Poslednji justinovac

Prošle nedelje umro je istaknuti duhovnik Jovan Radosavljević. Mada je doživeo duboku starost (rođen je 1927), formalno, po zemaljskim merilima, nije postigao mnogo. Upravnik Monaške škole i profesor bogoslovije tek 1992. godine unapređen je u arhimandrita. Ali, bio je povezan sa najznačajnijim ličnostima srpskog pravoslavlja svoga vremena, o čemu je ostavio i pisane tragove.

Milisav Radosavljević imao je jedanaest godina kad je iz Lelića otišao u Kraljevo, grad u kome je stolovao episkop Nikolaj Velimirović, takođe rođen u Leliću. U tekstu objavljenom na sajtu Srpske pravoslavne crkve piše da je Milisav iskušenik postao u Žiči i da tada ostvaren duhovni odnos sa svetim Nikolajem postaće kamen temeljac njegovog monaškog života. Krajem Drugog svetskog rata počinje poznanstvo sa teologom Gojkom Stojčevićem, budućim patrijarhom Pavlom, i godine provedene uz njega ostaviće na Milisava „neizbrisiv duhovni pečat“. Godine 1950. jerođakon Pavle Stojčević ga je pri monašenju „priveo kao duhovni otac“, davši mu monaško ime Jovan, a posle rata utvrđuje se i Radosavljevićev „duhovni odnos sa Svetim avom Justinom Ćelijskim“.

Na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, koji upisuje tek 1966. godine, Jovan se duhovno zbližio sa 20 godina mlađim studentom Mirkom Bulovićem, potonjim episkopom bačkim Irinejem. Posle penzionisanja, Jovan je niz godina zime obično provodio u Novom Sadu, uz vladiku Irineja.

Tri A i jedan I

Među više arhijereja, predvođenih patrijarhom Porfirijem Perićem, koji su se 10. aprila molitvenom svečanošću u manastiru Leliću oprostili od uglednog (jero)monaha bio je i vladika Irinej. Otac Jovan, koji je pokazivao izuzetno monaško smirenje, i po tome što je uvek birao reči i sa obiljem poštovanja sve dočekivao, bio je „pravi učenik ave Justina“, rekao je vladika. Bulović je konačnu odluku o monaškom postrigu doneo „prepoznavši Božju promisao kada ga je otac Jovan odveo Prepodobnom avi Justinu“.

Dve nedelje pre toga slova u Leliću, vladika je arhimandrita spominjao kao de facto takozvanog justinovca. Moglo bi se reći da je umro pretposlednji justinovac. Ostao je Irinej Bulović.

Povodom smrti umirovljenog vladike zahumsko-hercegovačkog Atanasija Jevtića, Danas je objavio članak „Odlazak poslednjeg autentičnog justinovca“, u kome piše da njegovim odlaskom u Srpskoj crkvi „završila se epoha autentičnih ’justinovaca’ – duhovnih čeda jednog od najvećih pravoslavnih bogoslova 20. veka arhimandrita Justina (Popovića), kojeg je SPC 2010. kanonizovala“. Naime, kako je napisala novinarka Jelena Tasić, „sa nedavno preminulima mitropolitom Amfilohijem (Radovićem) i smenjenim vladikom Artemijem (Radosavljevićem) bio je „deo nekadašnjeg vanserijskog ’trojca na A’“.

Na tekst je 25. marta reagovao episkop Irinej. „Ražalovani ’justinovac na I’“, tj. autor „Saga o ’justinovcima’“, piše da je novinarka lansirala skoro već zaboravljenu floskulu o „trojcu na A“. Napisao je da „justinovcima neki crkveni ljudi, a još više od njih vancrkveni i paracrkveni krugovi“, obično nazivaju četvoricu monaha teologa, potonjih episkopa, od kojih je jedan završio život u raskolu sa Crkvom, a dvojica su nedavno, jedan za drugim, preminula: Artemiju (Marku Radosavljeviću), Amfilohiju i Atanasiju i o Irineju, piscu teksta. Vladika tvrdi da kod jednog broja korisnika termina justinovci provejava misao da je reč o ekskluzivnoj grupi koja pretenduje na monopol kako u pitanjima crkvenog poretka i bogoslovlja tako i u najrazličitijim pitanjima društva i kulture, pa i politike, a pritom „s visoka gleda na ’obične smrtnike’, ’nejustinovce’“. Ova misao je jednostrana i nepravična, mada su „poneki iskazi i postupci pojedinih ’justinovaca’“ davali povoda za nju.

Vidite još

Deca i korona: Dvoje dece na Institutu

Broj se ipak smanjuje

Deca i korona: Dvoje dece na Institutu

Svadbe od jula?

Maske još tri meseca

Svadbe od jula?

Oskrnavljen mural Đorđa Balaševića

"U" sa krstom

Oskrnavljen mural Đorđa Balaševića

Handke: Kad god pomislim na Srbiju ja vidim Belog anđela

Prijatelj Srbije

Handke: Kad god pomislim na Srbiju ja vidim Belog anđela

Episkop je napisao da mu nije cilj da raspravlja „o broju i sastavu justinovaca“ nego da načelno oceni ispravnost pojma justinovci i pojma autentični justinovac. Navodi da je sam Justin smatrao svojom duhovnom decom i neke monahe koje nije zamonašio, kao, na primer, oca Jovana (tada još živog), „najstarijeg srpskog monaha“ i verodostojnog svedoka vremena, ličnosti i dela Nikolaja, Justina i mnogih drugih srpskih duhovnih velikana. Kao primer je naveo poruku koju je „Vaš duhovni otac, ubogi arhimandrit Justin“ oktobra 1971. uputio iz manastira Ćelijâ u Atinu Atanasiju, Amfilohiju, Artemiju, Irineju i Jovanu koji su „mila moja hristočežnjiva čeda“.

Justinovo duhovno čedo i njegov učenik

Posle pozivanja na samog Isusa Hrista i na apostola Pavla (Prva poslanica Korinćanima 1, 10 – 13), Irinej poručuje da ako ne treba da postoje ni „pavlovci“, ni „apolosovci“, ni „petrovci“, nego samo oni koji su Hristovi, da onda ne mogu da postoje justinovci. „Po čemu bi se to oni razlikovali od ostalih koji su Hristovi?“, pita vladika. Koji ističe da „jedno je biti Justinovo duhovno čedo i njegov učenik, a drugo je biti ’justinovac’. Prvo je nezasluženi dar Božji, a drugo – ’neautentičan’, pogrešan lični doživljaj toga dara“.

Vladika je, dakle, izvukao tešku svetopisamsku odnosno teološku artileriju. A postignuto je samo to da su justinovci Vikipedijina odrednica – zasada samo kao notacija da se pojam odnosi na četiri učenika svetog Justina, a kao izvor navodi se baš Irinejev članak „Saga o ’justinovcima’“!

Termin justinovci, na koji je u povodu jednog novinskog teksta reagovao vladika, koristi se već dugo i gotovo se udomaćio kako u „nevinim“ novinskim izveštajima tako i u kritičkim radovima u Srbiji i van nje. Justinovce su spominjali i srpski verski analitičar Mirko Đorđević i međunarodno poznati protestantski teolog Peter Kuzmič. Nismo primetili da je Irinej ili neki drugi justinovac naučno reagovao na doktorat o Justinu odbranjen 2015. godine u Rimu. „Anti-dijaloška i anti-ekumenska vizija“ Justina Popovića „često se nalazi u mislima i anti-ekumenskim stavovima njegovih sljedbenika, napose kod onih, u narodu poznatih kao justinovci“, piše u objavi Papinskog hrvatskog zavoda sv. Jeronima o tome da je Antun Japundžić odbranio disertaciju o Justinovoj eklisiološkoj viziji. Kad se već spominje dijalog, Bogdan Lubardić u pregledu srpske religijske filozofije u 20. veku piše da Jevtić „istakao se kao eminentan nastavljač projekta Justina Popovića, naročito s obzirom na dijalog pravoslavlja sa humanističkom kulturom zapadne Evrope“.

Povratak izvorima

Mišljenja smo da nije sporno govoriti o justinovcima kao osnovnim nositeljima jedne faze ili perioda u razvoju srpske teologije (u najširem smislu) i uopšte pravoslavlja.

Istoričar Dimitrije Bogdanović 1985. godine u izlaganju „Pravoslavnoj duhovnosti u iskušenjima našeg doba“ rekao je da je za aktuelnu srpsku duhovnost karakteristično delovanje grupe (u to vreme) mlađih monaha-intelektualaca, u kojoj su najpoznatiji Atanasije, Amfilohije i Irinej, „sledbenici arhimandrita Justina“, a ako se njegovom imenu doda ime episkopa Nikolaja, dobiće se „trajni uzor i model novije srpske duhovnosti“. Bogdanović, dobar poznavalac prilika u Crkvi, nije u tome izlaganju naveo i Artemija, što ne znači da i on nije pripadao tome krugu. Godine 1986. tadašnji protosinđel Artemije objavio je knjižicu Novi Zlatoust, vladika Nikolaj. Indikativno da izdavač publikacije u povodu 30. godišnjice Velimirovićeve smrti nije bila neka crkvena kuća nego je izdavač, urednik, recenzent i autor pogovora bio – jeromonah Atanasije.

Svi su doktorirali u Atini: Atanasije – radom „Eklisiologija apostola Pavla prema svetom Zlatoustu“ (1967), Amfilohije – „Tajna Svete Trojice po učenju Grigorija Palame“ (1973), Artemije – „Tajna spasenja po Svetom Maksimu Ispovedniku“ (1975) i Bulović – „Tajna razlikovanja božanske suštine i energije u Svetoj Trojici po Svetome Marku Efeskom Evgeniku“ (1980). Inače, sigurno bi uticaj konkretno Jevtića i Bulovića, koji su bili i dekani Bogoslovskog fakulteta, na teologiju kod Srba bio još veći da njihove disertacije u srpskom prevodu nisu objavljene 39 godina nakon što su napisane i obranjene na grčkom jeziku – 2006. odnosno 2019. godine.

Četvorica jeromonaha sa doktoratima, od kojih su svi do početka devedesetih godina 20. veka izabrani za vladike, bili su među onima koji su bitno pridoneli rehabilitaciji pod socijalizmom nepodobnog Nikolaja. U predavanju na akademiji povodom 60-godišnjice Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (1980), Atanasije Jevtić istakao je Velimirovića i Popovića kao „dva izrazita primera, bitno nova, u razvoju bogoslovlja kod nas Srba, i to nova upravo u smislu stvaralačkog povratka svojim korenima i izvorima, živom predanju autentičnog Pravoslavnog bogoslovlja“. I kod Srba se dogodilo „vraćanje pravoslavne bogoslovske misli na izvore Apostolsko-svetootačkog predanja i živog molitveno-podvižničkog bogoslovlja“. Ali, razvoj srpske teologije 20. veka bio bi ograničen da se zaustavio na spomenutoj dvojici, odnosno da nije bilo justinovaca. Osim Dimitrija Najdanovića, Dušana Stojanovića i drugih teologa i filozofa koji su delovali između dva svetska rata ili su u tom periodu počeli svoje aktivnosti, neizostavni su Justinovi učenici Amfilohije, Artemije, Atanasije i Irinej (po azbučnom redu monaškog imena).

Magazin nije najprimerenije mesto za razmatranja o razvoju teologije, ali ekspresno upozorimo na razlike u pojedinim fazama. U studiji o Nikolajevoj hrišćanskoj filosofiji, Radovan Bigović tvrdi da sa Nikolajem „konstituiše se bogoslovski um kod Srba“, ali među najveće slabosti njegove misli navodi to što ne pravi „ključnu razliku“ između božanske prirode i energija. A Bulović u studiji o Marku Efeskom, važnom tihovatelju (isihasti) iz 15. veka, ističe da razlikovanje božanske suštine i energije „neprolazno zapečaćuje sveukupnu pravoslavnu sotiriologiju, eklisiologiju i antropolgiju“, budući da obezbeđuje stvarni karakter veze između Boga i čoveka. U širem kontekstu i vrlo uprošćeno: Irinej (nenamerno) ispravlja Nikolaja, Bulović nadopunjuje Velimirovića u dimenziji nauka o spasenju, Crkvi („Bogočovečanskom telu“) i čoveku. I to je razvoj teologije.