Život
13.05.2022. 08:10
Nebojša Jevrić

Kolumna

"Pustite druge da gutaju žive žabe"

Rat, vojska
Izvor: Shutterstock

Ko prvi najebe taj najbolje prođe – često sam za vreme rata, a i posle toga govorio.

Po toj rečenici ostaću upamćen među prijateljima.

Da li smo ostali poslednji u Evropi koji treba da najebu?

Bila je 1948. godina.

Te godine odmetnuo se u šumu kompletan gradski komitet Saveza komunista sa Ilijom Bulatovićem na čelu. Njih sedamnaest.

Nigde se to nije desilo sem u srezu bjelopoljskom.

Moj ujak je osedlao konja i spremio se da im se pridruži.

U tom je izbila vojska.

Sa tri kruga vojske bilo je opasano Bijelo Polje.

U potoku kraj izvora Zmajevac, nedaleko od đedove kuće, pre toga su ubili dvojicu.

Brat moje majke, Miloš Janković, godinu dana ranije poginuo je na tromeđi Grčke, Makedonije i Albanije.

U to vreme trajao je ustanak Markosovih partizana u Grčkoj.

Miloš je bio zastavnik i komandant karaule. Ubili su ga Amerikanci iz aviona. Novine su pisale da je legao ispred karaule i pokušao iz mitraljeza da obori američki avion. Đed je dobio od Tempa pištolj na dar. I penziju. Karaula nosi i danas njegovo ime. Tu mu je i spomenik. Ako ga nisu srušili Makedonci posle ulaska u NATO.

Sedam dana putovalo je njegovo telo do Bijelog Polja.

Zaustavljala se pogrebna povorka u svakom većem gradu. Sve novine donosile su izveštaje o njegovoj junačkoj pogibiji i antiameričkim mitinzima koji su povodom toga organizovani po gradovima kroz koje je telo prolazilo.

Sve do dvadeset petog maja.

Tad je bio Titov rođendan.

Sahranjen je na Đepanovom grobu.

Svitalo je. Ujak Mirko je osedlao konja. Spremio se da se pridruži odmetnicima. Tad je izbila vojska.

"Što je osedlan ovaj konj?“, pitao je oficir.

"Sin mi je krenuo kod kumova u Sela“, rekao je đed.

"To je kuća Miloša Jankovića“, rekli su vojnici. Ujaka je spasio mrtvi brat.

Svih sedamnaest bjelopoljskih funkcionera su pohvatani i pobijeni.

Do sedamdeset i neke godine nije bilo dopušteno da im kosti u groblje prenesu i sahrane.

Sećam se, kao juče da je bilo, kad se nizbrdo spustilo pet, šest ljudi u crnini sa dva kovčežića ispod ruku u kojima su bili ostaci kostiju one dvojice sa našeg imanja.

Počela su masovna hapšenja po srezu.

Kamion je stigao u Šehoviće (sada Tomaševo, po narodnom heroju Tomašu Žižiću) i u njega su tovarili momke i terali na Goli otok.

Kažu i da su baba Stanušu utovarili koja je doterala na magarcu tovar slame rekavši:

"Evo ova slama da imaju gde ovi Staljinovi momci da legnu.

U očevom selu bilo je drugačije. Strica Trifuna ubili su partizani 19. maja 1945. u Pohorju u Sloveniji.

Oni su na vreme postradali.

Više nemamo Golog otoka.

A nema ni Staljina.

Nema ni Tita.

Ima jedan deo u Kući cveća, ali noga svetog Josipa Radnika je na Cetinju kod Miraša.

Neđe u nekoj kamenoj crkvici. Neđe u četiri nahije.

Opet nas dave sa svih strana. Opet će možda tražiti od nas da se izjašnjavamo.

Pustiti nek umesto tebe gutaju žive žabe.

Jer šta si ti.

Ručak gada puzećega za neku godinu. Deset, trideset, pedeset... zar je važno.

Čamac u oluji koji plovi sa motorom "tomos četiri između grebena unatopakćenih zemalja. Gledaj da porodicu dovedeš do kopna.

Onaj ko prvi najebe taj najbolje prođe. A mi smo ostali poslednji. Ako do toga dođe. Jer opet je počeo jedan rat.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
clear sky
8°C
19.05.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve