Čovek koji oživljava violine

Odbijajući da pod imenom govori o svom zanatu jer to javno nikada nije činio iako ima solidan životni i profesionalni staž, što uostalom nije radio ni njegov otac koji ga je uveo u tajne posla, za “Ekspres“ govori o svom zanimanju koje u moru novonastalih profesija odskače po svim savremenim uzusima.  

Kao dečak se uz oca, koji se bavio reparacijama gudačkih instrumenata i gradnjom novih, postepeno upoznavao sa zahtevnim poslom. Doduše, otac je, navodi, najveći deo života proveo istražujući lakove koje su koristili stari italijanski majstori. Kako za njih ne postoji receptura, najdalje je stigao istražujući materijale koji su im pre više vekova bili dostupni, što mu je oduzelo najviše vremena. Potom se trudio da u svom radu što više priđe kvalitetu tih lakova.

“Bio je zaljubljenik u svoj posao, kao što je bio i dirigent Svetolik Pašćan koji je veoma voleo violine, izuzetno se interesovao za italijanske graditelje i družio se sa mojim ocem. Voleo je da dođe i gleda kako on radi“, kaže naš sagovornik. 

Kao dečak posmatrao je kako se posao obavlja, potom počeo da delje delove, a kada je završio gimnaziju ozbiljno se uključio u rad sa ocem. Ne za sve delove violine, već malo-pomalo. Prvo sa gudalima, onda sa kobilicama i tako dalje. Ulazio je u materiju, pa kada se ispostavilo da je odličan u manuelnom radu, počeo je da se bavi proizvodnjom prve violine.

Neostvariva želja

Oni koji drvodeljskim alatom nikada nisu rukovali, teško mogu da pretpostave šta je potrebno za gradnju veoma suptilnog proizvoda poput violine ili viole. Sagovornik navodi da nema ničeg jednostavnijeg:

“Alat je veoma prost. Ničeg retkog i specifičnog. To su dleta, noževi, hoblovi... Sve je ručni alat koji mora da se održava, da uvek bude oštar kao brijač. Ničeg na struju nema, eventualno grejač za tutkalo i nekada grejač za savijanje bočnica. Ali, to nije alat koji se koristi u samoj izradi. To su nekad davno, kada struja nije postojala, majstori radili na plamen i na vrelo gvožđe.“

Kaže da je ovo umeće počelo kao “kolski zanat“. Prve violine nisu se pravile u kući, u radionici, već na putujućim kolima, praktično kao na čergama. Majstori su putovali i radili. Kasnije se to razvilo u kućni zanat.

Prva poduka koju je čuo od oca kada je odlučio da mu se profesionalno pridruži u poslu glasila je:

“Budi načisto s tim da nikada nećeš postići kvalitet tona i izgled violine kao što su to radili stari italijanski majstori. S tim se pomiri na samom početku.“

Brojni su u svom zanesenjaštvu verovali da će proizvesti violinu koja će zvučati kao Stradivarijeva, ali od toga nije bilo ništa. S takvim naukom i razočaranjem uglavnom su uplivali u komercijalizuju svog rada i pravljenja što većeg broja instrumenata. O kvalitetu je bilo izlišno govoriti.

“Možeš da proizvedeš violinu koja će lepo zvučati i izgledati, ali ni približno starim violinama. Osnovno objašnjenje je jednostavno – stare violine stajale su u tom stanju 250 ili 300 godina. I za to vreme dogodila se karbonifikacija u drvetu koja daje kvalitet i lepotu zvuka. Dakle, možda će nova violina za 200 godina zvučati kao te stare, ali majstor koji ju je napravio to neće dočekati“, kaže ovaj graditelj i nastavlja:

“Po izgledu sve violine deluju veoma slično, uglavnom se znaju kompletne mere. Stare violine su izučavali, merili u mikron sve detalje, pokušavali da reprodukuju kako bi fizički izgledale kao stare. Ali, tonski nikada nisu mogli ni da se primaknu instrumentima proizvedenim pre 300 godina.

Presudno u radu jeste to da neko ima dobrog učitelja koji će ga uputiti u tajne rada i izbor materijala od kojeg će graditi violinu. Priprema drveta zahteva dug vremenski period jer drvo nikako ne sme da bude sveže. Za dobar materijal potrebno je bar pet do sedam godina čekanja da se uradi adekvatna priprema, da drvo odstoji, prođe sve faze kako posle više ne bi ’mrdalo’, fizički se menjalo, što je jedna od početnih tajni.“

Za nalaženje dobrog drveta potreban je osećaj, da se pronađu izuzetno kvalitetna smreka i javor, da se ustanovi njihova gustina, čvrstina, akustičnost. Kompletan korpus violine i vrat su od javora, a gornja ploča od smreke. Što je drvo kvalitetnije, to će biti kvalitetniji instrument i lepše će zvučati.

