Život
18.09.2023. 04:05
Život
24.09.2023. 15:10
Dragan Bisenić
Drugi deo
Afera Ranković: Kablovi (ni)su dokaz prisluškivanja
Nikolaj Mironov je od 1956. bio šef lenjingradskog KGB-a. Dok je bio na tom mestu, on je izučavao iskustva NKVD-a iz perioda Lenjinovih reformi i nove ekonomske politike (NEP), budući da je i sam bio zainteresovan za opštija pitanja reformi socijalizma.
Avionska nesreća na Avali kod Beograda 19. oktobra 1964. nije bila samo obična nesreća. U njoj su poginuli neki od vodećih oficira koji su učestvovali u zaveri protiv Hruščova, poput trojice heroja Sovjetskog Saveza, načelnika Generalštaba maršala Birjuzova, generala Vladimira Ivanoviča Ždanova i general-pukovnika Ivana Kravcova. Pored njih, stradali su general-major Leonid Bočarov, general-pukovnik Nikolaj Škodunovič i pukovnik Grigorij Šeludko.
Prema svedočenju akademika Georgija Arbatova, načelnik Generalštaba Birjuzov i Nikolaj Mironov, bliski prijatelj Šeljepina i Brežnjeva još iz mladosti, zajedno su se, među prvima saglasili o potrebi uklanjanja Hruščova. To je u neku ruku razumljivo jer je Mironov karijeru počeo u vojnoobaveštajnoj službi, a u trenutku pogibije bio je šef celokupne sovjetske partijske birokratije i, kako je navela američka štampa, zadužen za rad organa KGB-a u vojsci.
U štampanom izdanju Ekspresa možete pogledati ekskluzivne fotografije prislušnih uređaja iz Rankovićeve kuće.
O stepenu njegovog uticaja na najvišu državnu i partijsku nomenklaturu ispredale su se legende. Njega su smatrali vodećom ličnošću u poduhvatu svrgavanja Hruščova, uz maršala Birjuzova. Zbog toga, avionska nesreća na relativno bezopasnoj izletničkoj planini pored Beograda u avionu kojim su samo četiri dana ranije odleteli kosmonauti na Bajkonur, smatrala se krajnje sumnjivom. Pilot aviona bio je Mihail Sjusjev.
Semičasni, koji je posle Brežnjevljevog dolaska na vlast postao šef KGB-a, naveo je da je njegovo mesto bilo spremno zapravo za Nikolaja Mironova koji je poginuo u Beogradu.
U to vreme u Moskvi već su delili vlast. “Toga dana“, sećao se Nikolaj Mesjacev, “na Crvenom trgu dočekivali smo kosmonaute. Ja sam sedeo u kabinetu u Pjatnickoj ulici i pratio direktan prenos. Odjednom je došao rukovodilac službe radio-prenosa. Izveštava da zapadne radio-stanice javljaju da je u Jugoslaviji stradala sovjetska delegacija, na čelu sa maršalom Birjuzovom. Uzeo sam slušalicu i pozvao našeg ambasadora u Beogradu. On je rekao da je čuo eksploziju. Kroz minut-dva, pozvao me je i rekao da su svi poginuli. Vojni piloti su prvi put leteli tom maršrutom i prilikom priprema za sletanje zabili su se u planinu Avala nadomak Beograda. Kada smo se opraštali od poginulih, Brežnjev je ridao od plača“, svedoči Mesjacev.
Kasniji zamenik šefa KGB-a Jurija Andropova, Filip Bobkov, posebno naglašava značaj Nikolaja Mironova. “On je igrao važnu ulogu u pripremi oktobarskog plenuma CK KPSS-a i na samom plenumu kao šef administrativnih organa. Da se nije dogodila tragedija u Jugoslaviji, kada je drugog dana posle plenuma poginula u Beogradu sovjetska vojna delegacija u kojoj se on nalazio, mnoge stvari bi išle drugačije. Nikolaj Mironov bi znao da bude čovek koji ne bi dozvolio raskol između mladih i starih. On bi u partiji, bezuslovno, zauzeo značajno mesto“, napisao je Bobkov.
Ovaj događaj imao je krupne posledice po unutrašnji razvoj u sovjetskoj partiji. Šeljepin, koji je bio glavni pretendent na mesto naslednika, izgubio je svoje najvažnije oslonce koji bi zauzeli ključna mesta u aparatu vlasti, nakon uspešnog svrgavanja Hruščova.
Sve što je za njega bio gubitak bilo je obrnuto na Brežnjevljevom tasu. Sada je Brežnjev mogao da se oseća mnogo lagodnije i samouvereno na mestu lidera, sa ambicijama da tu trajno i ostane, a ne da bude kratka, prolazna epizoda kremaljskih intriga. Upravo to se i dogodilo. Brežnjev je ostao sledeće dve decenije sovjetski lider, sa specijalnim odnosima s Titom.
Teško je tačno reći kako je organizovana priprema za prvi i najvažniji plenum u borbi sa Šeljepinom, ali je očigledno da se ona vodila. Leonid Mlečin to pripisuje Brežnjevljevom lukavstvu koji je odlučio da partijsku kontrolu nazove “narodnom“. To su članovi CK odmah podržali, kao i da “narodnom kontrolom“ više ne treba da rukovodi Šeljepin kao sekretar CK i zamenik predsednika Saveta ministara. Zbog toga je lako usvojen predlog da se Šeljepin razreši dužnosti i rukovođenja obnovljenim komitetom čije su funkcije maksimalno sužene, a partijska kontrola, sa mnogo manjim ovlašćenjima, odvojena. Istovremeno, Šeljepin je smenjen s mesta zamenika predsednika Saveta ministara.
Najvažnija stvar na tom plenumu koji je veoma ograničio Šeljepinovu vlast nije bilo ni njihovo glasanje, ni Brežnjevljevo lukavstvo, nego što je Brežnjevljev govor bio odobren od strane Politbiroa i aparata CK KPSS-a. Šeljepinu je jasno stavljeno do znanja da on više nema podršku Politbiroa.
Brežnjevljeva ruka bila je još vidljivija kada je u aprilu 1966. Šeljepin postao nadležan za nadgledanje potrošačkih dobara i laku industriju, uskraćen za svaku mogućnost da bude u kontaktu sa aparatom bezbednosti.
Šeljepin je teško proživeo poslednje godine svog života. Živeo je u oskudici i nemaštini, gotovo kao bednik. Čak je i Gorbačovljeva vlast odbila da mu pomogne. Žalio je što je odustao od generalskog čina kada je bio prvi čovek KGB-a. Generalska penzija bila je pristojnija, čak i u vreme ogromne inflacije koja je divljala Sovjetskim Savezom u njegovim poslednjim godinama.
Šeljepin je umro u oktobru 1994. od srčanog udara. Do kraja života obilazilo ga je i pomagalo nekoliko prijatelja, a među njima i Vladimir Semičasni koji ga je nadživeo sedam godina. Krah SSSR-a Šeljepin je teško doživeo, moralno i materijalno.
Kada je došlo do čuvenog “državnog udara“ protiv Gorbačova, Šeljepin je telefonirao Semičasnom i pozvao ga da prošetaju.
“Video si šta se dešava?“
“Video sam. Ništa se neće dogoditi“, odgovorio je Semičasni. “Oni su otišli čak i da se izvine. Možete li da predstavite sebi sliku, da mi posle oktobarskog plenuma 1964. odemo Hruščovu i kažemo: ’Izvinite, Nikita Sergejeviču! Pokušali smo da Vas oborimo s vlasti, ali nismo uspeli!’“
Izveštaj Tehničke komisije o prisluškivanju
Istovremeno sa oštrom borbom za vlast u Moskvi između Leonida Brežnjeva i bivšeg šefa KGB-a, harizmatičnog i uticajnog reformatora, “komsomolca“ Aleksandra Šeljepina, u Beogradu traje obračun sa Aleksandrom Rankovićem, čovekom koji je stvorio obaveštajnu službu komunističke Jugoslavije. Scenario je gotovo potpuno isti, gde je Ranković optužen da je prisluškivao i Tita, ali i mnoge druge, te da mu je namera bila da ukloni Broza sa vlasti, kao što je Šeljepin hteo da skloni Brežnjeva.
Tehnička komisija koja je obrazovana prema Titovom naređenju, a njoj je na čelu bio tadašnji general-potpukovnik Ivan Mišković Brk, uputila je 22. avgusta 1966. izveštaj o tome šta je pronađeno na telefonskim uređajima u kući Aleksandra Rankovića.
U prilici smo da predstavimo prvi put javnosti ovaj dokument zajedno sa dodacima i pratećim fotografijama. I pored izraženih sumnji da su postojale mogućnosti za prisluškivanje, komisija nije zaključila da je prisluškivanja doista i bilo, niti da su instalacije koje su pronađene u Rankovićevoj kući u Užičkoj 25 tu postavljene s njegovim znanjem i po njegovom naređenju. Ranković se, inače, u kuću u Užičkoj 25 uselio 1959. godine.
Na ovo posebno ukazuje i šef Tehničke komisije, general Ivan Mišković Brk, u razgovorima koje smo godinama vodili.
Krenulo je od šahte ispred Titove vile u Užičkoj 15, u prisustvu člana komisije, inženjera Vlajka Stankovića. Konstatovano je da postoje četiri priključka specijalnih telefona koji vode u suprotnom smeru od telefonske centrale prema Belom dvoru, što je komisiji ukazalo na nedozvoljeno, paralelno priključivanje i mogućne zloupotrebe. U daljim ispitivanjima, da bi se našlo gde se završavaju ti paralelni priključci, otvorena je šahta u Užičkoj 25, ispred kuće Aleksandra Rankovića. Upravo tu je nađeno da se završavaju ti paralelni priključci, na kojim je obavljeno tzv. “simetriranje“ koje je komisija ocenila kao “nepotrebno i suvišno“.
Komisija je utvrdila da su paralelno produženi specijalni kablovi u suprotnom smeru od smera prema centrali i telefonske linije od “bivšeg stana druga Kardelja i linije od stana druga Svetozara Vukmanovića i još neke koje komisija nije utvrđivala, jer bi je to odvelo u širinu“.
Komisija je zaključila da su “sve te okolnosti upućivale komisiju na zaključak da se tu radi o prisluškivanju, jer je nemoguće drukčije objasniti čemu poboljšavanje kvaliteta linija pomoću simetriranja na ovom suvišnom delu, koji ne služi normalnoj komunikaciji“.
Simetriranje je postupak koji se čini radi poboljšanja kvaliteta prenosa razgovora, smanjivanjem smetnji i gubitaka. Jedan od načina poboljšanja kvaliteta linija je simetriranje pomoću dodavanja kondenzatora između pojedinih žila u kablu, kao i između žila i mase, što je primenjeno i u ovom slučaju. Potrebno je istaći da je kod korišćenja telefonskih linija za ozvučenje poželjno da one budu što kvalitetnije i zato je komisija videla vezu ovog simetriranja sa produžavanjem telefonskih linija do šahta pred Užičkom br. 25.
Komisija je, stoga, pre nego što je ušla u Rankovićevu kuću, tražila saslušanje šest tehničara i majstora SSUP-a i PTT-a da razjasne nađeno stanje između Užičke 15 do Užičke 25. Posebno zahvaljujući izjavama Aleksandra Ignjatovića, došlo se “do novih delimičnih potvrda o tome da je u račvi pred Užičkom br. 25 vršeno prespajanje nekih linija na linije koje ulaze u Užičku br. 25“, koja je, prema vlastitom priznanju, obavio lično kablovski monter Aleksandar Ignjatović, a na zahtev tehničara SSUP-a Velje Đorđevića koji se tada već nalazio u zatvoru, zato što je bio jedan od “neposrednih izvršilaca najpoverljivijih zadataka SSUP-a te vrste“.
Komisija je trebalo da odluči da li će da se tu zaustavi ili da pretrese Rankovićev stan, pa je s tim upoznat državni sekretar za narodnu odbranu, general armije Ivan Gošnjak, koji je dao odobrenje da se legalno uz obezbeđenje zakonskih uslova uđe u stan i izvrši uviđaj i konstatuje stanje na instalacijama i vezama.
Komisija je zatim zatražila dozvolu istražnog sudije, pošto nijedna komisija ne bi mogla bez sudskog naloga da uđe i pretresa nečiji stan. Uviđaj je obavljen 20. avgusta 1966. i njemu je prisustvovalo više osoba: istražni sudija Mojsije Šćepanović, veštaci, inž. Omer Čišić, Vlajko Stanković, Boris Kapus, tehničar Božo Rađeta i Branko Vilović. Zapisničar je bila Vasilija Injac. Kao građani – svedoci bili su prisutni Dragutin Gazapi i Jovan Kecman, a u ime vlasnika stana, oficir Garde koji je bio čuvar Rankovićeve kuće, Savo Matijaš.
Komisija je u ovom izveštaju navela sledeće: “Na osnovu izvršenog uvida tehnička komisija, znajući čitav problem oko ozvučenja, oslanjajući se na već stečene spoznaje i ocene donešene na bazi ranije izvršenih uviđaja, kategorično stoji iza tvrdnje koja je ostatkom tragova i potvrđena, da se centar za prisluškivanje već duže vremena nalazio u Užičkoj br. 25, konkretno prema nalazu u spavaćoj sobi Aleksandra Rankovića, a i radnoj sobi njegove supruge Slavke Ranković.
Ova komisija, polazeći od utvrđenog stanja, pokušala je da nađe i neki drugi razlog zbog takvih instalacija i ostataka koji su ostali, no nije mogla naći drugi odgovor sem da je to služilo u svrhu prisluškivanja.
Komisija stoji čvrsto na stanovištu da to nije moglo biti činjeno bez određenih stručnih, najpoverljivijih lica koja su Aleksandru Rankoviću stajala na raspoloženju.
Komisija takođe smatra da određen broj ili većina izvođača, konkretnih majstora i tehničara, nije ni morala znati zbog čega pojedine instalacije služe, jer im to sigurno nije bilo ni rečeno. Te su radnje sigurno bile poveravane samo najpoverljivijim pojedincima, a u tu kategoriju sigurno su spadali i odgovorni za tehničku službu u SSUP ranije Mitar Kovačević-Mujo i sada Selim Numić. Navedeni odgovorni rukovodioci SSUP morali su znati po sili svoje funkcije za sve radove koje su obavljali njihovi organi pa je i u tom okviru njihova krivica evidentna.“ Komisija je na kraju navela da je ovim “izvršila osnovni zadatak koji joj je postavljen Vašom naredbom od 16. juna 1966. godine“.
U prilozima ovog izveštaja, kojih je bilo tri, date su sve fotografije spornog “komunikacionog materijala“, kao i šema telefonskih uređenja u Titovoj vili i u Rankovićevoj kući. U izveštaju o pregledu telefonskih linija, na osnovu tehničkih analiza, navodi se da su “stvoreni uslovi za nečije prisluškivanje“.
Na kablovskoj glavi, kao i u spavaćoj sobi nisu zatečena prespajanja.
“Da su nečijom nemarnošću ostavljeni paralelni priključci, oni bi tada trebali da se završavaju negde kod Belog dvora, jer tu završava 50-parični kabel specijalnih telefona SSUP-a. Međutim, ti priključci se sasvim nepotrebno, posmatrano sa gledišta telekomunikacionih veza, presecaju u račvi ispred Užičke 25 iz koje se između ostalih odvaja i kabel za specijalnu vezu Rankovića. Još jedna nepobitna činjenica koja potpuno pobija mogućnost da su paralelni priključci slučajno ostavljeni i slučajno završeni pred Užičkom 25, je njihovo simetriranje. Simetriranje je učinjeno sa jasnom namerom da se podigne kvalitet prenosa na relaciji od Užičke 15 do Užičke 25. To je i potvrda da su paralelni priključci postavljeni na sve 4 parice specijalnih telefona Užičke 15 radi prisluškivanja“, navodi se u izveštaju.
Ta prespajanja uradio je kablovski monter PTT-a, tada u penziji, Aleksandar Ignjatović, po naređenju službenika SSUP-a Velje Đorđevića, koji se u tom trenutku nalazio u zatvoru.
Vesti
05.09.2023. 17:05
Uticaj na slovenačku intelektualnu klimu
Ali komisija nije utvrdila da je prisluškivanja doista bilo, već da je moglo da bude prisluškivanja.
“Veštaci Ing. Čišić Omer, Ustanička 125, Beograd, Ing. Vlajko Stanković, Ustanička 125, Beograd, Ing. Boris Kapus, Ljubljana, Triglavska br. 46, tehničari Rašeta Božo, Zagreb, Ivana Mećara br. 43, Branko Vilović, Zagreb, Moše Pijade br. 21, pozvani da objasne kuda vode ove linije – parice i da objasne čemu služe, izjaviše:
Parice koje su dolazile u ormarić u kome se nalazi glava za specijalni kabl nisu bile priključene niti na glavu specijalnog telefona, niti na kablovskoj glavi gde dolaze gradske linije. Radi toga ne možemo odrediti pravu namenu ovim paricama. Svih pet parica završavaju u razvodnoj kutiji u zidu spavaće sobe druga Rankovića koja se nalazi iza kreveta. U istoj razvodnoj kutiji nalaze se još tri parice koje završavaju u radnoj sobi drugarice Ranković. Drugih kablova niti parica, osim redovne instalacije za kućne telefone veštaci nisu pronašli... Da bi se utvrdilo da li je moguće izvršiti prespajanje ovih slobodnih parica od specijalne kablovske glave kroz spavaću sobu druga Rankovića, do radne sobe drugarice Ranković veštaci su izvršili prespajanje specijalnog telefona s navedenim paricama na kućni telefon drugarice Ranković u radnoj sobi. Radi provere sa telefona je obavljen razgovor i proba je potpuno uspela. Da bi se ovo prespajanje izvršilo veštacima je bilo potrebno svega 12 minuta.
Veštaci su otvorili kablovsku glavu za specijalni kabl i ustanovili da su tri priključne kleme otkinute, i to: obe kleme druge parice i jedna klema četvrte parice. Sa unutrašnje strane poklopca kablovske glave na klemama su žice ostale vezane dok su prednji delovi klema ispali iz poklopca glave. Priključne kleme same od sebe nisu mogle otpasti, te postoji verovatnost da su nasilno slomljene. Priključne kleme radi pregleda su uzete“, navodi se u izveštaju.
(Nastaviće se)
Susreti Rankovića i Šeljepina
Tito, Ranković i Šeljepin, uprkos prekidu svih odnosa od 1948. do 1956, poznavali su se međusobno veoma dobro. Šeljepin je 1947. bio u delegaciji koja je prisustvovala Kongresu Narodnog fronta u Beogradu na kojem su Tito i Ranković vodili glavnu reč. Tito se nije dopao ruskoj delegaciji pa ni samom Šeljepinu. O tome detaljno piše poznati ruski pisac Konstantin Simonov u svojoj knjizi “Očima čoveka mog pokolenja“. Ranković i Šeljepin su se videli u julu 1957. u Moskvi, gde je Ranković bio zajedno s Kardeljem. U kod nas malo poznatoj knjizi Envera Hodže “Hruščovci“ na više mesta se citira Hruščov koji tvrdi da postoje velike razlike u jugoslovenskom rukovodstvu prema odnosu sa Sovjetskim Savezom. Tito i Ranković su spremniji za saradnju, dok su Kardelj i Popović (Koča) “potpuno neprijateljski raspoloženi“.
Komentari
