Život
06.06.2025. 08:05
Život
10.07.2025. 20:45
Đoko Kesić
"Beogradska čaršija"
VLADA MITIĆ - vlasnik prve savremene robne kuće u Beogradu
Ljubiša Nikolin, poznati srpski novinar, publicista, pisac i filmski reditelj. Stoluje u Novom Sadu. Napisao je više značajnih knjiga iz srpske istorije. Stalež Dunđerski otvorio je prozore o velikoj i imućnoj porodici Dunđerski u Vojvodini. Potom, u dva toma objavio je studiju "Beogradska čaršija“, koja dramatično i dokumentovano beleži priče o imućnim Beograđanima između dva velika rata, koji su svojim rukama stekli veliko bogatstvo, uveli Beograd u svet, da bi doživeli gorku sudbinu u komunističkoj diktaturi od oktobra 1944. godine.
Autor je godinama istraživao sudbine tih imućnih ljudi, industrijalaca, trgovaca, bankara... pričao sa njihovim potomcima, znalcima i svedocima tih događaja, kopao po istorijskim arhivima i napravio zaista vrednu studiju o tim vremenima.
On u prologu beleži: "Gledajući očima ptice, izgleda da se stari Beograd iz onih predratnih vremena promenio onako spolja. Onoliko koliko su grad najpre rušili, a onda mu graditelji lečili rane, koje su im nanele nemačke, amerikanske i engleske avionske bombe i topovske granate, koje su Rusi razmenjivali sa Nemcima u Drugom svetskom ratu.
Odozgo izgleda da je na Zereku, Terazijskoj, Glavnoj, Abadžijskoj i na Fišegdžijskoj čaršiji, ili recimo na Savamali i Šetulji sve ostalo po starom. Neko ko je znao predratni Beograd, a poslednjih je pedeset godina, na volšeban način ili usled zapta, bio u dubokoj amneziji, očekivaće da i danas iz tih gradskih četvrti, sa Smutekovca, Senjaka ili Dedinja, izjutra kreću gospoda čaršijske gazde, stari trgovci i uzmogli industrijalci. Da sve oni dolaze u zgradu na uglu Uzun Mirkove i ulice Kralja Petra gde je Berza – čvorišna tačka sretanja i simbol njihovog staleža.
Bogataš Luka Ćelović, patriota i nekadašnji dobrotvor Beogradskog univerziteta, oličen u kamenom reljefu, sa svojom zadužbinom u Karađorđevoj ulici, vidi bolje i zna više, njegovo kameno oko i te tada prestižne kuće i dalje gleda na hotel ’Bristol’ koji stoji na starom mestu prekoputa dok u njemu stoluju nove gazde. Zgrada starih vlasnika sa desne strane okamenjenom Ćeloviću i na njenom pročelju još uvek stoji stari natpis ’Beogradska zadruga’. Samo to je ostalo kao prepoznatljiv znak nekadašnjeg rodoslovlja te tada prestižne kuće. Zgrada prve među većim srpskim bankama je danas ruinirana, a stari bankari su odavno poništeni i opljačkani...“
"Ekspres“ će u nekoliko nastavaka objaviti sudbine velikih srpskih trgovaca i industrijalaca, koji u svojoj moći i bogatstvu nisu zaboravljali da pomažu sirotinju, ali i da iz sebe ostavljaju zadužbine "svom otečestvu“, prvenstveno visokoškolskim ustanovama, bolnicama i institutima...
Knjiga počinje pričom o Vladi Mitiću, omalenom Nišliji, rođenom poslednjeg dana 1884. Оtac mu je umro odmah posle njegovog rođenja. Majka se brzo preudala, nije vodila brigu o sinu. U dečaštvu umalo umro od neuhranjenosti, da bi u zrelijem dobu bio jedan od najistaknutijih beogradskih i srpskih trgovaca. Završio je u Nišu pet razreda škole, bio je bistar i vredan, da bi završio kao šegrt u ćurčijskoj jorgandžijskoj radnji svog ujaka, a to je šegrta – rođaka uputilo među ljude koji kupuju što jeftinije, a prodaju što je moguće skuplje.
O tome kako je sirotinjski živeo Vladan Mitić najbolje svedoči sačuvana priča u kojoj budući trgovac kupuje hleb i onda odlazi da ga pojede uz miris roštilja u obližnjoj ćevabdžinici. U međuvremenu je stalno marljivo radio, postao je kalfa i stekao majstorsko zvanje. Snagu volje, koja je posle složena u ličnost gazde, učvrstio je strogošću prema samom sebi.