“Kada drvo uzmeš iz prirode, onda ga tretiraš kroz procese koji traju dve godine“, kaže naš sagovornik “Zatim sledi sušenje i sve u svemu, idealno je da sve to traje sedam do 10 godina kako bi se dobio materijal od kojeg može da se napravi perfektan instrument. To su radili i stari renesansni slikari. Sve njihove slike rađene su na drvetu. Da se slike ne bi krivile i pucale, oni su drvo puštali kroz te procese nakon kojih drvo prestaje da se krivi i puca i večno ostaje tako.“

Otkako je odlučio da se bavi samo gradnjom violina, naš majstor procenio je da mu je sasvim dovoljno da radi jednu do dve violine godišnje. Posao ne zahteva veliki prostor. Poseduje lepu, veliku sobu u kojoj se nalazi sve što je nužno za rad.

“Usamljenički je to posao pa pustim muziku dok radim, obično noću kada su mir i tišina. I radim kada mi je do toga, ne moram da silim, već kad mi dođe da radim. A onda se uglavnom izgubim u vremenu, pet ili osam sati prođe mi kao pet minuta. To je pravi rad, bez moranja.

Svako lepljenje na instrumentu, pošto radim isključivo prirodnim materijalima, tutkalima koje sam pravim, zahteva 24 sata da se propisno osuši. Ne koristim nikakve nove lepkove, novotarije. Radim isključivo na način kako se radilo od 1550. do 1750. godine. Ništa drugo ne upotrebljavam nego što je tada njima bilo dostupno.“ 

Nemoć tehnologije

Odgovor na pitanje zašto je savremena tehnologija nemoćna u dostizanju ručne gradnje starih italijanskih majstora glasi:

“Tehnologija može da oponaša dimenzije instrumenata, određeni položaj delova, geometriju instrumenta, ali ne može da priđe starim majstorima u pripremi violine, u tome kad je gotova i spremna za lakiranje, za nanose laka na drvo i kvalitet laka. To je izgubljena tajna. Pokušavali su sve živo, i mikroskopski i hemijski, i ništa nisu uspeli da izvedu. Pa, Stradivari nije hteo ni dvojici sinova, koji su takođe bili graditelji, da ostavi tajnu laka koji je koristio. Na njihovim instrumentima nema ni skice onog pravog Antonijevog laka.“    

U vremenu o kojem govori postojali su alhemičari i farmaceuti koji su radili i lekove i pigmente i lakove i boje... Svoju robu prodavali su kao da su radnja gde je majstor odlazio i nabavljao što mu je bilo potrebno. A potom kod kuće sam proizvodio lak, ili ga poručivao kod njih. Negde posle 1750 godine taj lak je nestao sa “scene“.

“Za to postoje dve teorije. Prva je da je kuga po gradovima usmrtila farmaceutske porodice koje su ih proizvodile i da je tako lak potonuo u neznanje. Druga priča je da su vremenom farmaceuti ’poboljšavali’ lak, ali su ga zapravo unazadili. I onda se pređašnje izgubilo. Uglavnom, to je bila strogo čuvana tajna jer niko u okolnim zemljama nije imao taj lak s kojim su italijanski graditelji radili. Jedini koji ga je imao bio je najveći nemački graditelj instrumenata stare garde Jakob Štajner“, navodi sagovornik “Ekspresa“.

Očekivano je da je u inostranstvu zanimanje za ovaj zanat, odnosno umetnost, neuporedivo življe. U italijanskoj Kremoni postoji više od 200 graditelja koji imaju oficijelne radnje. Tamo postoji i škola za graditelje, a sada škola ima i u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, ali je najpoznatija u Kremoni jer su odatle potekli svi veliki graditelji. U Americi je to sada veoma popularno, tamo danas ima hiljade dilera, reparatera i graditelja.

Stradivarijeva violina prodata za više od 15 miliona dolara

Njujork

Njujork

Scena 11.06.2022. 22:05

Stradivarijeva violina prodata za više od 15 miliona dolara

Stefan Milenković: Nemam strah od pomeranja granica

Intervju

Intervju

Scena 03.06.2022. 10:00

Stefan Milenković: Nemam strah od pomeranja granica

Majstor iz Beograda realno sagledava stanje:

“To se sada tretira kao velika umetnost. Nekada su postojali šusteri, danas su oni dizajneri obuće. Tako su i graditelji violina koji su počeli na kolima, što je drvodeljstvo razvijeno na viši nivo, takođe veliki umetnici. Gotovo svi zanati danas se teraju pod umetnost. Samo što je ovaj specifičan.

Ne jurim pare, ne žurim, i to se odražava na kvalitet instrumenta koji radim polako i s ljubavlju. Nisam alav da bih pravio 10 instrumenata godišnje. Drugo, od jedne violine mogu da zaradim kao od pet izgrađenih na brzinu. Ali, kvalitet tog instrumenta neuporedivo je bolji nego da ih radim pet. Od jedne koju godišnje napravim i prodam mogu da prihodujem kao da imam veoma pristojnu mesečnu platu. Treće, apsolutno sam siguran da ću svoj instrument prodati, tu nema greške, a da će kupac biti zadovoljan. Nikada ga unapred ne tražim jer to stvara nepotreban pritisak i za mene i za njega. Imam nekoliko ranije napravljenih instrumenata, pa kada se neko javi, može odmah da ga dobije. S tim što je to još bolje jer je dodatno odstojalo. To ide po preporuci ili po viđenju, kada recimo neko u orkestru kupi moj instrument, pa se drugi violinisti uvere da je to božanstven zvuk. Onda me zovu i oni. I tako to ide. Ništa bolje od takve preporuke ne može da bude. I u Americi sam prodavao instrumente.“

Upad iz Kine

Očekivano, tokom dosadašnjeg radnog veka nije proizveo veliki broj instrumenata: “Oko tridesetak violina. Ali sve divno zvuče i fantastično izgledaju. Imam signaturu koja postoji u svakoj violini, papirić unutra kod levog ’efa’ gde pišu ime, prezime, grad i godina kada je proizvedena.“

Objašnjava da su 70-ih prošlog veka u Evropi postojale i tri fabrike za proizvodnju, po jedna u Francuskoj, Nemačkoj i Češkoj, ali da se sve promenilo kada su u njih na učenje posla došli Kinezi:

“Naravno, poslala ih je država. Rintali su u tim fabrikama skoro za džabe, domaći radnici gotovo su im se smejali. Kinezi su videli koje se mašine koriste, koje drvo, drugi materijali, pa kada su se vratili kući država je otvorila fabriku i ubrzo su kineske violine preplavile svetsko tržište. Te fabričke violine koje su pravljene po Evropi koštale su po 500 tadašnjih nemačkih maraka. Kinezi, koji su sve iskopirali, prodavali su ih po smešnim cenama. Nisam mogao da verujem kada je ovde došla devojčica iz Njujorka s kutijom u kojoj su bile violina i gudalo. Sve kinesko. Pitala je šta mislim koliko je to platila. Uzmem, pogledam, vidim smreka najboljeg kvaliteta, javor prelep, lak nikakav, ali izgleda lepo. I kažem joj ’možda 400 dolara’. Odgovorila mi je – 12 dolara! Kutija, violina i gudalo. I tako su Kinezi sahranili evropske fabrike i sada izvoze milione violina po svetu. Za decu je to možda dobro – ako odluče da sviraju poslužiće im neko vreme, ako neće, roditelju su dali najviše 20 dolara i baš ih briga. Ali, imaju Kinezi i majstore koji ručno rade baš kako treba i veoma su skupi.“

Na pitanje šta su realne cene za dobro rađene violine, kaže:

“Kod majstora iz Kremone od 6.000 do 20.000, zavisi koliko je ko poznat. S druge strane, ekstremno je stanje u Njujorku gde su Jevreji uspostavili monopol nad tim poslom. Ima među njima zaista nekoliko majstora koji su veoma dobri, Ali, njihove cene po instrumentu iznose od 100.000 do 120.000 dolara. I još se na njihovu izradu čeka. To je nerealno, ali plaćaš ime kao što plaćaš markiranu garderobu ili nakit. Oni su uglavnom i dileri starih instrumenata i ne puštaju nikoga u svoj krug kako ne bi imali konkurenciju. Ali da kažem, kako god zvučalo, moj instrument jeste mnogo jeftiniji, ali je kvalitetniji od njihovih. Ima mojih violina i tamo, pa će valjda neko videti. Za sada držim cenu koja mi odgovara.“

Tajne umeća ovi graditelji ne razmenjuju, to se strogo čuva od drugih. Naš sagovornik navodi da postoji “otprilike 50 caka koje moraš da poštuješ kako bi instrument postigao ono što je potrebno“. Ne sme da se preskoči nijedna jer se to na kraju loše odrazi:

“Sve te cake ne zna sigurno 80 odsto njih koji se tim poslom bave. Kao što ne znaju ni pripremu drveta, ili ih ’kolje’ vremenski period za koji nemaju strpljenja. Veoma staro i dobro pripremljeno drvo šest puta brže prenosi zvuk od novog drveta iste vrste. Ali samo pod uslovom da prirodno stari, sve drugo što su probali - ništa nisu postigli. Pokazalo se i da instrumenti za koje su korišćeni sintetički lepkovi počinju da pucaju posle 10, 20 godina, da se odlepljuju, o lakovima da ne pričam. To propada još brže. Kinezi koriste sirovo drvo, pa kada ono počne da se suši instrument se izvitoperi.

Ali, kada se sve temeljno uradi, instrument može da traje 1.000 godina. Zato danas i dalje odlično ’stoje’ violine proizvedene još 1550. godine i za njih ne postoji cena.“

EKSKLUZIVNI INTERVJU: Andre Riju "Kralj valcera"

Koncert o kojem se priča

Koncert o kojem se priča

Scena 18.11.2022. 10:58

EKSKLUZIVNI INTERVJU: Andre Riju "Kralj valcera"