Scena
11.10.2022. 12:10
Život
13.10.2022. 22:05
Silvana Hadži-Đokić
Kućne katakombe
On je jedan od najprevođenijih pisaca savremene slovačke književnosti
Kao jedan od najoriginalnijih pisaca na slovačkoj književnoj sceni, Vladimir Bala je često upoređivan sa Kafkom, ali i Etgarom Keretom.
Rođen je 1967, u mestu Nove Zamki, i jedan je od najprevođenijih pisaca savremene slovačke književnosti.
Kratki roman "U ime oca“, za koji je Bala nagrađen prestižnim književnim priznanjem – nagradom "Anasoft litera", do sada je preveden na dvanaest svetskih jezika.
Osim ovog romana, Bala je objavio više proznih knjiga: "Leptokaria“, "Graviditet“, "Tihi kut“, "Tuđinac“, "Oko“, "Unglih“, "De la Cruz“, "Velika ljubav“, "Mrtav je“, "25x Balla“, "Među ruinama“.
Neverovatno je koliko je toga autor uspeo da kaže na malom broju strana, o bolesti savremenog doba, transformisanog, razgrađenog društva, a to je razbijanje porodice, na atome, proste činioce, nepovratno i neisceljivo. Koristio je elemente simbolizma, mita, satire i pseudobiografije.
Prvo je govorio o svijanju gnezda, gradnji kuće, ritualu koji se praktikuje pre sklapanja braka, odnosno zasnivanja porodice, ličeći na paganski kult. Ta građevina je u stvari mnogo šira u podrumu, podzemlju, nego nad zemljom, jer se njena stvarna veličina skriva i taji pred drugima. Osnova joj je nesaglediva dvorana ispod zemlje, podzemni lavirint, zemunica, katakomba, nešto neodređeno, u kome raste sveto ili senovito drvo, koje će ukućani na kraju da polome, očerupaju, iskoriste za ogrev.
Čini mi se da je ta kuća sa svojim tajnim delom u utrobi zemlje slika podsvesti, koja čini veliki deo ljudske prirode, ali i ljudskog društva. Svaka porodica dakle, kao i ljudska jedinka, stvorena je od podsvesnog dela i onog što je vidljivo iznad zemlje, poput svesti, a to je vidljiva kuća, vrlo mali njen deo, vrh ledenog brega.
Scena
28.09.2022. 23:15
"Priče lutalice": Kad realnost i fikcija postanu jedno
Svaka kuća ima antikuću, okean ispod površine sačinjen od besnih stihija koje se ne mogu kontrolisati.
Paralelno, glavni junak je neurotičar, koji je oduvek svoju ženu shvatao kao sputavajući faktor, kao ubicu njegove slobode, od koje je bežao u avanture sa koleginicama, uzgrednu preljubu, kao u džepove braka napravljene od slatkiša. Sa svojim sinovima nije ostvario nikakav odnos. Umesto da ih razume, vaspitava, odgaja i inspiriše, potpuno se otuđio od njih, ostavljajući mesta samo za prezir, nerazumevanje i kritiku. On je tipični predstavnik modernog građanina koji neće da preuzme odgovornost za to što nije izgradio prijateljski i ljubavlju ispunjen odnos sa suprugom, očinski odnos sa sinovima i što je sam potkopavao svoj brak, beznačajnim tajnama i sitnim švaleracijama, koji se na kraju više nije mogao održati, otežavši nad zemljom, već se stropoštao u ambis gde caruju senke i čuje se zastrašujući topot kopita minotaura.
Bala svog junaka razvodi od žene i iseljava iz predatorske kuće, koja u sebi sadrži i esenciju antikuće, muža i antimuža, sina i antisina, supruge i antisupruge. Protagonista se ponovo ženi, napustivši porodično gnezdo koje lebdi iznad podrumskog bezdana.
Scena
21.09.2022. 23:05
Roman koji je, zbog cenzure, objavljen tri decenije nakon što je napisan
Epilog kratkog romana "U ime oca“ je potpuni raspad porodice, čije posledice glavni junak posmatra sa bezbedne udaljenosti. Od stresa ostavljena žena se smrtno razboleva i tako ruinirana, u stanju raspadanja, prepuštena je brizi sinova (koja nije prirodna). Zapanjujuće je, a i konsekventno i logično, da bivši muž neće prisustvovati njenoj sahrani, čak ni da bi podržao svoju decu u dramatičnom i bolnom trenutku.
Ovaj svet odavno ne greje ljubav, već ga hladi mržnja i ravnodušnost. E to je ledeno doba savremenog društva. Globalno zagrevanje je u paralelnom univerzumu.
Komentari
