Život
24.07.2025. 16:10
Život
18.12.2025. 15:45
Đoko Kesić
Možda niste znali
Zemunac koji je najviše uradio za Beograd
Beograd je nedavno obeležio 55. godišnjicu otvaranja mosta "Gazela“ i Terazijskog tunela i ovom prilikom podsetio na život i delo Branka Pešića, najvećeg gradonačelnika Beograda ikada.
Mediji su podsetili na gradonačelnika koji je imao viziju, političara koji je gledao u budućnost, ušao je u veliku istoriju, mada se klonio te slave, ostao je običan narodni čovek, Zemunac kojeg su svi voleli i poštovali bez ideološkog moranja, jednako poštovan i u krugovima intelektualne akademske elite.
Mediji podsećaju da je Josip Broz, u pratnji supruge Jovanke i birane grupe funkcionera, presekao vrpcu za puštanje u saobraćaj "Gazele“ i Terazijskog tunela 4. decembra pre 55 godina. Pre toga, međutim, Broz je presekao i vrpcu na Mostarskoj petlji. Tako je Beograd, od palanke, postao prva metropola na Balkanu.
Za gradnju kapitalnih projekata, poput "Gazele“ i Mostarske petlje, Branko Pešić je oko sebe okupio vrhunske stručnjake sa građevinskih i arhitektonskih fakulteta. Jovanka Broz na otvaranju "Gazele“ zbunjeno pita: "Kako može da postoji most bez stubova?“
"Gazela“ jeste u to vreme bila građevinsko čudo, koje je projektovao Milan Đurić, čuveni profesor sa Građevinskog fakulteta u Beogradu.
"Gazela“ je dugačka 322 metra, a široka 27,5 metara. Priča se da je mostu kumovao profesor Đorđe Lazarević, predsednik konkursne komisije za gradnju, koji je rekao "ovaj most će preskočiti Savu kao gazela“.
Za Mostarsku petlju gradonačelnik Pešić je imao hiljadu muka. Branimir Brana Jovin (1935–2018), arhitekta i jedan od najboljih srpskih urbanista, povodom tri decenije od smrti gradonačelnika Pešića 2016. godine govorio je za "Politiku“ kako je "Pešić imao petlju za Mostarsku petlju. Tako što se okružio ekspertima i slušao ih. Čak i u to vreme kada se gradilo na sve strane i menjao grad, nije sve išlo kao po loju, ali je Pešić srčano preuzimao odgovornost i cenio projektante“. Njegov projekat Mostarske petlje bio je deset puta skuplji od konkurentskog rešenja. Pešić je posle žučne rasprave na Urbanističkoj komisiji 1967. prelomio i prstom pokazao na rad Jovinov i rad Jovana Katanića.
"Biram ovaj projekat, ali pod jednim uslovom: postavićemo tri bandere na Guberevcu; jedna za tebe, Brano, druga za Jocu, a treća za mene. Ako petlja 1970. ne bude valjala, sva trojica ćemo da visimo.“
Sa projektom se uputio kod Edvarda Kardelja u zgradu SIV-a, današnju Palatu Srbija, koji je trebalo da odobri savezne pare za auto-put kroz Beograd. Kardelj je odbio da finansira dve trake od po 11,5 metara i pristao da da novac za širinu auto-puta od 7,5 metara, kolika je bila u Zagrebu i Ljubljani. Pešić je skočio i kazao: "Idemo. Nema tih para koje Branko Pešić neće nabaviti za Beograd. Idi ti, Brano, i crtaj, sve ostalo je moja briga.“
Tako je i bilo, auto-put je otvorio Tito 4. decembra 1970. A kako je Pešić došao do para – samo on zna, istakao je Jovin.
Za njegov 50. rođendan akademska elita napravila je o njemu neobičnu, ali dragocenu knjigu.
Knjiga počinje humoreskom nenadmašnog Dušana Radovića, kao vešću iz crne hronike o nepočinstvima maloletnog Branka Pešića:
"Obijao je banke, provaljivao u radne organizacije, silovao gospođice iz aparata, tapkao pred SIV-om, džepario po GSP-u, lažno se predstavljao, falsifikovao dokumenta, poturao lažne novčanice, prodavao rog za sveću, varao na kartama, podmićivao – samo da bi naš Beograd bio veći i lepši.
