Vesti
27.05.2024. 15:38
Vesti
01.06.2024. 12:30
Dejan Berković
Univerzalno zakonodavstvo
Počeo novi period u globalizaciji, kvantifikaciji i hijerarhiji GENOCIDA
Prošle nedelje dostignut je vrhunac u razvoju ideje “univerzalnog zakonodavstva“ i “globalne pravde“.
Prvo je Međunarodni krivični sud u Hagu najavio da je zatražio nalog za hapšenje predsednika izraelske vlade Benjamina Netanjahua, izraelskog ministra odbrane i još trojice rukovodilaca Hamasa.
Sredinom nedelje, 23. maja u Generalnoj skupštini UN, veoma tankom i kontroverznom većinom glasova usvojena je neobavezujuća rezolucija o internacionalnom obeležavanju genocida u Srebrenici. Uprkos tome što postoji opšta konvencija o genocidu, jednoglasno usvojene rezolucije o Holokaustu i holokaustu u Ruandi, prišlo se glasanju i usvajanju ovog dokumenta koji je u svakom svom aspektu pogrešan.
Njen glavni predlagač je Nemačka, zemlja za koju se vezuju najveći zločini počinjeni tokom Drugog svetskog rata, a za koju, recimo, nije vezan nijedan univerzalni i međunarodni dan za obeležavanje počinjenih zločina. Još mnogo je takvih teških brutalnosti i zlodela koja su počinjena tokom Drugog svetskog rata. Kada je reč o Balkanu, tu su zločini NDH u Jasenovcu, nemačke egzekucije u Srbiji – u Kraljevu i Kragujevcu, bugarski zločini u južnoj Srbiji i Hortijeve Mađarske u Vojvodini. Ako se krene van Balkana, neopisive brutalnosti japanske vojske u Aziji, a posebno u Kini, gde je hladnokrvno ubijeno na stotine hiljada ljudi, ostale su bez ikakvog procesuiranja, pa čak i simboličnog kakvo je bilo Nirnberško suđenje u Nemačkoj.
Usvajanjem ove rezolucije počeo je novi period u globalizaciji, kvantifikaciji i hijerarhiji zločina, a time i genocida.
Postavlja se sada pitanje koji genocid je “superiorniji“, veći i važniji, a koji minorniji? Jasno je da manji genocid ne može imati prvenstvo nad većim. Isto važi i za ratne zločine. Ako je, recimo, 8.000 u Srebrenici, simbolički vrednije od miliona Jermena u Turskoj, onda bi hijerarhija zločina trebalo da se kvantifikuje i klasifikuje od najvećeg ka najmanjim. Zločini u Srebrenici, bez obzira na to što su prevedeni u oblast “međunarodnog prava“, jesu rezultat unutrašnjeg sukoba koji je nastao iz unutrašnje logike i konstitucije Bosne i Hercegovine posle raspada Jugoslavije.
Profesor Univerziteta u Pitsburgu Robert Hejdn zapazio je da je veća pažnja posvećena manjim masovnim ubistvima iz 1990-ih, u poređenju sa većim ubistvima iz 1940-ih. Insistiranje da su događaji iz 1990-ih predstavljali genocid, i insistiranje mnogih međunarodnih aktera i nekih bosanskih nakon 1995. godine da ti događaji postanu glavni fokus bosanskohercegovačke politike, pruža priliku za ispitivanje procesa kroz koji se termin “genocid“ vezuje za situaciju masovnog ubijanja.
“Ovo nije nužno ohrabrujuća vežba. U odnosu na Bosnu, pozivanje na termin ’genocid’ je prvenstveno politički proces koji, kao i ’izum tradicije’, stvara esencijalizovane slike navodne prošlosti kako bi služio ciljevima današnjih političkih aktera. Uspeh takvog procesa ne zavisi od tačnosti sa kojom slike odražavaju događaje koje navodno predstavljaju, već od toga koliko dobro slike izazivaju emocionalnu reakciju namenjenu primaocu. Ova vrsta argumenata je inverzija racionalnosti koju Maks Veber poziva za nauku: ’Izvesti činjenice, utvrditi matematičke ili logičke odnose ili unutrašnju strukturu kulturnih vrednosti.’ Umesto toga, oni su delovi političke retorike; Veberu ne sredstvo naučne analize, već sredstvo premetanja glasova i pridobijanja drugih... Takve reči su oružje“, naveo je Hejdn.
Usvojena rezolucija, naravno, ne doprinosi međunacionalnom pomirenju i poverenju u Bosni i Hercegovini, ni danas, 32 godine nakon početka sukoba i 29 nakon njegovog okončanja. Reklo bi se da to i nisu apsolutni prioriteti i da ima važnijih ciljeva koji bi trebalo da se postignu, jer važnost onoga što se dogodilo u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. prevazilazi značaj i sve ciljeve unutrašnjeg razvoja u BiH. Bosna i Hercegovina treba da bude etalon na kojem se bezuslovno insistira na genocidu, ne samo zbog toga što taj pojam u ušima slušalaca opasnije zvuči, nego da se njime očuva i ojača nasleđe vojne intervencije opravdane “humanitarnim razlozima“, da se ojačaju osnovi za politiku NATO-a i njegovo širenje na istok, kao i da se sačuva doktrina “nadnacionalne pravde“ koju predstavljaju međunarodni sudovi: Tribunal za bivšu Jugoslaviju i Međunarodni krivični sud. Sve ovo su globalne tekovine koje svoje poreklo imaju u balkanskim događajima, a prevashodno u događajima u Bosni i Hercegovini 1992–1995.
Zbog toga je relevantno pitanje koje je iz sasvim drugih razloga postavio u Sarajevu poznati novinar Senad Hadžifejzović: “Ko je inicijator Rezolucije? Ko je putovao, razgovarao, dogovarao, lobirao, s kim / kada da li se Rezolucija uopšte može pokrenuti…
Čuli smo jedan odgovor na pitanje: ’Ko je pitao da li može proći i kako rezolucija’ – majke, žene Srebrenice i odgovor: ’Da, može’ 2019. godine lično od prvog čovjeka UN-a, Gutereša. No, nije mogao samo jedan čovjek pokrenuti postupak. Gutereš je moćan, ali treba neko ko je i te kako moćan i to decenijama. Sinoć smo tog pitali – je li on…? Menachem Rosensaft, decenijama i doskora i formalno prvi operativac Svjetskog jevrejskog kongresa – krovne organizacije svih jevrejskih udruženja. Da, Rosensaft je taj. Jedan od tih. Kako smo sinoć znali, ali ipak pitali – da je taj? Znamo to od 20. septembra prošle godine. Znamo jer pamtimo ko je kada, ko nešto veliko, važno rekao. Pamtimo, ali i bilježimo“, naveo je Hadžifejzović jedno ime.
Ali, Rosensaft je jedna od ličnosti koja je igrala ulogu u ovome, ali ne i najvažniju, iako on nekome može da se učini kao centralna osoba u ovom poduhvatu. Pored njega, posebno danas, istaknutu ulogu igra direktorka USAID-a i nekadašnja ambasadorka SAD u UN Samanta Pauer. Ona je kao mladi novinar izveštavala iz Sarajeva i može slobodno da se kaže da je individualno mnogo učinila na globalizaciji događaja iz Srebrenice.
Život
16.10.2023. 14:00
"Jugoslavija je tretirana kao ratni plen"
Akcije za međunarodnom kodifikacijom događaja u Srebrenici vodile su i mreže koje su deo onoga što se danas zove “politički islam“, odnosno međunarodne organizacije Muslimanska braća i islamske uleme koja je bliska s njima, prvenstveno donedavni prvi čovek ovog pokreta, Jusuf el Karadavi, koji je preminuo pre dve godine u 96. godini. U prilici smo da posle duže vremenske distance predstavimo kako se simultano razvijala ideja genocida, međunarodnog tribunala, vojne intervencije i proširenja NATO-a i zbog čega sve to daleko prevazilazi navodnu “humanitarnu prirodu“ ovog pitanja i daje objašnjenje zbog čega je toliki broj država u svetu odbio da se izjasni u korist predložene rezolucije.
Sam koncept univerzalne jurisdikcije je novijeg datuma. Šesto izdanje “Blekovog pravnog rečnika“ izdato 1990. godine ne sadrži čak ni odrednicu tog pojma. Najbliža navedena analogija je hostes humani generis (“neprijatelji ljudske rase“). Do danas, primenjivao se samo na gusare jer su njihove akcije na otvorenom moru uglavnom bile van jurisdikcije bilo koje države, pa prema tome nije ni predmet bilo kog postojećeg krivičnopravnog sistema.
Nakon Holokausta i mnogobrojnih počinjenih zločina, veliki napori bili su uloženi da se popuni ova praznina, između ostalog, nirnberškim suđenjima 1945‒1946. godine, Univerzalnom deklaracijom ljudskih prava iz 1948. godine, Konvencijom o genocidu iz 1948. godine i Konvencijom protiv mučenja iz 1988. godine. Završni akt Konferencije o sigurnosti i saradnji u Evropi, potpisan u Helsinkiju 1975. godine od strane predsednika Henrija Forda u ime Sjedinjenih Država, obavezao je 35 zemalja potpisnica da se pridržavaju određenih navedenih ljudskih prava, izlažući one koji to prekrše odgovornosti koje spoljnopolitičke obaveze obično podrazumevaju.
Tokom 1990-ih, međunarodni tribunali za kažnjavanje za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi, koje je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija osnovao ad hoc, težili su da uspostave sistem odgovornosti u pojedinim regionima pogođenim arbitrarnim nasiljem.
Vesti
22.05.2024. 17:00
"Mi govorimo, jer oni ne mogu" - Srbi koji su doživeli zločine svedoče u UN
Ali nijedna od ovih mera u to vreme nije bila usmerena na uspostavljanje “univerzalne jurisdikcije“. Malo je verovatno da je bilo ko od potpisnika konvencija Ujedinjenih nacija ili Završnog akta iz Helsinkija mislio da bi nacionalne sudije mogle da ih iskoriste kao osnovu za ekstradiciju za zločine počinjene van njihove jurisdikcije. Oni koji su pripremili te tekstove sasvim sigurno su smatrali da time uspostavljaju generalne principe, a ne zakone koji će biti primenjeni od strane sudova u zemljama odakle potiču žrtve ili počinioci. Na primer, Eleonora Ruzvelt, jedan od pisaca Univerzalne deklaracije ljudskih prava, govorila je o deklaraciji kao o “opštem standardu“.
Ali svaki univerzalni sistem trebalo bi da sadrži procedure ne samo da kazni zle, već i da zaštiti pravedne. Ne sme se dozvoliti da pravni principi budu korišćeni kao oružje za svođenje političkih računa. Zato treba odgovoriti na pitanja poput ovih: koje pravne norme se primenjuju? Kakav je dokazni postupak? Kakva je zaštita predviđena za optuženog? Kako će suđenja uticati na ostale fundamentalne spoljnopolitičke ciljeve i interese?
Svet treba dobro da razmisli o implikacijama procedure u kojoj jedan sudija, bilo gde, može, u suštini po svom sopstvenom nahođenju, da zatraži jurisdikciju nad građaninom druge države za navodne zločine u potpunosti počinjene u toj drugoj zemlji i da naloži ekstradiciju iz treće zemlje bez obzira na procedure usklađivanja koje bi mogle postojati u zemlji optuženog sa svrhom da se bave upravo ovakvim slučajevima.
Karim Kan je već prošle godine zatražio hapšenje predsednika Rusije Vladimira Putina, a sada je to isto učinio za političke prvake Izraela i Hamasa. Kan je britanski pravnik i svoju međunarodnu karijeru započeo je i gradio u tribunalu za bivšu Jugoslaviju. Bio je šef branilačkog tima Fatmira Limaja, a takođe vodio je odbranu portparolke tribunala Florens Artman, po tužbi Karle del Ponte zbog otkrivanja informacija o radu tribunala. U februaru 2021. godine, Kan je izabran za glavnog tužioca Međunarodnog krivičnog suda na devetogodišnji mandat tokom drugog kruga glasanja, pri čemu su glasale 72 od 123 zemlje članice (potrebne su 62).
Svet
12.05.2024. 12:46
"Hitler bi pozavideo Netanjahuu na genocidnim metodama"
Kan je treći glavni tužilac izabran u istoriji MKS-a i prvi izabran tajnim glasanjem. Kana je nominovalo Ujedinjeno Kraljevstvo. Na dužnost je stupio u junu 2021. godine, zamenivši Fatua Bensudu. Ima dva brata i sestru. Bizarno je da je jedan od njih bivši britanski poslanik konzervativaca, Imran Ahmad Kan, koji je prošle godine osuđen na 18 meseci zatvora zbog seksualnog napada na 15-godišnjeg dečaka.
Kada je pre dve godine objavljen nalog za hapšenje ruskog predsednika Vladimira Putina, Kan je podsetio na istorijska suđenja nacističkim ratnim zločincima, bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću i bivšem liberijskom lideru Čarlsu Tejloru kao primere naizgled nedodirljivih ličnosti koje su se suočile sa pravdom.
“Sve su to bile moćne ličnosti, ali su se našle u sudnicama“, rekao je on. “Oni koji osećaju da možete počiniti zločin danju, a da dobro spavate noću, možda bi trebalo da pogledaju istoriju“, rekao je Kan.
Kan je istakao da niko nije mislio da će Slobodan Milošević, “srpski lider kome je suđeno za ratne zločine u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu 1990-ih, završiti u Hagu da se suoči sa pravdom“.
U evoluciji ideje o međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju početak se nalazi kod bivšeg pomoćnika generalnog sekretara UN za pravna pitanja, švedskog diplomate, Hansa Korela. Korel je 1992. bio izvestilac OEBS-a za ratne zločine u Jugoslaviji.
Korel je sebe smatrao inicijatorom i začetnikom ideje za osnivanje tribunala za ratne zločine na osnovu onoga što se događalo u Vukovaru. On je “tvorac“ pravnog slučaja “Ovčara“ na osnovu prijave kanadskog policijskog oficira koji je bio u misiji UNPROFOR-a pod komandom indijskog generala Satiša Nambijara. Tačnije, Korel je implementirao ideju koju mu je dao hrvatski predsednik Franjo Tuđman prilikom susreta u Zagrebu. I sam Korel priznaje da mu je Tuđman dao ideju da se obrazuje sud, “ali se kasnije drugačije ponašao“.
Po dolasku u Beč, komisija je odmah sačinila izveštaj u kome je druga tačka bila predlog da grupa istaknutih pravnika pripremi statut Međunarodnog suda za ratne zločine, a treća je govorila o Ovčari.
Svet
04.05.2024. 21:25
ŠTA ZNAMO O RUANDI, zemlji stalnih genocida, koja je SPONZOR REZOLUCIJE O SREBRENICI
Korel je zajedno s grupom pravnika u kojoj su bili Ralf Ceklin, Leri Džonson i Dafne Šarga sačinio nacrt statuta međunarodnog suda za ratne zločine i 9. februara 1993. predstavio ga članicama OEBS-a. Odmah posle toga, švedska ministarka spoljnih poslova Margareta af Uglas poslala je dokument u Ujedinjene nacije. Korel je trijumfalno rekao da je posle pet godina nađena masovna grobnica koju su oni opisali.
Ova inicijativa preklapala se sa drugim idejama koje su tada postojale u američkim organizacijama i kod istaknutih pojedinaca koje su se tada naglašeno bavile ljudskim pravima. Prema svedočenju direktora Hjuman rajts voča Arija Nejera, koji je 1992. prelazio iz Hjuman rajts voča u Fondaciju Džordža Sorosa, on je tokom 1992. prvi put objavio izveštaj koristeći termin “ratni zločin“ u naslovu. Reč je o izveštaju iz avgusta 1992. pod naslovom “War crimes in Bosnia“ (Ratni zločini u Bosni).
Pod uticajem ovog izveštaja, američki milijarder Džordž Soros odlučio je da se aktivno uključi u događaje u bivšoj Jugoslaviji, odnosno u Bosni i Hercegovini. Soros je jedne subote ujutru 1992. pozvao telefonom Marka Maloha Brauna koji je bio poznata i istaknuta ličnost u problematici izbeglica i pitao ga: “Na šta mogu da potrošim 50 miliona dolara da bih spasao Sarajevo?“ Braun je zatražio da mu ponovi pitanje, koje mu se u tom trenutku činilo “neverovatnim“.
Od tog trenutka počinje aktivno delovanje “advocacy“ kampanje koju je vodio Džordž Soros sa svojim saradnicima, a koje će dovesti do nečega što se danas u glavnim crtama može nazvati “Sorosovim Balkanom“. Braun je angažovao Danijela Rozenblata koji je izvlačio izbeglice još iz Sajgona u vijetnamskom sukobu, a zatim Freda Kanija koji je bio snažni kritičar američke pasivnosti u balkanskom sukobu.
U okupljanju i delovanju grupe veoma važnu ulogu igrala je mlada holandska pravnica Mabel Vise Smit koja je kasnije bila poznata po svojim emotivnim vezama sa osobama iz holandskog podzemlja, muslimanskim ministrom spoljnih poslova Mohamedom Šaćirbejom, da bi se na kraju udala za holandskog prestolonaslednika koji je imao nesrećnu sudbinu: prvo je morao da se odrekne prestola zbog svoje supruge, a zatim je stradao na skijanju. Mabel Vise Smit sve vreme je vodila Sorosovu kancelariju u Briselu.
“Ali mi, znate, mi smo nekako nemilosrdno pravili svoj slučaj. Konzervativci, liberali, Jevreji, nejevreji, severnjaci, južnjaci, svi su bili dobrodošli. Imali smo ljude kao što je princ Sadrudin Aga Kan. Znate, svi mi smo poručivali našim vladama da jednostavno nisu mogli da stoje skrštenih ruku pošto se genocid dogodio u srcu Evrope“, objasnio je Braun.
Džordž Soros se za Jugoslaviju zainteresovao godinu dana ranije kada je otvorio jednu od svojih prvih kancelarija. Soros fond Jugoslavije osnovan je 17. juna 1991. sporazumom koji su u Beogradu potpisali tadašnji predsednik Saveznog izvršnog veća Ante Marković i Džordž Soros. Samo nedelju dana kasnije, Slovenija i Hrvatska proglasile su svoju nezavisnost.
U izveštaju Helsinki voča nije bila reč samo o upotrebi pojma “ratni zločini“, nego i o veoma ranoj upotrebi pojma “genocid“. Znajući za ovaj izveštaj, američki državni sekretar Lorens Iglberger pozvao je 5. avgusta na istraživanje slučajeva počinjenih ratnih zločina.
“Neselektivna upotreba sile od strane srpskih trupa izazvala je prekomernu kolateralnu štetu i gubitak civilnih života. Politika ’etničkog čišćenja’ rezultirala je pogubljenjima po prekom postupku, nestankom, proizvoljnim pritvaranjem, deportacijom i prisilnim raseljavanjem stotina hiljada ljudi na osnovu njihove vere ili nacionalnosti. Ukratko, obim nasilja i činjenica koje je ciljano po etničkim/verskim linijama postavljaju pitanje da li se dešava genocid“, pisalo je u tom izveštaju.
Nejer objašnjava da je taj izveštaj sadržavao poziv za osnivanje međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine.
“Jedan od razloga za ovo bilo je to što je u to vreme međunarodno humanitarno pravo bilo drugačije od onoga što je danas. Jedino mesto u Ženevskim konvencijama u kojima se pominju ratni zločini su delovi koji se bave međunarodnim oružanim sukobima. Tada se nije mislilo da iko može da se bavi zločinima u unutrašnjim sukobima, tako da ne bi bilo mogućnosti stvaranja međunarodnog tribunala“, ukazao je Nejer.
U ovom obimnom izveštaju na više od 350 stranica već tada se traži američko vojno angažovanje, uz poseban kuriozitet da do njega dođe “i bez svih utvrđenih činjenica“ o razlozima za tu intervenciju. Danas, kada se kao osnovni argument za utvrđen i počinjen genocid u Srebrenici uzima presuda suda, možemo da vidimo već u ovim dokumentima da se u njima slobodno tvrdi da je reč o “genocidu“, ne samo bez ikakve presude suda, nego i uz direktno pozivanje da se to čini i “bez potpune istine“, odnosno bez obzira na to šta se otkrije “kada istina bude potpuno poznata“. Ovo je posebno važno imajući u vidu zahteve koji su zapisani i u upravo usvojenoj neobavezujućoj Rezoluciji GSUN o “zabrani negiranja genocida“ i pokušaje da se rasprava o ovim događajima zabrani zakonima BiH ili zakonima drugih država.
Tako se navodi da “na osnovu dokaza koje smo prikupili, Helsinki voč smatra da se i bez potpunih dokaza o logorima u Bosni i Hercegovini vrše masovni ratni zločini“ pa “Helsinki voč poziva američku vladu da odlučno djeluje kako bi zaustavila zločine u Bosni i Hercegovini, bez obzira na to šta bi se moglo otkriti kada istina o logorima bude potpuno poznata“. U ovom slučaju, “Helsinki voč smatra da informacije koje su ovde predstavljene i informacije koje su prikupili nezavisni mediji o ’etničkom čišćenju’ i načinu na koji je to sprovedeno, sami po sebi zahtevaju međunarodnu akciju na sprečavanju i suzbijanju genocida i procesuiranju i kažnjavanju ratnih zločina“. U nekim drugim delovima izveštaja govori se o “mogućnom genocidu“.
Ali, ovaj izveštaj snažno insistira na upotrebi termina “genocid“, bez obzira na to da li je dokazan ili nije, da li je počinjen u tom trenutku ili nije, zbog drugog razloga. To je obezbeđivanje pravnog i političkog opravdanja za američku vojnu intervenciju i za stvaranje međunarodnog tribunala. Obe stvari su mogućne samo ukoliko je u pitanju sprečavanje “genocida“, ali i prostih “ratnih zločina“.
Helsinki voč je zamerio Iglbergeru što njegov poziv “nije bio povezan, kao što verujemo da bi trebalo da bude, sa predlogom za osnivanje međunarodnog suda sa ovlašćenjem da krivično goni i kažnjava takve zločine“. Autoritet koji bi takav tribunal imao priznat je u pravu Sjedinjenih Država i principima koji su prihvaćeni u međunarodnom pravu od osnivanja Nirnberškog suda 1945. Takođe, sekretar Iglberger se nije osvrnuo na Konvenciju o genocidu. Kao potpisnice Konvencije, Sjedinjene Države su se obavezale da će se “obavezati da spreče i kazne ovaj zločin (član I)“. Pored toga, Konvencija ovlašćuje Sjedinjene Države da pozovu Ujedinjene nacije da preduzmu odgovarajuće mere prema Povelji “za sprečavanje i suzbijanje akata genocida“. Treba napomenuti da Konvencija precizira da genocid označava dela “učinjena s namerom da se u potpunosti ili delimično uništi nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa“ (član II); i da dela koja su kažnjiva po Konvenciji uključuju sam genocid; “zaveru da se izvrši genocid; direktno i javno podsticanje na izvršenje genocida; pokušaj izvršenja genocida; saučesništvo u genocidu“ (član III).
(Nastaviće se)
Komentari
