Kultura dijaloga: (Lj)ubi oponenta svog

Politički oponenti gubili su glave, od Karađorđa do Ivana Stambolića i Zorana Đinđića. Miloš Obrenović se izborio za parče srpske državnosti, ali, kažu, u miru je naredio ubistva 11 svojih vojvoda, posebno je i ono da je na Porti trgovao glavom svog vođe i kuma Karađorđa.

Odgovarajući na ova pitanja, sagovornici "Ekspresa“ podsećaju da je seme političkog razdora posejano davno. Oni pojavni problem prvih političkih podela vežu za 1866. godinu u Ujedinjenoj omladini srpskoj.

Taj problem se produbio u malobrojnoj srpskoj inteligenciji dve godine kasnije posle ubistva kneza Mihaila 1868. godine, a definitivno uobličio posle Berlinskog kongresa 1878, gde je Srbiji, posle pet vekova, obnovljena državnost.

Nekoliko godina kasnije Srbija je već bila podeljena na liberale (kasnije demokrate) i socijaliste (potonje radikale).

Pred političkom, državno obnovljenom Srbijom tada se postavila i dilema – da li obnavljati nemanjićko carstvo ili ići putem modernizacije Srbije po ugledu na zapadnoevropsku demokratiju. Radikali su bili za prvu, a liberali za drugu opciju.

Latinka Perović tvrdi da je ova podela postavila granicu koja je prolazila kroz sva potonja istorijska razdoblja Srbije, a belodano je prisutna i danas.

Dakle, zbog čega se politika u Srbiji toliko dugo bazira kao pitanje svih pitanja i uvek na oštrici života ili smrti? Da li su političke odluke, posebno one krupne, isključivo pitanje samo većine – ili su one stvar opšteg interesa o kojem odlučuje politička i intelektualna elita?

Psiholog i profesor Žarko Trebješanin smatra da nema ništa loše u tome što se Srbi u velikom broju bave politikom. On kaže da je "loše to društvo koje smatra da je bavljenje politikom nešto nepotrebno ili rđavo“.

"Baviti se politikom znači ne biti slep i gluv, nego biti zainteresovan za ono što je neki zajednički javni interes i raditi na dobro svoje zajednice. To je neka suština politike. Druga stvar je političarenje, to je ono kad se čovek bavi tobož politikom, a u stvari radi za svoju stranku koja je neka interesna grupa, koja ili ima vlast ili želi da ima vlast da bi se obogatila, dobila krila. Politika nije ni kafanska priča o domaćoj i svetskoj politici, gde čovek ništa aktivno ne preduzima nego samo razglaba“, kaže Trebješanin za "Ekspres“.

Sa Žarkom Trebješaninom o poreklu, tumačenju i značaju naših snova

Intervju

Intervju

Život 24.10.2021. 06:05

Sa Žarkom Trebješaninom o poreklu, tumačenju i značaju naših snova

Podsećamo profesora Trebješanina da su politički ostrašćeni Srbi između dva rata sačekivali sa motkama radikale u kukuruzu, ili su ispredali priče da radikali, muški ili ženski, nikad ne nose gaće jer su toliko radikalni. On naglašava da Srbija dugo nije imala kulturu političkog dijaloga i da je nema u pravoj meri ni danas.

"Da bi se čovek bavio politikom, potrebno je i obrazovanje i politička kultura, odnosno tolerancija, da možete da saslušate drugog, da ga razumete, da se potrudite da ga razumete i da ga odmah ne proglašavate za neprijatelja zato što ne misli isto što i vi. Nažalost, to nismo mi, jer se vladamo sasvim suprotno. Držimo se načela – ko ne misli kao što mislimo mi, koji smo na vlasti – onda je taj neprijatelj, izdajnik, on je nenormalan, lud i slično, kako se već časte neistomišljenici. Mislim da je to i odgovor na vaše pitanje“, kaže Trebješanin.

 

On dodaje da je problem kada se politika ne shvata kao borba mišljenja, borba argumenata, "nego se ljudi apsolutno strasno zapale za jednu stvar, ideju, i sve što je drugačije i sve što se ne slaže sa tom idejom odmah se proglašava za nešto što treba istrebiti. Mi se, prema njegovim rečima, u politici ponašamo nezrelo i stvari izoštravamo do krajnje granice, kao da nema ništa između. A svaki kompromis smatra se kao slabost.

INTERVJU ŽARKO TREBJEŠANIN: Teško je, ali nije apokalipsa

Vesti 28.07.2020. 12:47

INTERVJU ŽARKO TREBJEŠANIN: Teško je, ali nije apokalipsa

"Ne vidimo da je kompromis često izraz mudrosti. Ne možete sve dobiti. Drugo, morate imati u vidu i onog drugog koji ima svoje interese, pa nađete nešto što je najbolji interes, optimalni interes za sukobljene strane“, kaže naš sagovornik i nastavlja: "Ne, kod nas se ide na to da se stvari krajnje zaoštre, da je politika samo pobediti, potpuno poraziti onog drugog i sravniti ga sa zemljom. To je pogrešno shvatanje politike. To ne vodi nikakvom dobru, nego naprotiv, vodi stalnim podelama, bitkama i uzaludnom gubljenju energije.“

Komentarišući našu poslovičnu praksu da "protivnike treba poraziti i zatrti do kraja, istoričar prof. dr Momčilo Pavlović objašnjava da je to posledica toga što je, manje ili više "bavljenje politikom, a posebno kad ste bili na vlasti, omogućavalo i davalo moć, koja nije proisticala iz vaših znanja i umeća, nego iz političkog tj. stranačkog angažmana“.

