Život
31.07.2023. 02:25
Život
10.01.2024. 04:05
Dragan M. Milošević
Heroine Srbije
Prva žena doktorant BG Univerziteta: "Čestitam gospođice, ušli ste u pakao"
Intelektualac, mislilac i filozof svetskog nivoa, Ksenija Atanasijević, prva univerzitetska nastavnica u Kraljevini SHS i legendarni borac za emancipaciju Srpkinja, rođena je 5. februara 1894. u Beogradu. Već u detinjstvu je preživela pravu porodičnu tragediju ostajući bez majke na samom porođaju, a sa 12. godina izgubila je i oca. Ipak, ona će postati, uz Isidoru Sekulić i Anicu Savić-Rebac, najučenija Srpkinja, a po mnogima i najobrazovanija na celom Balkanu.
Već u gimnaziji je dominirala svojom pameću, bistrinom i misaonošću, pa je 1912. godine upisala studije filozofije na Beogradskom univerzitetu. Briljantan student, čijim su se intelektualnim kvalitetima i radnom energijom od prvog dana divili svi studenti, vrlo brzo postaće trn u oku muškog nastavnog osoblja kojem je smetala samo jedna stvar - to što je takav um bila žena.
Uz prekide zbog ratnih događanja, Ksenija je briljantno, sa svim desetkama diplomirala čistu filozofiju juna 1920. godine, čime je postala prva žena diplomirani filozof u Kraljevini SHS. Tada je imala podršku najpoznatijeg, ali i najuticajnijeg profesora Branislava Petronijevića, koji je bio strah i trepet na Univerzitetu, ali koji je Kseniju, po diplomiranju, proglasio javno za vrhunski talenat filozofije i svog naslednika. I umesto zadovoljstva diplomiranjem, i logičnim pripremama za početak najviših - doktorskih studija, za ovu mladu, i vanserijski sposobnu devojku, počele su neviđene muke i prava golgota kroz koju će prolaziti do kraja života.
Bilo je to još uvek vreme izraženog muškog konzervativizma, rodne neravnopravnosti, kojom su žene tretirane kao stvorenja nižeg ranga, a koji je nažalost bio posebno izražen i u najvišim akademskim krugovima. Sujetni deo nastavničkog osoblja ne samo da nije mogao oprostiti Kseniji sjajnu filozofsku nadarenost već je bio zapanjen kako se uopšte neka žena usudila da se bavi filozofijom, kad je to od davnina muška delatnost. I počele su najprimitivnije spletke, tračevi, klevete, sve sa ciljem da se Ksenija spreči u daljem napredovanju. No ona je bila neviđeno hrabra i izdržljiva, nije htela da prekine izradu doktorata, a i bila je svesna da ta njena borba nije samo lična već da je to i borba za pravu emancipaciju obrazovane žene, za njena elementarna ljudska prava, borba protiv primitivizma i nepravde, na koju je prva u Srbiji ukazivala Ksenijina slavna prethodnica Draga Dimitrijević Dejanović.
"DA LI JE SVE U REDU SA HORMONIMA OVE ŽENE?!"
Sa samo 28 godina,1922. godine Ksenija je na fascinantan način odbranila doktorsku tezu "Brunovo učenje o najmanjem“, pred prepunom salom znatiželjnih studenata i petočlanom intelektualno elitnom komisijom, u kojoj je bio čak i naš naučni genije Milutin Milanković.
Kada komisija više nije mogla naći ni jedno pitanje iz filozofije i filologije, na koje Ksenija ne bi imala adekvatan odgovor, postavljali su joj pitanja i iz više matematike. Bili su šokirani Ksenijinim znanjem i u ovoj oblasti. "Surovu“ istinu da Srbija dobija prvu ženu doktora filozofije, a zadivljeni njenim znanjem, samo su prokomentarisali zajedničkim stavom: “da li je sve u redu sa hormonima ove mlade žene“.
Odmah po doktoriranju, prof. dr Petronijević je predložio Kseniju za docenta i predavača, ali je žilava muška solidarnost većine nastavnog osoblja, to odbila. Prof. Miloš Trivunac je to odbijanje obrazložio rečima: “Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci“. I umesto na Univerzitet, Ksenija je upućena da predaje u jednu nišku gimnaziju. Njeno razočarenje se nastavljalo, ali nije želela posustajati. Mnogo su je hrabrili njeni najveći prijatelji, brat i sestra - naši velikani, Rastko i Nadežda Petrović, a i slavni Jovan Cvijić tim povodom se javno oglasio: “Sramota je da takav um predaje u gimnaziji“.
