Život
04.04.2024. 22:00
Život
25.07.2024. 21:10
Dragan Vesić
Kolumna
Dragan Vesić: "B(r)uka i smeh"
Prvak Evrope u fudbalu je Španija, koja je u finalu pobedila Englesku sa 2:1, mada je čudno da Dragan Stojković Piksi nije u izveštaju napisao da je to Srbija, pošto je već napisao da smo pobedili Sloveniju sa jedan ‒ nula bez obzira na to što je bilo nerešeno: jedan prema jedan.
Sad, nemoguće da je u izveštaju, koji je pisao dve nedelje, toliko omašio. Biće da veruje u svoju nebulozu kao i ceo FSS, ali psihijatre to ne zanima jer mogu da sanjaju njegovu mesečnu platu u rem fazi sna.
Test inteligencije niko ne radi ‒ u suprotnom, ne bismo imali ni ovog selektora ni ovaj FSS, ali zato stoički trpimo vređanje inteligencije.
Čovek je i dalje selektor fudbalske reprezentacije Srbije, sa platom od 120.000 evra mesečno, pa se ne postavlja pitanje ko je ovde lud, ali se postavlja zašto se normalan svet čudi i krsti.
Zato dežurni paranoici i deluzivci do iznemoglosti verglaju da nas ceo ostali svet mrzi samo zato što smo Srbi i, kao takvi, izuzetni.
Manje izuzetni smenjuju velika trenerska imena i kad ne odvedu reprezentaciju u finale ili je odvedu, ali izgube pa odu sami (engleski selektor Sautgejt podneo ostavku) ‒ mora da su oni nenormalni.
Znači to što je napisao u izveštaju nije bruka, nego bi bila bruka i skandal da je kojim čudom smenjen jer ni u Kataru ni u Minhenu nije napravio ništa ‒ bio bi valjda smenjen da je Srbija osvojila Evropsko fudbalsko prvenstvo.
Sad, dok ovo pišem “iskače“ mi naslov sa neta ‒ Udarno: Piksi odbio da bude selektor!
Kako sad da pišem nešto drugo? Naravno, ne paničim jer znam da naslov na internetu nema veze s tekstom, ali za svaki slučaj pročitam inkriminisani senzacionalistički tekst u kome piše da nije podneo ostavku ‒ neka neko posle kaže da novi mediji ne ubijaju istinu i novinarstvo.
Ništa tu ne izaziva nevericu i čuđenje.
Da čuda kod nas uopšte nisu čuda, napisao je naš lucidni satiričar Radoje Domanović još u 19. veku i otad se ništa nije promenilo.
O našoj nacionalnoj infantilnosti pisali su mnogi umni Srbi ‒ etnolozi, pisci, filozofi, politikolozi... od Cvijića preko Domanovića, Andrića do Konstantinovića i S. Jovanovića... Ali, kakva je svrha podsećati infantilne na to kad misle da su izuzetni, a misle zato što su infantilni.
Ne preostaje ni smeh jer sve što nam se dešava u sva tri glagolska vremenska oblika nije smešno.
Naravno, mnogi se smeju na jeziv i glup način, praveći odvratne grimase, umesto da plaču.
Dostojevski je pisao da smeh otkriva čovekov karakter ‒ zavisno od toga da li je on zloban ili iskren. Niko se ovde ne smeje iskreno.
Teoretičari zavere “dokazali“ su da nas ceo svet mrzi i da zato neće dozvoliti da Novak Đoković osvoji rekordni 8. Vimbldon i 25. slem: nevidljivi vladari sveta sprečiće ga u tome sigurno ‒ ipak nisu jer mu nisu naredili da izgubi od Alkaraza niti su naredili Špancu da pusti Srbina.
Život
27.06.2024. 23:10
Dragan Vesić: "Vreme lažnih bogova"
I šta sad? Poremećeni teoretičari zavere se uopšte ne oglašavaju na društvenim mrežama da demantuju sami sebe.
