Život
02.10.2023. 13:28
Marko R. Petrović

Dr Bojan Dimitrijević

"Ranković je bio odan samo Titu i partiji"

Dr Bojan Dimitrijević
Izvor: Ekspres/Marko Stevanović

U moru mitova kojima obiluje srpska prošlost, svoje mesto našao je i mit o Aleksandru Rankoviću, osnivaču i prvom šefu, kako se verovalo, svemoguće Ozne, i najbližem Titovom saradniku koji je političku cenu platio jer je, navodno, prisluškivao gotovo sve u državi, pa i maršala.

A kasnije, mnogo kasnije, priča je proširena i na to kako je, zapravo, Ranković bio taj koji je zastupao “srpsku stvar“ u SFRJ, te da se on usprotivio stvaranju nekakve labave federacije ili konfederacije koju su želeli u Ljubljani i Zagrebu. Šta je od svega toga istina pričamo sa dr Bojanom Dimitrijevićem sa Instituta za savremenu istoriju, koji je i autor knjige “Ranković, drugi čovek“ i koautor knjige “Slučaj Ranković: iz arhiva KOS-a“.

“Mit o Rankoviću traje zato što on kao i svi istorijski događaji koji nisu ispričani ili nisu istraženi na valjani način postaju mit vremenom. Srbi su skloni mitologizaciji stvari o kojima ili ne znaju dovoljno ili imaju tek neku predstavu. Činjenica je da Ranković nije govorio posle smene sve do smrti ništa o tom događaju. Moj utisak je da je on prepoznat kao neko posle čijeg je uklanjanja Jugoslavija kao srpska država, kako su je makar Srbi smatrali, počela da ide u konfederaciju, a da je albansko nacionalno pitanje otvoreno na radikalan način od 1968. godine. Utisak je da je došlo do političke promene gde su u srpskom rukovodstvu bili ljudi koji kao nisu zastupali previše srpsko stanovište. Sve je to uticalo na to da kada je došlo do njegove sahrane 1983. godine, on bude prepoznat, makar posthumno, kao neki političar koji se zalagao za srpske nacionalne interese u Jugoslaviji. A to nije tačno jer nema tragova o bilo kakvom Rankovićevom srpstvu, ni o Penezićevom takođe. Ali to je bio utisak tog vremena. I taj mit o njemu je na neki način uticao da se profiliše jedna struja koja je posle pobedila na Osmoj sednici u liku Slobodana Miloševića“, kaže dr Bojan Dimitrijević za “Ekspres“.

Kažete da je Milošević Rankovićev naslednik.

“On je progovorio tim jezikom očekivanja Srba iz ’80-ih godina, a koji su bili na tragu ovog Rankovićevog navodnog zalaganja za nekakve srpske nacionalne interese, što nije tačno. I šta se desilo, ratovi ’90-ih su prekinuli jedan talas zanimanja iz 1989–1990. godine kada su mnogi ljudi iz vremena Brionskog plenuma progovorili o toj stvari. Pisali su knjige Vojin Lukić, Selim Numić, i ovaj, onaj. I onda tek u protekloj deceniji je taj interes otvoren kroz knjigu o Rankoviću koju smo Svetko Kovač, Irena Popović Grigorov i ja radili na bazi originalne građe Vojne službe bezbednosti, koja je govorila o Brionskom plenumu, i posle kroz tu moju biografiju od pre tri godine, gde je prosto Ranković izašao u jednom drugačijem svetlu, jednom potpunijem svetlu.“

Iz svega onoga što vidimo iz tih dokumenata i priča koje se pojavljuju jeste zapravo da je Ranković da kažemo odan bio jedino Titu.

“Ranković je bio odan Titu i partiji. E sada, gde je počinjalo jedno, a gde drugo – ne znam. Ali Titu je svakako bio najodaniji saveznik ili saborac ili potčinjen ili kako god, od 1937. godine, pa sve do Brionskog plenuma. Pune tri decenije bio je Titova desna ruka, izvršilac svih organizacionih, bezbednosnih, kadrovskih stvari. Ta odanost Titu ostala je i u vremenu kada je sklonjen sa vlasti.“

On je verovao da će Tito i partija ispraviti grešku, da je on žrtva neke greške.

