Srđan Cvetković: "Kult Tita – kakav narod, takva vlast"

Ima i onih, doduše, koji bi ponovo da ga “iseljavaju“ sa Dedinja i proteruju u Kumrovec, kao što su neki govorili i pre 35 godina. Ovi današnji, doduše, ne pominju glogov kolac. Kako god bilo, to što je Tito i dalje prisutan samo govori o tome koliko je jak bio njegov kult koji je građen gotovo 40 godina. A to je upravo tema kojom se pozabavio istoričar dr Srđan Cvetković sa Instituta za savremenu istoriju, koji je napisao i knjigu “Kako se stvarao Tito“ (“Catena mundi“ i Institut za savremenu istoriju).

Odmah na početku razgovora pitamo dr Cvetkovića da li možemo da kažemo ko je najzaslužniji za stvaranje tog kulta ličnosti? Da li je to sam Tito, da li su to ljudi oko njega ili neko treći?

“Kada je o Titu reč i o njegovom kultu, treba reći pre svega da dobar marketinški proizvod zavisi umnogome od ljudi koji rade na marketingu. I to su oni zaista dobro radili, dugotrajno, sistematski, kroz sve pore društva. Ali je nesporno da je Tito kao proizvod, kao ličnost, složio se to neko ili ne, ipak posedovao harizmu i fizičke osobine koje su umnogome olakšale da njegov kult bude široko prihvaćen. Odgovor ne može biti nikako jednoznačan, kao što obično biva u istoriji. Delom je do samog karaktera ličnosti, delom je do ljudi koji su prihvatali i videli u njemu harizmatsku ličnost. Oni su ga prepoznali kao takvog.“

Da li govorite o ljudima iz njegovog okruženja ili...

“Ne. Znate kako se kaže ‒ kakav narod, takva vlast. Narod je prepoznao neke svoje osobine u njemu. Svi marketinški stručnjaci imaju ciljnu grupu. Ovde je ciljna grupa ceo narod, prosečan čovek, prosečan Srbin, prosečan Jugosloven. On je bio ciljan, on je u njemu mogao da se prepozna. Titov kult stvoren je veoma uspešno. To su činjenice, pošto i danas imamo 30 odsto ljudi koji su njegovi poštovaoci, u toj sinergiji sistematske, dugotrajne, totalne propagande, karaktera same Titove ličnosti i karaktera samog naroda, političke kulture koja je bila u to vreme. A koja mislim, ni danas nije mnogo drugačija.“

Da li su Tito ili ljudi koji su radili na njegovom kultu imali neki uzor po kojem su radili?

“Naravno. Da krenemo od toga šta je uloga vođe u totalitarnim režimima ‒ od faraona, od rimskih princepsa, srednjovekovnih vladara koji su vladali ’u ime božje’... Obično je to vezano za boga, za božju volju, da je on ovde božji izaslanik na zemlji... Imamo i period apsolutizma 300 godina unazad ili 200, do Francuske revolucije, to nije tako davno. Onda se javljaju racionalističke, liberalne ideje, koje teže da politiku desakralizuju, da umanje moć jednog čoveka, da više uvedu sistem i racio u politički i društveni život uopšte. To je u koliziji upravo sa tim emotivnim shvatanjem politike i nasleđenom potrebom ljudi iz tih istorijskih, mitskih dubina da imaju vođu. Ljudi nisu mogli da se pomire sa time da sada oni imaju odgovornost, da su sada nominalno svi jednaki i da sada svi treba da učestvuju u životu i da to sistem rešava itd. Ne, oni su tražili i danas traže vođu.“

Bilo bi lakše da imaju nekog vođu koji će da bude odgovoran.

“I danas u Srbiji imate emotivan odnos prema politici, imate traganje za mitovima, za jednom ličnošću koja je svemoguća, koja će rešiti sve nagomilane društvene, političke probleme, rešiti i lične probleme i sve živo. To emotivno shvatanje politike je na neki način eskaliralo kroz pojavu totalitarnih pokreta. Totalitarni pokreti su upravo išli na emotivno, na neoromantizam. Imate i kod Hitlera, Musolinija, Če Gevare te romantične predstave o čoveku koji je neverovatno talentovan, sposoban, hrabar, moćan, pametan... On je taj koji treba da povede masu koja treba da ga bespogovorno sledi, bez ikakvih pitanja, bez ikakvih kritika, da ga prepozna emotivno kao takvog, kao izbavitelja. To je potreba ljudi za izbaviteljima. Došao sam do ključne reči – izbavitelj. To je ono što je karakteristično za totalitarne pokrete, oni imaju vođu koji je mesija, koji je izbavitelj, opominje i podseća, što bi rekao Slobodan Jovanović, na one stare vladare iz rimskog perioda, iz doba faraona, iz srednjovekovnog doba. On je taj. Imate ideologiju koja je zamena za religiju.“

I ne dovodi se u pitanje.

“Ne samo to, traži žrtvu pojedinca. Traži da se boriš protiv nevernika, da ih prokažeš... To se dešavalo kroz sve te pokrete, imate inkviziciju itd.“

A neprijatelja ćeš da definišeš prema potrebama.

“Da. I traži žrtvu od čoveka da i on učestvuje. Znate za onu sliku sa nacističkog skupa kada svi dižu ruke u pozdrav Hitleru, i jedan ih je prekrstio. U takvom režimu je opasno odskakati.“

I misliti svojom glavom.

“Da. Oni traže bespogovornost, slepo verovanje. To je na neki način nova religija. Konačno tu dođe partija kao neka crkva, članovi kao neki misionari, ljudi koji su na neki način slepo verujući i koji sarađuju u istrazi nevernika. Imate ceo sklop psihološki totalitarnih partija bilo kog tipa, da li levo, kakva je bila Titova, Staljinova, Če Gevarina, Kastrova, da li desno, kakva je bila Musolinijeva, Hitlerova. I oni su na sličan način onda i modelirani. Propaganda ide ka toj jednoj ličnosti koja je svemoguća. Ustaljene su slike, romantične predstave o nekom ratniku koji je najbolji vojskovođa svih vremena... Drugo, možete sresti slične plakate kod Tita, Mao Cedunga, Staljina. Staljin je, recimo, bio jedan od važnih Titovih uzora u početku. U drugom delu Titova propaganda čak počinje da liči na Musolinijevu, više je onako životna, razuđena, reaktivna. On jeste uzimao od tih ranijih vođa totalitarnih neke predstave, neke slike, modelirao ih. Čak je i od kralja Aleksandra uzimao neke predstave, kao državnik, tvorac Jugoslavije, bratstva i jedinstva, na belom konju, na Dedinju smotra itd. On je neki novi princeps, neki novi socijalistički monarh, koji je tvorac države, njen zaštitnik, koji je tvorac ideologije, zaštitnik siromašnih, a koji je kasnije u razrađenim fazama i monden i ’selebriti ličnost’ i zavodnik žena, i liberalni diktator koji pušta sa robija kad ide na Zapad...“

To su te neke faze u stvaranju njegovog kulta.

“Ne, ovo nisu faze, ovo su, kako da kažem, uticaji. A što se tiče istorijskog razvoja kulta i faza, on otprilike ima neke tri osnovne faze. Teoretičari poput Lemana i drugih koji su se bavili kultom ličnosti uočavaju otprilike kod svih tih vođa te tri faze. Prvo je faza uzdizanja, vaznesenja Titovog. Ono je počelo u Jajcu. Tito kada govori u Jajcu, on je na čelu partije nekoliko godina, ali već tada govori ispred svoje biste koju je izvajao Antun Augustinčić. To je kopirao od Staljina da govori pred svojom bistom. Posle rata počinje sa nošenjem štafete, on se ističe kao prvi među jednakima. To je faza kada on polako od čoveka koji je jednak sa svima postaje ’malo jednakiji’. Ona traje do ’50. godine. On se u to vreme kači za Staljinov kult i uvek je uz Staljina. Znači, nikada se ne stavlja Titova slika iznad Staljina. Ili je pored, ili malo niže. To se zove transfer autoriteta. To je prva faza ‒ uznesenje.“

Koja je druga faza?

“Druga faza je monumentalizacija. To je ključna faza kod svih diktatora, kada oni vrše na neki način oceubistvo. I Staljin je to uradio sa Lenjinom. Monumentalizacija je kada on za života postaje opšte priznat, cenjen, kada se ulice, trgovi i gradovi nazivaju po njemu, kada se vajaju njegove biste, kada se slave njegovi rođendani... Tito je to počeo pobedom nad Staljinom, koja je bila stvarna. Staljin je umro posle tog sukoba pa je Tito imao donekle i političke, odnosno životne sreće. Posle tog ’oceubistva’ i sukoba sa Staljinom, Tito postaje i svetski poznat igrač. Dolazi do simbioze komunizma i jugoslovenstva ‒ jugoslovenskog nacionalizma. Tada su mnogi Titu, i koji ga nisu simpatisali, polako prilazili jer su videli kao da je on zaštitnik države. Mnogi su ga u tom sukobu podržali, koji ga inače ne bi podržali. I konačna, treća faza je sakralizacija, kod svih vođa, bogootvorenih. Sama reč obogotvorenje znači da on ne može da umre.“

Proglašenje praktično za sveca.

“Komunisti su proklamovali – ’I posle Tita – Tito’. Znači, Tito je tu među nama, on nikada nije umro, mi ćemo nastaviti njegovim putem... Nikada jača propaganda, recimo, nije bila nego posle Titove smrti, nekoliko godina iza i sa onim monumentalnim sletovima... Ta faza nije dugo potrajala zato što je usledila, kao što i biva kada neki čovek vlada na način ‒ država to sam ja, da ne ostavi sposobne naslednike, ne ostavi sistem vladanja, ne ostavi državni sistem, ni ekonomski sistem, nego sve neka polurešenja koja se krpe dok je on živ ‒ onda to sve pukne posle njegove smrti.“

Da li je u nekom trenutku Tito sam poverovao u te svoje, hajde da kažemo, nadljudske sposobnosti i moći?

“Mislim da svaki čovek koji je dugo na vlasti, kojem svi aplaudiraju, slave njegove rođendane na trgovima, ulicama, na stadionima, tapšu ga po ramenu, koji je čak priznat u svetu, delimično zbog nekih geopolitičkih okolnosti, mora da poveruje u svoju izuzetnost. Teško je odoleti tome, da budeš jednu-dve godine na takvoj vlasti, a kamoli da budeš 35. Mislim da je on u svakom slučaju poverovao da je neponovljiva ličnost. Što se tiče propagande i njene uspešnosti, bitno je reći da je ona bila neverovatno sistematična i široka. Nije postojala pora u životu koja nije bila pokrivena propagandom. Znači, da li je to muzika, popularna muzika, sport, umetnost, vajarstvo, slikarstvo, da li su to nauka i obrazovanje...“

Ozna – lice crvenog terora

Intervju Srđan Cvetković

Intervju Srđan Cvetković

Vesti 10.05.2021. 16:05

Ozna – lice crvenog terora

Prevedeno na običan jezik, on se razume u sve, on sve ume, on sve može.

“Da, morao je svuda. To je bila kao neka vrsta partijskog zadatka, naročito u početku, a bogami i kasnije. Posle rata i ’70-ih godina ideološka propaganda je bukvalno po zadatku ispunjavala sve pore društva. U knjizi ima koje su manifestacije kulta ličnosti u društvu. Čak i u zatvorima, na Golom otoku, ljudi su morali da pišu pohvalne pesme i prozu Titu. Objavio sam jedno pismo sa Golog otoka gde oni zahvaljuju Titu što ih nije dovoljno kaznio kakvi su izdajnici bili. Jer on je veličanstven, on prašta, on je plemenit.

Vidite koliko je duboko išla ta propaganda, a da ne govorimo o obrazovanju. Kada stasa dete za vrtić, školu, prvo kada uđe vidi šta – Titovu sliku. I onda sledi rasprava koju je Pene Trpkovski sjajno uočio i stavio u pripovetku, a to je ona čuvena priča – u koga gleda Tito. Gde se deca svađaju u koga od njih gleda Tito, a onda uđe učitelj, čuje oko čega se deca prepiru, nasmeši se i reče – deco, drug Tito gleda u sve nas. Nemojte da se svađate.“

Veliki brat.

“Veliki brat. Pa ono od Ljubivoja Ršumovića ‒ Tito se voli više od mame i tate... Zgodno je da se vratimo na to pitanje, to je vrlo dobro, a to je od čega zavisi uspešnost propagande? Tada to nije bilo previše. Ljudi su tada bili takvi. I oni koji su bili na sletovima, stadionima, slavili, nosili tu štafetu tom jednom čoveku, kakav god da je bio, nekritički se odnosili prema njemu, prema svim njegovim potezima, a bilo je zaista užasnih grešaka, ozbiljnih zločina, prema svojim ljudima čak. To je svedočanstvo tog vremena. Seti se ‒ Zdravko Čolić, Đorđe Balašević, to je od velikog uticaja, zato što su velike ličnosti, ’selebriti’ ličnosti, ceo sistem je bio upregnut. Tito je čovek koji je krenuo sa revolucionarnim idealima, boreći se protiv kultova, protiv nejednakosti, i završio kao socijalistički monarh i to neograničene vlasti, doživotne...“

Nešto kao Napoleon.

“Tako je. U Ustav je ušlo da ne važe ograničenja za jednog čoveka – Tita. A socijalisti, komunisti, svi od jakobinaca su se borili upravo protiv toga, da se jedan čovek izuzme i da on bude iznad ostalih, iznad Ustava.“

Kada bi trebalo da odabereš pet slika koje najbolje opisuju Titov kult, koje bi to bile?

“Kada bismo išli hronološki, prva slika koja je dominirala u propagandi, naravno, to je ona slika iz rata. To je ona gde je ranjen na Sutjesci, slika Žorža Skrigina, gde se on izdiže iznad ostalih. On je nesumnjivo u ratu i nesumnjivo je da je ranjen. To je bila njegova velika prednost. Ta slika Žorža Skrigina vredi milion dolara. Da neki vladar ima sliku da je ranjen u ratu, odmah skače rejting. Šta bi dali neki da su ranjeni u ratu. Ta slika koja je imala realno uporište nadograđena je u smislu da je on bio i genijalni strateg, da je izmislio rušenje mosta na Neretvi, ne znam kako se hrabro poneo u Drvaru, a bio je kukavica, o tome pišu njegovi partijski drugovi – i Ranković i Nešković i ko sve ne. Njegova uloga je neslućeno dizana, a ostali su nestajali. Recimo, Đilas je nestao sa slike na Sutjesci, Ranković isto posle, niko se nije pominjao. Ta slika, slike sa ratnicima, na belom konju, smotre na Dedinju i sve to, s obzirom na to da su Srbi ratnički narod, da ne vole Nemce, to je po meni jedna ključna slika koja je omogućila relativnu prihvaćenost, naročito u Srbiji. To je jedna slika – ratnik, strateg, heroj. Tačka. Iznad svih ostalih.“

Koja bi bila druga slika?

“Druga slika, sada ću po važnosti da idem, jeste pobednik nad Staljinom. Nesumnjivo. Taj transfer autoriteta koji je išao od 1943. godine do 1950, pa slike na tim liturgijama, kako ih ja zovem, 1. majevima, danima republike gde svi, Staljin je na vrhu, a ostali, ne znam, Kardelj, Đilas, Tito, tu su negde ispod... Hajde da kažem, panteonu bogova, kao što su Grci imali.“

Panteon komunističkih bogova.

“Pa tako je. Kao što si imao boga za nešto, gore je Zevs, ovaj je Posejdon, ovaj je Ares. Svi imaju svoje ’resore’. Pobeda nad Staljinom je bitna, zato što je Tito od jedne lokalne balkanske ličnosti, koja je bila vođa revolucije, pokreta otpora na Balkanu, došla je na vlast, postao svetska zvezda, u smislu da je sada odgovarao moćnicima u zapadnom svetu u Hladnom ratu. Da ga podignu. Tito je bio korisniji kao igrač u istočnom bloku, ne baš u istočnom bloku, ali hajde da kažem na trećem putu. Tako su ga i nazvali – treći put, socijalizam, samoupravljanje, nesvrstanost. I on je bio i ideolog nesvrstanosti, iako nije bio sam u tome, naravno, niti se prvi setio toga, ali nema veze. On je u propagandi bio sve to. Uglavnom ta pobeda nad Staljinom i treći put na kojem je radila i svetska propaganda ga je uzdigao. To je njegov veliki drugi skok i veoma važna slika za njegovo prihvatanje. Tu je spojio i komunizam sa jugoslovenskim nacionalizmom.

Treća slika je vrlo zanimljiva i spojio bih je sa četvrtom. Imamo sliku da je on čovek kraljevskih manira, da mu lepo stoji belo odelo, šešir. Kada ga gledaš, izgleda kao da je industrijalac iz Amerike, bogati ’ujka Sem’ koji je došao u Jugoslaviju među one odrpane drugove, što im odela vise. Recimo, Hruščovu odelo visi, onako neugledno. Tito izgleda zaista kao ’selebriti’ ličnost na tim fotografijama. Svira klavir, ima skupa odela, satove, putuje se po tri meseca u egzotične zemlje, Afrika, Indija, Kina itd. Pa rezidencije koje je nasledio, kojih se nije odrekao, gde je uživao, Brioni sa ne znam koliko stotina zaposlenih. Što bi rekao car Hajle Salasije ‒ ovde se zaista živi carski. A slika koja je išla paralelno sa tom, tako se i pokrenula ’50-ih godina, da je on kroz samoupravljanje zapravo radnička majka, zaštitnik sirotinje. I onda on ’ošine’ splitskim i drugim govorima niže rukovodioce da su rastrošni, da su raskošni, da troše državne pare. Ej, on priča to i na taj način podilazi tim masama, obilazi rudare u oknima, posećuje na njivama, u fabrikama, u halama. On se setio radničke prošlosti. On jeste bio radnik, on je bio metalostrugar, nije imao ni fakultetsko obrazovanje niti je bio nešto teoretski potkovan. Zaista je bio čovek od naroda. Kako je uspeo da bude prihvaćen? Na neki način sam odgovorio kako i zašto. Zato što je bio čovek radničkog porekla, čovek sa sela, čuvao kravu, čitao knjigu kao mali, sankao se u koritu... I kao takav on je bio lak za identifikaciju običnom, prosečnom jugoslovenskom, srpskom drugu. Neću reći građanin, građanin je zabranjen. Taj srpski drug je sebe video, kada bi došao na vlast ‒ pa i on bi isto tako. Išao bi tamo, delio bi svetsku pravdu, lupio šakom o sto, trošio malo i državni novac, što da ne. Oblačio se skupo...“

Sve to za viši cilj.

“Tako je. Svaki čovek bio je mali Tito. I on je sebe mogao da mistifikuje. Tito nije bio Koštunica. U kom smislu? Pa Koštunica je neki čovek sa nekog instituta, doktorirao pravo, profesor, skroman, ide u prodavnicu... Prosto, gradski tu čovek, nije zgodan za identifikaciju.“

Nije dobar marketinški materijal.

“I tako ja mislim da je uspeo da spoji te dve slike. Narod mu je praštao jer je on jedan od njih. Običan narod. Nije mnogo smetalo, mali čovek je došao na vlast.“

Kad je mogao on, mogao bih i ja, i bio bih isti takav.

“I još nešto ‒ dobar je Tito, ali ovi oko njega ne valjaju. Da li ti je poznata ta izreka?“

I to se ponavlja.

“Da, u vreme Miloševića bilo je ‒ dobar je Milošević, ali ovi oko njega nešto, tu se krade. Znači, nije on kriv za taj sistem, nego ovi oko njega. To je jedna ustaljena slika. I to je odgovor zapravo, tako su spojene te dve slike. Tito je, kakav-takav, naš je, moj je, ima seljačku radničku biografiju, došao je do moći, postao svetska faca, neka mu je. Zaslužio je. Pa i ja bih tako. Jesam zaslužio? Jesam. Je l’ sam se borio? Jesam.“

Vreme je da naplatim.

“Tako je. Svaki čovek video je sebe, svoj lični uspeh i da bi i on tako radio. Ima još nekoliko slika njega kao liberalnog diktatora. To je isto išlo naruku svetskoj propagandi. On je ciljano ostavio neke stvari, recimo, koje nisu bile tipične za boljševičke zemlje ‒ privatni posed u poljoprivredi, advokaturu kao instituciju, kakva god ona bila, a i advokati su često bili na meti. Ima tih procesa i Srđa Popović i mnogi drugi koji su ga zastupali u tim procesima su i sami završavali na sudu. Postojali su neki elementi, pukotine slobode koje je on ostavljao. I amnestije delio često. Recimo, najveća povodom Staljinove smrti i 1977. godine kada je bila Skupština KEBS-a u Beogradu. Pustio je po hiljadu ljudi političkih zatvorenika i više hiljada iz zatvora.“

Relativna sloboda putovanja u inostranstvo.

“Od 1965. godine sa gastarbajterima, izvoz radne snage, odlazak na privremeni rad na kojem su i danas neki koji su tada otišli. Uglavnom malo ko se i vratio. I opustela su sela po zapadnoj Srbiji. U toj zemlji, koja je trebalo da bude obećani raj, odjednom se nudilo da je negde drugde u kapitalističkoj zemlji obećani raj.“

Da je tamo još bolje.

“Da. I oni su odlazili u taj raj privremeno, kao da zarade nešto pa da se vrate, međutim, ispalo je tako kako je ispalo. Uglavnom to je nešto što je išlo naruku toj propagandi o liberalnoj diktaturi. I pukotine u kulturi, to nismo rekli, rokenrol, sve što je bilo dopušteno što je u drugim zemljama bilo onako, pa džins, setimo se kako se išlo u Trst... I to je jedna važna slika. O tome ćeš često čuti kada pričaš o Titu, kako će ti ljudi danas navoditi upravo samo te, da kažemo, lepe slike.“

To je ono što su videli, a ono nešto nisu videli...

“Da. A priču o Golom otoku, ubistvima, o Titu kao diktatorskoj ličnosti koja je prigrabila sve poluge vlasti, koja troši državnu imovinu, koja se ponaša bahato i rastrošno, i nije u skladu sa socijalističkim komunističkim idealima ne vide. Pravi komunista trebalo bi to na neki način ipak da osudi jer se ceo život borio protiv toga. I neki koji su bili takvi osuđivali su se i padali su.“

Sklanjani.

“Sklanjani u vreme Golog otoka, pa i kasnije. Mada, Tito je bio dovoljno lukav, a i oni dovoljno pametni, da ne talasaju previše, Mijalko Todorović, Blagoje Nešković, koji su to videli, ili su ćutali ili su se sklanjali. Ali nisu bili proganjani. Posle 1953. godine nije bilo Golog otoka, golih otoka, osim za Đilasa koji je bio previše uporan. On je napisao i knjigu o tome, zove se ’Nova klasa’. Osuđen je na 13 godina, devet godina je odležao, što je ipak za poštovanje, u odnosu na druge komunističke funkcionere koji nisu imali tu hrabrost i upornost.“

Ozna je je smokvin list srpskog licemerja

INTERVJU SRĐAN CVETKOVIĆ

INTERVJU SRĐAN CVETKOVIĆ

Vesti 09.05.2021. 08:00

Ozna je je smokvin list srpskog licemerja