Afera "Ranković": Ruski model za druga Marka

Reč je o uticaju širih kretanja u socijalističkom bloku, pre svega u SSSR-u, na ovaj korak i jasne paralele koje postoje sa sovjetskim slučajem.

U isto vreme kada i Ranković, simultano do gotovo u dan, traje u Moskvi oštra borba za vlast između Leonida Brežnjeva i bivšeg šefa KGB-a, harizmatičnog i uticajnog reformatora, "komsomolca“ Aleksandra Šeljepina. Aleksandar Ranković i Aleksandar Šeljepin – "gvozdeni Šurik“ – ne samo da dele ime i da su obojica bili na čelu aparata državne bezbednosti, nego će doživeti i istu sudbinu.

Otuda se u Rankovićevom slučaju pojavljuje u misterioznim i nedefinisanim ulogama Ivan Stevo Krajačić, gotovo javni rezident sovjetske obaveštajne službe iz predratnog perioda, čovek koji je regrutovao buduću Titovu suprugu i prvu damu Jugoslavije, Jovanku Budisavljević.

U ovom tekstu predstavićemo svedočanstva nekih od najvažnijih aktera celokupnog slučaja, Jovanke Broz i tadašnjeg šefa bezbednosti JNA, generala Ivana Miškovića Brka, a takođe i nedavno preminulog bivšeg saveznog sekretara za narodnu odbranu, admirala flote Branka Mamule, koji je bio svedok nekih važnih događaja povezanih sa položajem Aleksandra Rankovića. Objavićemo prvi put u našoj javnosti i izveštaj koji je upućen Titu i fotografije sa pretresa Rankovićevog stana.

Takođe ćemo predstaviti i istraživanje odnosa "afere Ranković“ prema događajima u drugim socijalističkim zemljama, a posebno izrazite paralele sa sudbinom šefa sovjetskog KGB-a u to vreme, takođe Aleksandra – Aleksandra Šeljepina, zvanog "gvozdeni Šurik“.

Krajačić pokreće čitavu lavinu povodom prisluškivanja. Sumnja se da je Tita uverio u to da će Ranković krenuti Šeljepinovim putem i kada Šeljepin smakne Brežnjeva, isto to će uz njegovu pomoć učiniti i Ranković s njim. Kao osoba od velikog Staljinovog poverenja, reformator Hruščovljevog KGB-a i jedan od najvažnijih ljudi u akciji uklanjanja Hruščova 1964 godine, Aleksandar Šeljepin bio je najveći favorit za vodeći položaj u SSSR-u, poziciju generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Naredne dve godine biće doba ogorčene borbe između Brežnjeva i Šeljepina za vođstvo u sovjetskoj partiji, sve dok Šeljepin ne bude izgubio tu borbu otprilike u isto vreme kada i Ranković.

Početak šezdesetih godina, sve do invazije na Čehoslovačku 1968, predstavlja vreme obnovljene bliskosti Jugoslavije i SSSR-a. U obe zemlje počinju slični društveni procesi. Sovjetski Savez pokušava svoju prvu ekonomsku reformu koju vodi agilni premijer Aleksej Kosigin, dok isti projekat počinje i u Jugoslaviji.

Tito, mit o neumrlom vođi

"Bravar je bio bolji“

"Bravar je bio bolji“

Život 04.08.2022. 14:26

Tito, mit o neumrlom vođi

Aleksandar Nikolajevič Šeljepin rođen je 1918. u Voronježu i bio je devet godina mlađi od Rankovića. Završio je istoriju, filozofiju i literaturu na Moskovskom univerzitetu, ali je bio impresioniran Staljinom nakon što ga je on primio u audijenciju 1952. godine pa je posle Staljinove smrti predlagao da se Komsomol u kojem je radio, nazove lenjinsko-staljinski. Njemu će u karijeri pomoći dolazak Nikite Hruščova na čelo moskovske partijske organizacije po Staljinovom naređenju i događaji koji će uslediti nakon te promene. Mada je celo moskovsko rukovodstvo tada uklonjeno, Šeljepin će opstati i tu će se upoznati sa svojim bliskim saradnikom koji će ga kasnije naslediti na položaju prvog čoveka KGB-a Vladimirom Semičasnim.

Dinamični i ekspanzivni Semičasni i zamišljeni, ali čvrste volje Šeljepin, ubrzo su se zbližili i sprijateljili, čineći moćan politički tandem. Semičasni je prihvatao vodeću ulogu starijeg druga, dok je Šeljepin cenio energiju i politički temperament Semičasnog. U Komsomolu, a i kasnije, oni su delovali zajedno i to prijateljstvo je odredilo njihovu političku sudbinu. Semičasni je odigrao svoju ulogu u tome da se Šeljepin dopao Hruščovu. Tim pre što je o prvom "komsomolcu“ sve najbolje govorio Hruščovljev zet, novinar i pisac Aleksej Adžubej. 

Pred komsomolski kongres, Staljin je želeo da na njegovo čelo dođe njegov bivši i kratkotrajni zet, Jurij Ždanov. Ždanov je došao u Komsomol da se raspita šta bi mu bio posao. Kada su mu objasnili, on je odlučio da se zahvali na ponudi. Staljin je, zatim, pitao prethodnog sekretara, Mihajlova, koga bi on predložio na svoje mesto. Mihajlov je predložio Šeljepina. Staljin je, međutim, sam želeo da se uveri u sposobnosti novog kandidata i pozvao ga je kod sebe u daču. To je bio njihov prvi i jedini susret. Staljin je posadio Šeljepina na stolicu, a sam je šetao po kabinetu i postavljao pitanja. S vremena na vreme prilazio je Šeljepinu, naginjao se i zagledao ga u oči. Pažljivo je gledao. On je verovao da niko ne sme da mu laže.

Šeljepin se posle tog susreta poverio svom najboljem prijatelju Valeriju Harazovu koliko mu je sve to bilo strašno.

Ali, Staljin je za Šeljepina znao već odranije. Šeljepin je postao poznat kao instruktor komsomolskih diverzanata tokom rata. Među izabranima bila je i čuvena Zoja Kosmodemjanskaja – diverzant sa nadimkom Tanja. Nju su uhvatili Nemci i obesili je u Petruševu, selu u blizini Moskve. Sa omčom oko vrata Zoja je povikala: „Staljin je sa nama! Staljin će doći!“ Za to je proglašena sovjetskom nacionalnom junakinjom.

"Otvoriti arhiv Srbije, jer zločine nisu počinili pojedinci, već srpska država"

Kurti poručuje

Kurti poručuje

Vesti 07.06.2021. 13:33

"Otvoriti arhiv Srbije, jer zločine nisu počinili pojedinci, već srpska država"

Svedoci navode da je Staljin pozvao tadašnjeg prvog sekretara Centralnog komiteta Komsomola Nikolaja Mihajlova i raspitivao se ko je pronašao Zoju Kosmodemjanskaju? Kada mu je rečeno da je to bio Šeljepin, Staljin je rekao: "To je dobar radnik. Obratite pažnju na njega.“ Nakon toga, došlo je i do njihovog susreta. Staljin mu je zabranio da ikada ikome priča o njihovom susretu. U tom trenutku počeo je nezadrživi uspon Aleksandra Šeljepina, što je dovelo do toga da je gotovo postao treći naslednik Staljina. Njega su zbog toga povezivali sa Staljinom i smatrali „staljinistom“ pošto je takođe bio urednik Staljinovih zabeleški koje su objavljene.

On je, ipak, izabran za prvog sekretara Komsomola na plenumu održanom 31. oktobra 1952. Dužnost je bila veoma visoka i na Šeljepina se gledalo kao na zvezdu u usponu. Od tada, pa do 1958. koliko je bio na čelu Komsomola, Šeljepin je zdušno podržavao Hruščovljev program pretvaranja neplodnih stepa u plodne oranice, mobilišući stotine hiljada omladinaca koji su kultivisali pustinje u rodna poljoprivredna imanja. Projekat je bio veoma uspešan, a suštinski važan za učvršćivanje Hruščovljevog položaja preko osnovne grane sovjetske privrede. Hruščov je znao da ceni ovu Šeljepinovu entuzijastičku podršku.

Šeljepin i Semičasni su u najveću opasnost u vreme Staljina došli ne zbog političkih, nego zbog fudbalskih promašaja. Njih dvojica bili su u pratnji sovjetskih sportista u Helsinkiju na Olimpijskim igrama 1952. i umalo što nisu obojica skinuta s položaja posle poraza fudbalske reprezentacije SSSR-a od Jugoslavije.