Hvala mu.“
Dokaz koliko su ga Beograđani voleli je i neobičan poklon koji je dobio 1. oktobra 1972. godine – za 50. rođendan.
Knjigu velikog formata Pešiću u čast napravile su zajedno 23 najznačajnije javne ličnosti tog vremena. Svaku stranicu ispunio je jedan velikan – slikari Petar Lubarda, Mario Maskareli, Mića Popović oslikali su ili lepili crteže na stranice knjige.
Pesnici su za Pešića skovali nove ili prepisali svoje pesme – Desanka Maksimović, Ljubivoje Ršumović, Brana Crnčević, kompozitor Voki Kostić.
Branko Pešić bio je na čelu Beograda devet godina, od 1965. do 1974. Za to vreme u Beogradu su izgrađeni Palata "Beograd“, poznata kao "Beograđanka“, Mostarska petlja, auto-put kroz grad, most "Gazela“, Terazijski tunel, osnovane su kulturne manifestacije kao što su FEST i BITEF, i izgrađeni brojni sportski objekti i bazeni ‒ gotovo na svakoj gradskoj opštini. Izgrađeno je više od 80.000 stanova i jugoslovenska prestonica počela je da poprima izgled metropole.
Branko je bio čovek iz naroda, nisu ga vlast i moć promenili: razgovarao je sa običnim svetom, odlazio među ljude, slušao ih pažljivo, davao im broj svog kućnog telefona. Oni su ga zvali, a on je strpljivo odgovarao na svaki poziv, primao ljude ispred kapije porodične kuće u Zemunu.
Njegova majka je sve vreme sinovljevog uspeha i slave na Zemunskoj pijaci prodavala cveće. U dvorištu porodične kuće imali su veliki cvetnjak, Branko je pomagao majci da uzgaja cveće, često sa njom i brao bukete za pijacu. Ako dodamo još i činjenicu da je odbijao vilu na Dedinju, valjda on jedini među tadašnjim Brozovim uzdanicama, to dovoljno govori o mnogo čemu, o Branku najviše.
Za gradonačelnika Pešića vezane su brojne anegdote, prvenstveno uz one muke – kako obezbediti novac za nove gradske projekte. Priča se, upućeni kažu da je uistinu tako i bilo, da Beograd nije imao novca za dotrajalu i prenapregnutu elektromrežu. Edvard Kardelj bio je gazda kase, a za Brankove projekte ni da čuje.
Međutim, gradonačelnik Pešić preko svojih poverljivih ljudi isključivao je struju ne samo Kardelju, nego i celom kvartu gde je vlasnik kase živeo. Posle nekog vremena Pepica Kardelj, blagajnikova supruga, pozove gradonačelnika Pešića i pita zbog čega nemaju struju svakog dana po dva sata. Pešić je odgovorio da Beograd raste, razvija se, svakim danom dolaze novi žitelji Beograda, a grad ima dotrajalu elektromrežu.
Nekoliko dana kasnije, Kardelj je odobrio novac za obnovu elektromreže u glavnom gradu.
U Pešićevoj biografiji stoji da je rođen i odrastao u Zemunu, gde je završio osmogodišnju školu i gimnaziju. Sa 20 godina pridružuje se partizanima 1942. i odlazi u rat. Učestvovao je na Sutjesci, a kasnije biva i ranjen. Čistokrvni komunista, školovani političar ‒ završio je školu Saveza komunističke omladine Jugoslavije u kojoj su stasavali budući funkcioneri poput Mirka Tepavca i Marka Nikezića.
Tepavca, Dražu Markovića, Marka Nikezića i Krcuna znao je iz prvih dana okupacije, kao ilegalac. Posle rata su se nalazili i družili. O tim ilegalnim vremenima svedoči filmski reditelj Milan Šarac, koji se dugo družio sa Brankom, a priču mu je ispričao i Zemunac Božo Bjelinac, Brankov drug iz detinjstva: "Bećarevićeva policija je učinila poteru za Brankom avgusta 1941. Ja sam imao porodično imanje u sremskom selu Karlovčić, gde sam se preko naših javki prebacio do imanja. Branka sam sakrio u jedan uređen trap na imanju. Dolazila je policija. Moj deda i baka za to nisu ni znali, pa kad je došla policija posle njihovog ispitivanja, otišli su za Beograd. Branko je ostao na imanju dobrih mesec i po. Ja sam kao izvidnica putovao na relaciji Karlovčić–Zemun–Karlovčić, pa kad su Nikezić i Draža rekli da može da se vrati, Branko i ja smo došli u Zemun.“
Scena
19.03.2025. 18:45
SLAVNI GOSTI BEOGRADA: "Mažestik" okićen paprikom za Elizabet Tejlor, pečenje za Žozefinu Beker...
Bjelinac je bio vedrog duha, Branka je "optuživao“ – da nije bilo rata, ti bi sad bio u zatvoru zbog tvojih tuča i bahanalija. Branko je bio zahvalan Bjelincu i ljudima iz Karlovčića, dolazio je za njihovu seosku slavu svake godine.
"Jednom prilikom žali mi se Branko kako ga pozdravljaju ljudi kojih se on ne može setiti da ih poznaje. Šta da radim? Ja mu odgovaram: ’Vidi, Branko, svaki čobanin ima dva pomagača, pulina koji je okupljao stado i magarca koji je nosio ćebad, garderobu, vodu i hranu. Magarac je važan. On prati stado, magarca vide sve ovce, ali magarac ne zna sve ovce... Branko mi je psovao sve po spisku, ali je dodao da je objašnjenje duhovito’“, prepričava Milan Šarac.
Gradonačelnik Pešić živeo je sa svojim sugrađanima. Mnogi se sećaju, desio se nekakav požar u zgradi "Politike“ pa je Branko sa građanima i vatrogascima gasio požar. Bio je na merdevinama i u lancu dodavao kofe sa vodom.
On je po sebi bio specifikum. Ja, potpisnik ovih redova, nikad nisam bio izveštač iz gradske skupštine, ali sam se jednom prilikom ubacio među akreditovane kolege i prisustvovao njihovom sastanku sa gradonačelnikom. Branko je bio šarmantan, duhovit i iskren.
Za početak tog sastanka pozvao je novinare – ko želi da obara ruku sa njim. On je tom prilikom napomenuo: "Moj otac je bio prvi vlasnik Dempsej škole u boksu na Balkanu“. Bio je to uzor na Amerikanca Vilijama Džeka Dempseja, prvaka sveta u profesionalnom boksu.
U službenom delu razgovora, uz kafu i sok sa novinarima, Branko je rekao: "Ne želim da me hvalite, na ovim poslovima smo zajedno, voleo bih da mi sugerišete šta nije dobro u mom poslu i šta bi eventualno trebalo da radim.“
On je opet okupljao i intelektualce, pisce, pesnike, slikare, filmadžije, univerzitetske profesore. Sa njima je opet vodio ozbiljne razgovore na temu Beograda, šta bi u gradu trebalo raditi i graditi, kako ljudi žive, koje probleme imaju u svojim poslovima. I na temu – kako grad da bude lepši, uređeniji. Interesovalo ga je šta o Beogradu pričaju stranci, njihove kolege koje dolaze u naš grad privatno ili poslom.
Branko je ovaj akademski svet pomagao koliko je mogao, da dobiju stan ako ga nemaju, da obnove svoje privatne kuće, da obnove ili izgrade nove biblioteke, školske zgrade...
S tim u vezi često se setim jednog mog susreta sa pesnicima Liberom Markonijem i Brankom V. Radičevićem Mačistom. Sreli smo se ispred Istorijskog muzeja na uglu današnje Vlajkovićeve i Dečanske. Pitam: "Gde ste se uputili?“ Libero kaže: "Idemo kod Branka Pešića da nam da po stan!“ Kažem Liberu: "Zar niste to sa gradonačelnikom rešili pre godinu i nešto?“
Libero autoritativno oponira: "Jesmo, ali život se surovo poigrao sa nama. Žene su nas napustile i mi smo opet beskućnici!“
Branko Pešić je bio vizionar, išao je u susret vremenu koje dolazi. On je bio na premijeri mjuzikla "Kosa“ u Ateljeu 212 1968. godine. Bio je u prvom redu krcate hale "Pionir“ na koncertu Ajka i Tine Tarner 2. decembra 1974. godine. Možete li zamisliti na tom mestu i u tom trenutku recimo Edvarda Kardelja ili Dražu Markovića?
Mnogi su zaboravili da su bračni par Milica i Vojin Dajević, univerzitetski profesori matematike, osnovali Matematičku gimnaziju u Beogradu, zahvaljujući prvenstveno gradonačelniku Branku Pešiću. Bračni par Dajević napravio je studiju o srednjoj školi koja bi okupljala najtalentovanije đake, prvenstveno prirodnih nauka, gde bi se uz odabrane nastavnike obrazovali i unapredili privredu Srbije i Jugoslavije.
Ideja je u širokim komunističkim krugovima u Beogradu dočekana kao jeres; komunistički aparatčici su tumačili da "bilo kojoj školi ili organizaciji izvan socijalističkog sistema, a posebno elitističkoj, nema mesta, jer mi smo se sa kapitalizmom obračunali tokom naše revolucije!“
Branko Pešić je sa pozicije gradonačelnika Beograda podržao ovu ideju i "izboksovao“ je do kraja. Matematička gimnazija u Beogradu počela je da radi 27. maja 1966. godine. Nekoliko godina po osnivanju učenici beogradske Matematičke gimnazije na raznim međunarodnim takmičenjima počeli su da ubiraju nagrade, da bi danas bila najnagrađivanija školska ustanova u zemlji. Mnogi njeni đaci su važni članovi vrhunskih NASA timova, profesori na najuglednijim svetskim univerzitetima, a jedan od njih godinama je slovio za najboljeg matematičara u svetu.
Da li ste ikad čuli od Branka Pešića kako se hvali da je baš on presudno uticao na konačnu odluku da zaživi ova važna obrazovna ustanova? Naravno, niste. Pa čak i u medijima i ovim jubilarnim povodima o ovome nema ni slova.
Branko Pešić je u suštini uvek sledio svoju ideju. Imao je specifičan odnos i sa predsednikom Josipom Brozom Titom ‒ ogromno uvažavanje, ali ne snishodljivost.
Iako je Tito živeo u vili na Dedinju, njegovi obilasci glavnog grada, na poziv Branka Pešića, vodili su se kao zvanične posete Beogradu.
Na jednom takvom obilasku prestonice čelnici Beograda nabrajali su uspehe u gradu i fabrikama. Otvoren je bio hotel "Jugoslavija“, spremala su se nova naselja, blokovi na Novom Beogradu.
"Tito im na to kaže: ’Vi se dosta hvalite, mogli biste imati i malo samokritike’, jer su se žalili da nema para, a Branko mu odgovori: ’Mi se u svemu, pa i u tome, ugledamo na naše starije drugove’.“
"Zavladao je tajac. Onda se Tito nasmejao i rekao ’Pešiću, to je dobar šlagvort’, čega se Tito sećao i godinama potom“, prepričavao je Brankovi sin Lazar Pešić u razgovoru za BBC na srpskom.
Samo je gradonačelnik Pešić imao snage da javno postavi pitanje – zbog čega su u Beogradu pa i u Srbiji Crnogorci zaposeli direktorska mesta, apsolutno nesrazmerno po brojnosti crnogorske nacije, pa i u obrazovanosti u Srbiji?
Izašao je sa preciznim brojkama i u javnosti je ovo Pešićevo istupanje prihvaćeno sa odobravanjem. Naprotiv, građani su govorili da to Crnogorci postižu plemenski ukorenjenim vezama i pomaganjima saplemenika. Niko iz visokog državnog vrha nije doveo u pitanje ovu Pešićevu tvrdnju. Nisu smeli jer je gradonačelnik imao ogromnu popularnost i uvažavanje u narodu, a da se sa svoje pozicije ničim nije lično okoristio.
Život
26.02.2025. 14:25
Da li znate ko je PRVI U SRBIJI imao telefon, televizor, klavir... ko je snimio PRVI FILM?
Pešić je voleo i sport. Za vreme njegovog mandata izgrađeni su bazeni širom grada ‒ "Olimp“ na Zvezdari, Vračarski sportski centar sa bazenom, "Šumice“, "25. maj“, "Banjica“, "Košutnjak“, "Tašmajdan“, Hala "Pionir“, Hala "Pinki“ u Zemunu...
Zato je iza njega ostao veliki broj nagrada i zahvalnica za razvoj sporta. Očekivano, najviše je uživao u bokserskim mečevima, uvek iz prvog reda.
"Pešić je voleo Matu Parlova, Veselinovića, ali posebno je poštovao Bogoljuba Kahrimana, boksera srednje kategorije koji je u nekoliko navrata bio prvak Jugoslavije“, priča za "Ekspres“ filmski reditelj Milan Šarac.
Kahriman je bio jedan od najboljih boksera Jugoslavije, pa i Evrope početkom druge polovine 20. veka. Živeo je u Zemunu, rođen je u siromašnoj porodici kao osmo dete, u Zemunu 12. jula 1937. godine. Kao i svi sportisti tog vremena, završio je blistavu sportsku karijeru, a ostao u suštini siromah. Oženio se višegodišnjom ljubavlju Žižom, ima dve ćerke ‒ Mirjanu (65) i Marjanu (52), a od njih dve troje unučadi.
Kahriman je pokušao da zaradi nekakav novac u Kanadi, kao konsultant Džordža Čuvale, u meču sa Kasijusom Klejom. I sam se takmičio u Torontu, bio je šampion provincije Ontario. Bokser s kojim je trebalo da se bori za šampiona Kanade ubijen je u ringu. Posle toga Kahriman se vratio u Zemun, sa posvetom na fotografiji koju mu je ispisao Muhamed Ali.
Milan Šarac svedoči da je Branko Pešić poštovao Kahrimana i njegovu porodicu koju je dobro znao. Pošto je Bogoljub zasnovao porodicu, Pešić mu je omogućio da otvori kiosk sa brzom hranom u centru Zemuna; prodavao je viršle u lepinji sa senfom, pljeskavice i ćevape. Posle je Kahriman na tom mestu to proširio u lokal sa nekoliko stolova.
Gospodin Šarac se vraća svojim razgovorima sa pomenutim Pešićevim prijateljem Bjelincem.
"To što sam rekao da bi Branko završio u zatvoru da nije bilo rata, ozbiljno i mislim. On je bio malo raspusan, istina, uvek čista srca. Znao je sa osamnaest-devetnaest godina da uzjaše konja, u laganom kasu projaše kroz centar Zemuna pa dođe ispred tadašnje kafane ’Morava’. Ispred kafane sveže konja za drvo, pa na pijanku.
Sve te pijanke završavale su se tučom, pojedinačnom, u paru, ali često i masovnom. Branko je svakako učestvovao u tim tučama, bavio se boksom, i kako su tada Zemunci govorili, ’to nije tuča, nego poezija’.
Te tuče imale su svoj kodeks: niko nije koristio nož, bokser, čak ni stolicu, a ne daj bože pištolj. Policija je to često gledala kroz prste, a pošto je bilo i težih telesnih povreda, ljudi su završavali u domu zdravlja pa je policija po službenoj dužnosti morala da isleđuje neke tuče, u kojima je učestvovao i Branko. Sve se završavalo kod sudije za prekršaje, pod strogom pretnjom da se nešto slično ne ponovi.
Branko jeste pio, ali nije se napijao, imao je tu vrstu kontrole. U tim tučama, kad se završe, Branko je svog protivnika umivao, sanirao mu je povrede i ostajali su u dobrim odnosima.
Kad je postao član SKOJ-a, nije više učestvovao u tučama, odlazio je u druge kafane, išao na tajne sastanke sa svojim ’javkama’, skoro je ostavio piće i počeo da vodi drugačiji život. Zbog njegove političke aktivnosti, Bećarevićeva policija, posebno ono njegovo antikomunističko odeljenje, stavila je Branka pod prismotru. Branko je znao da je pod policijskom prismotrom pa se tako i ponašao“, priča Bjelinac.
Branko Pešić, nema sumnje, bio je darovit čovek i istinski lider. Na sve što je radio, ostavljao je lični pečat. Međutim, treba razumeti da je on bio deo sistema, tadašnje socijalističke Jugoslavije, koju je svet gledao kao "komunizam na Zapadu“.
U ovakvom komunizmu Zapad je gledao svoju šansu, hteo je da od Jugoslavije načini "kancer“ za rigidni sovjetski komunizam uobličen kao Varšavski pakt, moćnu i preteću vojnu silu naspram Zapada, odnosno Sjedinjenih Američkih Država.
Brozova Jugoslavija u to vreme bila je jednom nogom u NATO-u. Jugoslovenska vojska dobijala je modernu vojnu opremu, a privreda ozbiljnu, ne samo kreditnu novčanu pomoć. Branko Pešić bio je deo tog projekta. Istina, bili su i drugi, ali nisu uradili onoliko i na taj način kao gradonačelnik Pešić.
Život
01.10.2024. 07:05
Čovek koji je PROMENIO Beograd i dao mu DUŠU
Na Zapadu to je ocenjeno kao zlatno doba jugoslovenskog modernizma. Tako da nije slučajno da je Branko Pešić bio domaćin članovima misije "Apolo 11“ i tom prilikom su mu trojica prvih ljudi na Mesecu ‒ Nil Armstrong, Majkl Kolins i Edvin Baz Oldrin poklonili fotografiju sletanja na Mesec i potpisali je. Isto se dogodilo i sa astronautima četvrtog sletanja na Mesec "Apola 15“. O tim događajima čuvaju se dve fotografije u Legatu Branka Pešića u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju "Adligat“.
Posle dva mandata na funkciji gradonačelnika Branko Pešić je obavljao razne funkcije u Saveznoj vladi SFRJ. Nije voleo te kancelarijske poslove, on je bio "terenac“, čovek od akcije. Takvu priliku mu nisu davali, dolazilo je novo vreme, gde se posle 1974. godine razvlastila savezna država, republike su počele da vode Jugoslaviju, a na čelu republika bili su ljudi koji su trasirali raspad SFRJ.
Malo je poznato da je Slobodan Milošević jedno vreme bio šef kabineta Branka Pešića. Pešić je kasnije u porodici govorio da je Milošević bio od onih političara koji su perfektno odrađivali zadati deo posla, ali bez trunke lične kreacije. Branko ga nešto "nije mirisao“, svedoči njegov sin Lazar.
On svedoči da je Branko bio brižan otac, da ih nikad nije tukao, ali bili su to zaslužili.
"Bio je posvećen i strog ‒ posebno za ovo današnje vreme. Nije nam zabranjivao neke stvari, već se znalo da ako kaže da se u neko vreme moramo vratiti kući, to jednostavno mora tako. Nije zaspao nikad, a da iz kreveta ne čuje da smo sestra i ja došli iz izlaska.“
Trudio se da provodi vreme s porodicom, makar vikendom.
"Kao klinci u vreme kad je bio gradonačelnik bili smo naviknuti da ga preko nedelje retko viđamo. Uglavnom ode ujutro rano i uveče kasno se vrati, eventualno dođe na ručak. Zato se znalo da nedeljom mora biti porodičnog ručka kod kuće ili kad je lepo vreme išli smo na izlete i na roštilj, najčešće na Frušku goru“, kaže sin Branka Pešića. Iako komunista, koji je do smrti branio lik i delo Josipa Broza, Pešić je porodicu često vodio u obilaske manastira, posebno fruškogorskih.
Branko Pešić preminuo je 1986. godine i sahranjen je u porodičnoj grobnici na Zemunskom groblju. Bila je velika sahrana, kakvu je pokojnik zaslužio. Veliki broj Zemunaca, ali i ljudi iz drugih krajeva grada i Srbije, napravili su špalir na ulicama kojima se kretala pogrebna povorka. Zemun do danas nije upamtio takvu sahranu i takvo poštovanje.
Čemu sad tolika priča o Branku Pešiću, jer u tim pričama nije bilo moguće istražiti važne i nepoznate događaje u vezi sa njegovim životom i delom. Ali važno je setiti se velikog i poslednjeg pravog gradonačelnika Beograda. Važno je imati na umu da su nekad ovim prostorima hodali ljudi od dostojanstva i poštovanja, a bilo je to u vreme Brozove diktature. Malo je ljudi toliko časnih i unikatnih, koji su upravljali Srbijom u to vreme, pa i u vremenima pre i posle Branka Pešića.
Bilo bi na polzi da iz života i primera Branka Pešića naši političari nauče bar toliko da im politika ne služi za lično vazdizanje i da im politika ne služi isključivo da se obogate i da sebi daju značaj vilom na Dedinju, gradili je svojim sumnjivo stečenim kapitalom ili je "zaslužno“ dobili od države!
Zbog toga češće treba pisati i govoriti o Branku Pešiću i njemu sličnim.
Život
10.07.2025. 20:45
VLADA MITIĆ - vlasnik prve savremene robne kuće u Beogradu
Život
15.07.2025. 17:40
Kako je "Zmaj" FABRIKA AVIONA osnovana u dve barake u Zemunu
Komentari
