Život
09.10.2023. 07:15
Đoko Kesić

Scenario ubistva

Atentat na kralja Aleksandra, uz amin saveznika

Kralj Aleksandar Karađorđević
Izvor: Shutterstock

Devetog oktobra, pre 88 godina, u Marselju je ubijen kralj Aleksandar Karađorđević, monarh prve Jugoslavije. Zločin su počinili pripadnici bugarsko-makedonske revolucionarne organizacije VMRO uz ozbiljnu logistiku ustaškog pokreta koji je predvodio Ante Pavelić.

Atentator Vlado Černozemski, to mu je pseudonim, pravo ime Veličko Dimitrov Kerin, usmrtio je na licu mesta kralja Aleksandra. Černozemskog su smrtno ranili, a potom sabljama isekli pripadnici francuske žandarmerije. Izdahnuo je u obližnjoj kancelariji francuske službe bezbednosti. Umro je, kako su tvrdili francuski bezbednjaci, a da nije ni reč progovorio. Kod njega su pronađena dva pištolja, dve bombe i čehoslovački pasoš. Atentator je pasoš dobio u čehoslovačkom konzulatu u Zagrebu, a u dokumentu je upisano ime Petrus Klemen.

Atentat na kralja Aleksandra, beleže istoričari, jedan je od retkih za koje je uža javnost u Jugoslaviji i Evropi znala da će se dogoditi, a da je uspeo. Ključni svedok ovog nonsensa bio je, kako je nedavno u tekstu Dragana Bisenića, poznatog novinara, publiciste i diplomate, objavljenom na sajtu RTS-a u rubrici "Oko“, obaveštajac Vladeta Milićević, vodeća ličnost međuratne jugoslovenske obaveštajne službe.

Gospodin Vladeta Milićević u potonjem svedočenju tvrdi da je kontinuirano, od leta 1934. pa sve do atentata u Marselju 9. oktobra, izveštavao Beograd o planovima za ubistvo kralja Aleksandra.

Milićević, rođen u selu Smaili kod Kraljeva, tokom Prvog svetskog rata studirao je u Parizu. Posle studija zaposlen je u Ministarstvu spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije da bi ubrzo bio imenovan za policijskog atašea u Beču. Tu je stupio u kontakt sa franjevačkim krugovima koji su bili važan oslonac ustaškom pokretu. Prešao je potom na službu u Rim, gde se infiltrirao u ustaški pokret, oformio mrežu doušnika, tako da je sve znao o njihovim planovima.

Tako je pet meseci pre atentata dobio njihove planove o pripremama za ubistvo kralja Aleksandra. Drugo obaveštenje dobio je kraljev prvi ađutant general Milan Ječmenić koji je u leto 1934. boravio u austrijskoj banji Bad Gaštajn. Prilikom povratka u Beograd septembra meseca Milićević ga je obavestio da ustaše planiraju atentat na kralja prilikom njegovog putovanja u Bugarsku i Francusku...

Na sam dan kraljevog odlaska iz Beograda 2. oktobra Milićević je ministru unutrašnjih poslova Živojinu Laziću pokazao dve naredbe Ante Pavelića o likvidaciji jugoslovenskog monarha. Lazić je odmah otišao kod predsednika vlade Nikole Uzunovića sa zahtevom da se hitno u Francusku pošalje 50 policajaca koji bi štitili kralja. Uzunović je Lazića poslao kralju jer nije smeo sam da izdvoji iz budžeta 20.000 dolara, koliko bi ta akcija koštala. Kralj je pohvalio Uzunovića, uz mnogo hvale upućene na račun francuske policije.

Beogradska policija obavestila je francuske kolege o pripremi atentata, poslala je spisak osumnjičenih, tražeći da ih proteraju. Među njima su bila i dvojica atentatora. Na sam dan atentata, kralju su prilikom pristajanja u Marselju predali najnoviju Milićevićevu informaciju da će atentatori, njih pet ili šest, pokušati atentat baš u tom gradu, a da je u Parizu organizovana druga grupa spremna da izvrši atentat ukoliko marseljski atentatori ne završe posao.

Pratnja kralja Aleksandra predlagala je monarhu da se ne iskrcava nego da ostane na brodu dok se ne preduzmu sve mere bezbednosti, a da se brod premesti u ratnu luku Tulon. Kralj je, prilikom oblačenja admiralske uniforme, rezignirano sve odbio rečima "Sad je prekasno za sve to“. Odbio je i molbu sobara Zečevića da obuče pancir.

Ishod cele priče je poznat. Ali ostala je nedorečena uloga francuskih bezbednosnih snaga. Uoči Aleksandrove posete, jugoslovenske diplomate su od Francuza tražile najviše mere obezbeđenja, a francuske kolege su odgovarale da "nema razloga za strahovanje“, iako je policijsko obezbeđenje svedeno na minimum. Maršal dvora general Aleksandar Dimitrijević u kasnijem svedočenju tvrdio je da je pratnja od 12 motociklista uklonjena iz pratnje visokog gosta po naređenju iz kabineta francuskog ministra Albera Saroa.