"Zajedno sa Šeljepinom bio sam na Olimpijadi u Helsinkiju. Kada smo se vratili, odmah su nas odvezli u Kremlj. Tamo su sedeli natmureni Maljenkov, Berija, Kaganovič i Suslov. Preslišavali su nas od deset uveče do šest ujutru. Glavna optužba, naravno, bila je izgubljena fudbalska utakmica protiv Jugoslovena. Pošto je Staljin poslao pismo fudbalerima, nadali smo se da ćemo da pobedimo. Mi smo s Jugoslovenima tada bili na noževima, taj meč je bio politički, a ne sportski. Ceo tim CSKA je rasteran posle poraza, a nama je Berija zloslutno govorio: ’Vas, sigurno, nisu tamo poslali...’“, zabeležio je Semičasni.

Posle toga, Maljenkov je otišao Staljinu i vratio se umiren. „Drug Staljin je rekao da niste pogrešno postupili, ali neke sportske discipline trebalo bi da se poboljšaju“, kazao je Maljenkov, nakon čega je razrešen svih dužnosti u sportu.

Šeljepin je u decembru 1952. prosledio Maljenkovu dopis sa molbom da bude oslobođen dužnosti člana Komiteta za fizičku kulturu i sporta i da na to mesto predloži Semičasnog. Kroz dve nedelje, vlada je potvrdila tu promenu.

Tokom 1958. došlo je do veoma velikih promena koje su bile inicirane od četvorice partijskih prvaka čiji će međusobni odnosi i borba za prevlast obeležiti narednu deceniju Sovjetskog Saveza. Tada se to još nije tako činilo. Bili su to Nikita Hruščov, Nikolaj Mironov, Aleksandar Šeljepin i Leonid Brežnjev koji su se sastali 25. decembra 1957. godine. Epilog tog sastanka imaće dalekosežne posledice.

Mironov i Šeljepin su raspravljali sa Hruščovom i Brežnjevom ideju transformacije KGB-a od tipične političke policije, kakva je tada bio, u mnogo fleksibilniju, složeniju strukturu koja bi postala delotvorno i sofisticiranije političko oružje sposobno da igra efikasnu ulogu, baš onakvu kakvu je igrao transformisani NKVD u OGPU-u (Opšta državna politička uprava) u doba NEP-a – nove ekonomske politike. 

Njihova inicijativa bila je praćena imenovanjem na najvažnije partijske položaje. Šeljepin je postao šef za delovanje partijskih organizacija saveznih republika, a kroz nekoliko meseci i šef KGB-a, dok je Mironov došao na još važniji položaj – rukovodilac odeljenja administrativnih organa CK KPSS-a koji je imao odlučujuću ulogu u armiji. 

O predlozima koje su uobličili Mironov i Šeljepin raspravljalo se na Prezidijumu CK KPSS-a u jesen 1958. u okviru rezultata rada KGB-a i njegovog šefa, generala Ivana Serova. Serov je podneo izveštaj o delovanju KGB-a u zemlji i inostranstvu koji je postao predmet oštre kritike. Vodeći kritičar bio je Šeljepin. On je rekao da je KGB pod Serovom postao veoma efikasna policijska organizacija koja je izgradila mrežu doušnika i agenata u celoj zemlji i koja je uspešno otkrivala i kontrolisala opozicione elemente u stanovništvu, kao i agente zapadnih obaveštajnih službi. Ona, međutim, nije uspela da utiče na poglede i mišljenje stanovnika u korist sistema i sovjetske vlasti i da predupredi rast nepoželjnih političkih trendova, bilo kod kuće, bilo u inostranstvu. Pohvalio je uspehe KGB-a u otkrivanju tajni zapadnih zemalja, ali njegova uloga bila je isuviše pasivna i ograničena, a to što je urađeno nije bilo od pomoći u strateškoj, političkoj, ekonomskoj i ideološkoj borbi sa kapitalističkim silama. 

U stvari, bila je reč o ozbiljnoj promeni orijentacije u radu sovjetskih i istočnoevropskih specijalnih službi. Za vreme Drugog svetskog rata i dugo godina posle njega, komunističke agenture na Zapadu, a takođe među francuskim vojnicima, koje su aktivno pomagale Ho Ši Minu u Vijetnamskom ratu i doprinele francuskom porazu, predlagale su da zbog uspešnije obaveštajne delatnosti skrivaju svoje komunističke simpatije.