Kad je Mitić napunio 21 godinu, ujak mu je najpre ponudio ortakluk. A posle, nakon što je isplaćen za svoj deo, prepustio mu je jorgandžijsku radnju... Novopečeni vlasnik jorgandžijske radnje oženio je Jelu Kocić, kćer nadaleko čuvenog niškog kafedžije. Bila je to ljubav kojoj će ubuduće u veselim prilikama čovek, uvek umeren u piću, u društvu davati oduška pesmom "O, Jelo, Jelena“. Devojka je bila iz dobre kuće u kojoj su ženska čeljad strogo vaspitavana. Rat, koji je izbio 1914. i prethodni balkanski ratovi, Vladu Mitića će učiniti neveselim. Bio je niskog rasta i upalih grudi pa su ga vlasti smatrale nesposobnim za mobilizaciju. U zatišju, posle prvih borbi sa Austrijancima, kad se činilo da je ratna sreća na srpskoj strani, supružnici su krenuli u Solun, da za novac od miraza kupe robu, i tu ostali zarobljeni. Stanovali su u maloj sobici, a napolju nisu se snalazili jer nisu znali grčki jezik. Kad se novac koji su poneli skoro istopio, niškom jorgandžiji i ćurčiji u savezničkom gradu stigla je ponuda srpske komande da za vojsku šije pamuklije, vatirane grudnjake od cirade. U nepune naredne dve godine za Mitića neće biti nemoguća nijedna porudžbina, radiće dan i noć, i uveliko razgranati taj svoj, u izbegličkim neprilikama dobijen posao.
Strašan požar koji pred sam kraj rata umalo nije progutao ceo Solun. Vatra je odnela sve što je stekao za nepune četiri godine danonoćnog rada i odricanja. Izgorele su mašine na kojima je radilo osamdesetak radnica i dvanaest punih skladišta, sklepanih od dasaka. Neće, međutim, proći puno vremena, a na sve to će pasti zaborav, srazmeran izgoreloj imovini i staloženosti pogorelaca, umrla mu je prva ćerka Milanka. Međutim, rodila mu se druga ćerka, koju je od milošte zvao Pojka. Mitići su posle u Solunu dobili i sina.
U Nišu nije mnogo jadikovao. Njegova trgovinska radnja, opljačkana pa spaljena, nije mu davala alternativu. Dvostruki pogorelac krenuo je u Beograd da postane gospodin Mitić, trgovac. Poneo je kutiju kratkih i dugih, pravih i krivih igala, od kojih se ćurčije i jorgandžije ne odvajaju.
Bivši Nišlija i, zakratko, Solunac, postao je Beograđanin na način, koji se od tada, kao neka vrsta trgovačke legende, uveliko prepričava, kao poželjna zgoda za svakog poklonika kupoprodaje. Pričalo se kako je Mitić po svoj prvi espap za prestonicu krenuo u Francusku, u Pariz i Lion, nakupovao je svile, štofova i platana. Sticajem okolnosti, prvi svoj beogradski trgovački obrt sa francuskim tovarom napravio je baš u Knez Mihailovoj ulici (bivšoj Šetulja) nadomak Kalemegdana, nedaleko od mesta gde će kasnije stajati njegova najpoznatija robna kuća.
Vlada Mitić je za francuski posao uzeo kredit; bio je u dugovima do guše, ali sa pogođenim poslom robu je rasprodao u iznajmljenoj sobi "Kod grčke kraljice“. Za nekoliko dana ponovo je otputovao za Pariz, doneo još više robe koju je rasprodao za nekoliko dana. Vratio je dugove i počeo da merka jednu od obližnjih zgrada u Knez Mihailovoj, onu koju i danas upućeni Beograđani znaju kao Mitićeva robna kuća, odmah uz impresivnu Spasićevu zadužbinu. Najpre je u prizemlju te zgrade zakupio jedan lokal, gde je prodavao svoju uvoznu robu, da bi nedugo potom kupio ceo taj prostor, sa stanom iznad.
Male musave izloge u prizemlju ubrzo su zamenila velika stakla kupljena u Nemačkoj. Dok je bio gazda Vlada, gospodin Mitić je trgovačka iskustva evropskih magazina "Lafajet“, "Prentan“ ili "Karštat“ primenjivao u gradu u kome su u to vreme pročelja kuća neretko bivala uz blato ili tursku kaldrmu. Zadivljen onim što je gledao u evropskim magazinima i robnim kućama, kažu da je Vlada Mitić jednom prilikom pozvao u goste stručnjake za trgovinu jedne od najpoznatijih kuća u Evropi. Došlo je njih troje, Mitić im je pokazao svoju robnu kuću i poslovne knjige.
"Gospodine“, pitali su posle pet dana gosti, vidno se snebivajući, "kada ste već sve ovo sami uradili kao engleska gospoda iz...“ i onda pomenuli ime grada na Ostrvu i Mitiću tamo nepoznate trgovce, "zašto ste nas uopšte dovodili ovamo“?!
U tim vremenima malo ko je znao za trgovinu "na poček“. Nekako u vreme kada je to uvodila i Oficirska zadruga za svoje uniformisane članove, kod Mitića su državni službenici, činovnici, nameštenici u državnim preduzećima, učitelji i svi drugi za koje su njihovi poslodavci garantovali, mogli da plaćaju uzetu robu u nekoliko rata. Od tada je Mitiću ostao nadimak Činovnička Majka.
Život
26.02.2025. 14:25
Da li znate ko je PRVI U SRBIJI imao telefon, televizor, klavir... ko je snimio PRVI FILM?
U tim poslovima kamata za kupce bila je manja od one koju je trgovac plaćao bankama za kredite. Gazda Vlada se odricao takve zarade, oduvek računajući na izvesnu dobit u masovnoj trgovini i u velikom prometu. Tvrdio je da je bolje prodati više stvari sa manjom cenom, nego manje stvari sa višom cenom. Nameštenici i pomoćnici nisu se žalili na gazda Vladu, nego su ga, naprotiv, svojatali. On im je uvek ustupao postotak od prodate robe, dvostruko od one sa manjom prođom. Za Božić, novogodišnje praznike ili Vaskrs, kada je kupovanje za darivanje utkivano u praznovanje, pomoćnici su mogli da zarade višestruko. Bili su svrstani u strogu, ali pravednu hijerarhiju...
U robnu kuću "Mitić“ gazda je rado zapošljavao Prečane. Vlasnik je cenio njihovu marljivost i znanje mađarskog i nemačkog jezika. Držao je do svojih mušterija Mađara i Nemaca koji su mu, najčešće iz Banata, dolazili u magazin. Kod Mitića su radili najbolji, a zaposliti se kod gazda Vlade bila je preporuka za sve buduće poslodavce. Takvo načelo vladalo je i prekoputa Knez Mihailove ulice, nasuprot robnoj kući, u Mitićevoj radionici koja se zvala "Plava izložba“. U njoj su po narudžbini pravili nameštaj, šili odela, košulje, vojničke uniforme.
Sudbina je htela da i najveći, toliko priželjkivani trgovački trijumf čoveka čije je prezime znala cela Srbija, pretvori u potpuni krah. Svih posleratnih godina i decenija, još dok je Mitić bio živ, ali i nakon njegove smrti, Beograđani su prazan plac, donedavno zarastao u korov na Slaviji, nazivali "Mitićevom rupom“. Najčešće nisu ni znali zašto to mesto, najveće među brojnim gradskim ruglima, nazivaju baš tako. Samo su se oni stariji prisećali da je tu neposredno uoči poslednjeg svetskog rata počela gradnja robne kuće gospodina Vlade Mitića. Oni obavešteniji među njima sećali su se i da je ta nepodignuta građevina trebalo da bude, za ono vreme, ogromna, da je za svih 11 metara trebalo da nadvisi tada neprikosnovenu Palatu "Albanija“. Tu su ranije bili kućerci sa trgovačkim i zanatskim radnjama i kafana "Rudničanin“. Sve je to otkupio gazda Vlada da napravi mesta za svoju trgovačku palatu...
Za svoj neostvareni i nedosanjani san, gazda Vlada je u banci imao 60 miliona predratnih dinara, u vreme kad je zlatnik težak 6,4 grama koštao 300 dinara u Narodnoj banci, to je značilo da je za početak gradnje novog magazina nesuđeni vlasnik pripremio više od 1300 kilograma zlata. Zgradu je projektovao gospodin Šefer, čovek od najvećeg poverenja nemačke kuće "Karštat“, koja je u tada već beznadežno oboleloj zemlji Nemačkoj imala imala 90 velikih magazina. Od svih planiranih radova graditelji su jedino stigli da iskopaju temelje i u zemlju pobodu šipove, posle čega je zaista ostala rupa. Zgrada nikad nije izronila iz zemlje, ali su njeni projektanti i njihove zamisli zauzeli zapaženo mesto u onovremenoj stručnoj graditeljskoj literaturi, što za njih, a pogotovo za gazda Vladu, nije bila prava zadovoljština.
Scena
19.03.2025. 18:45
SLAVNI GOSTI BEOGRADA: "Mažestik" okićen paprikom za Elizabet Tejlor, pečenje za Žozefinu Beker...
Čoveku kome je umesto vlasništva ostala rupa nije preostalo drugo nego da tamo gde njegovi sugrađani ne vide ništa, osim pustoši ograđene zelenom tarabom, jedini vidi ono čega nema, kako je to bilo za njegovog života... Da se rat primicao sa sudbonosnom neminovnošću, dok su na Slaviji kopani temelji i pobijani šipovi, gazda Vlada bi znao, sve i da nije imao uticajne i obaveštene prijatelje. Neki od njih predlagali su mu da skloni novac iz zemlje, da ga sačuva na kontu sigurnih i diskretnih švajcarskih banaka. "Ako propadne država u kojoj sam sve stvorio“, govorio je u zloslutno vreme, "neka propadne i moj novac“.
Bio je dobrotvor, što je posle rata, kad je silom udaren temelj novom režimu, na prečac zataškavano. Nikada nije zaboravio svoju nišku bedu, koja ga je onemogućila u školovanju. Davao je veliku novčanu pomoć đacima i studentima. U predratno vreme, kada je za 30.000 do 40.000 dinara mogla da se kupi lepa kuća na periferiji Beograda, za njih je namenjivao i isplaćivao udesetostručen iznos za godinu dana. Pomagao je đake u odeći, knjigama i priborom. Čvrsto je verovao da ne treba pomagati sirotinju koja neće da radi. Pri svemu tome svoju decu nije privikao na raskoš. U kuću mu nije nikad ušao šampanjac, niko od ukućana u njegovim radnjama nije mogao da uzme za džabe šta hoće. Vodili su računa da moraju da plate od svoje zarade.
Život
24.05.2025. 15:25
ZANIMLJIVA ISTORIJA: Prvi srpski EROTSKI FILM, prve ESKORT DAME...
Na spisku srpskih dobrotvora, koje je posle rata, prema svojim kriterijumima klasne podobnosti, sastavljala nova komunistička vlast, nema imena Vlade Mitića. Zataškano je sećanje o tome da je on izgradio i opremio sanatorijum za grudobolne studente u Surdulici. A u ono vreme, kada je bolnica završena, da zahvali na poklonu, sa univerzitetskim velikodostojnicima kod beogradskog trgovinskog prvaka dolazio je i tadašnji student A. H. Taj je o tome ostavio zapis u svojim memoarima koje je kasnije napisao. Za vreme okupacije, bugarska vojska je sa bolnice skinula i polupala mermernu ploču sa natpisom "Vlada Mitić studentskoj omladini Beograda“. Nove vlasti staru tablu nikad nisu vratile na njeno mesto, iako je bolnica zadužbina.
Dobrotvor studentske omladine Mitić nikad nije saznao celu istinu o tome čemu je u stvari služilo studentsko udruženje "Protiv tuberkuloze“, koje je nesebično pomagao velikim novčanim svotama pred kraj mirnodopskog vremena između dva rata. O tome je, kada trgovac nije više bio među živima, zapis ostavio jedan drugi njegov klasni neprijatelj P. P. C. Taj je, uz priznanje priložniku Mitiću da je zaista davao velike pare obolelim studentima, objasnio da je društvo "Protiv tuberkuloze“ od početka bila ilegalna ujdurma, da su od mrskog kapitaliste koristili za obezbeđenje tehničkih sredstava, poput nekompromitovanih pisaćih mašina za izradu ilegalnih materijala, zapisao je P. P. C.
O klasnom neprijateljstvu, pred kraj 1944. godine, nije trebalo tražiti verodostojnijeg dokaza od onoga što se Mitiću, kao silan udarac sudbine, događalo odmah nakon slavodobitnog partizanskog zaposedanja vlasti. Gazda Vladi su u oktobru ušli u Beograd, oduzeli ključeve od radnji i proglasili ga za ratnog dobitnika, što bi se reklo crnoberzijanca i gulikožu, koji se navodno okoristio nesrećom i bedom svojih sugrađana. Optužen je što je trgovao sa Nemcima koji su za vreme rata uzimali robu iz njegovih prodavnica, a odvlačili su i šljunak i betonsko gvožđe ostavljeno na Vračaru, u blizini gradilišta novog magazina na Slaviji, i od toga pravili građevine koje su poslužile ratu, a ne trgovini.
Revolucionarnu krivdu nije interesovala zdravorazumska dosetka odbrane na tom suđenju da Mitić ništa nije mogao učiniti protiv volje okupacione sile, čiji su protagonisti uzimali šta su hteli, nikoga ne pitajući za dozvolu... Mitiću nije pomoglo ni svedočenje njegovog šofera u ratno vreme, koji je kao potajni komunista delovao u okupacionom metežu, koji je posle napravio diplomatsku karijeru. Šofer je na nedobronamernom suđenju uzalud pobijao tvrdnje da su kod njegovog gazde za vreme rata dolazili nemački generali i da su Mitićeve veze sa još prokazanijim generalom Nedićem bile česte i značajne. Nije pomoglo ni to što je gazda Vlada svom šoferu i potonjem svedoku, Srbinu izbeglom iz NDH, dao utočište i okrilje za komunističko delovanje tokom rata. Ni to što tužba nije našla ljude koji bi svedočili protiv okrivljenog.
Nabeđeni ratni dobitnik i saradnik okupatora osuđen je na godinu dana zatvora, uz oduzimanje imovine. O svemu dovoljno govori i činjenica da gazda Vlada nije odležao tu kaznu do kraja. Poniženi i konfiskovani bogataš sve je to podneo stoički, kao čovek mirne savesti. Savet prijatelja advokata, pedesetih godina, kada su domaće komunističke vlasti, nakon sukoba sa Staljinom, kapitalistički Zapad pozvale u pomoć – da bi u novonastalim prilikama trebalo da tuži državu i traži da mu vrati imovinu, odbio je na njemu svojstven način: "Taman posla! Njima je mnogo lakše da me opet vrate u zatvor, za ta preostala tri meseca, nego da mi vrate ono što su uzeli.“
Sačuvan je i popis robe koji su nove vlasti sačinile u trenutku nacionalizacije. A sam gazda Vlada je sam popisao svoju imovinu i o tome ostavio zapis ispisan pedantnim rukopisom na karo papiru. Sva imovina bila je vredna 360 miliona dinara, koji su mogli u banci da se zamene za otprilike 8000 kilograma zlata... Mitići su se opet vratili sirotinjskom životu; živeli su u nemaštini, a za koru hleba rasprodavali su garderobu. Upamćeno je da je gospođa Jela za džak brašna dala brilijantsku naušnicu. Prodavali su srebrne čirake, posuđe, persijske tepihe, kristal, sve budzašto, ne bi li se prehranili...
Ostarelom Vladi Mitiću, posle svega, nisu ostavljali da u miru presabira ružne i lepe uspomene. Presudom Vrhovnog suda ostavljena mu je kuća na Topčiderskom brdu, koja je bila u stalnom sporu koji će potrajati i posle Vladine smrti. Jer ta presuda nije bila zakon za komunističkog vođu i jednog od visokih funkcionera nove države Slovenije F. L. (Franc Leskošek, op Đ. K.). On se uselio u Mitićevu kuću na Topčideru.
Vlada Mitić umro je u Beogradu 15. oktobra 1973. godine. Njegov pogreb i kasnije četrdesetodnevni pomen u Crkvi Svetog Marka okupio je ceo stari, poznati Beograd, sve njegove bivše nameštenike koji su obrazovali zasebnu grupu, a sveštenici koji su činodejstvovali iz počasti i hor uveličali su čin odlaska gazda Vlade u večni mir.
(Nastaviće se)
Život
12.03.2025. 18:45
JUGONOSTALGIJA: Čekali smo da se TV zagreje, okretali nulu kad je loša veza...
Vesti
25.03.2025. 16:10
DIPLOMATE U SRBIJI: Ko je bežao od Karađorđa, a ko kneza Miloša navikao na viski...
Komentari
