Život
10.10.2023. 16:00
Život
24.10.2023. 11:00
Dragan Bisenić
Dosije Nikoliš
Ljubavna priča kao osnova za političke promene
"Pera" u Rimskim Toplicama
Neposredno pre nego što je odustala od rada na predmetu Nikoliševih, A. V. je ostavila zabelešku da ju je 15. marta "prekoreo general Mišković što ne znamo da je gen. Nikoliš otišao u Rimske Toplice i zašto nijesmo preduzeli operativne mjere".
Tada je A. V. rekla da ne želi dalje da radi na predmetu Margo “jer imam osjećaj da on nije zadovoljan sa mojim radom, te neka odluči ko će dalje raditi“.
U predlogu akcije praćenja generala Gojka Nikoliša u Rimskim Toplicama, ona se naziva “Klopka 2“. General Nikoliš ima kodno ime “Pera“. Navodi se da je “Pera“ otišao 4. marta na lečenje te se pretpostavlja da će “Pera“, dok se bude nalazio u Rimskim Toplicama, “dolaziti u kontakt s raznim licima, pošto naši podaci potvrđuju da Pera vodi akciju suprotno stavovima CK SK Hrvatske“.
Radi rasvetljavanja njegove dalje aktivnosti predložena je akcija “Klopka 2“ sa dva cilja: 1) da se obezbedi “opservacija i registracija njegovih kontakata“ i 2) da se “ustanovi šta piše i na čemu momentalno radi“.
Za realizaciju ove akcije trebalo je da se odrede dvojica operativaca koji bi “utvrdili obim i karakter kontakata i izvršili fotodokumentaciju materijala na kojem radi“. Napominje se da bi, “uzimajući u obzir ličnost Pere, budnost morala da bude potpuno zastupljena i u tom cilju predlažemo da se operativcima obezbedi formalan uput iz VMA ukoliko je potrebno, s obzirom na režim koji vlada u vojnim bolnicama“, a operativci bi ostali u Rimskim Toplicama, sve dok se i Pera bude tamo nalazio“.
Kuća Nikoliševih
Posebna beleška napravljena je 2. aprila 1971. o Nikoliševim kućama, što je tema u tekstu “Vojko i Savle“. Tu se razmatraju tri kuće: u Nikoliševom rodnom mestu Sjeničaku, stari dvorac na Osoru i kuća u Krčedinu. Za kuću u Sjeničaku kaže se “da nije mnogo velika“, ali da je “Margo od početka bila protiv izgradnje te kuće što je generala Nikoliša mnogo nerviralo“. Zatim, dvorac u Osoru je kupljen za male pare, “ali i oko toga su se svađali“, pošto je Nikoliš “insistirao da je prodaju jer je daleko od Beograda“.
Septembra 1970. Nikoliševi su prodali kuću na Osoru Nemcu Bernardu Drostu za 26.000 dolara. Prema dogovoru, Drost treba da uplati novac preko švajcarske Drajfus banke gde Margo ima svoj devizni račun. Za Drosta se tvrdi da je obaveštajac, “iako Margo nikada ne propusti da kaže da je Drost veliki prijatelj Jugoslavije i da je u najboljim odnosima s vlašću i policijom na Lošinju“.
Početkom 1970. general Nikoliš kupio je plac u Krčedinu, gde je sagradio malu, jednosobnu kuću, a za njenu izgradnju general Nikoliš je podigao kredit od Splitske banke u Beogradu od pet miliona dinara. Za nju je Nikoliš bio veoma zainteresovan jer je smatrao da tu na miru može da piše svoje uspomene iz NOR-a. Margo nije bila oduševljena Krčedinom i “često su se prepirali zbog toga“.
“Dana 25. januara 1971. general Nikoliš i Margo imali su veliku diskusiju, pa on kaže da će dati oglas za kuću u Krčedinu samo da mu ne truje život i da mu sjaši s vrata.“
Dve struje u Upravi bezbednosti zbog predmeta Margo Nikoliš
Početkom 1970-ih previranja su zahvatila i ovu službu pa joj je lično njen načelnik, general Ivan Mišković Brk, oduzeo ovaj slučaj. U Upravi bezbednosti JNA došlo je do oštrih podela na dve grupacije. Jednu, koja je optuživana da stoji na linijama hrvatskog rukovodstva, gde su navodno bili general Mišković i njegovi najbliži saradnici, i drugu koja je optuživana za frakcionaško i “zavereničko“ delovanje i razbijanje jedinstva Uprave bezbednosti, a koju su predvodili načelnik Obaveštajne uprave Dušan Rusić i A. V. Ova grupa je u načelniku Uprave bezbednosti generalu Ivanu Miškoviću i grupi oko njega videla nosioce pristrasnosti prema hrvatskom rukovodstvu. Interni obračun bio je veoma žestok, da je brzo stigao do državnog vrha.
A. V. je 27. aprila 1971, prilikom predavanja dosijea “Berta“ državnom sekretaru, generalu Nikoli Ljubičiću, i odbijanju da dalje radi na praćenju Nikoliševih, napisala rukom niz kratkih ocena i informacija. U jednoj kaže: “Iz mojih kontakata sa gen. Miškovićem i atmosfere u Upravi imam utisak da je general Mišković veoma angažovan i opredeljen za politiku hrvatskog rukovodstva. Pretpostavljam da je jedan uži krug starešina iz UB bio angažovan oko ovih preokupacija gen. Miškovića. Prije nekoliko meseci, kada sam upitala gen. Miškovića koji su razlozi da se u Beogradu toliko priča o hrvatskom rukovodstvu i da je dio javnosti u otporu prema njemu, gen. Mišković mi je odgovorio: ’Zato što jedino hrvatsko rukovodstvo podržava druga Tita’.“
U materijalu kojim se opisuje delovanje A. V. navodi se da se od 1969. do 1972. ona aktivnije uključuje u podršku jednoj drugoj strukturi, koja stupa na političku scenu sa unitarističkih pozicija i isključivo sa tih pozicija kritikuje hrvatski nacionalizam. U pozadini te strukture nalazi se antisamoupravni, u osnovi etatističko-birokratski-rankovićevski koncept, kao što se to na primer vidi kod generala Gojka Nikoliša (iako je ovo složeniji slučaj) čije je ponašanje A. V. dobro poznato jer je o tome pisala zabeleške pošto je radila na tom objektu; Tanasije Mladenović otvoreno pred Gojkom Nikolišem napada predsednika Republike druga Tita; zatim Dobrica Ćosić preko koga su išle veze prema pojedincima iz bivšeg političkog vrha Srbije, mešavini rankovićevsko-liberalnih snaga koje su u osnovi po jedinstvenom imenitelju raspoložene antipartijski i antititovski. Preko svega toga A. V. prelazi i generalima Gojku Nikolišu, Radojici Neneziću i admiralu Mati Jerkoviću 9. aprila 1971. na sastanku političkog aktiva SSNO-a odobrava istupe koji su prožeti i antihrvatskim raspoloženjem sa primesama nacionalističkog i u suštini antisamoupravnog.
I pred komisijom, u materijalu na strani 63–65, za Nikoliša se ističe da se od 10. sednice CK SKH suprotstavlja politici tadašnjeg CK Hrvatske, da je i na sastancima intervenisao, “da su on i admiral Mate Jerković doterali uza zid druga Vladimira Bakarića, da mu ni Bakarić nije mogao odgovoriti“.
Odavanje prisluškivanja telefona Veljka Koraća
Posebno se naglašava da “potpukovniku A. V. i pukovniku Dušanu Rusiću koji je bio načelnik Obaveštajne uprave, u osnovi smeta što se radi na grupaciji A. Rankovića i na vezama te grupacije koje idu ka pojedinim pripadnicima JNA. Oni pokazuju stalan interes za podatke i saznanja do kojih se dolazi. Upozoravaju da se na tim zadacima iscrpljujemo na račun zadataka za potrebe JNA, da bi to upotrebljavali kao dokaz da se UB nenadležno angažuje i okreće prema vrhu Federacije, umesto prema armijskim zadacima“.
A. V. je optužena da je odala profesoru univerziteta Veljku Koraću da mu se tajno prisluškuje telefon.
“Veljko Korać je povezan sa profesorom Mihajlom Markovićem iza koga stoje i strane obaveštajne službe, sa književnikom Dobricom Ćosićem i preko Boška Vidakovića sa grupacijom Aleksandra Rankovića.“ To što je dala za pravo Nikolišu ocenjuje se kao nacionalistička, unitaristička i antisamoupravna pozicija.
U analitičkom materijalu o delovanju Dušana Rusića i A. V. od 22. novembra 1972. koji je rađen samo u jednom primerku, a koji su potpisali general Mišković i njegov bliski saradnik, pukovnik Mitar Lojović, traži se “ko stoji“ iza njihovog delovanja.
Tu se upliću i strane obaveštajne službe, pa se tako navodi izjava bivšeg šefa Uprave bezbednosti, generala Jefte Šašića, da je “ona (A. V.) njemu bila podmetana i da su ona i Sonja vrbovane u Londonu“. U tom kontekstu pominje se i akcija “Elizabet“ upada u francusku ambasadu u kojoj je ona učestvovala.
“Ko bi upao u francusku ambasadu, kada ne bi znao da će u tom momentu biti izvučen, ako je potrebno? Ali, pak, taj materijal iz francuske ambasade nestaje – došao je u ruke neke zapadne službe i objavljen je u stranoj štampi. Ko ga je dao? Mi nismo našli odgovor na to pitanje kako je do toga došlo i ko je provalio celu stvar? Niko se od tih koji su učestvovali u toj akciji nije zapitao odakle to.“
Osvrćući se na slučaj Margo Nikoliš, tvrdi se da je “Margo veza engleske obaveštajne službe, francuske obaveštajne službe“.
“Na tom slučaju angažovala se baš A. pa i Duško donekle ranije. Najedanput preko noći obrt. Taj obrt se nikako drugačije ne može objasniti u odnosu na razradu, nego da je gazda naredio da treba preseći tu akciju, kompromitovati na toj akciji te koji rade protiv toga. U kojem to momentu? U momentu eskalacije, borbe protiv legalnog rukovodstva – protiv druga Tita, upravo u borbi kada se drug Tito sprema na akciju protiv kontrarevolucije u Hrvatskoj. Odakle najedanput spremnost ne samo da se zaštiti Gojko Nikoliš preko Margo, nego da se čak mi kompromitujemo na razradi Margo“, navodi se u materijalu.
Autor Dragan Bisenić objašnjava da nepoznate i nove detalje iz biografije Margo Anžujske i Gojka Nikoliša, kao i izvode iz rukopisa knjige “Jednom dobrovoljac – uvek dobrovoljac“ duguje Zvezdani Zani Popović koja je odrastala pored Margo Anžujske i bila u redovnom kontaktu s njom do kraja života. Zani je Gojko Nikoliš ostavio svoj rukopis knjige “Korijen, stablo, pavetina“ koji je ona poklonila Narodnoj biblioteci Srbije, gde se i sada nalazi.
Griža savesti zbog Rankovića
Postavlja se pitanje delovanja pukovnika Rusića i njegovog odnosa prema IV plenumu i uklanjanju Aleksandra Rankovića. “Griža savesti što je učestvovao u IV plenumu je apsolutno prisutna, te pokušaj da se pred nekim opravda zbog toga i dokaže nešto da je tamo bilo maltene fabrikovanje. Jer, dokazati da je bilo zloupotrebe i prljavog metoda rada u Upravi, u isto vreme bi se dokazalo kako je takav prljav čovek, koji je zloupotrebljavao svoju funkciju, mogao da bude objektivan na IV plenumu, a na bazi njegovih materijala padali su politički zaključci i ocene“, pri čemu se ovde očigledno misli na generala Miškovića.
Zatim se sve to stavlja u kontekst stranog delovanja i da “sve liči na prste jedne ozbiljnije službe, ozbiljnog dirigenta koji stvari sinhronizuje u prostoru i vremenu“. U to se uključuje i Savezni SUP s kojim postoje “najgori odnosi od kada se krenulo u akciju“, a onda se “postavlja pitanje zašto savezni SUP nije dao nijednu ozbiljniju analizu o unutrašnjim previranjima u zemlji?“
Na kraju se zaključuje da je “Duško Rusić bio uključen u zaveru protiv Tita kao i A. V.“.
Iako se konstatuje da u “Upravi bezbednosti JNA postoji dokumentacioni materijal o njenim odlascima na obaveštajne kontakte u inostranstvo, o njenim deviznim primanjima, te da se posećuje sa stranim diplomatskim predstavnicima, održava i neguje te kontakte veoma planski i intenzivno“, čini se da su ti dokazi bili veoma slabašni, ako se izuzme tipična satanizacija stranaca i kontakata s njima.
Očekivalo bi se da se prve stranice “obrade“ posvete zaista pravim obaveštajnim potezima, ali umesto toga navedene su, sa stanovišta jednog obaveštajca, sve same trivijalnosti. I što je najvažnije, bez ikakvih tajnih aktivnosti, koje su suštinske za svakog pravog obaveštajca.
Margo Nikoliš je znala za ove optužbe. Ona je u svojim razgovorima često pitala: “Znate li ko je Jan Fleming? I znate li gde živi? On je obaveštajac i živi na Jamajci. Da sam ja obaveštajac, bila bih i ja tamo, a ne ovde sa vama.“ Javno je na njih reagovala jedini put posle objavljivanja teksta “Vojko i Savle“, kada je u razgovoru sa urednikom magazina “Intervju“ Draganom Tanasićem navela šta je sve doživljavala od takvih optužbi od kada je u Beogradu.
Rekla je da je taj napis uopšte nije potresao, već samo “još jednom degutirao…“
“Ja sam na takve neukusne i necivilizacijske postupke već navikla u Beogradu. Sve vreme od kako sam stigla, to se ponavlja.“
Šta se ponavlja?
“Od prvog dana boravka u Jugoslaviji, stalno dobijam anonimna pisma jedne te iste vrste…“
Kakve vrste?
“Pa, da sam špijunka, da nema šta da tražim u Jugoslaviji i slično…“
Da li možete da naslutite ko je ta pisma slao?
“Mogu. Štaviše, mislim da i tačno znam, ali nije u redu da o tome javno govorim. Mogu samo da kažem da su ta pisma dolazila iz jednog te istog izvora, iz jednog privatnog kruga koji je imao neke razloge da me ne trpi.“
Posle teksta “Vojko i Savle“ za Gojka Nikoliša stiglo je drugo razočaranje. Budući da se decenijama borio za poboljšanje položaja Srba u Hrvatskoj, otišao je u Sava centar gde je bio skup koji su organizovali Srbi iz Hrvatske, koji žive u Beogradu. Ali, na tom skupu 28. juna 1990. godine Nikoliš je bio izviždan.
Zajedno sa suprugom napustio je Beograd 1992. i preselio se u Pariz, gde su dobili stan kao pripadnici Pokreta otpora. Gojko Nikoliš je posle tri godine preminuo, 11. jula 1995. Margo se tada preselila iz stana u jedan pansion, gde je imala stalnu brigu. Kada je Gojko umro, Margo je čuvala tu urnu. Napisala je da želi da bude sahranjena zajedno sa svojim suprugom Gojkom u Beogradu. Tražila je, takođe, da se pomeša pepeo iz njihovih urni. Margo i Gojko Nikoliš sahranjeni su na Topčiderskom groblju. Tako su, umesto da sve i ostane i opstane velika romantična ljubavna priča dve herojske osobe, uzbudljivi životi Margo Anžujske i narodnog heroja Gojka Nikoliša, nezasluženim iskrivljivanjem i zloupotrebama, postali osnova ogromnih političkih i društvenih promena u Jugoslaviji.
Život
17.10.2023. 13:01
“Berta“ i “Pera“ kao uvod u “Vojka i Savla“
Komentari