Tako je rukovodiocu nuklearnog "Projekta Menhetn“ Robertu Openhajmeru predloženo da postane "tajni član“ Komunističke partije SAD, a u još većim razmerama to se događalo u Francuskoj, u Zapadnoj Nemačkoj, što se može videti iz memoara čuvenog šefa Štazija, Markusa Volfa, koji tvrdi da su lideri nemačkih socijaldemokrata i liberalnih demokrata, koji su imali najneumoljivije držanje prema komunizmu, bili ili agenti Štazija ili su održavali tajne veze sa istočnonemačkom obaveštajnom službom. Sovjetski obaveštajac koji je prebegao na Zapad Aleksandar Golicin objavio je u svojim knjigama da se iza Hruščovljeve politike „otopljavanja“ nalazi u stvari "Šeljepinov plan“ i da je on suština Hruščovljeve vladavine.

Ovaj plan je u velikoj meri bio odgovoran za hruščovljevsko odmrzavanje. Plan koji je, naravno, bio agresivan – kao i svaki komunistički plan. On je predviđao dalje širenje komunizma u Evropi. Pa, ipak, ovo nije bio Staljinov plan. Širenje komunizma trebalo je da se desi, ne kroz zauzimanje Evrope tenkovskim armijama, već kroz stvaranje prosovjetskih, prokomunističkih – ponekad jednostavno sabotažnih – ali miroljubivih organizacija, kroz ono čime su se dvadesetih i u prvoj polovini tridesetih godina aktivno bavili NKVD i Kominterna. A Šeljepinov plan je u izvesnom smislu značio povratak ovom iskustvu. U stvari, zbog toga je Šeljepin postavljen za predsednika KGB-a (a Serov je smenjen).

Najvažnije je da su mnoge akcije samog Hruščova, kao i uskog (bukvalno oko 10 ljudi) kruga njegovih saradnika diktirane ovim projektom. Konkretno, predviđao je aktiviranje uticaja sovjetske inteligencije na Zapadu. Sam Ilja Erenburg više nije bio dovoljan: bilo je potrebno stvoriti dovoljno aktivnu, dovoljno uticajnu na Zapadu, prilično interesantnu – ali u isto vreme komunističku – inteligenciju.

Za rukovodstvo Sovjetskog Saveza, u prvom redu u epohi Hruščova, a takođe i za značajan deo evropske inteligencije, to je bila poslednja decenija kada se sa obe strane „gvozdene zavese“ sačuvao nemali broj ljudi i organizacija koji su iskreno verovali u neosporna preimućstva, ako ne danas, onda sutra, komunističke utopije. Njih je u prvom redu imao u vidu „Šeljepinov plan“, upravo tu agenturu idealista i agenata od uticaja i predlagao da budu aktivirani i od tajnih postanu mnogo otvoreniji kako bi i istovremeno učinili sve mogućno da bi se promenio međunarodni imidž Sovjetskog Saveza.

General Ivan Serov smenjen je 8. decembra 1958, a na njegovo mesto dve nedelje kasnije došao je bivši omladinski lider sa reputacijom liberala, Aleksandar Šeljepin. Serov je imenovan za načelnika Vojnoobaveštajne službe (GRU), Šeljepin za predsednika KGB-a, Mironov – šefom odeljenja u partiji koji se bavio obema službama. 

Borba Aleksandra Šeljepina i Leonida Brežnjeva za prvenstvo u sovjetskoj partiji traje praktično od trenutka kada je Hruščov 14. oktobra 1964. dvorskim partijskim udarom skinut s vlasti udruženim snagama „komsomolaca“ i Brežnjevljeve grupe. Leonid Brežnjev postao je prvi čovek države, ne zbog borbe s Hruščovom i njegovim pogledima. Sve je bilo učinjeno gotovo neprimetno, dok je Hruščov bio na odmoru, uz pomoć zavere partijskog aparata, kome je dosadio „voluntaristički“ stil rukovođenja i beskonačne reforme koje su uništavale zemlju katastrofalnom brzinom i unosile nemir u birokratiju, a nestabilnost u državu.

Šeljepinov naslednik na mestu šefa KGB-a i "komsomolac“ Vladimir Semičasni kasnije je govorio da je Aleksej Kosigin bio prvi izbor "šeljepinovaca“, ali "Brežnjev je bio u prednosti po svemu: imao je drugo mesto u partiji, bavio se kosmosom, raketnim pitanjima, bio simpatičan i razgovorljiv“.

Promene u KGB-u počeo je dvojac Nikolaj Mironov – Aleksandar Šeljepin. Jedna od najupečatljivijih i ekstravagantnih osoba, što se tiče karaktera sovjetskog sistema, bio je i šef KGB-a u vreme Hruščova, Aleksandar Šeljepin. Šeljepin je iz KGB-a odstranio sve one koji su okrvavili ruke u Staljinovom dobu i omogućio značajne unutrašnje slobode. Bio je sa svojom „komsomolskom grupom“ jedan od ključnih zaverenika u svrgavanju Hruščova u oktobru 1964. i otvoreni pretendent na Brežnjevljevo mesto prvog čoveka partije. U tome nije uspeo.

Mnogi učesnici u zaveri imali su iskustvo u službama bezbednosti. Nikolaj Mesjacev bio je pomoćnik načelnika KGB-a za posebno važna pitanja, a Nikolaj Romanovič Mironov zamenik načelnika Glavne uprave vojne kontraobaveštajne službe, da bi kasnije bio šef KGB-a u Lenjingradu. Mironov i Mesjacev bili su prijatelji, čak su i imali dače jedan do drugog u Usovu. Posle jednog branja pečuraka, Mironov je pitao Mesjaceva kakvo je njegovo mišljenje o smeni Hruščova. Ovaj je odgovorio pozitivno. U trenutku kada se pripremalo svrgavanje Hruščova, Mesjacev je bio zamenik Juriju Andropovu u odeljenju CK za veze sa komunističkim i radničkim partijama socijalističkih zemalja.

Postoje i interpretacije koje ukazuju na dublje motive ovog poteza koji je na strani Hruščovljevih protivnika ujedinio front različitih i po mnogo čemu nespojivih ličnosti i snaga, poput Suslova i Šeljepina.

“Putin je mnogo toga naučio od Staljina”

Hajnc Fišer

Hajnc Fišer

Svet 26.02.2022. 12:05

“Putin je mnogo toga naučio od Staljina”

Sa svoje strane, maršali su bez mnogo napora ojačali svoj položaj kada je načelnik Glavne vojnopolitičke uprave postao general armije i bivši ambasador u Beogradu, Aleksej Jepišev. On je formalno bio u rangu načelnika odeljenja CK, ali je njegovo mesto praktično bilo s gotovo neograničenim uticajem.

Osnovna Hruščovljeva nada, kada se vraćao iz Picunde, zasnivala se na tome da sovjetski maršali koji su stajali iza leđa Suslova neće moći nikada da se ujedine sa KGB-om, sa "naglim komsomolcima“ i njihovom propagandom "novog pravca“ u "Komsomolskoj pravdi“, dnevniku "Izvestija“ i agenciji "Novosti“, na koje se Šeljepin javno oslanjao. Stvar nije bila samo u večnoj netrpeljivosti armije i KGB-a i ne u tome što je, praktično, Šeljepin bio glavni Hruščovljev favorit, kojem je dao ogromnu vlast u zemlji, nego je osnovna stvar bila u tome što je među njima, činilo se, postojala savršena nesaglasnost o glavnom pitanju: o odbrani zemlje i njenoj perspektivi.

Sovjetskim maršalima bilo je očigledno da je osnova sovjetske moći klasično naoružanje: tenkovi, samohodna artiljerija, teški bombarderi, velika pomorska flota. Za Šeljepina, osnova komunističkog nastupa na Zapadu bio je KGB: armija je trebalo da igra pomoćnu, a ponekad i dekorativnu ulogu. Ali, maršale i Šeljepina povezivalo je jedno – i to najvažnije. Za realizaciju njihovih planova bila im je potrebna nepokolebljiva sovjetska vlast. Bez Staljinove čvrstine, ali i bez Hruščovljevog liberalizma koji je podrivao njene temelje. Upravo je ta zajednička opasnost partijske diktature ujedinjavala nedavne protivnike.

U tim nastojanjima su maršali i Šeljepin po svojoj prirodi bili dovoljno agresivni. Šeljepin je ne jednom govorio: rat sa SAD je neizbežan. Pri tome nije govorio o evropskim državama. On je, shodno tome, okrivljavao i Hruščova za spremnost da se dogovori sa SAD. Nije bilo manje važno ni to da je Šeljepin, kao i maršali, bio protiv daljih istraga sovjetskih prestupa u prošlosti, a delimično bio je i protiv objavljivanja Solženjicinovog "Jednog dana Ivana Denisoviča“, mada mu nije odgovarala ni ideološka rehabilitacija Staljina, pošto je rušila njegov celokupni ideološki rad u Evropi.

Najvažnije, pošlo im je za rukom da ubede Šeljepina da će uz pomoć Suslova sva vlast od beznačajnog Brežnjeva uskoro preći njemu. Šeljepin je već godinama bio šef supermoćne Kontrolne komisije, koja je kontrolisala celokupno delovanje sovjetskog državnog aparata, uključujući vojsku, policiju i obaveštajne službe. Pri tome, kako svedoči Jegoričev, Brežnjev ih je neprestano uveravao da je on nepromenjeni i čvrsti pristalica odluka XX i XXII kongresa partije. Istinu govoreći, on je u to ubedio Andropova, a prema svedočenju njegovih saradnika, Andropov je govorio da ubrzo sledi povratak na odluke XX kongresa.

Pljačka kulturnih dobara u bivšoj Jugoslaviji

Privatne kolekcije

Privatne kolekcije

U fokusu 12.11.2022. 13:05

Pljačka kulturnih dobara u bivšoj Jugoslaviji

Pljačka kulturnih dobara u bivšoj Jugoslaviji - 2. deo

Fabrike nameštaja

Fabrike nameštaja

Scena 23.11.2022. 13:05

Pljačka kulturnih dobara u bivšoj Jugoslaviji - 2. deo

Nikolaj Mesjacev svedoči da se ideja zavere rodila tokom kolektivnih okupljanja na lovu ili na nekoj "čašici“. Celokupni organizacioni posao, međutim, preuzeo je na sebe aparat, odnosno upravo rukovodilac svih administrativnih organa CK, Nikolaj Mironov. Kao bivši obaveštajac na frontu, on je imao hrabrosti, a takođe i iskustva u radu državne bezbednosti, kao i autoritet u partijskom aparatu, ali ne samo u njemu. Njegov saradnik Ardalion Maligin pričao je kako je Mironov bio jedini rukovodilac administrativnih organa kod koga je u CK dolazio i ministar odbrane, maršal Malinovski, i zauzimao više položaje u partijskoj hijerarhiji.

Mironov je bio u dobrim odnosima s Brežnjevom s kojim je radio u Dnjepropetrovsku, sa Šeljepinom i sa Semičasnim. Mironov je vodio „demokratsku pripremu“ Hruščovljeve smene. Nikolaj Mesjacev o tome kaže: "On je kod mene dolazio stalno i ostajao dugo. Porodično smo se posećivali na dačama u Usovi, gde smo bili komšije. U šetnjama on je objašnjavao moj odnos prema Hruščovu i situaciji u zemlji. Naše ocene bile su bliske. Mislim da je on tako birao i druge ljude. Praktično sve koje znam, on je uključio u akciju.“

Nekoliko dana do početka plenuma, bili su u redovnoj šetnji. Tada je Mironov rekao Mesjacevu da je odlučeno da ide iz CK i da će biti postavljen za direktora Državne radio-televizije.

Mironov se nije više vraćao na taj razgovor. Odjednom ga je pozvao k sebi u kabinet i saopštio mu da će pitanje ostavke Hruščova biti brzo postavljeno.

Presudan udarac Šeljepinovoj grupi došao je, međutim, samo nekoliko dana posle uklanjanja Hruščova, i to u Beogradu, kada se 19. oktobra 1964. sovjetski avion srušio na Avali, pored Beograda, Šeljepin je ostao usamljen. U avionu su stradali Šeljepinovi najbliži simpatizeri i neki od najvažnijih aktera uklanjanja Hruščova, Nikolaj Mironov i oslobodioci Beograda, maršal Birjuzov i general Ždanov, Brežnjev ga je postupno eliminisao iz političkog života.

(nastaviće se)