Novak Đoković je, po statistici, najuspešniji teniser u istoriji i to niko ne može da ospori. Zbog svojih uspeha, on svuda u teniskom svetu zaslužuje poštovanje, što ne znači da ceo svet mora da ga voli, pogotovo što je ovde nedodirljiv.
Glupo je da mu bilo ko osporava uspehe, ali biti budala nije ničiji nacionalni ekskluzivitet pa je po mnogima Federer najveći, mada nije, a najveći je ne zbog uspeha nego zbog “onoga što je uradio za tenis“ (?!), kao da Đoković, Nadal ili Borg nisu uradili ništa.
Federer jeste jedan od najvećih, ali nije najveći, mada neki iz “belog sporta“ tvrde da jeste zbog virtuozne igre ‒ iako tenis nije umetničko klizanje pa da se ocenjuje umetnički “dojam“. Nepojmljivo.
Nepojmljivo je i to da je u Srbiji imperativ i stvar patriotizma voleti Đokovića jer je Srbin iako njegovo ponašanje zna da iritira ‒ poput “sviranja violine“, kako bi se rugao londonskoj publici, ali završnu etidu u tri seta “odsvirao“ je mladi Karlos Alkaraz u finalu.
Jeste ga publika primitivno provocirala u meču protiv Runea, ali se na primitivizam ne odgovara primitivizmom jer, ako je neko primitivan ili zao, a vi mu odgovorite na isti način ‒ kakva je razlika? Nema je, isti ste kao on(i).
Nemaju svi isti temperament, ali veliki šampion, idol mladih, mora da se kontroliše.
Ljudi smo, čovek pukne, ali svaki veliki šampion mora da bude priseban i sačuva dostojanstvo umesto da naseda na jeftine provokacije i time opravdava epitet negativca što oni i žele.
Egzaltirani komentatori na SK se kao u transu čak oduševljavaju kad Đoković razbije reket jer se, zaboga, prazni i izbacuje bes što će mu popraviti igru.
Razbijanje reketa, svađa sa sudijama, publikom... Radili su takve stvari veliki teniseri poput Konorsa i Mekinroa: to nikog ne opravdava i bolesno je reći da niste patriota ako ne opravdavate primitivno ponašanje. Ali, ako vas ne oduševljava svaki ispad šampiona, gomila će reći da niste.
Nije čudno ni što su društvene mreže pune poziva na psiho seanse i radionice o narcizmu, ličnom razvoju, instant sreći, dakle preko noći, ili “kreativnom pisanju“. Ovo poslednje je glupo da gluplje ne može biti ‒ ali nije čudno jer “čuda ovde nisu čuda“.
Nije ni bruka i čudo da vas psiholozi bez znanja uče kako da budete srećni, mada to nije moguće, kao što nije moguće da vas neko, po difoltu, netalentovan “nauči“ na nekakvoj smešnoj radionici da pišete jer se podrazumeva da se ono što je stvar talenta ne uči nego usavršava ‒ da se uči, onda bi ti psiholozi i pisci u pokušaju naučili da igraju tenis pa bi osvojili kalendarski slem.
Neshvatljivo naivni vežbaju da budu srećni i da budu veliki pisci, a njihovi gurui sreće i talenta ‒ dok im pričaju sektaške budalaštine da je život digitalna bajka, a “o-ruk“ pisanje vrhunac književnosti ‒ uzimaju veliki novac i zadovoljno trljaju ruke pošto se glupost u konzumerizmu najviše plaća.
Sada, odmah ‒ to je imperativ epohe kojoj su površnost, prizemnost, materijalna zadovoljstva, pučke zabave, vulgarnost, deficit savesti, časti i stida zaštitni znaci.
Bruka i sramota su danas moralno prihvatljive jer ljudi gotovo da i nema.
I niko se lepo, ljudski iskreno ne smeje, kako je govorio veliki Dostojevski, samo se bezdno jezivo ceri.
Život
11.07.2024. 23:00
Dragan Vesić: "Piksi"
Komentari