“Nisam shvatao taj njegov poriv dok nisam pročitao Đilasovu knjigu ’Vlast’ gde on opisuje svoju smenu 1954. godine, baš u ovoj zgradi, na plenumu u januaru. On manirom komunističkog mentaliteta objašnjava da je, iako je znao da je bio u pravu, u trenutku pomislio da je ipak kriv. I da su drugovi u pravu jer mu tu krivicu spočitavaju. I kada sam vratio film i čitao ponovo šta Ranković govori na tim sednicama Izvršnog komiteta Centralnog komiteta od 15. juna 1966. pa sve do Brionskog plenuma, na tih nekoliko konferencija i na samom Brionskom plenumu, video sam isti refren, samo on pokušava da ih ubedi da nije kriv. Pa možda jesam kriv za ovo, pa možda jesam kriv za ono, ali nisam za ovo i za ovo. Mislim, jasna je situacija. Tito njemu na početku kaže – druže Marko, nije stvar u tehničkim pitanjima, prebaci stvar na politički kontekst. Reč je o političkom problemu. I on to ne shvata. Živi ubeđen da je kriv za nešto. I on se nije ni branio na Brionskom plenumu. Branio se Svetislav Stefanović Ćeća, vrlo oštro u tom prvom naletu.“

On je bio Rankovićev čovek.

“Uvek je išao za njim. Kada je ovaj bio ministar unutrašnjih poslova, ovaj je bio zamenik. Kada je ovaj bio šef Odbora za kontrolu službi bezbednosti, ovaj je bio ministar unutrašnjih poslova itd. On je prosto bio Rankovićev prvi saradnik. Ovom tvom pitanju je doprinela i okolnost da je Tito pozvao Rankovića na Brione dva-tri dana pred sam Brionski plenum. On i savezni sekretar za odbranu su otišli tamo avionom i onda je Tito rekao u manihejskom maniru – pa druže Marko ok, sada će ovo da prođe, malo ćemo te kritikovati, ali ja, mi i dalje računamo na tebe. To je bila u stvari jedna perverzna, blaga anestezija, da Ranković ne ide agresivno u odbranu, nego da se nada da će ga možda negde reafirmisati. Takvih slučajeva, međutim, nije bilo. Svi ljudi koji su prošli sistem izbacivanja iz partije i državnih partijskih tela, nisu dobili više priliku za rehabilitaciju. A mnogima je upravo i Ranković činio to da je ne dobiju – Sreten Žujović, Blagoje Nešković, Milovan Đilas, Andrija Hebrang... Ti koji su nestali kad je Ranković bio taj koji je vršio te organizacione promene i izvršavao Titovu volju – njih nije više bilo. Tako i Rankovića više nije bilo. On to verovatno nije mogao da zamisli. Ipak je on dolazio iz jedne poštene seljačke porodice pa nije mogao da zamisli da čovek kome je 30 godina najbliži saradnik, kum na venčanju itd., bude toliko rezolutan i da ga više nikad ni ne pozove niti pita za njega.“

A nije mogao to da zaključi na osnovu sopstvenog ponašanja, kao što si rekao, spram drugih kadrova koji su uklonjeni?

“To je jedna stvar kada vi izvršavate te Titove naloge, a druga je stvar kada vam Tito kaže – pa dobro, druže Marko, mi računamo na tebe, ovo je sada jedna faza. I on kao pomisli – pa dobro, možda je to...“

Da li to pokazuje da je bio naivan?

“Pokazuje jednu seljačku naivnost, iskrenost seljaka iz Posavine. Ja to tako gledam, taj njegov porodično-radnički seljački bekgraund koji je bazično bio pošten. On jeste naređivao velike egzekucije i obračun sa narodnim neprijateljem, ali ne znam da li je ubio nekog u toku rata.“

Ali je kadrirao.

“On jeste kadrirao, ali je to shvatao partijskim zadatkom, on je bio partijski čovek pre svega. Ali vidi se i po njegovom bazičnom poštenju da on nije spadao u grupu ljudi koji su bili u Titovom okruženju, koji su imali preveliki novac, koji su živeli u luksuznim kućama. On je živeo u državnoj kući u Užičkoj. Moj zaključak, ali i zaključak mnogih iz tog vremena, jeste da je on živeo skromno. I ta skromnost i verovatno neko bazično poštenje uticali su da ne shvati Tita kao čoveka koji manipuliše ljudima, kojem nije strano da potroši najbližeg saradnika ako je to njemu politički potrebno.“

Da li je ta njegova skromnost dakle uticala i na stvaranje mita o njemu?