"Najlagodnija, da ne kažem najveća bogatstva u Srbiji, ali i u drugim balkanskim zemljama, tokom istorije stečena su i bavljenjem politikom. S druge strane i iz istih razloga, oni koji su u opoziciji po pravilu nisu vodili političku borbu i nudili rešenja za goruće probleme naroda i države, nisu nudili alternativna i bolja rešenja, već su se borili za to koja će stranka i koje ličnosti doći na vlast. Takav politički okvir i takva nastojanja u istoriji srpskog parlamentarizma od 19. veka do danas, posebno u predizbornim intervalima, stvaraju utisak borbe na život i smrt u politici, kako kažete“, primećuje profesor Pavlović.

Kada razgovaramo sa njim o fenomenu da su svi Srbi na određen način aktivni u politici, a da sa druge strane u nekim zapadnoevropskim zemljama mnogi ne znaju ni ko im je premijer, on odgovara da su i jedno i drugo krajnosti i to nenormalne.

"Mislim da se većina u Srbiji ne bavi politikom ozbiljno i temeljno, već više politizuje sve, svodeći, ponekad s pravom, svoj politički angažman na lični interes po principu – ako si blizak stranci na vlasti, može sve, a ako si u opoziciji – onda si neprijatelj. Stvorene su i duboko ukorenjene navike hvatanja veza, sitne i krupne korupcije i prosto većina veruje da su privilegije koje se dobijaju vezane za politiku i političare“, kaže Pavlović.

 

S druge strane, Bojan Klačar, programski direktor CeSID-a, ocenjuje da se politika u Srbiji shvata kao pitanje života i smrti iz jednostavnog razloga što politika "kapilarno prožima gotovo sve segmente države i društva“.

"Ima je i tamo gde ne bi trebalo da je bude jer su tu prisutni političari koji imaju veliku moć. Na taj način sve postaje politika“, kaže Klačar za "Ekspres“. 

Bojan Klačar: Opozicija bi promene u boks-meču, a ne u šahu

Intervju

Intervju

U fokusu 28.09.2021. 14:15

Bojan Klačar: Opozicija bi promene u boks-meču, a ne u šahu

A kada govori o shvatanju po kojem "ako nisi sa nama, onda si protiv nas“, Klačar kaže da je ono bilo prisutno ’90-ih godina, te da se ponovo vratilo u poslednjih desetak godina.

"To je, međutim, delom posledica i određenih promena koje su posledica, pored ostalog, i sve većeg uticaja društvenih mreža. Ljudi, suočeni sa mogućnošću izbora šta će da čitaju i prate na internetu, češće odlučuju da na tim mestima potraže potvrdu svojih stavova, pre nego što bi se upustili u nekakav dijalog i racionalnu razmenu mišljenja. To, normalno, dovodi do sukobljavanja sa neistomišljenicima“, kaže Klačar.

Odgovarajući na uvreženo mišljenje da su Srbi u istoriji pokazali da su politički nezrela nacija i da su i zbog toga platili visoku cenu u više navrata, profesor Momčilo Pavlović kaže da je naš narod takav kakav je, ni bolji ni gori od drugih.

"Ali kako smo organizovani kao narod i država, koliko smo ekonomski jaki i napredni, koliko politiku i političare doživljavamo kao sluge narodne, a ne sluge partije, koliko poštujemo institucije koje smo stvorili, koliko imamo zajedničke ciljeve i definisane nacionalne interese i još mnogo toga, toliko će izgledati koliko smo politički zrela nacija. Ali prostor na kome živimo, promenljiv državni okvir, iskrivljena istorijska svest, teret prošlosti, porodična istorija, migracije, kad većina postane manjina, diskontinuiteti, strukture, institucije, ljudi, vođe, autoritarnost, državni teror u ime naroda, možete nastaviti ovaj niz, utiče na svest i položaj naroda i države“, zaključuje on.

Sagovornici ne propuštaju priliku da kažu da mi ne posedujemo političku kulturu, ne poštujemo kulturu dijaloga, pa sve one koji ne misle kao mi proglašavamo za izdajnike i strane plaćenike. Gospodin Pavlović primećuje da se politička kultura ne poseduje, ona se gradi, osvaja i usvaja: "Onako kako postoje usvojeni standardi u svim oblastima potrebno je uspostaviti i standarde u političkom delovanju. Politika dijaloga i politika iskazivanja sopstvenog mišljenja ili stava uz nuđenje adekvatnih rešenja jeste imperativ. Nije kultura dijaloga samo da ne vičemo jedni na druge ili da govorimo uglas ili da ne slušamo i omalovažavamo sagovornika, nego i u odgovornosti za javnu reč i delo.“

On podseća da je Srbija jedina zemlja na Balkanu, izuzimajući Grčku, koja baštini demokratsku tradiciju, da je imala kulturu dijaloga, državne institucije i sveopštu građansku toleranciju. 

"Prvi smo od balkanskih suseda napravili ustav, proklamovali slobode, imali zakon o političkim strankama i parlamentarne izbore, pa ipak ta tradicija ne utiče, po meni, dovoljno na odnose danas. Diskontinuiteti u razvoju srpske političke i državne misli i prakse uticali su na rastrojstvo institucija, kulturu dijaloga i građansku toleranciju. Najodgovorniji u državi, na bilo kom mestu, ne bi smeli svojim potezima ili iskazima da svađaju narod ili da bacaju ugarak u zapaljivoj kući visokopolitizovanog građanina. Umirenje atmosfere u društvu je zadatak visokog prioriteta“, kaže Pavlović.