i naroda. S tim što je u ovom vremenu u kome sada živimo, kada veliki sistemi korporativni, globalni, imperijalni pokušavaju da unište suverenost, suverenost država veoma teško postići. Zbog toga je taj državni deo te priče danas neverovatno važan. I onaj ko ne razmišlja o interesima države, koga nervira njegova rođena država zato što ima mane, ko ne podnosi svoju državu zbog onoga ko vodi tu državu, on u stvari svojim nepodnošenjem pomaže svim neprijateljima svoje države, pa samim tim i onog naroda za koji se on tobože bori.
To je kao kada neko o srpskim rešenjima i odgovorima na ogromna iskušenja kroz koja prolazimo povodom Kosova i Metohije razmišlja logikom – a zašto nije rekao to naš predsednik, ili zašto naš ministar spoljnih poslova nije napustio sastanak na kome je morao da sluša strašne i grozne stvari, zašto nije udario šamar predstavniku druge strane... To su nerazumnosti koje je upravo Vladimir Putin nazvao pećinskim nacionalizmom. On je jednom prilikom govorio o tome da postoje patrioti i da postoje pećinski nacionalisti, to jest ljudi koji iz svoje pećine ne vide celinu, ne vide horizont. Njih to ne zanima. Oni stalno razmišljaju o tome da sve što je razgovor, sve što je strategija, sve što je planirano, taktičko povlačenje da bi se pronašao bolji trenutak, da je to sve dezerterstvo, kukavičluk, kompromis i izdaja. I onda tom logikom oni su najveći neprijatelji svoje zemlje. Tu situaciju i taj problem imamo i u crkvi i u državi, danas u Srbiji, pošto u vreme hibridnog rata stvari nisu onakve kako izgledaju.“
Na šta mislite?
"Možete lako doći do situacije da, recimo, američka obaveštajna služba pomaže ljude koji ne vole Ameriku i mrze CIA-u, ali istovremeno odgovaraju interesima i CIA-e i Amerike, s tim što ruše pozicije sopstvene države i onih ljudi koji pokušavaju da se upravo boreći se sa tim američkim globalnim ciljevima nekako orijentišu i dočekaju budućnost, a da ne budu pobeđeni kao mi 5. oktobra 2000. godine. Obojene revolucije nose i vode nacionalisti. Ne vode obojene revolucije malobrojni građanski orijentisani, apatridi, ni u jednoj zemlji. Tu su nacionalisti koje upale kao suvu slamu i onda oni počnu da gore svojim nezadovoljstvom, nestrpljivošću i dogodi se upravo to da vi umesto Miloševića koji nije dobar dobijete ove koji su mnogo gori.
To je fenomen koji se stalno mešao i ponavlja jer ta vrsta naivnog zahtevanja da Srbi moraju u svakom trenutku da imaju sve ono što su zamislili od Dušanovog carstva pa do onoga do čega, nažalost, realno ne možemo da dođemo. To je dovelo do najapsurdnijeg događaja u novijoj istoriji politike, kada su ljudi u Beogradu demonstrirali protiv srpske vlasti povodom problema sa uvođenjem sankcija Rusiji u zemlji koja nije uvela sankcije Rusiji. To vam je najbolji primer ovoga o čemu govorimo. To što jedini nismo uveli sankcije Rusiji nije dovoljno za one koji traže savršeno, pa prete srpskoj državi šta će da urade ako bude uvela sankcije... Pa šta oni time rade? Da neko kaže ženi – znam da me nisi prevarila, znam da si mi verna, ali ako me budeš prevarila, ja ću ti slomiti kičmu i izbaciću te iz kuće. Pa šta se tu događa, gubiš kontakt sa realnošću i uništavaš taj brak. U ovom slučaju se uništava naša nacionalna zajednica.“
Ko su danas pećinski nacionalisti ovde? Ima li ih i u redovima vlasti?
"To je vrlo zanimljivo pitanje. Pećinskih nacionalista ima svugde, naravno. Svako od nas je prošao kroz to iskušenje. Ja sam sigurno bio mnogo puta i biću verovatno ko zna koliko puta, ono što je Putin označio kao pećinske nacionaliste. Nije to nešto što je specifično samo za određene posebno nerazumne ljude. To je trenutak kada, nezadovoljni zbog nečega sa čime se ne slažemo, ne možemo da podnesemo što su, na primer srpske žrtve u Makedoniji iz 1912. godine, bačene uzalud, što smo izgubili Republiku Srpsku Krajinu, što smo dopustili da Slovenci i Hrvati uđu u naš prostor državni, nacionalni, istorijski i da zahvaljujući tome naprave haos i pakao kod nas...
Ja sam često nezadovoljan. Ali ako želim nešto, nije isto ako to želim tako što čekam da se to realno desi ili ako to želim sada i odmah. Kao u mađioničarskoj predstavi hokus, pokus, preparandus, isteramo Amerikance ili KFOR sa Kosova i Metohije. Cela tajna je u tome da svaka nova situacija, da svaki novi dan može nekog da pretvori od rodoljuba u pećinskog nacionalistu. To je fenomen od koga niko od nas nije sačuvan.“
Niste mi rekli da li ih ima danas i ko su ti ljudi kod nas?
"Rekao sam da je to fenomen. Nije neko ko je bio pre dva meseca ili tri godine ili juče u poziciji pećinskog nacionaliste taj koji će to biti sutra, nakosutra ili bilo kad. To je stanje. To je kao pijanac. Ko je pijanac? Pa svako je pijanac ponekad. Neko je pijanac u četvrtom razredu gimnazije posle mature, a neko se svaki dan napija. Nema tu imena koje sad može posebno da se počasti da je pećinski nacionalista. Recimo, imate ljude koji su strasni Srbi, a istovremeno podržavaju svoju državu i podržavaju svoju crkvu. Oni s jedne strane u sebi kipte od toga što mora da se pretrpi u ovoj situaciji u kojoj se Srbija nalazi posle svega, ali sa druge strane oni ne ruše državu, crkvu i ne napadaju predsednika države i patrijarha, i samim tim ostrašćenost pećinskog nacionaliste savladaju u sebi i nisu pećinski nacionalisti kada se tako postave.“
Često kada govorite o državi uz nju vezujete i crkvu. Zašto?
"Zbog toga što ne živimo u Aljasci, ne živim u Južnoafričkoj Republici, niti u zapadnoj Francuskoj. Ja sam Srbin i živim u Srbiji. I dobro znam identitetske korene mog naroda i moje zemlje. Suština temelja onoga što su Srbi, ako su Srbi, jeste upravo ta osmovekovna tradicija svetosavskog jedinstva crkve, države i naroda. Srpski narod ni u vremenima ropstva, kada nije imao svoju državu, nije zaboravio na tu težnju za svojom državom. Onda kada je imao ugušenu crkvu i uništenu Patrijaršiju, onda je čeznuo za svojom Patrijaršijom. Ta ideja o važnosti srpske države i srpske crkve za sudbinu naroda nešto je što vekovima traje u svim mogućim okolnostima i što nas je učinilo onim što smo.
Znam da ima ljudi koji žive u Srbiji i to što su Srbi smatraju kao nešto podjednako važno kao koju boju cipele nose ili to gde idu na more. Uopšte ne smatraju da postoji nešto identitetski važno u tome što je neko Srbin. Smatraju da je to samo jedna prosta činjenica. Ja nisam takav, kao i ogromna većina mog naroda. Imamo određeno nasleđe koje se zove predanje. I u tom predanju najvažniji delovi su kosovski i svetosavski zavet. Svetosavski zavet je upravo ova veza crkve, države i naroda, kao jedini garant da se ostane na ovim prostorima. Uostalom, Sveti Sava je ceo svoj život posvetio i pored tih svojih genijalnih talenata Srpstvu. Svetosavski zavet i kosovski zavet proizašli su iz Novog zaveta, onoga što je suština hrišćanstva. Postoji bog kao važan deo našeg života koga mi ne možemo isključiti. I to je ono što razlikuje Srbe otadžbinskog tipa od Srba totalno sekularnog tipa koji smatraju da su pitanje boga i crkve lična i privatna stvar kao u protestantskim zemljama. E pa kod nas to nije tako, bar u onoj Srbiji koju ja poznajem i kojoj ja pripadam.“
Da li to znači da je onaj ko nije vernik manji Srbin od onog ko je vernik?