Ipak, 1923. godine, posle niza peripetija, Ksenija postaje prva žena docent, univerzitetski nastavnik u Kraljevini SHS. Kada se prvi put pojavila na fakultetskoj sednici, etnolog, dr Tihomir Đorđević ju je dočekao rečima: “Čestitam Vam gospođice, ušli ste u pakao“. I tako je zaista i bilo. Ksenija će provesti 12 teških godina kao predavač klasične, srednjevekovne i novije filozofije i etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bila je više nego omiljena među studentima i dobronamernim kolegama. Mlada, originalna, puna znanja i dobrih namera prema studentima, kao predavač i istrajni borac za prava žene, postala je uzor mladim devojkama tog vremena, koje su i same maštale i tragale za sopstvenim identitetom.
Držala je brojna predavanja i seminare i van nastave, o Sokratu, Šopenfaueru, Seneki... Bila je čest gost na Kolarcu, na radiju, na feminističkim skupovima, na univerzitetima i konferencijama u Parizu, Atini, Sofiji... Između nastave i predavanja u zemlji i inostranstvu, intenzivno se bavila naučnim radom. Objavila je više od 400 naučnih radova i studija iz oblasti filozofije, filologije, etike i estetike, među kojima su i oni najpoznatiji: doktorska disertacija "Brunovo učenje o najmanjem“, "Heraklitova filozofija“, "Sokrat“, "Šopenhauerova formula pesimizma“, "Demokrit kao etičar“, "Seneka“...
Njeni radovi imali su vrhunske ocene u svetu jer se smatrala tvorcem originalnog, celovitog filozofskog sistema, a prevođeni su na sve najvažnije svetske jezike. I sama Ksenija, kao poliglota, bavila se prevođenjem, posebno sa nemačkog i grčkog. Prevela je brojna dela Aristotela, Platona, Spinoze, Adlera, Sokrata... No, i pored njenih briljantnih uspeha na naučnom i univerzitetskom polju, zaostali muški primitivizam nije joj mogao oprostiti uspeh, i konstantno je nastavljao da joj ubija volju ne samo za profesijom nego i za životom.
"NA SVOJOJ STRANI OSIM ISTINE I ZAKONA, NISAM IMALA NIŠTE VIŠE"
Tantalove muke je prolazila ova sjajna žena da bi odbranila svoje, i pravo žene na najvišu profesorsku službu. Izdržavala je i borila se sve do 1936. godine, kada više nije imala snage da se tom zlu suprotstavlja. Sama je zatražila da ode sa fakulteta i tada je javno saopštila: “Na svojoj strani osim istine i zakona, nisam imala ništa više“. Povukla se, ostala bez katedre, zaposlenja, redovnih prihoda, ali se nije pokolebala. Nastavila je da se bavi filozofijom, da unapređuje svoje znanje i da sveukupno odigra neprocenjivu ulogu u razvoju srpske filozofije 20. veka.
Za vreme Drugog svetskog rata bila je hapšena i mučena od Gestapoa jer je javno pisala protiv rasne i nacionalne mržnje, posebno stajući u odbranu Jevreja. Odbila je da potpiše čuveni "Apel beogradskih intelektualaca“ koji je Gestapo sastavio i zahtevao potpise Srba intelektualaca.
Posle rata hapsile su je i komunističke vlasti, a po izlasku iz zatvora sve njene knjige bile su zabranjene. Amerika ju je zvala da bude predavač na američkim univerzitetima, odbila je.
Hrabra i dosledna, pravednik, nastavila je da anonimno radi i priprema treći tom svog životnog dela "Filozofski fragmenti“. Umrla je 28. septembra 1981. godine. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu. Desetak godina kasnije njeno porodično grobno mesto prekopano je i prodato novim vlasnicima.
Danas, o ovoj kolosalnoj ženi, jednom od naših najvećih mislilaca i naučnika, čija je glavna životna tema bila problem zla u pojedincu i društvu, više nema nikakvih obeležja, čak ni njenih zemnih ostataka. Jedna od najvećih naših bruka.
Život
14.11.2023. 04:05
Prva Srpkinja novinar
Tekst preuzet iz knjige "Heroine Srbije - Vekovnik", Dragana M. Miloševića, koju možete naručiti putem imejl adrese: [email protected]
Komentari
