Kako ga pamtimo

Sećanje na VOJU TUFEGDŽIĆ: Ne pređosmo na “ti“

“Zar ne misliš da je vreme da pređemo na ti?“, po ovom pitanju ću pamtiti poslednji razgovor sa Vojom, koji smo vodili uz neku nagrađivanu šljivu što nam je Gaga prošvercovala u redakciju. Uz osmeh sam mu zahvalio i odgovorio da to ne dolazi u obzir.

“Vi“ na kom sam ostao sa Vojom nije bio posledica manjka vremena, jer za tako nešto smo ga imali više nego dovoljno. Bio je to odraz najčistijeg poštovanja koje mi se uvuklo u kožu onog trenutka kada smo se upoznali i nikada nisam nameravao da ga uprljam sa “ti“.

Za taj transfer smo, rekao bih, bili spremni još onda kada je rešio da se iz redakcije u Beogradskoj ne iskrade sam, već da u “Palilulu“ povede i mene. Za njega je to bila još jedna poseta mestu gde je, među svojim stolovima i ljudima, Voja bio pravi Voja. Za mene je to bilo suptilno priznanje da me smatra svojim kolegom.

Za priznanjem nije bilo potrebe jer Voja svoje kolege nije delio prema stažu i statusu, pa tako ni nas mlađe nikada nije gledao sa visine. Naprotiv.

Džentlmen kakav je bio u kafani, bio je i u redakciji

Sa njim si sve mogao i nisi morao ništa.

Kada bi te pokrivao na poslu, znao si da se iza toga ne krije usluga koju ćeš kad-tad morati da vratiš. Zato je Voja bio dobri duh naše male zajednice.

Odnos sa njim nikada nisam gradio na temelju tema iz posla. Kada bolje razmislim, o poslu smo najmanje razgovarali.

Draže su nam bile priče o muzici, knjigama koje je pročitao, Vest Hemu, Đokoviću i “večitim rivalima“. O poslu, pre svega, nismo pričali jer me je davno naučio, a svojim primerom svakodnevno podsećao, da je život mnogo više od redakcije i novinarskog posla.

Nisam siguran u kom trenutku je on to shvatio, ali znam da mu je bilo važno da ja to što pre usvojim. Povodom toga je svojevremeno sa mnom obavio jedan “očinski“ razgovor.

Bilo je to još dok nam je redakcija bila u Beogradskoj, kada me je pozvao na informativni razgovor u svoju kancelariju. Poluozbiljnim tonom rekao mi je da ga je jedna osoba (ni kasnije nije hteo da otkrije ime svog izvora) grdila u “Paliluli“.

“Rekli su mi da mnogo radiš i da se to ne sviđa tvojoj devojci.“

Uz smeh smo zaključili da on sa tim nema ništa. Međutim, na kraju se uozbiljio, rekao: "Dečko, saberi se" i poslao me kući.

"Mikele, pretera ga"

O tome koliko je novinarstvo izgubilo odlaskom Vojislava Tufegdžića pričaće njegovi saborci iz raznih redakcija u kojima je radio.

Novinarstva mi nije toliko žao koliko nas iz “Ekspresa“ jer smo ostali bez čoveka koji nam je svima mamio osmeh na lice kad god bi nas počastvovao svojim prisustvom.

I sad bi on sigurno rekao: "Mikele, pretera ga", zbog čega ću prestati da pišem i sebično neke uspomene sačuvati samo za sebe.

Sećanje na VOJU TUFEGDŽIĆA: “Ma, pusti sada to...“