"To je smešno pitanje, zato što to naravno da ne znači da onaj ko nije vernik... Šta znači ne biti vernik? Pa ja kada sam bio student, na početku studija nisam bio vernik, pa sam onda postao vernik. Šta to znači? To su promenljiva stanja. Vera je vezana i za sumnje. Nije to ulazak u neku vojsku. To ima unutrašnje stanje. Govorim o tome kakav je model, kakav je srpski put. Ja o tome govorim. A to što mi skrećemo sa tog puta, pa se vraćamo na njega, to je nešto što u stvari nas uči da mi treba da se radujemo, kada se bilo ko ko skrene sa puta u bilo kom periodu života vrati na njega. I ništa više od toga. To ne znači da taj ko nije skrenuo, da on ne može da se vrati ili da on nije vredan. Mi svi zajedno imamo pred sobom jedan zadatak. Veoma težak zadatak. A to je da osetimo to jedinstvo važnosti crkve, važnosti države i važnosti empatije prema tom narodu u svakom trenutku naše istorije.“
Nedavno ste izjavili kako je mera patriotizma onoliko koliko podržavamo svoju državu i svoju crkvu. Kakva je veza patriotizma i crkve?
"Podržavanje crkve ne znači da si ti pravoslavni vernik. Daću banalan primer koji potpuno objašnjava ono što hoću da kažem, a što to neko hoće da pojednostavi i da napravi da bude suprotno od onoga što mislim. Kada je rušena Njegoševa kapela, koja je bila i ostala centralno mesto okupljanja srpskog naroda u Crnoj Gori, jedan musliman koji je bio među onima koji su je rušili rekao da to neće da radi, da neće da ruši svetinju. Za njega je to bila svetinja. Bez obzira što je on bio musliman. I izgubio je posao. Taj musliman je heroj, neko ko je učinio nešto junačko i nešto veliko, nešto važno. Crkva daje ordenje ljudima druge vere, nije to ništa novo i iznenadno. Postoji trend kod naših ljudi da stvari pojednostavljuju i banalizuju. I onda po tom banalnom principu ne možete razumeti ovaj herojski potez muslimana koji je postao deo istorije srpskih podviga ili da naš patrijarh da orden nekom Hrvatu koji je čuvao naše crkvene stvari, sačuvao ih od uništenja. Ili kada ode u Mađarsku i da orden Orbanu koji je protestant.“
Ali po Ustavu crkva i država su razdvojene. Da li je potrebno na neki način poistovećivati ih, ako je država i po Ustavu Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive?
"Odvojenost crkve i države i uopšte fenomen sekularnosti nije odbacivanje vernika i onih koji vode vernike, što neko pokušava da na neki potpuno suludi i pojednostavljeni način predstavi nama. Ideja sekularizma nastala je u 19. veku da bi se time ukinula ona vrsta uticaja nekih crkava na državu koji ne vode računa o državnom interesu i koji upravo odbacuju sve one koji ne pripadaju toj veri. Taj sektaški odnos je nešto što je bio razlog zašto se stvorila ideja, pojam, ideja sekularnosti. Odnos crkve i države ima dva ustava. Jedan ustav se zove Ustav Republike Srbije. Drugi ustav je svetosavski odnos prema svojoj istoriji i identitetu. Te dve stvari paralelno funkcionišu. Ne kao odnos crkve i države, nego kao odnos otadžbine i države. Otadžbina koja ima svoje granice koja se dešava 2022. godine i koja ne zavisi ni od kakve odluke iz Brisela, Vatikana ili Moskve, ili bilo koje druge, ona postoji unutar države. I to je otadžbina.
Vi imate najnormalnije zemlje u svetu koje tačno definišu ustavom to da su države svog naroda, recimo, francuskog naroda, ili hrvatskog naroda, a ne države svojih građana. To ne znači da ti ljudi upropašćavaju, ponižavaju ljude koji nisu njihove nacionalnosti po definiciji. Nacionalna država nije fenomen koji je gori od građanske države, on je drugačiji od građanske države. A građanska država, kao i nacionalna država mogu da budu duboko grešne ili zle prema svojim građanima i prema sunarodnicima i prema onima koji to nisu. Nije opasno to što u srpskom ustavu postoji ideja odvojenosti između crkve i države. Nije tu patrijarh da naređuje predsedniku države šta će on da radi. Niti predsednik države može da naređuje patrijarhu šta će on da radi. To čak nije ni tako da patrijarh može ili želi da naređuje svojim vernicima šta će da radi. To je mnogo slojevitiji odnos u kome postoji saglasje. Saglasje nije antiustavna kategorija. Saglasje koje niko ne prepoznaje, osim ako neko ne razume ideju crkve, ili u nju ne veruje, dosta je teško njemu da razume ukoliko je hipersekularan čovek koji samo čeka priliku da iz svoje zasede pošalje otrovnu strelicu u pravcu crkve.
U vremenu komunizma imali smo ekstremnu zloupotrebu sekularizma koji je gazio po pravima vernika na najbrutalniji mogući način. Oni su dovodili do streljanja sveštenika, do paljenja crkava, do zabrane delovanja ljudi koji, recimo, žele da proslave slavu i žele da odu u crkvu. Takvi primeri bili su brojni u našoj neposrednoj istoriji i zato treba biti veoma pažljiv kada se proglašava odnos crkve i države preterano bliskim jer to ne znači ništa sem insinuacije osim ako ne date konkretan primer da li su crkve i države time narušile ustav.“
Složićete se i da su mnogi pozivali i u rat zbog vere i crkve. Čak je bilo pojedinaca da su i u nama bliskoj prošlosti pozivali na rat protiv nevernika koji su drugačije vere.
"Ko je to pozivao na rat protiv nevernika u istoriji Srbije? Hajde, samo mi to objasni, pa ću ti onda odgovoriti na pitanje. Mi nismo protestanti koji prave takve ratove, nismo rimokatolici koji su imali inkviziciju za one koji se sa njima ne slažu. Ne možemo da poistovećujemo pitanje crkve sa rimokatoličkim i protestantskim primerom i njihovih verskih ratova. U Srbiji nikada nije postojao verski rat. Nikada.“
Šta se dešavalo ’90-ih godina? Da li je bilo elemenata verskog rata?
"Iz naše perspektive srpske i pravoslavne, mi nismo odgovarali na ekstremnu zloupotrebu vere od strane hrvatskih rimokatolika ili od strane muslimana. Nismo tako nastupali. Pa pogledaj ko je nama bio tada verski vođa. Patrijarh Pavle. Čovek koji je imao prema Srpstvu odnos isključivo kao nečemu što treba da bude veoma oprezno tretirano i ne sme da se desi nikakva zloupotreba. Može da izbije rat po verskom osnovu ako vas neko napadne po verskom osnovu. Ali to ne mora da znači da ako ste vi žrtva tog napada, da vi time učestvujete u verskom ratu. Ne, vi ste žrtva u verskom ratu. Morate da branite svoje stanovništvo, crkve, i morate da pokušate da unesete trunku razuma i mudrosti u nešto što se događa oko nas.
Samo mi ovde u Beogradu predstavljamo ratove ’90-ih kao nešto sramotno sa srpske strane. Niko u Zagrebu, niko na Baščaršiji ne tretira na sličan način to iz njihove perspektive. Zato što smo mi žrtve jugoslovenstva, odvratnog, ogavnog, autodestruktivnog, autošovinističkog, hrvatskog jugoslovenstva Titovog tipa koji uvek sve što Srbi urade, pa čak i kada se brane, proglašava za greh. Suština propagande antisrpske i srbofobe u Zagrebu i na Baščaršiji je upravo u tome da su Srbi krivi za sve. A oni nisu krivi ni za šta.“
Sećate se snimka "Škorpiona“ koji su pobili onu šestoricu zarobljenih momaka.
"Kakve veze ’Škorpioni’ imaju sa pravoslavljem. Objasni mi. Prosvetli me.“
Ta jedinica prethodno je dobila blagoslov od sveštenika SPC.
"Pa da li... Ko god traži blagoslov pristojno i normalno on će ga dobiti. To je kao kada tražiš osvećenje nekog doma, ti ćeš dobiti osvećenje, a u tom domu može pokolj da bude napravljen za tri dana od strane domaćina. Da li to ima neke veze možda s tim? Da li je možda neki sveštenik ili vladika blagoslovio ubijanje zatočenih neprijatelja? Pa ne možemo da mešamo. ’Škorpioni’ za to što su radili dobili su komentar Sinoda SPC, za ubistvo tih nesrećnih mladića koje su oni zatočili i pobili i sve to snimili. A po ko zna čijem nalogu. Znači, imaš osudu toga od strane naše crkve, nema prećutkivanja. Da nema te osude, onda bi tvoje pitanje bilo mnogo logičnije nego ovako.“
Da se pozabavimo drugim pitanjem. Vi ste predstavnik Donjecke Narodne Republike u Srbiji.
"Nisam. Ja sam između 17. jula 2014. i 17. jula 2015. godine imenovan od strane tadašnjih vlasti u DNR za njihovog ambasadora Donjecke Narodne Republike u toj godini.“
I to je trajalo samo godinu dana?
"Trajalo je godinu dana zato što nisu postojali uslovi. Pošto bi dalji nastavak te moje misije bio direktno usmeren ne samo protiv Srbije nego i protiv Ruske Federacije, koju su mnogi ljudi u Novorusiji smatrali izdajničkom, na čelu sa Putinom. Ja nisam želeo da u tome učestvujem, niti na bilo kakav način da podgrevam sukobe srpske.“
Da ste to ostali, da li biste onda bili pećinski nacionalista?
"Ne, ne. Neizbežno bih dobio sindrom pećinskog nacionaliste jer bih delio pogrešno mišljenje svojih tada nekakvih autoriteta iz Donjecka prema Rusiji, Putinu i Moskvi. I to je upravo dobar primer definicije toga kako se izlazi iz iskušenja. Postaneš pećinski nacionalista, a krenuo si iz najboljih namera. I vidiš da ta stvar koja deluje normalno u nekom trenutku prestaje da bude normalna i postaje kontraproduktivna. Onda samo istupiš iz tog stroja i vratiš se svom otadžbinskom stroju ili rusofilskom stroju, a ne tom koji u trenutku svog svakodnevnog jezivog stradanja ne shvata da će Putin nakon nekoliko godina, ako diplomatski ne uspe da reši to pitanje, preći da reši vojnim putem. Kao što neko u Srbiji kaže – hajde da upadnemo na Kosovo, da isteramo one koji su u ’Bondstilu’, one koji drže tu vlast u Prištini. Oni bi ušli u tu opasnost da postanu pećinski nacionalisti zato što idu u kontrasmeru onome što nama u perspektivi obećava neuporedivo bolji položaj i geopolitički nego sada, ako budemo strpljivo dočekali to vreme.“
U međuvremenu Rusija je priznala Donjecku Narodnu Republiku i Lugansku Narodnu Republiku. Da li biste sada prihvatili da budete njihov ambasador?
"Srbija je vojno neutralna i pokušava koliko god je moguće da bude politički, ne baš neutralna, nego samo blago naklonjena Rusima i Rusiji, a ne da bude preterano naklonjena jer bi to bilo opasno po nas. Samim tim bi to bilo štetno za interese Srbije i naravno da ne bih prihvatio.“