“Apsolutno. On je posle viđan po Beogradu u nekim običnim situacijama, deca su mu viđana, žena je bila profesor na fakultetu... Nije iskočio iz neke posebne matrice, nego se vratio u neki normalan svet. A ostala je ta aura, to što on nije rekao to što je trebalo i to ga je učinilo mitski zgodnim za Srbe.“

Da li Srbi zaboravljaju sve ono što je on uradio, koliko je ljudi zbog njega stradalo?

“Fascinantno je to da su Brionski plenum u slučaju Rankovića i to njegovo ćutanje, kao i sve što se desilo i kod Krcuna koji je stradao u toj nesreći tamo na Lazarevačkom drumu, uticali da su Srbi zaboravili sve što su ta dvojica napravili, sav zulum i sve žrtve koje su ta dvojica učinila u revolucionarnom teroru od 1941. do 1945. godine, a kasnije kroz prisilni otkup, nasilno slanje seljaka u zadruge, donekle obračun sa Informbiroom, obračun sa političkim protivnicima i takozvanim narodnim neprijateljima. Ali kada se pogleda statistika dejstva Ozne za Srbiju koju je vodio Krcun, a faktički Ranković kao savezni rukovodilac, to su stravične žrtve. Mi smo kao državna komisija izbrojali pedesetak hiljada ljudi. Kada se pogleda revolucionarni teror 1944. godine, u svakom od 12 okruga Srbije, ne govorim o kosovskom i gore banatskom, ubijeno je u tom trenutku između 900 i 1200 ljudi sa minimalnim ili bez suđenja. To je stravičan događaj. Međutim, Srbi su nekako zaboravili na to. I preselili su ih u mit.“

Kako nam je to uspelo?

“Verovatno je okolnost da su oni postali neka vrsta opozicije učinila to.“

Iako oni nisu bili nikakva opozicija.

“Pa, Krcun je bio, kako bi se reklo, neka vrsta lične opozicije koja bi se generisala u tim kafanskim, fudbalskim društvima. A Ranković nije bio nikakva opozicija. On je smenjen na Četvrtom plenumu. A na Trećem plenumu, četiri meseca ranije, on identičnim rečima kritikuje svoje drugove u Srbiji na način kako će se govoriti protiv njega. To je neverovatno. Kada čitate njegovu kritiku srpskog rukovodstva, ona je ponovljena protiv njega četiri meseca kasnije. Tu nema mesta za neko srpstvo, ali Srbi su ostali bez nekog svog, Srbi su skloni liderima. Kralj je nestao. Draža Mihailović je streljan. Tito jeste bio srpski lider, ali nije bio sasvim. Srbi su verovatno želeli nekog svog, pa čak i komunističkog lidera. Nisu ga dobili, ali je ta pojava naroda na sahrani Rankovića upravo to pokazala da je Srbima baš bio potreban neki lider, pa čak i posthumno Ranković. Što se četiri godine kasnije desilo u pojavi Miloševića. To je upravo taj sentiment koji Milošević koristi, nezadovoljstvo koje je bilo nekanalisano u to vreme, koje je bilo konfuzno. Ali se reflektovalo i kroz kosovsko pitanje, i federaciju, i konfederaciju i Srbiju u Jugoslaviji, i odnose u Srbiji i pokrajinama itd. Ranković je prikazan kao neko ko je sve to zaustavio, branio itd.“

Iako to nije tačno.

“Iako to nije tačno. Iako za Rankovićevog mandata jeste izvršeno razoružanje dela albanskog stanovništva, ali su i predate ove tri-četiri opštine na severu Kosova, koje su sad deo pokrajine, a onda su bile deo Srbije, upravo zbog balansa stanovništva. To je bila katastrofalna i tragična greška, ali narod je to sve zaboravio i činio je da se Ranković preseli u mit i da zalaganjem za Rankovića ’80-ih godina emitujete neku vrstu opozicionog stava. Što pokazuje i broj ljudi i sastav tih ljudi koji su bili na sahrani. To su bili bivši pripadnici Udbe, anarholiberali, građanska desnica, govorim po terminima službe tog vremena, bivši penzionisani oficiri, pripadnici rankovićevštine, tehnomenadžeri, birokrate... Znači, svi ti koje je služba pratila odjednom su se našli na sahrani Rankovića, što je neverovatno. I što je za Gradski komitet SK Beograda bio neobičan događaj jer nisu mogli da shvate šta je to. To je bio i moj utisak kada sam kao gimnazijalac bio tamo. Imao sam osećaj da prisustvujem nečemu, a ne znam čemu.“

Prvi put si se susreo sa takvim nečim.

“To je moje prvo političko kanalisanje, da sam ja sada neka opozicija. Ne zna se kome. Ne znam, opozicija tom kursu. Nije bilo čak ni opozicija Titu. To je više bila neka pobuna protiv položaja u Srbiji gde su ljudi počeli da shvataju da stvari ne idu u dobrom pravcu, da je Srbija nekako zapostavljena, da su tu pokrajine koje su razvlastile Srbiju...“

Kada se čitaju priče o Rankoviću, dokumenti, mnogo toga zapravo govori o srpskom komunističkom rukovodstvu, koje je u tom trenutku bilo, možda je prejako reći, beskičmenjačko.

“Da, jeste. Srpski komunisti su Tita smatrali kao neprikosnoveni autoritet. Sa druge strane, Ranković nije bio deo srpskog republičkog rukovodstva. Nikada. Dakle, on je uvek bio savezni funkcioner. I kada je bio u Komunističkoj partiji u ilegali, bio je funkcioner Politbiroa KPJ. Posleratne funkcije su mu bile šef Federalne Udbe, ministar unutrašnjih poslova FNRJ, potpredsednik SIV-a i potpredsednik Jugoslavije. U to vreme u Srbiji postoje različite grupe. Neke od njih nisu mirisale Rankovića, odnosno neki od njih, zato što je on kao savezni sekretar za unutrašnje poslove znao ko su ti ljudi, kakve su imali nepodobnosti, prljave delove biografije...“

Ko, na primer?

“Petar Stambolić, na primer, i neki drugi. To je uticalo da se srpsko rukovodstvo distancira od Rankovića u vremenu pred Brionski plenum. Tito je porazgovarao sa nekim od njih, od kojih su neki bili i Rankovićevi prijatelji. Prosto objasnio im je da je reč o prisluškivanju i da oni treba da podrže njega. I oni su naravno bespogovorno to poslušali. Ima tu još stvari. Ranković je u tom trenutku potpredsednik SFRJ, a oko sebe nema nijednog viđenijeg političara. Ima samo kabinet od devetoro ljudi, nekoliko vozača, sekretarica, jedan-dva neka savetnika i to je to.“

On je već razvlašćen.

“On je razvlašćen. Od 1963. do 1966. radi ono što Tita više mrzi da radi. Prima strane diplomate koji nisu prva liga, organizacije, pošto je on šef i SUBNOR-a, dodeljuje odlikovanja, otvara izložbe, sajmove itd. Sve što Tito nije stizao, to je prepušteno njemu. I on se nekako izdvojio od srpskog političkog rukovodstva, a pokrivao je desetak funkcija – potpredsednik SFRJ, šef SUBNOR-a, sekretar partije, šef ovoga, šef onoga itd. I kada je Tito porazgovarao sa kadrovima iz Srbije, seli su Stambolić, Veselinov, Koča Popović, Nikezić, Minić verovatno, i ne znam ko se tu našao, i onda su oni lepo faktički isparcelisali te Rankovićeve feude, odnosno položaje, i ti ljudi su ga posle zamenili. Dakle, Tito je mogao da ih nagradi jer je Ranković akumulirao u svojoj ličnosti pet ili šest funkcija u trenutku kada je smenjen. Sve je to podelio ovima za zahvalnost što su podržali njegovu smenu. A činjenica je i da su mnogi srpski kadrovi želeli da Rankovića, koji je znao sve o njima, sklone. Znao je da li je ovaj imao švalerku, da li je ovaj ukrao nešto, da li je bio trockista pre rata pa posle prešao ovamo, da li je bio isključen iz partije kao Koča Popović pa se vratio, šta je ko radio u ratu, šta nije radio. Sve je to sa Rankovićem nestalo i odjednom su imali...“

Slobodu.

“Slobodu, čiste biografije. I mogli su da kažu – pa vidi, to je Ranković, to je Udba, pusti to, to je namešteno. Njegov veliki prijatelj Veselinov, koji nije izlazio iz njegove kuće, odjednom se setio da je služba prisluškivala njegovu ženu. To je bila jedna od tih tačaka. A znalo se i pre Rankovića da je njegova supruga bila sklona avanturama, da je zbog toga prisluškivana i da je on bio upozoravan. Međutim, sada se ta stvar okrenula. E, oni prisluškuju savezne republičke funkcionere. Ako je služba prisluškivala rukovodstvo sa Kosova, potpuno opravdano, zbog veze sa albanskom obaveštajnom službom, to se posle pretvorilo u teror Udbe na Kosovu.“

I velikosrpske težnje.

“Pogotovo. Do te mere da je Rankovića neko iz CK SK Srbije 1966. godine optužio za četništvo. To je neverovatno. Rankovića koji je mrzeo četnike jer su mu ubili ženu, jer je bio protivnik njihov itd., odjednom ga dva meseca posle Brionskog plenuma neko na CK Srbije optužuje za četništvo, što je hipokrizija nenormalnih razmera. Što je najgore, mnogi od tih koji su se iskalili na Rankovićevom slučaju, optužujući ga za ovo i ono, posle su bili liberalna struja i mi ih i danas prepoznajemo pod tim pogrešnim nazivom da su oni nekakvi liberali. Dakle, oni su bili jedna struja u tome.“

Nikezić i drugi.

“Nikezić, Latinka Perović... Oni svi govore protiv Rankovića. I naravno svi su bili nagrađeni određenim funkcijama. A Ranković je o njima znao nešto što je znao kao organizacioni sekretar partije. Ono što je bitna stvar, Ranković nije bio policajac. On se bavi službom bezbednosti kao organizacioni sekretar partije i njega to zanima isključivo sa partijskog interesa. Znači, on prati, beleži, kako prisluškuju, analizira, samo iz razloga čistote partije. On nije policajac. To je vrlo bitno. On je čovek koji se borio protiv policije. Bio je u zatvoru šest godina. Ali je tu svoju udbovsku pedantnost pravdao da je bila u funkciji čistote partije. Kada je on sklonjen, mnogi kadrovi u Srbiji su odahnuli jer su mogli slobodno da dišu. Za sve što je bilo loše mogli su da kažu – to je Ranković, to je Ćeća, to je služba.“

Nije se dakle bavio bezbednošću države, nego se bavio bezbednošću partije.

“To je generalni motiv. Kasnije, u vremenu Informbiroa, on se bavio borbom protiv sovjetske službe. Ali ključna stvar je opet bila čistota partije. Najveći deo tog spoljnog obaveštajnog rada je prepustio drugim ljudima u Udbi, koji su kasnije formirali obaveštajnu službu u Ministarstvu spoljnih poslova. To su bili Boško Vidaković, Ranko Zec, Maks Baće i još neki kadrovi. Dakle, njega to toliko nije zanimalo.“

Hipotetičko pitanje, šta bi bilo da se Ranković usprotivio i da je na Brionskom plenumu izašao sa onim što je znao?

“Ima tu dve stvari. Prvo jedna optužba da je Ranković hteo da zameni Tita kad mu istekne mandat. Meni je fascinantno da niko nije obratio pažnju da je njegov mandat bio oročen na četiri godine bez prava ponovnog izbora. To niko ne pominje. Ranković je bio potpredsednik od 1963. do 1967. godine. Šta bi posle bilo s njim ja ne znam.“

Zašto ga je Tito sklonio godinu dana ranije?

“Ne znam. To je vrlo zanimljiva stvar.“

A priča o tome da je hteo da smeni Tita?

“Ja mislim da nije. Nema tragova o tome. Nema nikakve namere ni u njegovom ponašanju ni u bilo čemu. Ima glasova o tome, abrova, jer razne političke grupacije Saveza komunista su želele ovo ili ono.“

Krajačić.

“Na primer. Šire se srpski kadrovi i srpski kadrovi iz Bosne. I u diplomatiji takođe. Znači, to su te klasične diplomatsko-političke priče koje su dolazile do Tita u iskrivljenom ili ne znam kakvom opsegu. Dakle, to je prvi detalj koji nekako svima izmiče – šta bi bilo 1967. godine sa Rankovićem da je ostao do kraja mandata. S druge strane, mislim da Rankovićeva ličnost kakva jeste nije dozvoljavala drugo rešenje osim tog poraza. A mislim da ga je Tito odlično znao. Tito je verovatno negde 1964. godine odlučio da ga smeni. Ali ne ide direktno na njega. On shvata da Ranković ima uticaj koji nije institucionalan, to je više partijsko, lično, partizanski uticaj na sve šefove svih službi. Pa polako ispadaju iz igre šef vojne službe, i eto Šašić smenjen. Pa savezni sekretar unutrašnjih poslova Vojin Lukić smenjen. Šef Službe za istraživanje i dokumentaciju isto zamenjen, pa na kraju šef obezbeđenja vrhovnog komandanta isto smenjen.“

I postavljaju se ljudi koji nisu Rankovićevi.

“U vojnoj službi Ivan Mišković, njegov brat Milan Mišković u saveznom SUP-u i tako redom. Zamenjuju se sekretari oko Tita. Dolaze ljudi iz Zagreba, iz CK SK Hrvatske. Njih šalje Krajačić. To je jedna linija. Druga linija je prilazak srpskim kadrovima u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori... Pa kaže – ljudi, Ranković prisluškuje. I oni se polako prebacuju na drugu stranu. I konačno ima ta izvršna linija pripreme samog Brionskog plenuma, gde dolazi Stevo Krajačić sa svojim ljudima i oni nameštaju te instalacije u Užičkoj ulici, prespajaju... Da bi ti isti ljudi došli posle da otkriju to i da kažu – da, da, bilo je prisluškivanja. A oni 15 dana pre toga postavili te kojekakve parice i to sve.“

Da li postoji dokaz kada je to postavljeno?

“Bio je iranski šah Reza Pahlavi u poseti i onog trenutka kada je otišao Tito se vraća u Beograd sa Briona i tog trenutka dolazi ekipa Udbe za Hrvatsku koja radi to.“

I postavlja Rankoviću u kuću.

“Oni ne diraju Rankovićevu kuću, nego oni rade kontrolu navodnu od Titovog kabineta tamo u Užičkoj 15, pa Užičkom ulicom pa gde to vodi. Avionom su došli, pilot se zvao Globočnik, a u timu je Božo Rašeta koji radi to. On dolazi u dvor i namešta to. Kada se dođe do toga da se formira komisija za proučavanje tog događaja, taj Božo Rašeta je unutar te komisije. Tu komisiju vodi vojna služba, general Ivan Mišković, ali ima i ovih ljudi koji su to radili pre. Oni su tu samo da kažu – e, evo ga prisluškivač. A oni ga postavili faktički 15 dana ranije. Inače, za potrebe konferencije nesvrstanih 1961. godine, radi prisluškivanja stranih delegacija izvršena su prva ozvučenja, na tom potezu Užičke i Tolstojeve ulice. Tu su smestili ove razne Afrikance, Azijate...“

Da ih prisluškuju.

“Da se čuje šta pričaju. Neki od funkcionera koji su tu živeli bili su odsutni pa su u njih smeštane delegacije. A kada su se vratili, ta struktura telefonskih mreža je ostala. I sada je to iskorišćeno da se pokaže da je Ranković iz svoje sobe mogao da prisluškuje Tita. Tito je učinio sve da smenama u državnom aparatu i u službama bezbednosti, prebacivanjem srpskih kadrova iz srpskog rukovodstva na svoju stranu i tehničkim inovacijama, da tako kažem, učini sve da Rankoviću oteža odbranu. A onda je sama dramatika događaja bila takva da njemu nije rečeno zašto je on pozvan prvi put na sastanak. On dobija poziv, odlazi gore u SIV na sednicu Izvršnog komiteta SK Jugoslavije 16. juna i ne zna šta će da bude. Ima neki dnevni red, tu se otvara pitanje i on biva iznenađen. I dolazi kući potpuno sluđen. Otišao je na jedno, a vraća se sa optužbama. I njemu kaže Tito – pustite vi, druže Marko, ove tvoje tehničke priče o Udbi, prebacite to na politički deo. I odjednom prijatelji nestaju, niko se ne javlja. Oni ga zovu još dva puta na te komisije i isto sluša te optužbe, i to sluša od svojih navodnih prijatelja, kolega, koji su mu dolazili u kuću – Veselinov, Krajačić, Spasenija Cana Babović, koja je učestvovala u njegovom oslobađanju 1941. godine, ona sada atakuje na njega. Mislim da je to za njega bio šok. I onda dolazi do tog Titovog imobilisanja kroz taj razgovor, pa ima taj blagi srčani udar te noći. I on je 1. jula na Brionskom plenumu jedan poluugašen čovek koji nešto pokušava, ali mu ne ide.“