Istoričari nisu saglasni oko toga ko je bio "mozak“ organizacije ubistva u Marselju. Prva škola mišljenja je da je to bio Eugen Dido Kvaternik. Druga škola uči da je Kvaternik, uz Starčevića, bio ideolog osnivanja i političkih i inih planova ustaškog pokreta, ali da su glavni akteri ubistva kralja Aleksandra iz senke bili Ante Pavelić i Vančo Mihajlov, glavni ideolog političke organizacije VMRO.

Jer, odmah posle osnivanja "hrvatske revolucionarne organizacije – ustaše u Italiji uz svesrdnu pomoć Benita Musolinija – Dučea krajem 1929. godine, ustaška delegacija pod vođstvom Ante Pavelića, odlazi u Sofiju gde sa VMRO-om, koji predstavlja Vančo Mihajlov kao bugarski predstavnik ove organizacije, dogovara saradnju. Tu su definisali osnovni cilj svojih revolucionarno-terorističkih dejstava: rušenje Kraljevine Jugoslavije i osnivanje nezavisnih država Hrvatske i Makedonije. To je podrazumevalo ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića, kao oličenja monarhije koju treba raskopati.

Tako, nikako slučajno, krajem avgusta 1934. u jednom rimskom hotelu sastali su se Vančo Mihajlov, Ante Pavelić i specijalni savetnik u Musolinijevoj službi OVRA dr Erkole Konti. Gospodin Konti je Paveliću izdavao naređenja, kao produžena ruka Benita Musolinija. Na tom sastanku dogovorili su ubistvo kralja Aleksandra u Francuskoj.

Duče je bio izdašni mecena Paveliću i Mihajlovu. Italija je naoružavala, hranila i obučavala oko 350 ustaša. Taj broj je porastao u respektabilnu silu kad je aprila 1941. Pavelić stigao u NDH, kao saveznik Dučea i Hitlera. Vančo Mihajlov ostao je u Italiji do kraja života. Umro je 1990. kao ugledan i bogat žitelj Rima.

Zbog čega je Musolini želeo i uradio sve da se okonča život kralja Aleksandra I Karađorđevića? Tajnim Londonskim ugovorom iz 1915. godine, Velika Britanija i Francuska su Italiji obećali celo dalmatinsko primorje, ukoliko ona stupi u rat na strani Antante. Međutim, kad je osnovana Kraljevina SHS, kralj Aleksandar je pristao da Italiji pripadne "samo“ istarsko primorje i Zadar. Musolini mu to nije oprostio, pa je kompletnu obaveštajnu logistiku uključio da bi atentat na kralja Aleksandra uspeo.

Paralelno sa Musolinijevom osvetoljubivošću, u svetu je početkom ’30-ih godina prošlog veka počelo geopolitičko prestrojavanje sa osnovnom idejom – kako se suprotstaviti Hitleru, koji je beskrupulozno uzeo svu vlast u svoje ruke u Nemačkoj, koja je ubrzano počela da se pretvara u ekonomskog i vojnog džina.

U tom kontekstu na brisanom prostoru, praktično na ničijoj zemlji, našla se Jugoslavija, odnosno njen suveren kralj Aleksandar. Celu godinu pre njegovog puta u Marselj, Francuska kao veliki prijatelj Srbije iz Prvog svetskog rata dobila je zaduženje da Jugoslaviju prevede u antinemački blok.

Njegova poseta Francuskoj početkom oktobra 1934. trebalo je konačno da reši – da li će Jugoslavija pristupiti novom svetskom političkom savezu čiju okosnicu čine Velika Britanija, SSSR, Francuska, Italija... U ovom savezu, sudeći po teškom srpskom i jugoslovenskom rastajanju od Nemačke, po svemu sudeći, nisu verovali kralju Aleksandru. Da li su zbog toga žmurili pred atentatom za koji su svi znali u najavi?

Kao dokaz ovoj tezi stoji teza da je za atentat optužena Mađarska, a ne Italija koja je apsolutno stajala iza Aleksandrovog ubistva. Mađarska je po diktatu Velike Britanije i Francuske optužena u Ligi naroda jer su verovali da će tim činom privući Italiju na svoju stranu. Skretanje istrage protiv Italije vodili su novi ministar spoljnih poslova Francuske Pjer Laval i šef britanske diplomatije Entoni Idn, kojima je bilo jasno da bi tužba protiv Italije u Ligi naroda bespovratno udaljila Rim od njihovog saveza.

Svoju sliku o atentatu na kralja Aleksandra, kao i o istrazi i zataškavanju istine o tom događaju Vladeta Milićević dao je u knjizi "Ubistvo kralja u Marselju“, piše Dragan Bisenić. Piratsko izdanje ove knjige u Srbiji pojavilo se početkom 2000. Međutim, uz autorska prava, uskoro će se pojaviti na srpskom jeziku, uz obimna prateća istraživanja u izdanju Kluba "Plus“ iz Beograda.

Zanimljiv je i podatak koji je u svojim memoarima krajem ’90-ih objavio princ Tomislav Karađorđević, drugi sin kralja Aleksandra. On piše da je njegov otac kralj Aleksandar u vreme ubistva bolovao od kancera, te da mu ostalo još jedva šest meseci života. Princ Tomislav piše kako mu je sve potanko objasnila njegova majka kraljica Marija Karađorđević.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
26°C
16.06.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve