Život
11.06.2024. 23:05
Život
20.06.2024. 20:45
Dragan Vesić
Kolumna
Dragan Vesić: "Pakao nisu drugi"
Najlakše je sartrovski reći ‒ “Pakao, to su drugi“, ali to je nezrelo i ne abolira nikog od odgovornosti pa ni srpsku opoziciju zbog izbornog neuspeha ‒ déjà vu.
To slušamo godinama i zato postaje iritantno i mučno.
Naime, na lokalnim izborima u Srbiji, održanim 2. juna ubedljivu pobedu odneo je SNS sa svojim koalicionim partnerima.
Izbori nisu bili neizvesni ‒ nije bilo teško pretpostaviti ni ishod ni slabu izlaznost.
U razvijenim državama sa znatno dužom demokratskom tradicijom apstinencija je doskora u proseku iznosila dvadesetak odsto. Sada se kreće i do 30, pa čak i 40 odsto. A kod nas, posebno posle petooktobarskih promena 2000, apstinencija se kreće od 40, pa i više od 50 odsto.
Postavlja se pitanje zbog čega je toliki broj ljudi nezainteresovan za izbore. Jedan od razloga je taj što promene tada nisu donele promene. Drugim rečima, došlo je do kozmetičkih, ali ne i suštinskih promena, pa otud metafora o 6. oktobru i apatiji građana.
Naime, ideološki šarolika koalicija DOS nije ispunila ono što je obećala, a obećala je mnogo: bolji život preko noći i totalni diskontinuitet sa Miloševićevim režimom. Obećavati u politici ono što nije moguće neodgovorno je, pogotovo ako se ne ispuni ni ono što je moguće, i to se vraća kao bumerang.
I DOS i građani bili su egzaltirani, i verovali u bolje dane u zemlji čiju su ekonomiju uništile sankcije i razorila NATO agresija.
Nakon raspada komunističke Jugoslavije prvi višestranački izbori u Srbiji održani su 1990, a lokalni 1992. godine.
Znamo šta se sve dešavalo devedesetih (ratovi između bivših jugoslovenskih “bratskih“ republika, sankcije...) i da smo demokratiju imali samo na papiru.
Dvehiljadite godine na vlast je došla koalicija DOS ‒ krenulo se u zakasnelu demokratsku tranziciju koju je obeležila mafijaška privatizacija po ruskom modelu, raspad vladajuće koalicije i sukob Koštunice i Đinđića, koji je kulminirao 2003. godine Đinđićevim ubistvom.
U godinama nakon toga, deo nekadašnjeg DOS-a apelovao je na građane da se na predsedničkim izborima 2012. ne glasa za “manje zlo“ Borisa Tadića (tzv. beli listići), ali da se izađe na izbore i demonstrira neki vid građanske neposlušnosti kako bi se kaznio autokrata Boris Tadić. Sad, tačno je da beli listići i bojkot nisu isto, ali je ono prvo, kao zamena za bojkot, nešto najgluplje u istoriji izbora.
Znamo ko je dobio te izbore, kao što znamo da je taj politički cirkus ‒ koji i jeste i nije bio bojkot ‒ označio konačan kraj ideološki nelogične koalicije ili onoga što je od nje ostalo.
Od 1992. do danas sve izbore je često obeležavao bojkot opozicije koja je govorila da se izbori ne održavaju u demokratskim uslovima (medijski mrak devedesetih, izborni zakon...).
Život
06.06.2024. 23:15
Dragan Vesić: "Enigma i ples"
Što se lokalnih izbora tiče, najveća izlaznost zabeležena je 2000. kada je izašlo 74 odsto birača. Tada je vladala referendumska atmosfera. Danas toga nema, a kako su prolazile godine broj apstinenata dostigao je otprilike polovinu biračkog tela.
Zašto 50 posto birača ne izlazi na izbore? Odgovor je verovatno razočaranje, prazna obećanja i to što apstinenti ne vide demokratsku alternativu ‒ što su isti smenili iste jer je i posle 5. oktobra 2000. podobnost bila ispred sposobnosti, preletanje u vladajuće stranke omiljena politička disciplina, neoliberalna G17 šok privatizacija paravan za pljačku i privredni kriminal, a na vlast su dolazili primitivci čiju su vladavinu obeležile afere, skandali i pljačka građana.
Nijedna vlast nije idealna, afera i skandala je bilo svuda i biće ih, ali neka granica i mera je ono što razlikuje vladavinu prava od vladavine gole sile.
Opozicija nikad nije bila slabija nego poslednjih 10‒12 godina, apstinenti to znaju i to je još jedan razlog velike apstinencije.
S druge strane, umesto da opozicija, ma kakva bila, nudi jasne ideje o tome šta bi menjala, ona se bavi isključivo kritikom vlasti ‒ što je normalno, ali kritika nije vizija i program.
Opozicija treba da bude korektiv vlasti, i tako je svuda u razvijenim zemljama, a ne konstruktivna, ali ni (auto)destruktivna.
Otišlo se i korak dalje ‒ optuživanjem ne samo onih koji na izbore izlaze, nego i onih koji ne izlaze (o čemu je “Ekspres“ pisao u prethodnom broju), jer oni koji su na lokalne izbore izašli glasali su u velikom broju za vlast, a oni koji su bojkotovali izbore kao da su glasali za vlast zato što nisu glasali.
Zvuči besmisleno baš kao što je besmisleno osporavati legitimitet onima koji su ubedljivo pobedili ‒ izborni zakon ne predviđa da na izbore mora da izađe više od 50 odsto birača da bi oni bili legitimni, pa je prekršen, niti je apstinentima neko zabranio da glasaju.
Vlast nije morala posebno da se trudi jer ovakva opozicija sama sebi daje autogolove ‒ Ako nisi s nama, onda si protiv nas. To je anahroni totalitarni narativ kojim opozicija samo dokazuje da nam politička kultura nije participativna, nego podanička.
Odgovorni lideri, kada njihova stranka doživi izborni debakl, podnesu ostavku kao časni ljudi. Ali to se kod nas ne dešava i zato jedni isti ljudi godinama ne silaze sa političke scene, što kod mnogih građana izaziva osećaj gađenja.
Umesto da kao večiti gubitnici ustupe mesto drugima, oni ne vide svoje greške, nego samo tuđe, ne krive sebe, nego druge ‒ vlast, medije, ostatak opozicije, birače koji su izašli na izbore i one koji nisu.
Pakao nisu uvek drugi.
Život
28.05.2024. 18:00
Dragan Vesić: "Hepihondrija"
Komentari