On u stvari nije bio toliko moćan tada, nije imao svoje ljude.

“Njegova realna moć traje negde do početka ’60-ih godina, 1962–1963. godine. Kada postane potpredsednik SFRJ, on gubi moć. On zadržava moralnu moć... Zato oni gađaju prvo njegove kadrove. Jer kada staviš drugog čoveka, drugog šefa, to više nije to.“

Više ne duguje ovom ništa.

“Nego duguje Titu. I sad je to poruka i za ove niže ešalone. Ono što oni nisu računali jeste da će ljudi u službi koji su bili priterani da potvrde prisluškivanje pružiti otpor, odbiti to – Selim Numić, Vojin Lukić. Oni nisu imali šta da priznaju. To je ključna stvar. Oni su ih teretili da priznaju nešto, držali ih u Sarajevskoj u zatvoru, ali niko nije ništa priznao. I to je onda uticalo da Tito da aboliciju i da Rankovića ukloni ne suđenjem, nego abolicijom.“

Kakav bi tek mit o Rankoviću bio da je išao sudski progon, da je nedajbože streljan...

“To bi bilo kao sa Imreom Nađom u Mađarskoj, to je analogija. To je čovek koji je vodio mađarsku revoluciju kao komunista, a 1956. godine se suprotstavio Sovjetima i zato su ga streljali. Verovatno bi to bio onda novi mit, ali on bi došao u vremenu tek posle Titove vladavine. A u suštini i ovo što se desilo bilo je bilo dovoljno da stvori neki mit o Rankoviću. Da je glavom platio tu borbu, bilo bi tako. Ili bi ostala priča kao sa Krcunom da se ne zna kako je stradao, a deluje da je kao slučajno stradao. Krcunovo stradanje uklopilo se u raščišćavanje kadrova oko Rankovića. I on u junu 1966. godine, na dve nedelje pred Brionski plenum, nema više nikog.“

I za Krcuna se zaboravilo sve što je on radio, a on je bio...

“Da. Krcun je jedan prirodni talenat za zločinca. On je zločinac par ekselans. Za razliku od Rankovića koji je bio partijski čovek.“

Krcun je bio izvršitelj.

“Oni to stavljaju u partijski kontekst, još nije bilo likvidacije, to su uklanjanja. Ovaj dolazi iz jednog studentskog ambijenta, ’napaljeni’ komunista i kada dođe ta užička faza, on je prvi koji počinje da hapsi ljude, narodne neprijatelje, bivše oficire, aktivne oficire, zarobljene četnike, petokolonaše. Kada dođu Tito i Ranković u Užice, on već ima zatvor, on vrši likvidaciju. I odjednom, kaže Ranković – on mi postaje najbliži saradnik. Zato što mu upravo treba jedan takav lik. On mu kaže – Krcune, vidi ovo da se rešava. I on to rešava. I tako je i bilo. Kada napuste Užice, Krcun je taj koji likvidira sve koji su tu ostali. Ko je god ostao, on je streljan na Krčagovu i gotovo – oko 80 ljudi. I on na taj način funkcioniše i tokom rata.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Šta su kome braća zaveštala
Jugoslavija, sahrana Jovanke Broz, zastava Jugoslavije

SFRJ

20.09.2023. 19:15

Šta su kome braća zaveštala

Za razliku od najbližih članova porodice iz drugih republika koji su udruženo krojili političku i društvenu sudbinu nekadašnje Jugoslavije, braća iz Crne Gore i Srbije često su se nalazila na različitim stranama
Close
Vremenska prognoza
clear sky
25°C
28.05.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve